Hvala, gospodine Novakoviću. Da se vratim na ovu temu sa početka. Videli ste amandman koleginice Dušanke Plećević. To je intencija SRS, kako smo želeli da promenimo naziv zakona u zakon o srpskoj kinematografiji, tako smo intervenisali u članu 10. Ona je predložila da se posle tačke 12) dodaju nove tačke 13) i 14).
Inače, da bi građani koji prate prenos Skupštine znali o čemu se radi, govori se o opštem interesu u oblasti kinematografije. Mi smatramo da ono što je srpsko, što je nacionalno, što kulturno, istorijsko nasleđe srpskog naroda, treba da bude opšti interes srpske kinematografije.
Dakle, tačka 13) dr Dušanke Plećević glasi: "podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta srpskog naroda" i tačka 14) "podsticanje i očuvanje sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda, na tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Republici Srbiji, posebno na značajne istorijske događaje i ličnosti koje su svojim životom i delom zadužile srpski narod i građane Republike Srbije".
Vi ste, ministre Markoviću, prilikom rasprave u načelu pomenuli film "Karađorđe", do kog smo mi došli u posed posle 80 godina i on je uspeo, na svu sreću, da se spasi, da se očuva i da se prikazuje. Pošto sada opet treba da se vratim na ono vreme hiperprodukcije Brozovih partizanskih filmova 50-ih i 60-ih godina i tog zamajavanja naroda o totalitarnoj komunističkoj ideologiji, sada dolazimo u situaciju, pošto smo mi država koja je u teškoj opasnosti, nama ovi zlotvori iz NATO i EU otimaju našu južnu pokrajinu KiM i na red će doći Vojvodina i Raška oblast, zato je koleginica Plećević stavila u tački 14) da treba da se promoviše kulturno nasleđe nacionalnih manjina koje žive u našoj zemlji, da se takvi filmovi snimaju i da to treba da bude baš zakonska odredba, a ne ako se ikada neko pojavi, ako ne da zatraži ova minimalna budžetska sredstva.
Sada se postavlja pitanje da li ova vlada želi u filmskoj umetnosti da promoviše srpsku naciju i srpsku državu? Mislimo da ne, jer da ste to hteli, ima nekoliko amandmana, takav je bio ovaj malopre koleginice Vukićević – očuvanje srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta.
Šta se sada dešava, gospodine Markoviću? Pretpostavljam da ste vi bar povremeno posetilac nekih bioskopskih premijera. Ta hiperprodukcija koja dolazi iz bivše BiH, tačnije filmska produkcija iz Sarajeva, koja je obojena ogromnom mržnjom prema srpskom narodu, napravila je, između ostalog, jedan takav film. Oni svake godine, kao i u Zagrebu, u Hrvatskoj, koja je okupirala Republiku Srpsku Krajinu, prave filmove koji su tendenciozno usvojeni protiv srpskog naroda.
Kolega Marić je jednim delom pričao o tome. Zamislite vi kakav su oni film napravili u Bosni, kako oni tamo vole da kažu. Napravili su film u kojem jedan srpski vojnik maltretira, zlostavlja dečaka koji je muslimanske veroispovesti, a koji nosi dres Mančester Junajteda. Šta je sada tu bio cilj – da se navuče bes i gnev širom sveta navijača Mančester Junajteda ili da se predstavi jedan srpski vojnik kao neki koji je zlikovac i koji eto tako maltretira nekog dečaka koji navija za neki svetski klub. Ima mnogo takvih primera. Da ne govorim o primerima gde su uvek Srbi ti koji su oni koji siluju, koji ubijaju, isto što je radio Bulajić za vreme Brozove komunističke Jugoslavije, takve filmove snimao. Oni ne finansiraju iz budžeta BiH. Da li vidite da ne postoji ni ta vlada u Federaciji još uvek, već nalaze sponzore, neprijatelje srpskog naroda za finansiranje takvih filmova, a takvi filmovi imaju mega, mega premijere po beogradskim bioskopima, a mi nemamo šta da prikažemo.
Kada sam vam govorila, da vi kao čovek koji itekako znate i pratite srpsku i nekadašnju jugoslovensku književnost, možda možete da mi nabrojite po kojim delima do sada su snimani filmovi bilo kog autora ili bilo kog romanopisca, mnogo ih je malo. Reću ću vam neke od najpopularnijih ekranizacija u srpskoj kinematografiji, kako se to ispravno kaže, a ne u kinematografiji, jer to je srpska, to su "Ankina vremena" Vladimira Pogačića, "Derviš i smrt" Zdravka Velimirovića, "Una" po romanu Mome Kapora, Miša Radivojević, "Vreme čuda" Gorana Paskaljevića, "Petrijin venac", koji je Karanović snimio i tu je tačka.
Šta ćemo sa onim velikanima iz srpske istorije, koji nikada nisu stavljeni na filmsko platno? Dakle, kada sam govorila malopre, gospođa Čomić me je prekidala, u argumentaciji za amandman kolege Žutića, zaista htela da kažem da je nenormalno da se svi narodi i sve nacije u svetu diče svojim filmskim ostvarenjima gde popularizuju njihovu istoriju, njihovu tradiciju, a mi upravo takve filmove nemamo.
Kada bi neko snimio herojski film o despotu Stefanu Lazareviću na način Keneta Brane, koji je snimio film o Henriju petom ili o srpskom srednjevekovnom vremenu, jer to je potrebno da bi videli da je ta srednjovekovna srpska kultura, naši manastiri, naše svetinje na KiM su naše, srpske, i da ne može da dođe, odnosno u ovom svetu sada kakva je hegemonija od strane Amerike i zapada se sve može i okupirano je KiM, Anegela Merkel, maltene kaže da to nisu srpski spomenici i nisu srpske svetinje.
Da se snimi dakle jedan takav film, poput Bormanovog "Eskalibura" ili da se snimi film gde se govori o nacionalnoj junaštvu, o srpskom nacionalnom junaku, na način kako su to Amerikanci holivudski, pošto nemaju svoju istoriju i pošto je tamo dekadencija odavno zavladala i samo interesi i porobljavanje drugih naroda, snimili tobož film "Hrabro srce" u kome glumi jedan od onih koji je najostrašćeniji, pa neka se sada vrti po medijima kako sam ja napala tog glumca, jednog od onih koji je zagovornik takve propagande protiv Srba.
Ili da se snimi film o Milanu Obrenoviću, jer nama je poznato da je Kragujevac prva srpska prestonica, novije srpske države i da smo mi tamo počeli da negujemo tu tradiciju i to što je postigla savremena srpska država posle oslobođenja od Turaka, kao što je dakle film o Milanu Obrenoviću, kao što je Lorens Olivije snimio takva film "Princa i igračice" ili da se napravi neka biografija srpske porodice iz vremena knez Mihajla, recimo, kao što je to slučaj filma koji se i dan danas prikazuje na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom u našoj zemlji odnosno, čak i serijal, a to je film po romanu "Razum i osećajnost" film Angalija.
Ima još mnogo tema koje bi smo mi trebali da promovišemo, a pre svega patnju srpskog naroda u proteklih 20 godina od kada su velike sile odlučile da razbiju prostor bivše Jugoslavije, da porobe srpski narod, da nam otmu teritoriju i da se na takav način, ne govorim o srpskoj trilogiji, jer su imali neki ljudi nameru da snimaju takav film.
Dakle, evo već sam pomenula da će se snimiti film "Na Drini ćuprija" po romanu Ive Andrića, ali verujte mi gospodine Markoviću, doći će vreme kada će ljudi koji su iz oblasti ove umetnosti, nacionalno potpuno svesni, govorila sam o dokumentarnom filmu mladog reditelja Borisa Malagurskog.H
stra
Ali pojaviće se ljudi koji će da snimaju drame onoga što se desilo srpskom narodu i to će ipak, naći će se sredstva za to. Ljudi koji hoće da poštuju naš nacionalni i kulturni identitet svakako će da se ohrabre jednog dana i neće da budu u ovoj trenutnoj utopiji srpskog filma gde se naročito u proteklih deset godina od kada su na snazi tzv. demokratske promene sve svodi na to da je beznađe. Stvaraju se neke slike o tome kako su neke porodice u Srbiji i narod otuđeni jedni od drugih. To uopšte nije tačno.
Govorim vam bez obzira na to što je teška situacija u svakom pogledu i što toliko je ljudi bez posla i što teško žive, ipak je i pogotovo u selu koje je sada sa sve manje stanovnika, taj simbol bliskosti ljudi, ako hoćete da upotrebim tu reč, solidarnost prisutna na delu. Pa zašto se o tome prave samo kratki dokumentarni filmovi? Zašto se o tome ne bi snimali veliki filmovi. Ili neki filmovi o raznoraznim vrstama protesta, protesta protiv čega?
Protiv čega ste se vi koji ste u ovoj sali i predstavljate sada vlast u Srbiji borili 5. oktobra? Borili ste se za interese velikih sila. Za Ameriku i za zapad koji hoće svoje postulate i demokratske i neku svoju kulturu da nam nametnu ovde i da nam kažu, evo dala sam vam samo nekoliko primera o kakvoj evropskoj Srbiji, srednjevekovnoj Srbiji tog doba mi treba filma, Boju na Kosovu. Ali na kraju krajeva i vi sami znate da je jedno od najvećih bitaka srpskih vojnika, film Marš na Drinu, jedini je od prilike takav filma koji je govorio o slavnoj istoriji srpske vojske.
Jednostavno doći će vreme, gospodina Markoviću, kada će neko od tih mladih ljudi da stasa dovoljno i da ima podršku, na kraju i nacionalnih kompanija privatnih, velikih i ljudi koji imaju novca ili ljudi koji žive u inostranstvu da se snimi upravo takav film.
Koliko bi jedan takav film o bilo kom srpskom velikanu mogao da se promoviše širom cele kugle zemaljske, reći ću vam na osnovu onoga što su zahtevi naših ljudi koji žive u inostranstvu. Razna nam se udruženja obraćaju i pišu nam pisma. To su Srbi koji žive širom cele planete i oni su tražili od Vlade Republike Srbije i od ovog ministra protiv koga smo mi podneli interpelaciju, zbog njegovih zloupotreba i kršenja zakona i manifetluka, Srđana Srećkovića.
Dakle, tražili su od njega i na skupštini dijaspore da se osnuje neka vrsta udruženja istine o Srbima. Zamislite koliko bi njima značilo da u sred te medijske propagande i hajke koja traje već dve decenije nad srpskim narodom, da se snima jedan takav film o junaštvu srpskog naroda. Vi mislite da ne bi bile prepune tamo te bioskopske dvorane i da se ne bi ovde podigao ovaj narod i da ne bi pozdravio jedan takav film.
Samo sam vam rekla koji su napravljeni ali imali su još neki autori, kao Stevan Jakovljević, pošto sam pomenula srpsku trilogiju, nameru da snime jedan takav film ali jednostavno za to nema para i kao što smo malo pre rekli. Mi ne mislimo da to treba da bude budžetski projekat ali da se da podsticaj tim ljudima ako mogu da se razne stvari finansiraju, ako su ovaj Vučić i ovi njegovi kompanjoni taj Nebojša Stefanović i Stefanovićeva žena i svastika, preko profajler tima mogli da operu toliki novac u Telekomu Srbije.
Izvinite kako da se onda ostave ovakvi ljudi na cedilu i da njima niko ne pomogne i da se oni u startu demorališu, da ne mogu da naprave tako velike projekte. To sve prisutno moralisanje od strane onih koji su i parlamentarci i koji su učestvovali u izradi ovog zakona i tih, kako oni sebe vole da nazivaju, novim ili novo demokratski umetnici, koji se gnušaju toga da treba da se priča na takav način o srpskoj nacionalnoj kulturi i istoriji, jednostavno ne zaslužuju i ne zavređuju pažnju da ovde pominjem njihova imena,
Ali, koliko je samo u periodu do 2011. godine broj filmova mali u Srbiji, a sada i ti naslovi i tematika, dovoljno govore o tome da tu nema ničeg nacionalnog i uopšte se ne promoviše srpska kultura i nacionalni identitet.
Evo, u 2000. godini to je sedam, u 2001. godini devet filmova, pa isti broj u 2002. i 2003. godini, u 2004. godini 12, u 2005. godini osam, u 2006. godini opet 12 i 2010. godina je zapravo bila najgora godina, samo četiri snimljena filma. Slažete se samnom.
Još nisam pomenula našeg romansijera Slobodana Selenića i film "Ubistvo sa predumišljajem" kada sam govorila o tome koji su ekranizovani.
Na kraju i zašto da se ne pomene i serijal koji ide, ali to je produkcija jednim delom Radio-televizije Srbije, Mirjane Jakovljević, alijas Mir Jam, po njenim romanima i taj serijal, odnosno ono što se prikazuje se i te kako gleda i opet govori o nekom mirnom vremenu jedne Srbije u kojoj se zna neki red i u kojoj su ipak ljudi koji su bili činovnici, koji su bili seljaci i ljudi koji su radili razne poslove imali mesto u takvom srpskom društvu. Nažalost, u ovom vremenu globalizacije i svega onoga što nama rade Amerikanci i zapad to nije moguće i takve vrednosti se više ne promovišu. Hvala.
