Mislim da je dobro možda da se mi vidimo pojedinačno, pa da vam ja detaljno objasnim, jer vidim da raspolažete sa informacijama koje pokazuju značajan stepen nerazumevanja.
Prvo, želim da kažem za tabelu koju ste pročitali u novinama, gde su pokazane slične zemlje, ne znam po čemu slične, da li po veličini ili po rejtingu, mogu da vam kažem da je tabela potpuno netačna, da sam ja iz kabineta reagovao na novine i rekao kako mogu da pišu netačne stvari. Hrvatska je, koliko god to nama izgledalo ovako ili onako, zemlja koja ima rejting tri puta B, znači, B B B, a da smo mi zemlja koja ima rejting BB.
Prema tome ne može biti reči o istim kreditnim rejtinzima, pa samim tim ni o istoj kamatnoj stopi.
Sa druge strane, zar vama ne pada na pamet da ti veliki investitori, između ostalog kada se određuje, sa jedne strane i rejting zemlje i kada se odlučuje čije ćeš obveznice da kupiš, da oni gledaju i raspituju se o političkoj stabilnosti. Zar vam isto ne pada na pamet da smo mi na ovoj sednici pola vremena utrošili oko pitanje naše južne pokrajine i oko pitanja da li će tamo da izbije rat ili ćemo na mira način da sve to uradimo? A sada to povežite sa političkom stabilnosti i imidžom političke stabilnosti koja je poslata sa ovog prostora, pa ćete videti da se ovde ne radi o zemljama sličnim, već o zemljama različitim, pa izvolite nađite zemlje sa BB, kao što mi imamo BB i onda uporedite ove cifre.
Sa druge strane, pitanje kamatne stope – naravno, mi smo mogli da se zadužimo od komercijalnih banaka sa stopom koja bi bila niža od 7% i onda da lišimo privredu mogućnosti, odnosno da banke trljaju ruke i da kupe državne obveznice koje imaju rizik nula, umesto da ih dovedemo u situaciju da otvore svoje kreditne potencijale za privredu. To je cena koju ova država hoće i mora da plati, ako hoćemo da podižemo privredu, a ne da, u situaciji opšte likvidnosti, povuče sve pare sa tržišta i da onda ostavi privredu, koja ionako grca, kao nelikvidnu.
Ovo zaduženje, koliko god vama izgledalo da je ono vezano za novi budžet, odgovor je da to nije tačno. Ovo zaduženje je već bilo predviđeno u budžetu koji je sada na snazi i predviđena je kupovina obveznica i dat je čak iznos, ali ne znam koliko ste bili zainteresovani u vreme kada se o tome diskutovalo ovde da to pročitate.
Što se tiče javnih preduzeća i te milijarde koju država otpisuje, koju su oni napravili, to je takođe jedna dezinformacija koja se prvo pusti u nekim novinama, a onda polako postane istina. Radi se u osnovi o sledećem: dakle, stara Jugoslavija, zaključno sa devedesetom godinom, znači do pre 20 i nešto godina, povlačila je pare kroz Londonski i Pariski klub i te pare, preko banaka koje su u međuvremenu bankrotirale, ulagala u privredu, tada su sva preduzeća bila državna. Nakon demokratskih promena 2000. godine, kada smo krenuli da pregovaramo sa tim klubom, mi smo dobili popust od 67%, jedna trećina tog duga je prihvaćena i država je taj dug ukalkulisala i redovno ga servisira prema ova dva kluba o kojima sam govorio.
Prema tome, taj dug se već sada nalazi u našim bilansima i kada gledate zaduženost i kada govorimo o onim parama, o onome što otplaćujemo, on je već unutra. Međutim, to nije sprovedeno u knjigama tih preduzeća koja su i dalje ostala dužna prema onom starom iznosu koji je još dupliran ili tripliran na osnovu kamate koja se navodno uvećavala, a radi se o dugovima koji, kao što kažem, datiraju od pre 20 i nešto godina. Sada ovaj zakon nema nikakav drugi smisao već da stvarno stanje prilagodi sa knjigovodstvenim i očisti bilanse tih preduzeća, a ne da im država bilo šta poklanja, bilo šta daje, a pogotovo da se dodatno zadužuje i uvećava svoj javni dug.
Dakle, to je istina o tom čuvenom zakonu u kome se priča o novim zaduženjima i pomoći javnim preduzećima. Sada sam od vas čuo da se to desilo još u zadnje četiri godine. Nije, nego pre 22 godine najmanje, a mnogi i pre 30 godina.
