Ovim je iskorišćeno vreme koje vam je na raspolaganju predsednika poslaničke grupe, a poslanička grupa ima na raspolaganju još 15 minuta.
Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč. Izvolite.

Samo malo da pojasnim. Amandmanom sam tražio brisanje svega ovoga, ali pošto je na dnevnom redu drugi amandman na isti član, koji ima potpuno istu sadržinu, shodno tom amandmanu želim da objasnim neke stvari. U toj mojoj praksi sam radio i na tim stvarima, doduše odavno.
O čemu se radi, gospodine Petroviću? Mi imamo situaciju da neko zato što je imao imovinu, pretrpeo je svojevrsnu materijalnu kaznu da u se oduzme deo imovine, a onda smo imali ljude koji su od 1941. do 1945. godine obavljali neku delatnost, pa kum dođe kao komunista i proglasi svog kuma da je sarađivao sa okupatorom i da je zaradio, recimo, 180.000 dinara aproksimativno za te četiri godine. Da bi ga platili tih 180.000 dinara, imaginarnih, kao zaradu, oni kažu – oduzimaju se dve kuće, a ova kuća koja ti se ostavlja, bićeš zaštićeni stanar. Imamo i takve slučajeve.
Da vas vratim na nešto što je bilo u bliskoj prošlosti. Imali smo od 1986. godine do 1993. godine promenu stambenih propisa, pa je neko rešio da da na otkup društvene stanove. Onda smo imali situaciju da je ostala u Zakonu o stambenim odnosima obaveza jedinica lokalne samouprave da reše stambeno pitanje zaštićenih stanara u objektima za koje postoji raniji vlasnik. To je bio prioritet jedinica lokalne samouprave. U nekim opštinama, kada je došlo do promene vlasti i 1996. i 2000. godine, snalazili su novi opštinski rukovodioci, rešavali stambena pitanja tih zaštićenih stanara i po automatizmu vraćali stanove ranijim vlasnicima. Neću da pričam o imenima, ranije sam pričao. U mnogim opštinama je ta vrsta denacionalizacije završena.
Onda smo imali situaciju da oni pravi vlasnici ili naslednici koji su ostali kao zaštićeni stanari, javljali su se i otkupljivali, kao nosioci stanarskog prava, objekte svojih roditelja. Sada ste vi ubacili ovu odredbu i otvorili ste Pandorinu kutiju koju ne možete da rešite. Kako god da je rešite, narušili ste princip pravne sigurnost, princip legaliteta, a da ne pričam o pravdi i pravičnosti.
Znači, nalazimo se na temi – šta god da uradite, pogrešili ste. Kada se nađete na nekoj temi, gde ste u situaciji za ili protiv, uvek ste pogrešili, onda je to nešto retoričko i iz toga se beži. Preporučujem vam da iz ovoga bežite, iz ovog koncepta ovakvog vraćanja, u ovoj situaciji.
Ponavljam, vi sami nabacujete obavezu ovoj državi i narodu, koja ne postoji po pravilima, kako vi kažete vaše EU i Saveta Evrope. Najbolje rešenje je da povučete ovaj zakon iz procedure, kao i onaj o javnoj svojini.
Što se tiče onog potpisa od 12. oktobra, nema od toga ništa, znate i sami.

Iskorišćeno je četiri minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Milićević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Dragoslav Božović.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Dragoslav Božović.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona, član 27. u kome se stav 3. menja i glasi: "Stambene zgrade, kuće i stanovi u svojini građana, na kojima postoji zakonom zaštićeno stanarsko pravo, vraćaju se u svojinu bivšem vlasniku, koji od dana izvršnosti rešenja o vraćanju postaje zakupodavac zaštićenom stanaru, pod uslovima utvrđenim zakonom kojim se uređuje stanovanje".
Posle stava 3. dodaju se stavovi 4, 5, 6, 7. i 8, a koji glase: "Nacionalizovane stambene zgrade, kuće i stanovi u društvenoj, odnosno državnoj svojini, koje su pripadale zadužbinama, na kojima postoji zakonom zaštićeno stanarsko pravo, ne vraćaju se u vlasništvo zadužbina, a nacionalizovane stambene zgrade, kuće i stanovi u društvenoj, odnosno državnoj svojini,koje su pripadale zadužbinama, na kojima ne postoji zakonom zaštićeno stanarsko pravo, vraćaju se u vlasništvo zadužbina. Zadužbini, tj. pravnom sledbeniku pripada pravo na obeštećenje, u skladu sa odredbama ovog zakona, a stanaru pravo na otkup stana, pod uslovima propisanim Zakonom o stanovanju. Zaštićeni stanar ima obavezu da zaključi ugovor o otkupu u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona".
Dalje, stavovi 5, 6. i 7. govore o tome kako treba regulisati, ukoliko se ovaj amandman usvoji. Stav 5. glasi: "Ukoliko nadležna institucija odbije da zaključi ugovor o otkupu sa zaštićenim stanarom ili ne sklopi ugovor o otkupu u roku iz člana 27. stav 4. stanar ima pravo, radi ostvarenja svog prava na otkup stana, podneti tužbu nadležnom sudu".
Stav 6. "Tužba se podnosi u roku od 60 dana od dana kada je nadležni organ dostavio akt kojim je odbio da sklopi ugovor o otkupu stana."
Stav 7. "Pravosnažna odluka suda iz stava 5. ovog člana, kojom je prihvaćeni tužbeni zahtev stanara za otkup stana, u celosti zamenjuje ugovor o otkupu stana.
Stav 8. "Ako stanar u roku iz stava 4. ovog člana ne zaključi ugovor o otkupu stana, stan se istekom roka po sili zakona vraća u svojinu bivšem vlasniku, koji je od dana izvršnosti rešenja o vraćanju, postao zakupodavac zaštićenom stanaru, pod uslovima utvrđenim zakonom koji se utvrđuje stanovanjem".
Obrazloženje Vlade na odbijanje ovog amandmana je zaista po meni teško prihvatljivo. Zašto? Zato što stanari, odnosno građani, koji žive u nacionalizovanim stanovima zadužbina u društvenoj odnosno državnoj svojini, a ostalo ih je svega, postoje potpuno precizni podaci, 20%, su jedina grupa građana kojima nije dozvoljeno da otkupe nacionalizovane stanove čime je povređeno njihovo pravo jednakosti, a posebno pravo jednakosti u smislu člana 19. Ustava RS. Stanari u zadužbinama su dovedeni u položaj da su diskriminisani suprotno odredbama člana 21. Ustava RS. Nejednakost i diskriminacija ogleda se u tome da su ti stanari stavljeni u nejednak položaj u odnosu na ostale građane Republike Srbije zbog toga što su izuzeti iz prava na otkup društvenih stanova u zadužbinama i sticanju svojine na stanovima koji su im dodeljeni na jednak način kao i ostalim građanima Republike Srbije.
Pored navedenog, članom 58. Ustava RS zagarantovano je pravo na imovinu, što spada u osnovni korpus privrednih prava čoveka. Tako je tim građanima uskraćeno i pravo na imovinu, a u praksi je velikom broju građana koji su koristili stanove u zadužbinama omogućen otkup pod jednakim uslovima otkupa društvenih stanova na način da sada imam potpuno otkupljene stanove u nekim od tih zgrada, delimično otkupljene stanove u tim zgrada i pojedinačno otkupljene u tim zgradama i to u zadužbinama koje su obnovile svoj rad. Pa se onda ima utisak da je kriterijum bio ličnost korisnika stanova, a ne neki objektivan i merljiv kriterijum.
Od 62 zgrade u Beogradu koje su pravilnikom Ministarstva kulture mogle obnoviti svoj rad došlo je samo dvadesetak koje nisu otkupljene. Ukazujem, da su nosiocima stanarskih prava u stambenim zgradama, zadužbinama, povređena i osnovna i ljudska prava, navedena u članu 8. Evropske konvencije, pravo na dom, kao i članu 17. Evropske konvencije, zabrana zloupotrebe prava. Pored navedenih članova Evropske konvencije nosiocima stanarskog prava su povređena ljudska prava navedena u članu 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju, pravo na njihovo uživanje imovine koji na članu 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju, opšta zabrana diskriminacije.
Ističem, da su republike bivše SFRJ koje su imale identičan zakon o stanovanju, kroz Zakon o restituciji ili kroz stambeni zakon pre Zakona o restituciji usvojili rešenja kojima su građani sa stanarskim pravom u nacionalizovanim stanovima zadužbina ili dobili otkup nacionalizovanih stanova, a to je model Hrvatske i model Federacije Bosne i Hercegovine, i oni su im bili dodelili adekvatne stanove, to je model Makedonije, a koji su se naravno kasnije mogli otkupiti. Time su stečena prava ljudi zaštićena, a istovremeno je bilo predviđeno pravično obeštećenje starog vlasnika kroz pravičnu novčanu isplatu ili dodelu zamenskih stanova ili vraćanje imovine.
Ukoliko se ne usvoji predloženi amandman Republika Srbija će biti jedina na prostoru bivše SFRJ čije zakonsko rešenje diskriminiše i stavlja u neravnopravan položaj i zaštićene stanare u zadužbinama.
Gospodine ministre, napominjem da su to većinom prosečni građani Republike Srbije, koji u tim stanovima žive 40, 50, 60 i više godina, penzioneri sa skromnim primanjima, koji su kroz svoj radni vek ulagali u stanove i koji bi mogli ostati u nesigurnom pravnom položaju, jer vlasnik stana, tj. ovim zakonom, zadužbina će sasvim sigurno u narednim godinama zahtevati uvođenje tržišnih zakupnina zbog kojih bi ti ljudi bili primorani da napuste svoje stanove.
Usvajanjem Predloga zakona koji je predložila Vlada, a ne prihvatanjem podnetog amandmana nanosi se nepravda građanima Republike Srbije, krši se Ustav RS i Evropske konvencije o ljudskim pravima čiji je Republika Srbija potpisnik. Ukoliko se usvoji podneti amandman, neophodno je naravno izvršiti određene izmene zakona o stanovanju kojim bi se dozvolio otkup nacionalizovanih stanova u državnoj ili društvenoj svojini.
Napominjem, da za zaštićene stanare u zadužbinama nikada nije bilo predviđeno zakonsko rešenje za njihov problem, niti je bilo ponuđeno rešenje za razliku od zaštićenih stanara u stanovima u svojini građana.
Iz svega ovoga iznetog, predlažem da se prihvati podneti amandman. Ukoliko se to ne desi, pozivam kolege narodne poslanike i opozicije i vladajuće većine da izglasaju ovaj amandman i time pokažu da poštuju Ustav RS jednakost svih gađana Republike Srbije i vladinu prava.

Sedam minuta i 35 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 28. i član 28. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Milićević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Radoslav Mojsilović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 28. amandman su zajedno podneo narodni poslanici Aleksandra Janković, Zlata Đerić, Miroslav Markićević i Srđan Spasojević.
Narodna poslanica Zlata Đerić ima reč.

Poslanička grupa Nove Srbije je podnela amandman na član 28, a član 28. govori o poslovnim objektima i poslovnim prostorijama koje treba da se vrate bivšim vlasnicima.
Naravno, ovo je još jedan pokazatelj slaloma kroz obaveze, odnosno zakon koji nagoveštava da u mnogo čemu neće moći da ispuni ono zbog čega se donosi, neće moći ili neće hteti. Pa, u prvom stavu ovog člana se kaže – poslovni objekti i poslovne prostorije vraćaju se bivšem vlasniku u svojinu i državinu izuzev ako su uloženi u kapital podržavljenog preduzeća radi sticanja udela, odnosno akcija.
Dakle, građani kada čuju reč akcije, sadržaj pojma akcije u Srbiji ima potpuno drugi vid značenja u odnosu na neke druge zemlje i u Srbiji to uvek miriše na prevaru i podvalu. Ali mi smo podneli amandman na stav 2. gde kaže – poslovni objekti i poslovne prostorije iz stava 1. ovog člana, date u zakup bilo koje vrste ili shodni odnos, vraćaj se bivšem vlasniku u svojinu u skladu sa ovim zakonom ako isteknu dve godine od dana izvršnosti rešenja o vraćanju imovine i u državinu ako se bivši vlasnik i zakupac drugačije ne sporazumeju, u periodu od sticanja svojine do stupanja u posed bivšeg vlasnika zakupa stupa u pravni odnos sa njim po ugovoru koji je zaključio sa prethodnih vlasnikom .
S obzirom, da je to vrlo osetljivo pitanje da će posle vraćanja, ako bude vraćanja takvih objekata bivši vlasnici se suočiti sa velikim brojem problema sa zakupcima koji su već tu, ni krivi ni dužni. I uvek je veliki problem, kad su i jedni i drugi u pravu. Mi smo amandmanom predložili da se posle stava 2. doda novi stav koji glasi: " Ukoliko su odredbe ugovora iz stava 2, ovog člana štetne po bivšeg vlasnika, on može zahtevati da se uz posredovanje suda ugovorni odnos zasnuje na novim pravičnim osnovama".
Smatrali smo da bi se ovim zaista usvajanjem ovim amandmanom ovaj član učinio korisnijim, boljim i svakako pravednijim za one kojima se objekti budu vraćali. Hvala.

Iskorišćeno je 20 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Na naslov iznad člana 29. i član 29. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Izvolite.

Vlada predlaže zakon o vraćanju imovine, a skupštinska većina će verovatno to da izglasa. Mi smo protiv tog zakona, a u suštini je isto.
Sada ću vam objasniti gospodine ministre, da i prihvatanjem ovog amandmana, koncepcijski se ne bi promenilo ništa, na neke druge članove možda i bi, mi smo već istakli više puta i principijelno smo protiv ovakvog zakona, ali član 29. govori o vraćanju pokretnih stvari. On ima tri stava. Jedan stav govori o vraćanju, a dva stava govore o ne vraćanju. Uvek je više zavrzlama i začkoljica koje nešto ne dozvoljavaju nego one koje upućuju na to.
Član 15. stav 3. definiše šta su pokretne stvari u skladu sa ovim zakonom, i kaže se, predmet vraćanja su podržavljene pokretne stvari, upisane u javni registar. Kolega Krasić je već rekao šta se upisuje u javni registar, to su vozila zbog registracije i rakijski kazan u ono vreme, a sada iz tog perioda verujem da nema nijednog ni drugog, iako bi to imalo neprocenjivu vrednost, kao i druge pokretne stvari koje prema propisima o kulturnim dobrima predstavljaju kulturna dobra i kulturna dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje na dan stupanja ovog zakona. To se smatra pokretnim dobrima.
Sada, stav 2. ovog predloga zakona kaže – ne vraćaju se pokretne stvari iz stava 1. ovog člana koje su na dan stupanja na snagu ovog zakona sastavni deo zbirke muzeja, galerija, nepokretnih kulturnih dobara od izuzetnog značaja ili dobara srodnih ustanova. To je sve ono što smo rekli u drugom delu šta predstavlja pokretne stvari i ne vraćaju se pokretne stvari iz stava 1. ovog člana koje su prodate u postupku privatizacije, u skladu sa zakonom kojim se uređuje privatizacija.
Znači, ne znam da li ste vi imali, gospodine ministre, priliku da gledate odluku o oduzimanju tih pokretnih stvari. Tamo se nabrajaju i kašike, viljuške, šerpe, lonci, sva hrana za ljudsku i životinjsku ishranu.
To nije pobrojano u odlukama, ne piše koja količina, tako da ovo jeste besmisleno.
Ukoliko prihvatite ovaj amandman, ništa se neće promeniti, samo ne dajete nikakvu lažnu nadu nekome da može nešto i da očekuje. Hvala.

Iskorišćeno je 25 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Na član 29. amandmane u istovetnom tekstu podneli su grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo i zajedno narodni poslanici Miloš Aligrudić, Zoran Šami, Milan Lapčević, Radojko Obradović, Milica Radović i Aleksandar Pejčić.
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako ovaj član ovako ostane i ovaj stav 2. onda uopšte taj institut vraćanja pokretnih stvari, čini mi se da gubi neki smisao.
Potpuno razumem, i SNS razume vašu želju da sačuvate zbirke muzeja i galerija, ali i pojedine slike, ja nisam neki poznavalac, ali koliko umem u novinama da pročitam, one umeju da vrede više nego što je neki veliki broj nekretnina. Ako smo se opredelili da ljudima vraćamo ono što je njihovo, ako im je protivpravno oduzeto, ne znam zašto bi oni ostali uskraćeni. Vi već imate u zakonu definisano da ne možete da vratite ništa preko 500 hiljada evra, pa i ovde da ste osmislili neki cenzus dokle može da se ide sa vraćanjem, pa i nekako da se prihvati, ali izuzev tih stvari koje su u okviru zbirki muzeja i galerija, od povraćaja, mislim da u potpunosti, ovaj institut obesmišljava i samim tim i onaj član 33. gde kažete da ćete po nekoj tržišnoj vrednosti da vraćate.
Stvarno ne znam šta ćete onda da vratite tim građanima koji imaju dokaze, koji su oštećeni.
Stav SNS je potpuno jasan. Ako smo zauzeli principijelni stav da se ljudima vraća, ne bi trebalo da se prave ovako ogromne razlike između pokretnih i nepokretnih stvari i insistiraćemo da se ovaj amandman prihvati.