Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, evo, posle burnije javne rasprave i dosta reakcija u javnosti, možda i prenaglašenih, upravo je ovaj zakon, koji su pre svega svi pregaoci u filmskoj umetnosti, odnosno kinematografije u Srbiji dugo čekali, konačno je pred poslanicima i u Skupštini Republike Srbije. Znam koliko su se pojedinačno naši eminentni umetnici zalagali da se ovaj zakon, a znate i vi gospodine ministre, da se ovaj zakon donese. Evo, mi smo kao poslanička grupa zaista svih 40 članova ovog zakona pažljivo pročitali. Podneli smo benevalentno, naravno, amandmane, za koje očekujemo da ćete imati razumevanje, jer do sada smo uvek bili dobronamerni kada je mogućnost neka da se poboljša neki zakonski projekat koji dođe pred poslanike Skupštine Republike Srbije
Dakle, kinematografija u Srbiji nije mlada grana umetnosti i ona je napokon dočekala da i sistemski nekim zakonom bude mnogo toga u njoj urađeno. Nije ovo sigurno kraj, još će tu mnogo toga kroz praksu da se dorađuje. Zašto sam imala potrebu da govorim o ovom zakonu? Zato što, pre svega, dolazim iz grada koji je jedan od začetnika kinematografije u Srbiji, jer moj sugrađanin Bošnjak Ernest je 1906. godine počeo da prikazuje prvi u Somboru neme filmove, 1925. godine da prikazuje zvučne filmove i imao je jednu tendenciju, odnosno jednu ideju, koja nažalost nije zaživela, ali mi smo jednako na nju ponosni kao i da je zaživela, da Sombor postane evropski Holivud. Kamo sreće da to jeste, celoj Srbiji bi bilo mnogo drugačije u kinematografiji u ovom trenutku.
No, upravo zato što baštinimo jednu takvu ideju i jednu takvu dobru nameru, imali smo potrebu da ovaj zakon pažljivo iščitamo, da prepoznamo u njemu i dobru nameru predlagača i želju da se uredi ova oblast. Smatramo da ovo nije konačno, da će trebati, naravno, u hodu da se još ponešto izmeni i ovo je jedan od zakona koji će verovatno trpeti izmene i dopune, ali nadam se u svakom slučaju da bude kvalitetniji, pre svega za one pregaoce u kinematografiji, jer srpski film predstavlja ličnu kartu, etnopsihološku i umetničku, naše nacije.
Srpski film nas predstavlja u ovom modernom vremenu, u ovoj modernoj umetnosti, zaista pred celim svetom i ima misiju da u našoj stvarnosti na jedan umetnički način progovori i da nas prikaže onako kako mi želimo da budemo prikazani u svetu i upravo o tome ste govorili, koliko je interesovanje bilo u Moskvi za naš film. Svakako da slovenski narodi imaju poseban senzibilitet. Mi prepoznajemo u kinematografiji razne škole, italijansku školu, francusku školu filma, tako je i srpska kinematografija prepoznata. Na to smo zaista svi ponosni.
Očekujući da ministar u našim amandmanima i verovatno svih kolega koji su podneli, o tome ćemo vrlo pomno raspravljati ovde, prepozna ono što će ovaj zakon još unaprediti. Zaista, mislim da u zakonu o kinematografiji treba smanjiti politizaciju na najmanju moguću meru, kao što su svi zakonu u kulturi. Mislim da je ministar u tome zaista ima ozbiljno razumevanje. Treba doprineti da naša kultura, koja je naše možda najznačajnije uporište, nedovoljno prepoznato, nedovoljno podržano, uvek se na kulturi zakida, to svi znamo, kada se počne štedeti prvo tu zakinemo sva moguća davanja, dakle, da će ministar tu biti zaista širokog razumevanja i značajne podrške, pre svega, zbog toga što je ovo umetnost čija ekspanzija dolazi, koja je ovde vrlo značajna, koja u Srbiji nije mlada i koja je Srbiju do sada predstavljala na najbolji mogući način u celom svetu. Zaista, hvala vam na razumevanju.

Iskorišćeno je četiri minuta od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Reč ima ministar Predrag Marković.

Samo da vam se zahvalim na korektnom pristupu. Pogledaćemo amandmane i naravno, kao i u prethodnom slučaju, ali sve vas zajedno molim, dakle, imali smo tri zakona pre nekoliko meseci.  Bilo je vrlo korektnih, pažljivo akribično ispisanih amandmana. Bilo je zadovoljstvo pomoći da se oni usvoje. Sve grupe podržale su zakon, samo su zaboravili da dođu da glasaju.
Hoću na ovom primeru naprosto, izvinite što ste vi, mogao je i neko drugi ko je prošlog puta zadržavao zakone, ako hoćete da se promeni nešto u kulturi zbilja, a svih prethodnih decenija, nismo mi tu izuzetak, zakida se često, pa pokažimo da su to stvari oko kojih se ne delimo. Kada se čuva nasleđe, kada stvaramo sistemske osnove za buduće čuvanje, kada uvodimo kriterijume koji smanjuju, sigurno ne mogu da onemoguće tu, potpuno se slažem i sa gospodinom Jeremićem i sa gospođom Mojović i sa vama, ne mogu da onemoguće, ali bar smanjuju mogućnost pojedinačnog uticaja ukusa i ostavljaju ukus vremena, ali omogućavaju tehnološki da se stvara osnova.
Molim vas, dobro je da građani, nažalost, nedovoljno gledaju Skupštinu, ali kada je gledaju da dobiju i taj signal. Hvala vam ako ste spremni da i to uradite ubuduće.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

O ovom zakonu govoriću o dve specifične teme i to, kako ste ovde definisali, opšti interes, kako se finansiraju i evidentiraju prodate ulaznice kao posebno značajne teme o kojima nisu baš mnogo govorili drugi, ali ste me vi podstakli da i dve stvari, vrlo važne, kažem o tome da li i kako opozicija treba da glasa kada joj vi usvojite po neki od amandmana kojim se podržava zakon. Objasniću i to kako vi nazivate uštedom onih 200 hiljada evra za zakupninu "Ratel-a", ali pre svega hoću da kažem da je ovaj zakon zakasnio.
Bilo je potrebno da Nik Đivanović pokupuje sve bioskope u Beogradu, da mu se to omogući, a uz njegovo ime je bila vezivana mantija belih okovratnika, gde su se sitni učesnici u berzanskim poslovima, na primer u Londonu gde je on radio i bavio kornerovanjem, što je inače zabranjena delatnost, ovde predstavljali ekstra stručnjacima koji su ovde usvajali, donosili, propagirali zakone iz oblasti finansija, čije pogubne posledice još danas trpimo.
Kada pomenete nekome kinematografiju, prva asocijacija je film, sledeća je bioskop, a ispred i iza svega toga stoji - Nik Đivanović za male pare privatizovao bioskope. Danas ih nema, a meni jeste prva asocijacija da je taj čovek tražio i nažalost ova vlada i ovaj parlament pre nekoliko meseci ukinuli su akcijski fond, promenili mu naziv u Akcionarski, a to je gospodin upravo tražio. Ovde sam pokazivala i imam još uvek taj intervju u "Ekonomistu", gde je gospodin vrlo ljut što neko u ime države jeste postavio pitanje gazdovanja ostatkom državnog kapitala i onog bivšeg društvenog kroz agenciju koja je mnogo lošeg uradila. Tu ljutnju Nika Đivanovića na Akcijski fond ovde smo realizovali tako što je ukinut Akcijski i preveden u Akcionarski fond, a to je DRI nazvala reprivatizacijom sredstvima budžeta, gde se jednom prodato kroz privatizaciju, kroz najveći deo novca nestao u poprečnim rukavcima, država sada pojavila kao ponovni vlasnik koji potpisuje dugove za doprinose, potpisuje kamate i postaje ponovo vlasnik akcija i udela u takvim preduzećima.
Da li građani od toga imaju koristi? Svedoci smo, jer o tome govori i standard i stanje u industriji i privredi. Možda vi sada mislite da to nije vezano sa temom, ali upravo jeste, jer da jedan ovakav zakon, čak ću kritikovati, preširoko postavljen opšti interes, a da je onaj deo koji je neophodan zaista bio definisan opštim interesom, mi danas ne bi pričali o tome da ne postoje ni tržišni elementi poslovanja u oblasti kinematografije, ali da ne postoji ni oblast koja se zove bioskopi zvučnih i slavnih imena, kako su govorili. Znači, kasnimo. Ne ide na vašu dušu lično, vi ste ministar od skoro, ali ide na dušu ove vlade.
Još da vam kažem o jednoj elementarnoj stvari, ne možete reći – Ratel uštedio 200 hiljada dinara, jer je došao do boljeg prostora. Kažite – trošio je 200 hiljada nepotrebno sve do dana dok nije prešao u jeftiniji prostor. Znate zašto to treba da kažete? Lično sam ja, a i mnoge kolege pored mene ovde, postavljali pitanja, iznosili javnosti ugovore o toj enormnoj zakupnini i o adaptaciji prostora, nezavisno od kojih je poslaničkih grupa to dolazilo, ali više nas je dugo moralo o tome da govori da bi vi danas njih pohvalili za štednju.
Da li će neko morati da se odrekne dela prihoda iz pretplate da bi uložili u ovu oblast? Vi kažete ne, a ja tvrdim da. Sada idemo redom o zakonima. Da li ćete da usvojite primedbu, ne znam. Možda ćete reći da predugo u javnosti kruži termin produkcija, distribucija. Sada ne bi trebali da izbacujemo, jer smo to navikli. Ako smo mi nekim pravilnicima obavezani da koristimo lepe srpske reči, ja ću počev od člana 1. Predloga da vam kažem da je trebalo reći da se ovim zakonom uređuje proizvodnja, promet i javno prikazivanje filmova, kao i druga pitanja od značaja za obavljanje kinematografske delatnosti.
Morate pre svega ovim zakonom da nam kažete da jasno uređujete proizvodnju, promet i javno prikazivanje. Kada vi svedete predmet zakona na opšti interes u ovoj oblasti i da je to osnovni razlog za donošenje ovog zakona, vi ostavljate prostor nekome, ne kažem nekom određenom, ali nekom dovitljivom da to što ste sve nazvali opštim interesom lepo podvede pod monopol, kasnije ga iskoristi, a znamo kako zloupotreba monopola ide na štetu korisniku usluga. Mislim da to nije u redu ni sa aspekta zakona ni Ustava i ne samo da jezički treba produkciju i distribuciju zameniti rečima proizvodnja i promet, nego zaista treba voditi računa da precizirate šta jeste predmet ovog zakona. Takođe, producent nema razloga da se ne zove proizvođačem.
Interesuje me kako ste članom 5. nazvali ovde, odnosno uredili pitanje koprodukcionog dela? Još mi je manje jasno zašto ste definisali da se iz budžeta finansiraju takvi filmovi i to ste sa nekoliko narednih članova zakona kao definisali, ali je osnovna definicija gde se pominje koprodukcija potpuno nejasna i nelogična. Ako je najveće dopušteno učešće većinskog partnera 80%, tada silom matematike učešće manjinskog partnera može da bude, odnosno ne može da bude manje od 20%, nema veze da li ih ima više, ali je ono 20%. Takođe, ako je učešće manjinskog partnera najmanje 20%, većinski po matematici ne može da bude veći od 80%. Kakav je to novogovor srpski ne razumem i pokušavam da ga vratim u razumljive kategorije.
U članu 7. definišite podsticaje za kinematografska dela koja se snimaju, odnosno proizvode u Republici Srbiji. Mi malo ispravljamo taj vaš predlog gde tražimo da proizvođaču koji se finansira iz budžeta može da se isplati do 20% od ukupno utrošenih sredstava za snimanje filma na teritoriji Republike Srbije, ali koja su plaćena domaćim pravnim ili fizičkim licima ili državnim organima, u skladu sa posebnim aktom Vlade i u okviru raspoloživih sredstava za te namene.
Da vam kažem zašto ovo mora da se precizira ovako. Vi smatrate da samim snimanjem ovde prihod ostaje na teritoriji Republike Srbije. Nije tačno, formiraće se za taj slučaj preduzeće mešovito i opet će sredstva otići tamo negde zbog koprodukcije i nekom napolju i ovde apsolutno nema mogućnost domaće pravno ili fizičko lice da ostvari naplatu, ako ne delimičnu a ono punu. Vi se malo pre založiste, slažem se sa vama, da novac ne putuje dugo, jer se umori pa mu znoj iscuri usput, pa se smanji dok dođe do krajnjeg korisnika. Iz tog razloga molim vas pribeležite, član 7. precizirati, da ono što iz budžeta ide zaista bude isplaćeno domaćim pravnim licima.
Ključni amandman koji smo mi podneli na član 10. gde se definiše opšti interes.
U oblasti kinematografije opštim interesom može da se smatra proizvodnja domaćih kinematografskih dela od posebnog značaja za razvoj kulture. Očuvanje kulturnog identiteta domaćeg kinematografskog stvaralaštva, predstavljanje domaćih kinematografskih dela na značajni međunarodnim manifestacijama i održavanje značajnih domaćih i međunarodnih kinematografskih manifestacija u Republici Srbiji.
Za ove namene treba obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije i iz drugih izvora, u skladu sa zakonom. Kako ste vi članom 10. predvideli opšti interes, to je toliko široko obuhvaćeno da ste bukvalno tu podrazumevali čitavu kinematografsku delatnost i sve njene delove.
Ukupna delatnost kinematografije tim članom 10. dobija karakter delatnosti od opšteg interesa. Ne znam da li su pravnici koji su vam pomagali da radite ovaj zakon čitali zakone koji tretiraju uređivanje i uređuju ovu oblast opšteg interesa, jer opštim interesom može da se nazove samo ona delatnost koja je od strateškog interesa za Republiku, i one delatnosti kojima se obezbeđuju neophodni uslovi za život građana i ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, kao i funkcionisanje privrede i državnih organa.
Recite, gde tu nađoste prostora da čitavu kinematografiju podvedete pod delatnost od opšteg interesa. U takve poslove svakako ne spada razvoj mreže bioskopa, ne spada ni objedinjena prodaja ulaznica za bioskope i druge aktivnosti koje ste vi naveli u Predlogu, kao opšti interes koji treba da se finansira iz budžeta. Da li je tako gospodine ministre?
Može li razvoj mreže bioskopa da bude nešto što će danas da se finansira iz budžeta, a posle uvoda koji sam dala, zašto danas nemamo bioskope? Kako su privatizovani, niko nije čuvao delatnost u privatizaciji, nije obavezao novog vlasnika da sačuva tu delatnost. To mene ne teši što je on u istražnom postupku, proceduri i ne znam zatvor ili ostalo, šteta postoji, vi ovim ne sanirate, nego predviđate da sada iz budžeta finansiramo ono što ne može da bude finansirano iz budžeta.
Kinematografija je, ne za mene, van onog što sam vam rekla da mora da bude opšti interes, pobrojano decidno, kinematografija je privredna delatnost, kao i svaka druga. Kada bi vi nju ovako zadržali u zakonu definisanom, vi bukvalno dovodite u neravnopravan položaj druge privredne delatnosti, zato što ste ovoj dali privilegovan položaj. Razmislite o tome.
Dalje, mislim da niste definisali, na primer, ono što je rak rana ovog društva, sukobi interesa, povezana lica kroz dohodak, kroz imenovanja, kroz uticanje, a pogotovu u oblasti koja sa manje ili više prava vrvi od primedbi na način i kriterijume kako se dobijaju sredstva.
U članu 13. mislim da bi morali da članove organa centra i sa njima povezana lica definišete tako da ne mogu da imaju udela i upravljačka prava u pravnim licima koja se bave proizvodnjom, prometom ili javnim prikazivanjem i na njih se odnose delatnosti o sukobu interesa.
Posebno govorim zbog toga što poslovi koje filmski centar Srbije vrši i ovlašćenja koja su povezana sa finansiranjem njihove delatnosti iz budžeta, smatramo da ova odredba koja onemogućava sukob interesa članova organa Centra mora da bude sadržana u zakonu.
Uvođenje jedinstvene evidencije, gospodine ministre, sve to što kinematografiji treba kao jedinstvena evidencija ne sporim ali zašto da to finansiraju građani Srbije iz budžeta. Da, vi definišete opšti interes tako u širokom zahvatu i onda treba i građani da finansiraju evidenciju koju kažete – jedinstvena evidencija o kinematografskim delatnostima u Republici Srbiji i njeno vođenje itd. treba da bude nov administrativni posao za koje treba iz ovako šupljeg, rastresitog, na dnu ostalo taloga jedva se i penzije finansiraju, a vi hoćete da finansiramo te evidencije. Ta evidencija stvara dodatne obaveze i troškove preduzetnicima, a svi se zalažemo i priznajemo koliko su opterećeni i zalažemo se da se rasterete isuvišnih procedura ali i nepotrebnih troškova, međutim vi dodajete i nove.
Mislim da je to u potpunoj suprotnosti sa onim za šta se javno zalažete i vi kao Vlada i očito da je to samo parola za dnevnu upotrebu, kada kažete smanjimo troškove, seča propisa, dajte da nepotrebne procedure, troši se toliko i toliko miliona evra hajde da rasteretimo privredu.
Na kraju, još članom 34. za nedostavljanje podataka koju ova evidencija, koju građani Srbije treba da plate, ako se ne dostavi podatak iz nje, propisujete kaznu od dva miliona dinara i zabranu vršenja delatnosti u trajanju od tri godine. Samo se u državi Srbiji za najmanji prekršaj zatvara radnja ili bilo šta. Pa samo se iz firme koja radi država može naplatiti prihodom, porezom, doprinosom itd. U Argentini su radnici zatvorene fabrike otvarali da u njima organizuju proizvodnje, a samo se kod nas štrajkuje protiv loših uslova, zatvaranjem fabrika ili radnji.
Znači, niti ova evidencija treba da bude na teretu građana, niti onaj koji nema podatak iz te evidencije treba da plaća ovoliku basloslovnu kaznu. Vi ovde pravite vrzino kolo koje okreni, obrni koga košta, i na početku i na kraju, građane, poreznike, one koji pune budžet, one koji finansiraju i državu i ovu skupštinu i policiju i školstvo i zdravstvo i kulturu i sve ostalo. Nisu ovo neki drugi građani.
Član 18. Predloga, dođosmo do onog koji je uštedeo tako što je plaćao preskupo i svi smo na to upozoravali, prostor u kojem je sedeo. U članu 18, molim vas, pogledajte dobro i pažljivo u stavu 1. brišite tačke 2, 3. i 4. jer je to u suprotnosti onoga što su svi drugi, ne svi ali neke koje sam ja čula, razumeli da nema nikakvog novog nameta, ali eto kinematografija će se finansirati iz onog što već postoji, da bi neko nov zauzeo mesto, neko star mora da se povuče. Da bi nekome dali pare od postojećeg kolača, neko mora deo kolača da smanji. To su zakoni fizike. I kod novca vrede zakoni fizike. Tamo gde nisu važili zakoni fizike krenula je svetska kriza.
Zakonom o radio-difuziji i elektronskim komunikacijama je propisano da se sredstva od pretplate koriste za finansiranje radio-difuzne ustanove Srbije i da se naknade iz tačke 3. i 4. to je ovo o čemu govorim, u celosti koriste za finansiranje RDA ili RATELA , kao i da se određuju visine planiranih troškova i da se nedostajuća sredstva obezbeđuju iz budžeta. Ako bi se do tih sredstava koristio za finansiranje kinematografije tada ima samo dve mogućnosti. Ili da se naknada poveća, već postojeća ili bi radio-difuzna agencija , RATEL morali da se odreknu dela svojih prihoda. U krajnjoj liniji, to je prelivanje sredstava koje će malo čas objasnih, da optereti ove građane ili poreske obveznike ali konkretno one u oblasti telekomunikacija ili sve poreske obveznike.
Takođe morate da imate u vidu da različito uređivanje pitanja, istog pitanja, ali po raznim zakonima što vi ovde radite zbog načina finansiranja i određivanja opšteg interesa, jednostavno krši načelo vladavine prava i zakonitosti i Ustavni sud bi trebao da poništi ovakve odredbe. Sad pitanje, zbog one poslednje tačke dnevnog reda, gde se Ustavnom sudu daju neka nova ovlašćenja, privilegije, poput ove agencije za borbu protiv korupcije koja posle je stimulisana, kad joj vlast da takve privilegije, prava, velike plate, nove zgrade, a onda ona samo opoziciju prekršajima juri, a i stranku čiji vi niste član, ali ste bili, takođe smatra opozicijom, pa je sedam stranaka, za neke besmislene stvari dobila prekršajne prijave. Ali ne i vladajuće stranke.
Tako oni koji treba da štite zakon, odnosno da se bore protiv korupcije, razumeju one koji ih finansiraju.
E sad, Ustavni sud kad bude bio ovakvim privilegijama ponuđen i počašćen, pitanje je da li će ono što se sada po zakonu tretira neustavnim, da li će ga i oceniti, ali dok taj zakon ne usvojimo ovo nije u redu, niti je u skladu sa Ustavom.
Znači, jedinstvena evidencija još je tamo u članu 20. tretirate, to neću da ponavljam, samo ću još dve stvari da kažem o ograničenju prometa i javnog prikazivanja sufinansiranja…

 Vreme koje je predviđeno za ovlašćenog predstavnika je iskorišćeno. Hvala.
Reč ima ministar, gospodin Marković.

Hvala, gospođo Tabaković.
Neću, nažalost, moći da odgovorim. Pokušavao sam i mimikom da vam dam, ne znam da li vam je neko skrenuo pažnju da, pošto ste čas levo, čas desno, zbog temperamenta, ne čuje se svaka reč, ali vidim da i obrnuto, ni vi mene niste dobro čuli, pa sigurno ne biste pogrešili.
Znači, ne Ratel, RRA. Izvinjavam se ako sam vas naveo na pogrešan trag. Juče sam razgovarao sa predsednikom saveta i članom saveta RRA i oni su me obavestili.
Naprosto, da ne bi bilo zabune, te vam se ovim samo izvinjavam što ne mogu da odgovorim na ono što nisam čuo, a pošto sam shvatio da i vi pristupate dobronamerno... Da, činjenica je da kada se pišu zakoni imamo, ja se tu dosledno zalažem i zahvaljujem, mislim da sam vas dobro čuo, to je da se vodi računa i o leksici, ali postoje određene, tamo gde smo upućeni na međusobnu saradnju, moramo da poštujemo ne samo leksiku, uobičajene termine, već čak i opisnu terminologiju koja jeste plutajuća, često se kaže, jer se preuzima iz jedne oblasti za drugu, pa se primenjuje.
Zašto je važno? Da bismo pojednostavili mogućnost, pre svega, kod ovih koprodukcionih, kod zajedničkih konkurisanja sa različitim partnerima u međunarodnim…. Znači, Srbija je srećom sposobna i ima sjajne ljude u kulturi i vrlo lako i brzo, osim kada ima sistemskih prepreka u samoj zemlji ili neka oblast nije sistemski rešena, pa niko nije adekvatno nadležan, kao što Filmski centar Srbije, negde se to zagubilo 90-ih godina, pa posle 2000. godine ponovo, pa su se tek sada stvorili uslovi da zaista možete da obezbedite, pa će tek ovim zakonom da se definiše, pa u skladu sa Zakonom o kulturi koji ste doneli će biti moguće i raspisati konkurs i izabrati.
Vlada ima punu ingerenciju da nešto ubuduće određuje, sem u situacijama kada nešto nije rešeno iz prethodnog perioda, sve jedno kog, ne govorim ovde politički, govorim prosto o organskim odnosima u sistemu. Dakle, uspevamo brzo da obezbedimo partnere i sredstva. Valjda zbog toga iz ove oblasti tako često dobijamo i nagrade i priznanja i ono što je važnije, gledanost, pa uspevamo da promovišemo vrednosti do kojih nam je, nadam se, sve više stalo, ali je činjenica, to sam proveravao u više navrata, pretpostavljam da ste zato izrazili sumnju, termini koji se upotrebljavaju su rezultat toga. Dakle, da ne bi bilo nerazumevanja, vraćanja, da ne bismo kasnili u prijavljivanju, neki su meni neobični, ali svakako ne postoji monopol na sufinansiranje.
Dakle, nadam se da se zalažete stalno da govorite o jednoj vrsti monopola. Dakle, u sufinansiranju govorimo samo o onim preduslovima za koje može da bude zainteresovana država da pomaže i pri tome stvarno nema nikakvih novih sredstava koja se potražuju od građana.
Vrlo je važno da je tako, jer, zato sam dao i primer, ne postoji drugi novac sem novca građana i ako ne može da se stvori dodatni novac brzim i naglim investicijama, svi smo toga svesni i po tome se ne razlikuje današnji trenutak od prethodnih trenutaka, može da se uštedi. Strašno je važno da podržavamo načine da se nešto štedi i da podržavamo one koji su u nečemu novac uštedeli. Novih zahvata nema i hvala Bogu da je tako. Hvala vam.

Zahvaljujem ministru.
Reč ima gospođa Tabaković po osnovu replike jer izgleda da se nije dobro čulo.

 Mislila sam da ne čujete dobro jer mene godinama izdaje vid, vas verovatno sluh, ali u pitanju je mikrofon. Kako sada to temperament ovo malo levo, malo desno, to ne znam, ali nije to pitanje ovog zakona.
Moja preporuka je da ćete dobiti stenogram i možete videti primedbe. Izvinjavam se ovoj instituciji koja je uštedela pa je nismo pominjali, odnosno pogrešno smo je pominjali ali ima prostora za uštedu kod svih agencija koje troškove za ono što su dobili da rade kao monopol od države određuju preširoko u odnosu na ono što zaista rade i pružaju uslugu građanima. Samo tu ću se složiti sa vama.
Gospodine ministre, gde vi od svih primedbi da je ukupna kinematografska delatnost definisana kao delatnost od opšteg interesa i da iz budžeta treba finansirati mrežu bioskopa, naplatu karata koje su evidentirane, film, pa gde to u svetu ima da piše i film i koliko košta i sve ostalo, vi meni nađoste samo da odgovorite na leksički producent ili slično.
Gospoda iz Evrope, Francuzi, sve nas, evo, neka posvedoče poslanici, prvo savetuju – nikada nemojte dozvoliti kada jednog dana budete članovi EU da vam dostavljaju prevode na bilo kojem drugom, sem na vašem jeziku, jer narod koji ne sačuva svoj jezik ne čuva svoj koren. To bi vi kao izdavač, koga vrlo cenim, morali da znate. To sporazumevanje, hvala Bogu, prevodilaca ima mnogo, ali očuvanje jezika jeste bitno na svakom mestu i u svemu, ali ovaj zakon ima mnogo veće manjkavosti, a to su: opšti interes, način finansiranja, preširoko definisanje i evidencija i kaznenih odredbi, ali i onih zabrana.

Zahvaljujem, gospođo Tabaković.
Reč ima ministar ponovo. Izvolite.