Narodni poslanik Srđan Miković želi reč. Izvolite.

U okviru vremena, moram da kažem da Predlog zakona, sa amandmanima Vlade, apsolutno je u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa članom 86. gde se u prvom stavu u drugoj rečenici jasno kaže da je  javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave.
Upravo Predlogom zakona predviđeno je da trgovi, ulice, javni parkovi da su u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze, to je apsolutno ustavno rešenje i smatram da je dobro Vlada predložila.

Četrdeset i pet sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Popović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović, Nebojša Ranđelović, Zoran Ostojić, Bojan Đurić i Marija Bugarčić.

Narodna poslanica Judita Popović ima reč.

Hvala vam poštovana predsedavajuća. Poštovani gospodine ministre, Dame i gospodo narodni poslanici, tokom prepodnevne rasprave mnogo puta se čula jedna reč, a to je - katastrofa, neko katastrofalno rešenje. Ne bih na taj način okarakterisala ovaj predlog zakona koji je na dnevnom redu, ali bih na taj način okarakterisala ovaj Zakon o sredstvima o svojini Republike Srbije, jer to je taj zakon čija posledica je u stvari i današnji Predlog zakona o javnoj  svojini i sve ono što je proisteklo iz loše centralizacije Srbije.
Ovim zakonom iz 1995. godine nacionalizovana je sva imovina pokrajine Vojvodine i svih lokalnih samouprava, opština i gradova i na taj način su i pokrajine i lokalne zajednice onemogućene da koriste svoju imovinu, da koriste svoja prava, a pri tom, kada je sve to nacionalizovano, država nije preuzela na sebe i određene obaveze, znači, obaveze je u znatno manjoj meri preuzela na sebe od svih ostalih prava i svojine, kao što su nekretnine i pokretnine.
Prema tome, ovaj zakon kada se uporedi i stavi u kontekst sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, onda se može uočiti jedna činjenica, a to je da se nije puno odmaklo od onih rešenja koja su toliko bila loša u ovom zakonu iz 1995. godine. Prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa u celosti su ostala u svojini države, odnosno Republike, a dobra u opštoj upotrebi u nekom malom delu su preneta na AP Vojvodinu, odnosno na lokalne samouprave, a mogu da kažem, veoma nedovoljno.
Iz tog razloga smo mi uložili ovaj amandman na član 10. Taj član je inače ključni, pored člana 9, jer ova dva člana Predloga zakona definišu način brzine i sadržinu te decentralizacije kojoj stremi Srbija, a ta brzina je veoma lagana, spora, a ni sadržinski se nije nešto pokazala volja da se konkretno uradi ta decentralizacija.
Konkretno, ovaj amandman koji su podneli poslanici LDP predviđa da se dobra u opštoj upotrebi i druga dobra od opšteg interesa koja se nalaze na teritoriji AP, odnosno dobra u opštoj upotrebi koja se nalaze na teritoriji lokalne samouprave pređu u javnu svojinu pokrajine, odnosno lokalnih samouprava. To je jedan od načina kako je mogao ovaj predlog zakona da sadržinski u mnogo jačoj i boljoj meri oslika tu potrebu za decentralizacijom ove države.
Zaista ne možemo da učestvujemo u kompromitaciji decentralizacije, sa pričom koja je pokrenuta i koja se non-stop sprovodi i vode se rasprave oko razgrađivanja Srbije, kao nešto što je moguća posledica pokrenute decentralizacije. U svakom slučaju, ne možemo da se složimo ni sa onom drugom grupom mislilaca, odnosno drugim stavom da ovde postoje određene stranke koje mogu i koje su preuzele ekskluzivno pravo za zastupanje interesa Vojvodine.
Mi smatramo da LDP ima dovoljno kapaciteta da u jednoj građanskoj opciji u velikoj meri zaštiti prava Vojvodine, odnosno da se bori za prava te Vojvodine, a upravo i ovaj amandman ukazuje na to.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Jovanović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Podneo sam amandman na član 10. da se u stavu 5. posle reči: "Republike Srbije" menja se zapeta, stavlja tačka, a preostali deo treba da se briše. To je naš predlog jer je to predviđeno u članu 10. stav 5.
Mislimo da je Ustavom Republike Srbije u članu 87. jasno propisano da prirodna bogatstva, dobra za koja je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj imovini, a pored toga, u državnoj imovini mogu biti i druge stvari, prava u skladu sa zakonom.
Dakle, sva nastojanja da bi se u ovom zakonu predvidelo da prirodna bogatstva budu u vlasništvu i u svojini AP Vojvodine ili lokalnih organa lokalne samouprave da budu u svojini, bilo bi to u suprotnosti sa Ustavom, ako se kaže da prirodna bogatstva jesu državna svojina.
Dakle, sve što se želi ovim zakonom predvideti, propisati, nametnuti, bilo bi u suprotnosti sa Ustavom.
Bilo je reči o tome, o državnoj svojini, za šta su neke kolege posebno bile zainteresovane iz Vojvodine, kada je u pitanju železnica, putevi, mostovi, vode, šume, kanalska mreža, nacionalni parkovi, zgrade itd. Mi smo u prošlosti imali gorko iskustvo sa ovakvim zakonima, pogotovo sa Ustavom iz 1974. godine, što je omogućilo AP KiM da se ovako ponaša i udaljava od države u čijem je sastavu. Prvo su to počeli od policije, zahtevajući da imaju kao organe policije, zatim sudstvo, tužilaštvo, vojsku, pa čak i neke brigade na određenoj teritoriji, kao organe koji bi sutra trebali da budu, ne daj Bože, u funkciji, a protiv države Srbije.
Srpska radikalna stranka smatra da treba razgraničiti i precizno odrediti šta znači vlasništvo, šta znači raspolaganje, šta znači korišćenje. Nije sporno da organima lokalne samouprave treba dati ovlašćenja da mogu da koriste i uređuju poslove na teritoriji grada ili opštine, ali na način kako se ne bi smelo zadirati u ovlašćenja i prava države Republike Srbije. Neka nastojanja nekih poslanika su usmerena u tom pravcu da bi trebalo, ne daj Bože, doći u situaciju kao sa KiM da neko traži republiku.
Prva obeležja si železnica, pošta, elektrosistem, to su u svakoj državi objekti i institucije i resursi od posebnoga značaja za državu. Prema tome, SRS smatra da nisu dobra rešenja data u ovom predlogu zakona. Ono što je primetiti, predlagač upućuje – regulisaće se posebnim zakonom, regulisano u posebnom zakonu itd. Imate u jednom članu 5-6 puta, ali predlagač ne kaže u kom je to zakonu predviđeno, kojim zakonom je regulisano, sa kojim zakonom je u skladu. To bi valjalo da bude predviđeno, gospodine ministre, za one koji treba da primene ovaj zakon, da ne traže sedam dana propise na koje se to odnosi ili upućuje, nego se preciznom normom predvidi i u normi se kaže – ako ovim zakonom nije drugačije određeno, i to tim i tim, tim i tim. Da li Zakonom o svojinsko pravnim odnosima? Da li Zakonom o obligacionim odnosima itd?
Zanimljiv je i ovaj poslednji stav člana 10. – na dobrima u opštoj upotrebi može se steći pravo predviđeno posebnim zakonom, koncesijom i zakupom. Šta znači, da damo most na zakup? Da damo železnicu u zakup? Mislim da tu ima mana i ima propusta. Ima dobrih amandmana, pa predlažemo da o njima razmislite, i ako smatrate da su oni delotvorni, a mi iz SRS smatramo da jesu, jer se bolje uređuju odnosi od lokala, pokrajine i Republike i država ostaje država titular na imovini, da sa njom ne može niko da se igra, niti da parča ovu katastarsku parcelu, koja se zove teritorija Republike Srbije. Hvala.

Iskorišćeno je četiri minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

Ne slažem se sa podnetim amandmanom i predlažem da ga u danu kada budemo odlučivali o zakonu u pojedinostima ne prihvatimo. Smatram da je predloženo rešenje u Predlogu zakona, zajedno sa amandmanima Vlade, dobro rešenje i u saglasnosti je sa članom 86. Ustava Republike Srbije, sa stavom 1, i to drugom rečenicom gde je predviđeno da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine, svojina jedinice lokalne samouprave.
Zatim, moram da istaknem da apsolutno Predlog zakona sa podnetim amandmanima je u saglasnosti sa članom 87. Ustava Republike Srbije , gde je definisano da su prirodna bogatstva u državnoj imovini. Zatim, dobra, za koja je zakonom određeno da su od opšteg interesa, u državnoj su imovini. Isto tako, sam Ustav dozvoljava da dobra, koja su zakonom drugačije ocenjena, mogu da budu i u imovini državnoj, znači, u svojini autonomne pokrajine i u svojini jedinice lokalne samouprave. Znači, u tom smislu smatram da je apsolutno u redu.
Konačno, pošto je bilo reči, bez obzira što je amandman podnet na stav 5, pominjan je i poslednji stav prvobitnog teksta Predloga zakona, bez amandmana, gde je rečeno da se na dobrima u opštoj upotrebi može steći pravo predviđeno posebnim zakonom, a u zagradi piše – koncesija, zakup i slično, ukazujem da je amandmanima Vlade taj sam tekst izmenjen. No, i ovde ne postoji, čak i da je ostao tekst nepromenjen, ne postoji bilo kakav voluntarizam, već samo zakonom može određena stvar da se ustanovi, da se stekne pravo predviđeno posebnim zakonom. Znači, uslov za koncesiju i zakup je postojanje zakona u tom smislu.

Iskorišćeno je dva minuta i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo, gospodine Mikoviću, molim vas da kao advokat i kao pravnik koga poštuje veliki broj ljudi, ja to znam, u vašoj okolini, da ste stručan čovek, nemojte da dovodimo u zabludu javnost.
Ustav čitamo valjda isto i vi i ja. U Ustavu jasno piše. Evo, ako neki zarez pogrešno pročitam, vi me ispravite. Dakle, govori se o dobrima od opšteg interesa, član 87. Moraću da pročitam taj član. Dakle, Ustav govori o prirodnim bogatstvima. Kaže – prirodna bogatstva, pa nabraja dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. U državnoj imovni mogu biti i druge stvari i prava u skladu sa zakonom.
Šta tu sada nije jasno, molim vas? Kako to sada može da bude u nekoj drugoj svojini, kada Ustav kaže za dobra od opšteg interesa isključivo u državnoj svojini? Ubeđena sam da vi to umete da čitate i da tumačite.
Fizička i pravna lica, u drugom stavu, lepo nam Ustav kaže, mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđen zakonom, ali ne mogu svojinu. Ne mogu da raspolažu sa njima, mogu da ih koriste, mogu da vode brigu o njima, da sa njima upravljaju, ono što im država prenese. Mogu da imaju pravo ploda uživanja. Vo to, takođe, sigurna sam, znate.
Ovako, nekako vam se čini da je to sada lepo, da javnost čuje u tim manjim sredinama, u opštinama, hajde da sad kažemo ljudima u opštinama, znajući mentalitet našeg naroda, a nedovoljno znanja o ovoj materiji, da će se to njima dopasti. Svako selo u Srbiji, sigurna sam u to, želelo bi da bude opština. Ne moraju ti ljudi da znaju koliko to košta državu, odnosno koliko to košta njih same, ali mi to moramo da im kažemo, da to nije dobro, da to nije racionalno, da to samo poskupljuje funkcionisanje države i da će to svako od nas, na posredan ili neposredan način, osetiti. Dakle, ne radi se ovde ni o kakvoj decentralizaciji, da se razumemo.
Taj park, o kome ste vi pričali, u Pančevu i o kome se grad Pančevo stara i treba da se stara o njemu, on ima ovlašćenja da ga i da koristi, da se njim upravlja i da se o njemu brine. Ko bi drugi? Ne mislite valjda da će Vlada da raspravlja o parku u Pančevu? Ali čiji su to novci, što bi se reklo? Poreskih obveznika. Zato je odvojeno ono u budžetu za potrebe gradova i opština u Srbiji, da se staraju o tim stvarima. Jer znamo i sami, jasna je definicija lokalne samouprave. Šta joj dajemo? Dajemo joj ono što je u interesu građana da se rešava na tom nivou. Ne možemo da damo sada lokalnoj samoupravi u nadležnost da se brine o penzijama, kad znamo da ne može. To nije u interesu ni građana ni lokalne samouprave.
Hajde da budemo dovoljni pametni i svesni i da ne mešamo babe i žabe. Moraju da postoje određeni nivoi vlasti, mora da se zna ko je za šta odgovoran. Iako ova rasprava, moram da kažem, kod onih koji to pažljivo prate, na neki način, meni veoma prija, jer vi najviše kritika upućujete prema Vladi Srbije. Vi nemate poverenja u sve ove vaše vlade. Rekli ste jasno da vi niste mogli ovo da uradite, niste mogli ono, niste racionalni, niste efikasni, niste dovoljno brzi, ne vodite brigu o nama, mi to sad moramo kao sami na lokalnom nivou. Ali, nije u tome poenta. Ako su oni nesposobni, neki drugi će da budu sposobni. Mora da se zna ko je odgovoran.
Ako mi ovde nismo u stanju da iskontrolišemo ovu vladu, a kako ćemo, moliću fino da iskontrolišemo sve to što zamišljate da će lokalne samouprave ili AP Vojvodina da radi? Nećemo imati pojma. Sad da čitamo u žutoj štampi ili golub pismonoša da nam javlja šta se gde dešava ili kako se imovina arči!
Ponovo se vraćam samo na Ustav, dakle, slovo Ustava da, ne bude nikakvih drugih priča. Potpuno je jasno da dobra u opštoj upotrebi mogu da budu samo vlasništvo Republike Srbije, odnosno samo ona može da raspolaže njima, sve ostalo možemo da razgovaramo da li treba dati ovom ili onom. Slažem se da treba spustiti na niži nivo, to je tako normalno, ali hoćete li vi da prodajete taj park? Što vam je toliko stalo da bude u vlasništvu, recimo, grada Pančeva? Hoće da ga prodaje? Neće da ga prodaje. Mislim, ne bi bilo normalno da ga prodajete. Hajde sad oglasite ga, idemo u prodaju. Možda dođe neko iz Beograda, sa Vračara pa ga kupi, pa šta ćete posle, a može iz inostranstva pa dođe da ga kupi, pa šta ćete posle? Malo ta priča znate, ne drži vodu, lepo zvuči ako površno to slušamo, ali ako hoćemo da se posvetimo tom pitanju tako ono bude u interesu svih građana Srbije i da bude u interesu države, onda moramo to da postavimo onako kako treba. Hvala vam.