Reč ima narodni poslanik Zoran Popović.

Dame i gospodo, narodni poslanik Dušanka Plećević podnela je amandman da se u članu 10. posle tačke 12) dodaju tačke 13) i 14) koje glase: Podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta srpskog naroda. Podsticanje i očuvanje sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda, na tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Republici Srbiji, posebno na značajne istorijske događaje i ličnosti koje su svojim životom i delom zadužile srpski narod i građane Republike Srbije.

U članu 10. navedeno je šta se smatra opštim interesom u oblasti kinematografije, između ostalog, i očuvanje i podsticanje identiteta domaćeg kinematografskog stvaralaštva, ali se nigde ne pominje nacionalni i identitet srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji. Ovo je nastavak zatiranja svakog nacionalnog identiteta kroz umetnost sistemski sprovođenog, kao u doba komunizma.

Svaka nacionalna kinematografija u svetu promoviše i afirmiše putem filma svoju kulturnu i nacionalnu osobenost. Tako u svetu, pa i kod nas često imamo nedelju nacionalnih filmova. Kinematografija drugih civilizacija, poput Indije, Brazila, Japana, preko kojih se tzv. zapadni svet upoznaje ne samo sa visoko profesionalnim i umetničkim stvaralaštvom u oblasti kinematografije, već i sa kulturnim običajima, obrazovanjem, naukom, folklorom i drugim oblastima, što spada u nacionalni identitet jedne zemlje, naravno ne dovodeći u pitanje umetničke slobode autora.

Nažalost, naša kinematografija u proteklom periodu je zabeležena po najcrnjim filmovima po nacionalne interese države Srbije, po udvorištu autora, interesnim grupama koje su davale novac za blaćenje srpskog naroda kroz nazovi projekte koje ni jedan normalan čovek ne može da svari, kao što su filmovi "Lepa sela lepo gore", "Turneja" i slični, koji prazne bioskope već posle 10 minuta prikazivanja. Na svu sreću, ovakvi i njima slični filmovi za jednokratnu upotrebu, bez umetničke vrednosti, ali zato sa jasnim besprimernim pljuvanjem po svom narodu i državi brzo će se zaboraviti. Ostaće upamćeni samo tvorci takvih bljutavih dela kao udvorice jednog anacionalnog režima kojima je interes za novcem i ličnom političkom promocijom bio jači od svakog umetničkog interesa.

U stručnoj javnosti je ovaj zakon nazvan sramnim, pri čemu se apostrofiraju lobisti i autori ovog predloga zakona, koji će i dalje dobijati ogroman novac za snimanje filmova.

Što se tiče nas iz SRS, možemo još da dodamo da će dobijati pare za antisrpske projekte od građana Srbije, istih tih građana Srbije koji na jeftin način blate u svojim skupim filmovima.

Prihvatite ovaj amandman da bi istinski umetnici dobili mogućnost da iskažu svoj talenat i kreativnost. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, u prilog ove argumentacije iz kojih razloga treba prihvatiti amandman Dušanke Plećević, ukazaću još na nekoliko poraznih činjenica o kojima sam govorio u raspravi u načelu.
Pod jedan, imamo samo nekoliko filmova o čitavom Prvom svetskom ratu. Pod dva, imamo gomilu dokumentarnih filmova, igranih filmova o narkomanima i kriminalcima, o ljudima iz podzemlja, ali nemamo ni jedan film o Svetom Savi koji je jedan od najvećih srpskih državnika i prosvetitelja. Nemamo ni jedan igrani film, kao što je rečeno, o Despotu Stefanu Lazareviću ili o Marku Mrnjavčeviću, koji je jedan od najvećih srpskih nacionalnih junaka. Imamo desetine filmova u kojima su Srbi predstavljeni kao zločinci, ali zato nemamo ni jedan igrani film o stradanju srpskog naroda u logoru "Jasenovac" u kojem je, kao što znate, ubijeno oko 700 hiljada pripadnika uglavnom srpskog naroda.
Kud ćete veće argumentacije za prihvatanje ovog amandmana i kud ćete veće primedbe na srpsku filmsku industriju od činjenice da ni 2011. godine, kada obeležavamo 50 godina od dana kada je na "Drini ćuprija" od Ive Andrića dobio Nobelovu nagradu, još uvek nemamo ni jedan igrani film snimljen po tom romanu. Takođe, nemamo ni jedan igrani film o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj, u BiH, Sloveniji, na KiM, ali imamo nekoliko filmova koji su, između ostalog, finansirani iz srpskog budžeta u kojima se na vrlo loš način govori o ulozi srpskog naroda u ratovima od 1991. do 1999. godine.
Da bi građani znali o čemu se govori u članu 10. ja ću citirati taj član da bi shvatili o čemu govorim.
Član 10. Opšti interes u oblasti kinematografije u smislu ovog zakona jeste: očuvanje kontinuiteta slobode i raznovrsnosti filmskog stvaralaštva, podsticanje domaćeg filmskog umetničkog stvaralaštva, podsticanje proizvodnje domaćih i stranih filmskih dela o Republici Srbiji, podsticanje distribucije javnog prikazivanja u oblasti kinematografskog stvaralaštva, podsticanje obnove, održavanja i standardizacije bioskopske mreže, podsticanje razvoja tehničke baze i kinematografije Republike Srbije i uvođenje informatičkih tehnologija i modernizacija u oblasti filmske industrije, uvođenje objedinjenog elektronskog informatičkog centra distribucije i prodaje bioskopskih ulaznica, podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta domaćeg kinematografskog stvaralaštva, ostvarivanja prava na kulturnu posebnost u oblasti filmske industrije pripadnika nacionalnih manjina u Republici Srbiji, unapređenje međunarodne saradnje, integracije domaće filmske industrije u evropske i svetske programe razvoja, podsticanje kulturne raznolikosti, podsticanje predstavljanja domaćih filmskih dela na značajnim međunarodnim manifestacijama.
Kao što vidite, nema nigde ni jedne jedine reči o interesu srpskog naroda. Pominju se interesi filmske industrije, pominju se interesi nacionalnih manjina, to je u redu, tako treba da bude, ali nije normalno da nema jedne jedine reči o podsticanju i očuvanju kulturnog identiteta srpskog naroda i o potrebi da se podstiču i očuvaju sećanja na istoriju srpskog naroda, na značajne istorijske događaje i značajne istorijske ličnosti. Hvala vam.

Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Izvolite gospođo potpredsedniče.

Zahvaljujem.

Član 10, u osnovnom Predlogu zakona ima dva stava i nalazi se kao prvi ispod naslova – Opšti interes u oblasti kinematografije. U svom prvom stavu, koji amandmanom nisam predložila da se menja, član 10 kaže – opšti interes u oblasti kinematografije u smislu ovog zakona jeste: 1. očuvanje kontinuiteta, slobode i raznovrsnosti kinematografskog stvaralaštva, 2. podsticanje domaćeg filmskog, umetničkog stvaralaštva, 3. podsticanje proizvodnje domaćih i stranih kinematografskih dela u Republici Srbiji, 4. podsticanje distribucije i javnog prikazivanja u oblasti kinematografskog stvaralaštva, 5. podsticanje obnove održavanja i standardizacije bioskopske mreže, 6. podsticanje razvoja tehničke baze kinematografije Republike Srbije i uvođenja informatičkih tehnologija i modernizacije u oblasti kinematografije, 7. uvođenje objedinjenog elektronskog informatičkog centra distribucije i prodaje bioskopskih ulaznica, 8. podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta domaćeg kinematografskog stvaralaštva, 9. ostvarenje prava na kulturnu posebnost u oblasti kinematografije pripadnika nacionalnih manjina u Republici Srbiji, 10. unapređenje međunarodne saradnje i integracije domaće kinematografije u evropske i svetske programe razvoja kinematografije, 11. podsticanje kulturne raznolikosti u oblasti kinematografije, 12. podsticanje predstavljanja domaćih kinematografskih dela na značajnim međunarodnim manifestacijama.

Drugi stav ovog člana kaže – sredstva za ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kinematografije obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, a moj amandman kaže da se nakon ovih reči – Republike Srbije, briše tačka i da se dodaju reči – autonomne pokrajine i lokalne samouprave. Razlozi za podnošenje ovakvog amandmana jesu u tome da i autonomna pokrajina i lokalne samouprave i te kako podstiču domaće filmsko stvaralaštvo i kulturnu raznolikost radi ostvarivanja prava na kulturnu posebnost u oblasti kinematografije i pripadnika nacionalnih manjina, tamo gde su pripadnici nacionalnih zajednica u relativnoj većini u pojedinim lokalnim samoupravama u Srbiji, kao i predstavljanje domaćih kinematografskih dela na značajnim manifestacijama u zemlji i inostranstvu.

Koja su tri razloga za podnošenje ovakvog amandmana, osim obrazloženja koje je kao i svako obrazloženje opisivanje razloga koji se mogu razvrstati u činjenicu da i sada na način koji nije jasno definisan zakonom, jeste u skladu sa Zakonom o javnim finansijama i Zakonom o fiskalnoj odgovornosti, a i lokalne samouprave i autonomne pokrajine, znači Vojvodina, pomaže ostvarivanje svih ovih opštih interesa, jasno i precizno nabrojanih u članu 10?

Drugo, ovakvo dodavanje u 2. stavu podstaklo bi sve one koje se na nivou lokalnih samouprava bave konstrukcijom, odnosno pravljenjem budžeta na prihodnoj i rashodnoj strani, da znaju da postoji zakonska mogućnost da unapred predvide nekakve rashode sa tim stranama u svojim lokalnim budžetima i na nivou budžeta autonomne pokrajine i treće, omogućili bi da se jasno u ovoj zakonskoj odredbi vidi da ovaj zakon, osim što se bavi jednom važnom temom, dakle Zakon o kinematografiji, koji uređuje na dobar način, nakon 20 godina od poslednjeg propisa, jednu važnu oblast u našem društvu, da ima svest da nije samo odgovornost na nacionalnom nivou, da nije samo odgovornost nacionalnih budžeta, nego i budžeta autonomne pokrajine i lokalne samouprave. Odnosno, na jednostavniji način rečeno, ima li oni sledeće godine, ili one tamo godine novca u tom budžetu ili ne, ali da pokažemo sasvim jasno da želimo prvo da priznamo realnost, a drugo da stvorimo zakonom utvrđen prostor da se finansiranje i iz budžeta autonomne pokrajine i lokalne samouprave takođe omogući.

Samo opaska o stavu 1. ovog člana 10. Mislim da ne treba ni dodati ni oduzeti nijednu od ovih 12 definicija kojim opisujemo opšti interes i da je zakonodavac, odnosno predlagač zakona, mi ćemo biti zakonodavac i na kraju odlučiti, ali da je predlagač zakona i u dobroj veri i na najbolji mogući način opisao šta je to opšti interes.

Sve drugo što se predlaže smatram priličnim ruganjem jednoj dobroj ideji, jednoj dobroj formulaciji i dobrom razumevanju i zanatskom ali i predanom, to se vidi u tekstovima ovog zakona, dakle, jednim dobrim poznavanjem oblasti kojom se zakon bavi.

Uz sve popravke, na koje smo spremni i mi iz vladajuće većine, naravno i naše kolege iz opozicije, sa nadom da će ministar, kao i do sada, uzeti u obzir razmatranje amandman, bez obzira da li ga predlažemo mi iz vladajuće većine ili opozicije i prihvatiti svaki onaj koji doprinosi poboljšanju, preciziranju ili pojašnjenju pojedine odredbe predložene u ovom zakonu, sa nadom da će ministar imati priliku da prihvati moj amandman, a ako ne, onda sa prognozom da ću uspeti da obezbedim amandmansku većinu kod mojih kolega u danu za glasanje, pa da ovaj amandman postane sastavni deo Predloga zakona. Hvala.

Hvala.

Reč ima ministar gospodin Predrag Marković.

Poštovane dame i gospodo, sad sam malo zbunjen. Dešava se, star čovek.  Ovaj amandman je naravno prihvaćen, od strane ministra, kao što je čitav niz amandmana, ne znam kako je došlo do nesuglasica. Sasvim jasno, amandman gospođice Vukićević, koji se tiče očuvanja srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta prihvaćen, pa samim tim nije bilo potrebe druge formulacije kasnije. Ili amandmani gospodina Vukovića, koji su, upravo o tome smo govorili, na adekvatan način u skladu sa terminološkim promenama i tehnološkim promenama, sada dodatno jasnije, preciznije nešto što je rešavano Zakonom o kulturnim dobrima, sada smestio kroz nekoliko članova ovaj zakon i kao što, ako to treba da ponovim i sada je prihvaćen i amandman na član 4. i amandman na član 18. koji je podneo Odbor za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije.

Sve su ovo amandmani, kao i amandmani gospođe Đerić, koji su prihvaćeni, i ostali da ih ne nabrajam, svi su prihvaćeni zbog toga što nešto što ili postoji u stvarnosti, a nije do kraja bilo definisano nekim članom, ovo je primer. Već se na nivou lokalne samouprave, na nivou pokrajine, kao i na nivou Republike, izdvajaju sredstva i postoji potreba i sreća često postoji mogućnost da se izdvoje sredstva kojima bi se pomagao jedan opšti interes kroz konkretan projekat. Dakle, sav ovaj opšti interes koji je pobrojan i koji ste vi pročitali, koji je predlagač zakona uvrstio i pobrojao, on se često prepoznaje na nivou lokalne samouprave i autonomne pokrajine i ne vidim razlog da se smatra da je opterećivanje, možda grešim, zato kažem da sam zbunjen. Ovo nije način na koji je formulisan amandman. Ovo nije obaveza lokalnih samouprava i autonomne pokrajine da nešto što je opšti interes, pa za šta je po Zakonu o kulturi svakako nadležna Republika, ovo nije obaveza koja se nameće, nego mogućnost koja postoji da nešto što se već radi naprosto i zakonom bude definisano i na taj način bude olakšano.

Moj stav je jasan. Ali, moram da podsetim i povodom drugih delova diskusije, izvinjavam se zbog bolesti ću biti odsutan jedno 15-ak minuta, da odgovorim na deo zbunjujućih podataka koje smo čuli. Ne daj Bože da je tako, da je samo onoliko filmova o značajnim književnim delima u Srbiji snimljeno, koliko je nabrojano u jednoj diskusiji. Ovog časa mogu deset puta više da izgovorim, jer kinematografija ne postoji u poslednjih deset godina, a i u okviru njih pogledajte filmove po delima Stevana Sremca, Branislava Nušića, da ne nabrajamo dalje.

Inače, nije Andrić nikad dobio nikakvu Nobelovu nagradu za roman "Na Drini ćuprija", jer se ta nagrada ne dodeljuje za pojedinačnu knjigu, ali je svakako istaknuto i to je deo diskusije. Potpuno razumem potrebu poslanika da često nešto što je rešavano jednim članom zakona oni koriste u političkoj diskusiji, sasvim razumljivo, povodom drugog člana, ali svakako da ne mogu da dozvolim da se difamiraju određeni poslanici zbog toga što su jedne ili druge struke. Upravo zato smo narodni poslanici.

Da li je amandman podneo filmski kritičar ili ga je podneo lekar, meni kao ministru je potpuno sve jedno. I vama je svakako potpuno svejedno, jer nedaj bože da vas samo struka ili iskustvo upućuju na bavljenje ovim poslom. Smisao Narodne skupštine je potpuno drugačiji, i ove diskusije i u načelu i u pojedinostima služe da nezavisno od iskustva, od obrazovanja u skladu sa jedinstvenim pravnim sistemom Srbije, mi nalazimo najbolja rešenja.

Zbog toga se zahvaljujem svima koji su tome pomogli, svejedno šta su po obrazovanju, da li je neko lekar, pa je dao amandman. Najčešće, kao što znate, svi vi imate i stručne savetnike u poslaničkim grupama, nemojte da ih se lišavate ako ih nemate. Mislio sam da ste to vi.

Izvinjavam se zbog ove digresije. Najnormalnije je da poslanici koriste svaku vrstu tog tehničkog i stručnog znanja, da bi ih pretočili u amandman, kojim će nastojati da se što bolje definiše jedan opšti i javni interes i svima koji su to uradili zahvaljujem se.

Ali, još jednom moram da podsetim, nekoliko puta se govorilo o članu 7. Nije u pitanju novac koji se daje iz budžeta unapred, nego najviše do 20% sredstava uloženih za snimanje filmova u Republici Srbiji se vraća. Naravno da se vraća iz budžeta, jer je on prethodno potrošen i naravno da postoji u budžetu. Nije u pitanju stimulacija unapred, nego na kraju i služi i nije moguće diskutovati da li je bolje da to bude 10 ili 20%. To bi značilo da mi potcenjujemo one, a vi ste ih toliko hvalili kao velike i moćne predstavnike filmske industrije, oni su i veliki i moćni što vode računa o svakom dinaru. Naravno da će ići tamo gde je 20% a ne gde je 10% povraćaj. Pošto je u svim zemljama u okruženju taj povraćaj 20% mi nismo mogli da biramo, jer bi inače bilo licemerno ili potcenjivanje ljudi koji ulažu taj novac da vi kažete – dođite kod nas, mada ćete kod nas da izgubite još 10%. Što bi to radili?

Nama je važno, a posebno u ovim teškim vremenima, da i u onim oblastima gde se ne ulaže, da aktiviramo ta ulaganja. Naravno, shvatio sam da je jedan od amandmana bio krajnje dobronameran. To je onaj destriktivni, koji je predviđao da vi unapred možete da se prilikom ovakve obaveze distancirate od onoga što će na kraju možda biti sadržaj filma, možda. Ali, podsećam vas, pitali ste da li postoji neki film koji je snimljen ovde u filmskom studiju, a da ne govori loše o srpskom narodu? Odgovaram vam – da, postoji nekoliko stotina takvih filmova, od nekoliko stotina koji su snimani, jer ako mislite, ako iko od nas misli da filmska industrija, pre svega, brine da snima filmove ovde o nama. Ne, nego o onim temama koje su interesantne njihovoj publici.

Uostalom, prošetajte malo Avala filmom i pogledajte one kulise i o čemu su ti filmovi bili, koji su snimani ovde. Prošetajte i nekim drugim mestima gde se filmovi snimaju i videćete, ti filmovi, po pravilu, ne govore o nama. Oni koji baš žele da budu tendenciozni, zašto mislite da im je neophodna tolika autentičnost? Sve će slagati o Srbiji, jedino neće slagati to, da li su snimali u nekom ambijentu koji se nalazi u drugoj državi, a nalazi se u regionu, koji nekoga lako može da prevari da li je autentičan ili nije. Besmisleno je.

S druge strane, sve što ovaj zakon tretira je pokušaj da se stvore adekvatni i jednaki uslovi, da to ne zavisi od ministarstva nego upravo od onih ljudi koji se tim poslom bave, da oni kroz ustanovu kulture, jer ne znam zašto film za koji ulažemo, i podsećam, ne samo mi, najveća sredstva kada je u pitanju savremeno stvaralaštvo, u svim zemljama se radi. Zašto samo film ne bi imao ustanovu kulture, pa sve ostale oblasti je imaju, na adekvatan način, koja bi se o tome starala? Dakle, ne samo kinoteka koja je kod nas jugoslovenska, već i Filmski centar Srbije, koji bi o tome brinuo.

Zašto je to važno? Zato što u našim političkim sporovima često hoćemo da budemo isključivi. Kad prođe vreme, to je potpuno svejedno. Podsetio bih vas, mi to olako zaboravljamo zbog ideologije.

Danas sam otkrio ploču Gligoriju Vozaroviću, pa smo se setili, Njegoš i Vuk su pisali protiv Dositeja. Srbiji, hvala bogu, trebaju i Dositej, i Vuk i Njegoš. To koje su rasprave bile oko toga ko će da koristi koju štamparsku mašinu, to je bilo malo ideologije, malo privrede, kao i uvek, gde će da završi tipografija. Ali, kada prođe vreme, važno je da su postojali uslovi da može da se štampa ili pečata.

Vraćamo se na to, da li možete da upotrebite jedan i drugi termin. Važno je bilo da je moguće i da se to radi u Srbiji. Onda, kada prođe vreme, izbrisaće se tragovi ovih velikih sukoba i važno je da sačuvamo sve neistomišljenike koji su stvarali dobra dela. To je važno i u filmu. Naravno, nastojalo se gde god je neophodno, ne zato što se upotrebljava.

Obrazloženje se ne odnosi na to da se nešto upotrebljava u Srbiji, nego se upotrebljava kao uobičajena međunarodna terminologija, pa da ne bismo rizikovali da neko ko je nevešt prevodilac, u nekoliko navrata tamo amo šalje jedna te ista pisma jer ne zna na šta se odnosi, onda gde god su ti članovi, naravno da piše ono što je uobičajeno. Recimo piše "produkcija", "kinematografija", kao što je uobičajeno da piše televizija, a ne piše "sokoćalo", jer nije cilj da se zbunjujemo.

U svakom slučaju, vaš primer je interesantan i slažem se da obuhvata sve, ali zato i ne znači ništa, ovo "vrh brate".

Hvala još jednom svima koji su pomogli, ali još jednom ću da kažem, kada smo vodili računa o tome, morali smo da vodimo računa i o drugima koji su zainteresovani, a nisu direktno u proizvodnji filmova i u kinematografiji. Jedan od primera su mediji.

Videli ste kako to biva sa zakonima kada su u javnoj raspravi mesecima, onda se neko setio u poslednji čas, pa smo morali da zaštitimo prilikom finansiranja, morali smo da učinimo sve da se ne primeni model koji je uobičajen u regionu, a to je da se direktno naplaćuje televizija za potrebe kinematografije, da se televizije obavežu.

Znamo da su naše televizije siromašne, da imaju već problem sa nedovoljnim oglašavanjem, da je tržište malo, pa smo umesto toga predvideli obavezu koja se tiče regulatornog tela RRA. Dakle, da tu ono što se naplaćuje, odatle se izdvaja, gde se inače i sada, iz suficita izdvajalo preko budžeta, pa se to raspoređivalo u skladu sa zakonom. Naprosto, tražili smo način i hoću da se zahvalim svima koji su u tome pomogli, uračunavajući RRA.

Danas imamo jedan amandman kojim je moguće da, naravno, mediji su rasterećeni i tek će biti, jer se nadamo da će i posle ovoga dodatno RRA snižavati sve ono što se sada naplaćuje od emitera. Vrlo je važno da se smanjuju njihovi rashodi. Naravno, kada bude bilo moguće, da budu i veće naplate i kada budemo imali veće tržište, od toga će imati koristi svi, pa između ostalog, kinematografija. Dotle, kinematografija deli sudbinu ostalih.

Isti je slučaj i sa Ratelom. Morali smo da vodimo računa, da svejedno što su predviđena daleko manja sredstva od suficita koji se ostvaruje Ratelu, koji se naplaćuje od operatera, taj deo suficita se ulaže u budžet, delom za podizanje nivoa telekomunikacione tehnologije, stvaranje preduslova za tehnološki razvoj, a i do sada je deo toga završavao, ili oko nekih podizanja kapaciteta u okviru prosvete, kulture. Sada se samo unapred definiše i na taj način, takođe, postaje vidljivo gde se sve ostvaruju uštede i na šta se sve troši ono što je višak prihoda u odnosu na rashode. Ni na jedan način niti se povećava, niti postoji razlog da se povećavaju obaveze operatera. Naprotiv, one i u ovoj oblasti moraju da se smanjuju. Kao što znate, ova nezavisna regulatorna tela nisu nezavisna po tome do koje mere mogu da troše na svoje plate, nego su nezavisna u odlučivanju i sprovođenju zakona koji je ova narodna skupština donela.

Veliko zadovoljstvo što smo uspeli svi na različite načine da doprinesemo tome da nađemo ona rešenja koja će omogućiti da se izborimo i da sačuvamo, pored svih strahova i pritisaka drugih, da obezbedimo da na medije nemamo novi namet, nego umesto toga da stvorimo uslov da se oni dodatno rasterete, da je isti slučaj sa operaterima i da stvorimo stabilnu mogućnost finansiranja kinematografije, a da pri tome ona ne bude izuzeta od stanja u kome se društvo nalazi. Mada, i to je podatak za gospođicu Jovanović, a pretpostavljam da je kompliment koji nije izrekla, da je činjenica da je 2011. godine snimljeno mnogo više filmova nego 2010. i 2009. godine zajedno i hvala svima koji su tome pomogli.

Hvala ministru.

Na član 11. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 11. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ivan Andrić i Bojan Đurić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 12. amandman koji je podneo narodni poslanik Simo Vuković Vlada i Odbor za kulturu i informisanje su prihvatili.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 12. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima gospođa Čomić.

Povlačim amandman na član 12, da bi mogao da prestane da bude predmet pretresa i da ne bude predmet glasanja u Danu za glasanje.