Tri minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Mirko Čikiriz, izvolite.

 Ja sam protiv toga da se prihvati ovaj amandman. Naravno da je potrebno reći nešto i o argumentaciji koju smo čuli u prilog prihvatanja ovog amandmana. SPO, kao nacionalna stranka, desničarska stranka, drži do svoje tradicije i naravno da smatramo da je potrebno da država Srbija na dostojan način, primereno, kao i sve ostale zemlje u svetu, obeleži dan svoje državnosti.
Međutim, povući ću i neku paralelu. Ono što nas uči istorijsko iskustvo, često kod ljudi koji drugačije interpretiraju istorijske činjenice, poistovećuje sa nečim što ima prizvuk izdaje itd, jer ljudi obično misle da se država stvara samo puškom i mačem. Nažalost, Karađorđev ustanak je propao upravo zbog činjenice da odnos međunarodnih snaga nije bio takav da se Srbiji, u momentu kada je oslobodila tadašnju celu svoju teritoriju, pruži međunarodna podrška, jer velike sile, Austrija, Francuska, Rusija, tada nisu bile spremne na obračun sa Turskom i to je razlog propasti Karađorđevog ustanka, a ne to što Karađorđe nije bio sposoban sa svojim vojnicima da drži oslobođenu teritoriju.
Po povratku Karađorđa u Srbiju Rusi su savetovali Karađorđa da se ne vraća u Srbiju jer su slali jasne signale da nisu spremni da idu u konačan obračun sa Turskom, bez obzira što je postojao heternistički pokret nastao u Grčkoj, koji je tražio da se podigne Balkanski ustanak protiv tadašnje Turske.
Miloš Obrenović je imao drugu logiku – on je uvažavao ono što se dešava u tadašnjoj međunarodnoj zajednici. I ne zaboravimo, ni Miloš Obrenović nije nezavisnost Srbije dobio samo mačem, već i diplomatijom. Na Berlinskom kongresu 1878, znači, uz saglasnost tadašnje međunarodne zajednice, Srbiji je priznata nezavisnost.
Da je još jedan srpski vladar, da nije u potpunosti uvažavao međunarodne okolnosti i odnos međunarodnih snaga, dokazuje i Milan Obrenović, koji je bez ikakvog valjanog razloga i ubedljivih razloga 1885. godine objavio rat tadašnjoj Bugarskoj. Mi smo doživeli sraman poraz. Bugarski kralj Aleksandar je imao niz srećnih okolnosti da se tadašnja porta povukla iz istočne Bugarske, iz Rumelije. Bugarska je bila u nacionalnom poletu, krenula je u snažnu kontraofanzivu, zapalili su ceo Pirot, maltene, krenuli ka Nišu i zahvaljujući opet pritisku međunarodne zajednice, zaključen je Bukureški mir i zaustavljena jedna krvava drama koja se tada spremala Srbiji.
Slično je bilo i sa Dragoljubom Dražom Mihajlovićem. Nije ni partizanski ni Ravnogorski pokret odlučio pobednika u Drugom svetskom ratu, pobednika su odlučili Sporazum u Teheranu i na Jalti i podela svetskih interesnih sfera.
Upravo rukovođeni ovim iskustvima, SPO, bez obzira što bismo mi voleli da se samo mi pitamo što se tiče sudbine naše zemlje, uvažava činjenicu da međunarodna zajednica i najčešće velike sile daju konačni sud prema momentu i prema odnosima snaga i prema tome kako se u datom momentu izmešaju karte. Zbog toga SPO insistira na evropskom putu Srbije. Zbog toga nas iskustvo, uvek kad smo širili naše teritorije i ostvarivali naše nacionalne ciljeve, uvek smo to radili uz podršku velikih svetskih sila, pre svega SAD, Francuske i Engleske i zbog toga SPO želi da bude deo porodice evropskih naroda, da bude u najboljim odnosima sa onima koji u velikoj meri odlučuju o našoj sudbini. A Karađorđu i svima koji su učinili mnogo što se tiče srpske državnosti, zaista treba, uz predlog koji je Vlada predložila, na dostojan način obeležiti sve ono što su oni uradili za Srbiju. Hvala.

Iskorišćeno je pet minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, interesantna su obrazloženja koja nekada čujemo u ovoj sali, kada je reč o amandmanima. Interesantna su pozivanja na srpsku istoriju, tradiciju, ali je zapanjujuće nepoznavanje srpske istorije od onih koji se najglasnije pozivaju na tu srpsku istoriju i tradiciju.
Pokušaj poređenja Srbije 1804. godine i 2011. godine i pozivanje na tradicionalne vrednosti iz 1804. godine i tu borbu iz 1804. godine, gde treba primeniti te zahteve i te političke stavove koji su se čuli 1804. godine, u 2011. godini ti stavovi bi izgledali ovako - Imam u rukama knjigu "Srpske zemlje i vladari", koju je napisao Momir Jović i Kosta Radić i tu se kaže ovako: Godine 1805. na Skupštini ustanika traženo je ukidanje spahijskih feudalnih odnosa i zavođenje unutrašnje autonomne uprave u beogradskom pašaluku.
Dalje se kaže - kako Turci nisu pristali na ovakve uslove, oružani ustanak je nastavljen, došlo je do pobede na Ivankovcu, itd, itd. i nakon toga dolazi do propasti ustanka 1815. godine i do apsolutne tragedije srpskog naroda, jer su se odnosi u svetu do te mere pomerili na štetu Srba, Turci su sa svim svojim konkurentima potpisali primirje a srpski narod je ostavljen na milost i nemilost.
Sa druge strane, u ovoj knjizi vladavina svakog vladara naznačena je kartom Srbije - kolika je bila Srbija kada je došao na presto i kolika je bila Srbija kada je otišao sa prestola. To je dato i za Petra Karađorđevića i Mihajla Obrenovića i Miloša Obrenovića. Kad sam već spomenuo Mihajla Obrenovića, interesantna je sledeća rečenica: "Mihajlo Obrenović je najviše doprineo modernizaciji Srbije". Pazite, u svojoj dugoj vladavini, glavni cilj mu je bio sprovođenje unutrašnjih reformi koje će mu osigurati punu vlast i nezavisnost Srbije od porte, mnogo je radio na donošenju zakonskih akata koji bi dodatno modernizovali Srbiju i prilično je radio na tome da Srbija postane moderna evropska država. Ali, uradio je i dve stvari po kojima će biti upamćen u istoriji – rešio je sporove koje je imao sa Turcima i Karličkom konferencijom u Carigradu 1862. godine predvideo je oslobađanje Srbije i iseljavanje Turaka iz gradova koje su uzeli Srbi u to vreme. Ali, nije uspeo da napravi balkanske sporazuma sa balkanskim savetnicima. I šta se dešava? Mihajlo Obrenović biva ubijen od strane zaverenika, uz obrazloženje da je reč o izdajniku. Ubijen je 29. maja 1968. godine.
A sada da se vratim na onu rečenicu gde sam rekao da se veličina neke vlasti meri time kolika je bila karta Srbije kada je došao na vlast i kolika je karta kada odlazi sa vlasti. I to je sve što ja treba da kažem svojim političkim oponentima koji me najglasnije kritikuju u ovoj sali. Pogledajte kartu Srbije kada ste došli na vlast, 1997. godine i pogledajte šta ste nam ostavili kada smo vas oterali 2000. godine. I pogledajte kada je potpisana ta Rezolucija 1244, kojom su naša vojska i policija poslati sa Kosova u centralnu Srbiju. I onda nema potrebe išta da mi dobacujete, nema potrebe išta da mi kažete, nema potrebe. Ovo se isključivo odnosi na vas sa moje leve strane. Nema potrebe da mi bilo šta kažete, nema potrebe da mi replicirate jer činjenice i istorija će ostaviti ovo ovako upisano. Karta Srbije i šta su lokatori, to vi najbolje znate.
Ima li potrebe u 21. veku da neko postavlja lokatore? Neko ko vodi politiku i kaže – ako i jedna NATO čizma kroči na Kosovo, ja ću se doživotno povući iz politike, a nakon toga 60 hiljada pari NATO čizama kroči na Kosovo. On tada kaže: "Jao, kuku, osta kasa prazna, gde ću ja iz politike, ajmo nazad na vlast". Pet minuta iz vlasti i trk nazad na državna jasla i državnu kasu, jer ima još štogod toga da se proda, može ova karta još da se suzi, bitno je da se ostane dan-dva na vlasti. To dovoljno govori o takvoj politici. Nema potrebe da ja bilo šta više kažem. Nema potrebe da iznosim i jedan drugi argument, jer, ovo su činjenice koje su nepobitne. Ovo su činjenice koje će ostati u svim istorijama Srbije, ko god ih pisao – vi, mi, ovi, oni. Svi smo ovde mi, ali, to će ostati zapisano. Takva politika je na celu kartu Srbije stavila lokator i rekla – sad udrite, ja sam siguran, bitno je da ja ostanem na vlasti.
Nema potrebe da razgovaramo više o takvoj politici. Ta politika je sama kazala sve o sebi i neko će nekada napisati – srpske zemlje i vladari 20. veka, 21. veka. Ali, nikada se više ovom zemljom neće vladati, njom će se samo upravljati i uvek će merilo učinka biti – kolika vam je bila karta Srbije kada ste došli na vlast i koliku nam kartu vraćate. A mi, kada budemo jednom, nekada, otišli sa mesta upravljanja ovom zemljom, vratićemo kartu Srbije onakva kakva je bila kada smo je zatekli, bez jednog jedinog milimetra srpske teritorije gde se vijori tuđinska zastava. Ono što smo zatekli, onaj požar i onaj plamen iz koga danas čupamo kestenje iz vatre a kojom neki svojom propalom politikom, izbušenim mehovima svoje politike stalno raspaljuju taj požar da bi nam bilo teže da izvučemo to kestenje iz vatre, neka pogledaju te svoje izbušene mehove te propale politike, neka duvaju u tu vatru a mi ćemo čupati ono što nam je ostalo od Karađorđa, od Miloša.
Znamo mi čime ćemo i pred Miloša i pred Karađorđa i pred Zorana i pred sve velikane srpske istorije – bez pečata srama, ponosni na ono što smo uradili, blagodarni i bogu i narodu za sve ono što smo uspeli da spasemo, ali bez ikakvog razloga da pognemo glavu pred onima koji su ovu kartu ovako smanjili. Hvala.

Sedam minuta  je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prosto ne znam šta da kažem posle ovog komada sa pevanjem, igranjem i plakanjem.

Molim vas, bez direktne komunikacije, omogućite narodnom poslaniku da se obrati Narodnoj skupštini.

Kolege iz vladajuće koalicije izgleda da apsolutno nisu razumele šta je smisao amandmana Srpske radikalne stranke. Dakle, kada obeležavate jedan dan, kao što je Sretenje, 15. februar 1804. godine, ako ste elementarno politički korektni, onda znači da imate obavezu da baštinite one ideje koje su se rodile na taj dan. Tog dana, gospodine ministre, uobličena je definitivno na skupu u Orašcu ideja o podizanju ustanka protiv Turaka i istovremeno o oslobođenju celokupnog srpskog naroda i naroda iz Beogradskog pašaluka i van Beogradskog pašaluka, iz Crne Gore, iz Bosne, iz Dalmacije, iz južne Ugarske. To je bio smisao borbe i Karađorđa i kneza Miloša.
Ako sam dobro razumeo, gospodine Čokiriz, mi ne bismo trebali da slavimo srpske borce za slobodu i dane srpske istorije jer, kako on kaže, ipak je veći uticaj međunarodne zajednice na dešavanja na Balkanu, nego što je naš uticaj. To je tačno. Da li to znači da bi mi sad trebalo da slavimo, ne znam kraljicu Viktoriju, Dizaelija, ili Čerčila, ili Ruzvelta, a ne Karađorđa, kneza Miloša i neke druge srpske velikane.
Dakle, ono što je smisao našeg amandmana to je da podsetimo građane Srbije da vi formalno obeležavate Sretenje kao Dan državnosti Srbije, ali suštinski vodite politiku koja nikakve veze nema sa onim idejama koje su uobličene početkom 19. veka. Apsolutno nikakve veze politika sadašnje Vlade Srbije nema sa borbom koja je vođena u vreme Karađorđa, u vreme kneza Miloša i kasnije.
Moram da vas podsetim na jedan značajan istorijski dokument: Načertanije Ilije Garašanina iz 1984. godine, da se izvrši oslobođenje celokupnog srpskog naroda iz tadašnje Srbije, iz Crne Gore, iz Bosne i Hercegovine, iz onih krajeva koje su bile pod vlašću Austrije. To je bio smisao borbe svih srpskih vladara, ministara, knezova, starešina, kroz ceo 19. i početak 20. veka. To je bio smisao borbe, da Srbi žive u jednoj državi. To je ideja od koje vi bežite. Vi kažete da je ta ideja prevaziđena, da je ona ratnohuškačka, da je zločinačka itd. Mi mislimo da je to duboko ljudska i emancipatorska ideja. Da je to, u stvari, nastavljanje onih ideja koje su se javile u zapadnoj Evropi u 18. i 19. veku, i koje su išle za tim da se obrazuju velike i ujedinjene nacionalne države. Ako je to bila emancipatorska ideja za Francuze i Nemce, za Italijane i Špance, ne znam zašto ne bi bila emancipatorska ideja za Srbe da žive u jednoj jedinstvenoj srpskoj državi.
Da je ta ideja ostvarena, ne bi nam se desio ni genocid, ni ratni zločini, ne bi nas niko proterivao, itd. Najbolja brana za neki novi genocid nad srpskim narodom je da Srbi žive u jedinstvenoj srpskoj državi, koja je istovremeno i demokratska i koja garantuje sva ljudska i manjinska prava i onima koji nisu Srbi. Za Srpsku radikalnu stranku po tom pitanju nema nikakvih dilema.
Gospodin pesnik, koji je maločas čitao nekakve istorijske knjige i pokazivao nam karte, izgleda da zaboravlja da mu je Srpska radikalna stranka, između ostalog, u nasleđe ostavila jedinstvenu srpsku državu Srbije i Crne Gore. Moram da podsetim gospodina Milivojevića da je taj isti veliki Zoran, na koga se on poziva, 1999. godine iz Nemačke i iz Crne Gore, kod Mila Đukanovića pozivao NATO pakt da još žešće udari po Srbiji, jer će zbog toga pre da padne režim Slobodana Miloševića. To su istorijske činjenice.
Moram da vas podsetim na obećanje DOS-a iz 2000. godine da će biti na demokratski način rešeno pitanje Kosova i Metohije i Crne Gore, jer su to, kako su oni govorili demokratska pitanja, a budući da smo mi demokrate, a i da je Milo Đukanović demokrata, onda ćemo dve demokratske opcije da se dogovore oko nastavljanja funkcionisanja zajedničke države. Pitam vas zašto se niste dogovorili? Gde vam je, gospodine Milivojeviću, karta Srbije i Crne Gore koju smo vam ostavili 2000. godine? Gde je sada Crna Gora? Šta se dešava sada u Crnoj Gori sa tim vašim velikim prijateljem Milom Đukanovićem i velikim prijateljem Tomislava Nikolića? Tamo se Srbi veštački prevode u crnogorsku naciju, veštački im se nameće crnogorski jezik, veštački se stvara nepostojeća crnogorska pravoslavna crkva, tamo se fantazira o tome da su Crnogorci u stvari crveni Hrvati, tamo je iz službene upotrebe zvanično proterana ćirilica. Eto, to su tekovine kojima se vi hvalite od 2000. godine.
Što se tiče Kosova i Metohije, bombardovanja NATO pakta i svega ostalog, mislim da građanima Srbije ta situacija potpuno jasna. Ušli smo u Vladu Srbije, ne 1997. nego u martu 1998. godine sa idejom da se suprotstavimo NATO paktu i da odbranimo Kosovo i Metohiju. Što se Srpske radikalne stranke tiče, mi smo učinili sve da ih odbrani. Jedina smo politička stranka bili protiv prihvatanja Sporazuma Černomidin - Ahtisari, i protiv dolaska trupa KFOR-a na teritoriju Kosova i Metohije. Za to ste bili i vi iz Socijalističke partije Srbije i iz Demokratske stranke i iz Srpskog pokreta obnove.
Ne moram da vas podsećam da je ministar inostranih poslova na početku bombardovanja bio Vuk Drašković. Dakle, kada evocirate te tragične događaje iz 1999. godine, bilo bi dobro da ih evocirate u njihovom punom istorijskom kontekstu, a ne da iz celog tok istorijskog konteksta trgate parče po parče, kako to vama odgovara. Na kraju krajeva, kako vi to kukate što su došli oficiri i vojnici NATO pakta na Kosovo i Metohiju, a vaša zvanična politika su evro-atlanske integracije. Pa, to su vaši prijatelji. Vi ste tvrdili da treba da dođu vojnici iz NATO zemalja. To su civilizovane i demokratske zemlje. Mi hoćemo da uđemo u porodicu demokratskih i razvijenih evropskih naroda.
Evo sada vidite na delu na Kosovu i Metohiji kako izgleda ta evropska demokratija i evro-atlanska civilizacija, tako što se na goloruk narod puca i tako što se na goloruk narod ide bojnim kolima. To su ideje koje vi baštinite. Vi se za to zalažete. Vi se zalažete za to da Srbi uklone barikade, koji je smisao poruke predsednika Republike od juče. Smisao je vrlo jednostavan. "Evo, rekao sam vam da se povučete sa barikada, vi to ne želite da učinite, sad je sva odgovornost na vama". Onda će Boris Tadić da opere ruke i da kaže "nikakve veze ja nemam sa onim što se dešava na Kosovu i Metohiji. To što sam ja pozvao Euleks da dođe na Kosovo i Metohiju nema veze, to što moj izvanredni i opunomoćeni trgovac za Kosovo i Metohiju Borko Stefanović priznaje carinske pečate, diplome, lične karte, registarske tablice, to nikakve veze nema, meni su Amerikanci rekli sto puta na dan reci da nikad nećeš priznati Kosovo i Metohiju, a sve radi da suštinski priznaš Kosovo i Metohiju".
Ne znam šta je to ako nije država, kada imate carinu, diplome koje se priznaju u Srbiji, registarske tablice, lične karte, šta je to. To je država. Ko priznaje tu državu? Pa taj vaš isti Borko Stefanović. On je taj koji se hvali kako je sve to urađeno da bi Srbija 9. decembra konačno dobila status kandidata za maltene upokojenu Evropsku uniju.
Evropska unija se raspada, narodi koji su formirali Evropsku uniju beže iz EU, države jedna za drugom bankrotiraju, padaju berze, Englezi uputili zvaničnu diplomatsku notu svojim ambasadama po EU, da se spreme za krah evra i za moguće proteste, vi kao da živite u nekom svom svetu, tamo negde na zapadu je raj na zemlji, teku med i mleko, nikakvih problema nema, EU je stabilna i samo čekaju da mi priznamo carinske pečate i da nas prime u to društvo bogatih, srećnih i razvijenih naroda, koji marširaju po celoj Evropi, protestvujući protiv sulude politike briselske birokratije, koji ne mogu da nađu posao, koji ostaju na ulici, itd.
Sada vas pitam – da li je cena da se odreknemo KiM i ne samo KiM, jer nama niko sutra ne garantuje kada priznamo KiM da je time kraj? Setite se šta je bilo 2001. godine. Šta je govorio Zoran Đinđić? Samo da isporučimo Slobodana Miloševića završava se saradnja sa Haškim tribunalom. Posle toga, ne da nije završena, da li je tako gospodine Ljajića, ni posle izručenja Hadžića i Mladića nije završena. Sad nije dovoljno što smo ih isporučili. Bolesnog čoveka, koji je doživeo moždani udar, Ratka Mladića. Hajde da vidimo ko ga je sakrivao, ko su mu bili jataci, pa kad nađemo jatake, a ko su bili njihovi jataci. Nema kraja.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ja vas molim, malo o temi dnevnog reda. Suviše ste se udaljili u argumentaciji.)
Dakle, gospođo Čomić, nema kraja ucenama, pritiscima, obmanama, prevarama.
(Predsedavajuća: Reč je o praznicima. Molim vas o temi dnevnog reda.)
Reč je o praznicima, reč je o Sretenju, reč je o borbi za slobodu, za uspravnu, jedinstvenu i dostojanstvenu Srbiju za koju se bori SRS.

Iskorišćeno je 11 minuta i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Zaista ću vrlo kratko reći. Naravno da je 19. vek vek stvaranja nacionalnih država, da je Karađorđe sa svojim ustanicima uobličio ideju o podizanju ustanka i oslobađanju celog srpskog naroda od Otomanske okupacije koja je trajala 500 godina. Malopre sam pomenuo neka pozitivna i negativna istorijska iskustva. Bez obzira što bismo mi 1999. godinu mogli da definišemo kao godinu velikih prevara ljudi koji su tada vodili državu, ne zaboravite da su rekli – ako nas bude bombardovao NATO pakt da će biti trećeg svetskog rata, da će Rusi, Kinezi odmah objaviti Americi i NATO paktu treći svetski rat, da će se raspasti NATO pakt, da će ustati zapadno javno mnjenje, da će nam u pomoć priteći na desetine hiljada naoružanih kozaka koji samo čekaju da padne prva bomba, da je Tesla ostavio tajno oružje, da će nam baćuška, kako su zvali Ruse, poslati S2 i "Suho".
Ono što je ključno vezano za Sretenje to je da je, i moj prethodnik je rekao i stenogram je to zabeležio, veći uticaj međunarodne zajednice kod statusa određenih država i da mi živimo u svetu koji je ipak…