Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

U suštini rasprave smo, dotakli ste samu suštinu problema u kojem se nalazimo kao država, po mom uverenju. Agencija vodi, kažete vi u zakonu, zakonom utvrđene registre kao centralizovane baze podataka, 15 plus 16 druge registre određene zakonom.
Mogu da vam kažem da je od ovih 15, 13 u ovoj godini usvojeno. Šta sad to znači? Mi smo u ovoj godini produktivne aktivnosti parlamenta usvojili nove zakone i u svakom od tih zakona smo predvideli da neku evidenciju ili registar ne vodi dotadašnja organizacija, nego da pređe vama. Znači, nije to od vajkada bilo tako. To smo mi, i zakoni se ovde menjaju. Nemojte da citiram nekog, pa da posle kažu - prešlo to u obožavanje. Čekajte, to mi stvaramo.
Šta se dešava? Sve to što vi zakonom izglasate i ustanovite, pogledajte šta bude posle u budžetu. U obrazloženju, od strane 306 kaže – propisi kojima je utvrđen osnov za finansiranje rashoda i izdataka. Taj ko se jednom nakači na budžetsku kasu, ko svoju cevčicu utisne da vuče iz budžeta novac, koji se zove zakonom ustanovljeno pravo, ostavlja svakom budućem ministru, možda i vama, ali na nekoj novoj funkciji, ko zna kome, uopšte nije važno, nemam taj lični odnos, pravo gde će neko morati da kaže – kako sad njega da skineš sa budžetske kase, on ima po zakonu pravo na to.
Kad ste jutros vodili raspravu, niste vi bili, nije ni bitno o kome se vodi, kažete – stanovi, ovaj kaže - videćemo mi ko je dobio stanove, onaj ili ovaj. Pa, i to je bilo po nekom zakonu. Ne može neki zakon da bude zakonitiji, a neki manje zakonit. Moje je nastojanje da ne donosimo zakone kojim menjamo poslove npr. vođenja registara sa jedne organizacije na drugu, tamo ostaju ljudi koji su radili taj posao, vi primate nove, a onda mi se pojavite u budžetu sa, sada ću da vam kažem koliko zakona, znači od strane 306, fonta nekog minusnog, jedva ga čitam, a nije mi baš vid toliko slab, nema oznake numeričke koliko zakona ustanovljava pravo, ali ih ima - zakon zadužbine, fondacije, železnica, planiranje, sprečavanje, pranje novca, čudo. Pet puta smo ga menjali, a pitate se ko je kako mogao šta da kupi.
Znači, samo se uvećava broj zajmova na početku ove knjige od 1.000 strana i samo se uvećava broj zakonski zasnovanog prava da neko iz budžeta crpi novac. Znači, nije dovoljno to što mi kažete – imamo 15 registara. Pa, mi smo ih ustanovili, nego ko. Nisu pali s marsa.
Da li ima ova privreda snagu da izdrži sve te poslove i nove nadležnosti, a oni se stari tamo ne otpuštaju, a vi uzeli nov posao. Pa, to je ona priča maločas o hlebu i siru, što ja ispričah.
Imajte meru. U životu je osnovna stvar imati meru. Mi smo ovde u Skupštini, ljutio se ko ili ne, uveli neku meru, da se utorkom i četvrtkom pitaju neka pitanja i traže obaveštenja, može da se priča, ne može preterano dugo. Nekad nam tako spojite raspravu da ne možemo ni da progovorimo o nekim stvarima, ali je i to jedan način nalaženja mere za vreme koje može ovde da se ne izgubi, nego korisno utroši.
Nađite i vi meru u ustanovljenim novim obavezama za nove organe koje privreda više ne može da izdrži. Mnoge obaveze prema državi privreda plaća ne više iz prihoda, nego eliminisanjem same supstance, odnosno zatvaranjem firmi, odnosno lažnim izbegavanjem, izlaženjem iz PDV, bežanjem u paušalce itd.
Vi to znate malo bolje nego ja, ali preciznije izveštaje, gospodine Ćiriću, dostavljate kada idemo na Petu interparlamentarnu uniju u Brisel, a mnogo manju suženiju verziju izveštaja ovde poslanicima u Skupštini Srbije. Imam jednu i drugu ovde, mogu da izvadim i da pokažem. Upravo tu piše – subvencije nisu dobro evidentirane i to je jedan od razloga zašto imate tu međunarodnu podršku da se ustanovi ova vrsta registra, da bi se kontrolisale subvencije koje idu uredbama.
Ali, rekla sam, zalutala sam na promociju kod gospodina Obradovića, kada je promovisao taj svoj novi projekat. Ispred mene je sedela ekipa ljudi iz Ministarstva sporta i iz Ministarstva finansija. Bili su iznenađeni da niko nije konsultovao, a vi izvolite pa me demantujte, ni ljude iz Ministarstva finansija koji vode kontrolu državne pomoći, a vi ovde hoćete da je radite, kako da to urade. Niko nije konsultovao, bila je jedna vrlo sposobna gospođa iz Ministarstva sporta, koja je odmah znala da postavi pitanje i da kaže – vi meni uopšte ne razlikujete šta su dotacije, a šta su donacije. Hajte sada kažite da nisam u pravu. Pedeset vas je sedelo tu i slušalo.
Znači, umesto da ljude koji znaju da kažu šta u evidencijama nedostaje, kako da ih objedinimo, kako da postojeće registre sažmemo u jedno, a da ne uradimo uvek kuću od temelja, nego da proširimo i dozidamo gde treba, ne, vi hoćete sve iz početka.
Ono što je važno jeste značajni ste, bitni ste. Ne morate vi da usvojite moj predlog da budete uprava. Znam, usvajate uglavnom tehničke amandmane. To je pravo vlasti. Kad mi nekad budemo, ako budemo bili, možda ćemo se ponašati drugačije, možda isto, ko to zna. Vi suštinski amandmane ne usvajate ili vrlo, vrlo retko, a vama pamtim, gospodine Ćiriću, kad smo pričali o privrednim društvima, nekoliko bitnih i suštinskih amandmana obećaste, pa boga mi onaj što stoji iza vas uvek kada se otvara nešto novo je verovatno rekao – stop, ne može. Razumem i to ograničenje. Znam da to neće promeniti svet, ali mnogo vremena trošimo ovde da ne poboljšamo stvari, nego da ih zakomplikujemo. To je moja molba. Nemojte da komplikujemo stari, koristimo znanje ljudi koji imaju. Pitajte gospođu Čomić kad neko treba da da zadatak za informacione tehnologije šta da se obuhvati u ekonomskom delu.
Samo onaj ko ume da da zahtev, jer zna prirodu posla, taj može da vam postavi pitanje i da mu npr. informatičar po obuhvatu softverskom na to odgovori. Ja imam dugogodišnje iskustvo i znam šta to znači, ali nemojte da mi dovodite u pitanje elementarnu logiku. Nemojte kada kažem – povećava se kroz finansiranje stranaka ono što ide strankama 50% više. Ne, kažete – nije. Evo ga budžet, stigao, više nego 50% u odnosu na prošlu godinu. Kažu koeficijenti, matematika je neumoljiva.
Nemojte sutra da slušamo izvinjenja, nemojte da kažete – mislili smo da možemo. Dajte danas popravite ovo. Nije to sad mnogo važno. I ja imam posla da ovaj budžet malo ozbiljnije pregledam do ponedeljka. Možda nešto i usvojite. Ne sedim rado ovde i sama sam bolesna. Sedim rado inače ovde, ali mi nije lako.
Zaista mislim da nije u redu da se ni unutar Vlade ne konsultujete dovoljno i da ne iskoristite postojeće baze. Imamo Upravu za javni dug toliko dugo, i dan danas se sporimo šta je visina javnog duga. Kakvi su to registri? Nikakvi.
Sporimo se da li je to po MMF obuhvatu ili Svetske banke. Nemojte da se pravimo ludi. Mora garancija da bude obuhvaćena kao naša kreditna obaveza. Kad ja mojoj sestri garantujem za kredit, kao žirant, mene lepo u Kreditnom birou odmah tretiraju manje kreditno sposobnom, nema veze što minus po njenom tekućem računu nije pao na moj teret. Što gospodin Cvetković, kao doktor ekonomije, ne zna da garancija nije samo vanbilansna evidencija, nego mora da bude obaveza, ali da nije sramota da ovde kaže – 150% će nam pasti garancija više na teret jer nam javna preduzeća rade sa gubitkom?
Nije ovo van teme. To mora da bude celina. Taj trener, kakav god da je vozač, mora da vas drži sve na okupu da sa manje troškova postignemo više rezultata. Minimaks princip u ekonomiji se neće promeniti. Hvala.

Iskorišćeno je vreme zamenice predsednice grupe i šest minuta od vremena poslaničke grupe.
Ministar Nebojša Ćirić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Ovo na kraju što ste rekli je u stvari suština Agencije za privredne registre, da u ekonomskom smislu imamo veći efekat uz manje troškove.
Primera radi, tarifa Agencije za privredne registre, odnosno tarife se nisu menjale čini mi se dve ili tri godine. Od nekih 150 hiljada finansijskih izveštaja ove godine, 80%, odnosno 126 hiljada je predato elektronski, bez ikakvog troška za privredni subjekt.
Ideja cele ove priče, vraćam se na ono o čemu smo pričali pre pola sata, je da napravimo jedno mesto gde ćemo smanjiti troškove poslovanja naših privrednih subjekata. Giljotina propisa između ostalih stvari, na predlog te iste privrede o kojoj i vi i ja govorimo, jer smo oboje ekonomisti, je bila da napravimo jedno mesto. To da li vi odlazite na jedno mesto da dobijete PIB, matični broj, odluku o klasifikaciji ili odlazite na šest šaltera, štedi i vreme i novac.
Mi smo sračunali kolika je to ušteda. Samo ovo elektronsko stanje finansijskih izveštaja, umesto da vi dolazite ili vaš neki radnik i odnosi to i predaje, ušteda je oko 50 do 60 miliona dinara na godišnjem nivou. Samo to. Da ne govorim kolika je ušteda kada vi odete, još jednom ponavljam na šalter PIO fonda, RZZO, čega god, to se meri desetinama miliona evra, ušteda na nivou privrede ove zemlje.
Složićete se da svaka ušteda, odnosno svako smanjenje troškova za privredu u ovim teškim uslovima treba da bude pozdravljena, a ne da bude iskritikovana.
Još jedna stvar, ovih 15 registara, nadležnost nad ovim registrima je data sa 15 zakona. Ti zakoni nisu usvojeni ove godine, nego 2008, 2009, 2010. i 2011. godine. Sada, ako vi hoćete da kažete da Skupština nema meru u smislu zakona, ne znam kako to da shvatim, pošto sam ovde gost.
Još jednu stvar da vam kažem, vi ste govorili pri kraju vašeg izlaganja oko registara podsticajnih mera. Registar podsticajnih mera, između ostalog, samo da vam kažem, učesnik u izradi registara podsticajnih mera je Ministarstvo finansija i neka druga ministarstva. Nije to posao, niti može da bude fizički, suštinski, kako god hoćete, napravljen registar podsticajnih mera bez učešća Ministarstva ekonomije, finansija, infrastrukture, poljoprivrede, svih onih državnih institucija koje daju podsticaje, subvencije ili kako god hoćete. To piše u uredbi.
Registar podsticajnih mera podrazumeva obavezu unosa podataka. Šta je ideja, i za poslanike i za građane Srbije? Ideja je da ono što do sada nismo imali, imamo, a to je da na jednom mestu, svako ko radi za državu ili svako koga to zanima, vas ili vaše kolege i koleginice iz parlamenta, može da dobije koliko u svakom momentu, svake godine, svake decenije se daje subvencija podsticaja, u koji kraj Srbije, u koju industrijsku granu i ono što je najvažnije koji je efekat davanja tih podsticaja, odnosno subvencija.
Šta se dobija time? To je ono što do sada nismo imali i što pokušavamo sada da uspostavljamo. Mislim da je to, rekao bih, korak u pravom pravcu i da to trebamo da pozdravimo.
Da li postoji tehnički problemi ili poteškoće u pravljenju toga? Da, pogotovo kada prvi put nešto pravite. Softver, da ne bismo plaćali razno, razne konsultante, softver pokušavamo sami da razvijemo, upravo da bismo uštedeli novac poreskih obveznika.
Još jednom kažem, ideja je, i učestvuju svi. Ne postoji i to nije, moram da vam kažem, registar podsticajnih mera, subvencije daju Ministarstvo poljoprivrede, ekonomije, infrastrukture itd. i prolazi kroz Ministarstvo finansija, ali to je mera, registar podsticajnih mera je zaista korak unapred, gde ćemo na jednom mestu imati sistematizovano šta je ono što je, ili konkretnije da kažem, na šta se troši novac poreskih obveznika i da li i kakvog efekta ima trošenje tih para.
Moram da vam kažem po pitanju amandmana, od ovih 11 amandmana koje sam prihvatio, mislim da su četiri ili pet vaši, tamo gde smatram, odnosno i svi mi koji radimo i zajedno pišemo zakone i analiziramo amandmane, tamo gde smatramo da treba da budu prihvaćeni, mi ćemo ih prihvatiti. Podsetiću vas, vi ste na prošloj sednici, čini mi se, gde sam bio, na licu mesta sam vam prihvatao neke od amandmana.
U ovom slučaju, amandmani koji se odnose, a vaši amandmani jesu suštinski, prihvatanje amandmana o nepostojanju Agencije za privredne registre, odnosno o ponovnom uvođenju uprave, ako tako mogu da kažem, je suštinski amandman, ali ja ne mogu da ga prihvatim, zato što se ne slažem sa argumentacijom i to moram da vam kažem. Možemo da razgovaramo o efikasnosti nekih agencija za privatizaciju, privredne registre, za sve agencije, ne znam koliko ih ima.
(Predsedavajuća: Ima ih 130.)
Ima 130 različitih agencija. Ali, mislim da je bolje da posmatramo, a reći ću vam zašto to kažem, efikasnost i način rada svake od tih agencija, koja god ona bila – registre, privatizacija, energetska efikasnost itd. Ne mogu da prihvatim ovaj argument, niti amandman da ne postoji agencija već uprava, zato što lično znam kako radi Agencija za privatizaciju.
Kod mene dolazi veliki broj ljudi iz privrede, iz srednjih, i malih i velikih preduzeća i rukovodioci i vlasnici, i retko kada sam čuo žalbu nekoga od njih na rad APR. Ono što većina njih ističe jeste, u stvari, da su oni njima smanjili troškove, omogućili da manje vremena troše u kontaktu sa birokratijom, a više vremena troše na terenu i na tržištu, pokušavajući da zarade koji dinar više za svoju firmu i svoje ljude. Hvala.

Narodna poslanika Jorgovanka Tabaković, ima reč.

Vrlo kontrolisano trošim vreme, ali šta ću, moram jer mislim da je ovo vrlo korektna i kvalitetna rasprava, neskromno za mene i vas, ali meni znači.
Nemojte ni jednog trenutka misliti da napadam Agenciju za privredne registre. Što se mene tiče, nekada su to radili privredni sudovi na najbolji način. Nije bilo ovakvih prevara. Nema veze, konzervativna sam žena. Možda je ovo bolje.
Međutim, nemojte da mešate subvencije sa nečim što sam malo čas rekla kao primedbu gospođi iz Ministarstva sporta, koja je s pravom rekla – mene niko nije pitao, a ne znaju da mi naprave razliku između donacija i dotacija. Dotacija kao nečega na šta po budžetu ima pravo Crveni krst, razne nevladine organizacije itd, a kod nje je bio slučaj sportskih organizacija i donacija, kao bespovratnih sredstava koje dobijaju neke organizacije, u smislu evidencija.
Sada vi meni kažete – možete da dobijete podatak. Čekajte, gospodine Ćiriću. Dajete mi za pravo minimaks princip – najmanji troškovi, najveći rezultati. Koja je korist od toga što ću ja to da dobijem? Da li vi mislite da sam toliko besposlena, pa sad idem i da čitam one knjige "hiljadu zašto hiljadu zato" koliko ima čega? Korist treba da bude primerena trenutku i da najmanje košta ono što nam najviše treba.
Šta nam najviše treba? Da nema blokiranih prevara, da ide, da se ovaj čvor razveže u platnom prometu, da krene zaposlenost. Izvinjavam se za prst, ali sećate se, vi i ja smo bili u emisiji, gde ja vama stavih mnogo primedbi na onu uredbu o načinu plaćanja i razvezivanja tog čvora, što je bilo potpuno neprimereno.
Lepo je da imamo podatke i lepo je da imam i zlatno ogledalo, ali šta će mi? Ne treba mi to, kada sam grejanje morala da isključim u stanu. Znači, šta Srbiji u ovom stanju privrede i novom stepenu razvoja i bogatstva treba da se ulaže?
Posle šest milijardi potrošenih subvencija, posle mnogo poslaničkih pitanja, šta je kao državna pomoć neevidentiranih a oslobođenih od poreza, na primer, u projektu "Fijat" u Kragujevcu ostalo nenaplaćeno, da li je zavedeno kao državna pomoć? Tvrdim vam da ne postoji takav podatak. Zašto danas dajete subvencije uredbama godinama? Znači, kada smo ušli 2007. godine u onu skupštinu, u staroj zgradi smo bili, rekla sam vam – ne može da se deli pomoć uredbama, mora da postoji zakon koji propisuje kriterijume za dostavljanje. Ne može neka vaša uredba u holu, zna se, najneprometnijem hodniku da bude okačena, o dodeli sredstava.
Svim znamo kako se to radi. Svi mi znamo kako je to, da ne ulazimo. Hajde da pomenem samo preduzeće "Lipaks". Da, da "Lipaks" preduzeće koje dobija beskamatni kredit, pa pravi konverziju iz dinara u evre, pa pomaže ono što ćete vi sada da vodite kao finansijski lizing za subvencionisano nabavljanje traktora, kamiona i slično. To ćemo otvoriti kada dođe budžet. To vam neću zaboraviti.
Vama sam to pominjala 2009. godine. SNS vam je 2010. godine iznela podataka, da na dinar sredstava iz budžeta imate povraćaj 0,17 i to kroz poreze i doprinose koje odmah naplaćujete za novootvorena radna mesta. Najmanje bi moralo da se vrati dinar na dinar. U trećoj godini bi projekat morao da donosi prihod. Danas, vi kada je otišlo 6 milijardi, krećete sa stvaranjem baze za procenu efekata uloženih sredstava.
Gospodine Ćiriću, vi ste obišli svet. Nemojte neke specijalizacije, 1964. godine to Maknamara radio u Americi kao ministar odbrane u vladi Amerike – planiranje, programiranje, budžetiranje. Zna se šta se programira, kada se prati i kakav treba efekat da donese neki projekat. Dinar, dolar građanina je mnogo veliki i mora da bude praćen. Ne sporim da sada to vodi Agencija za privredne registre.
Nemojte, molim vas, uništite kinematografiju, odnosno filmove, pa donosimo zakon. I šta? opet ćemo da imamo novog budžetskog korisnika. Kažete - ne, nije. Ma jeste, imaćemo novog. Šta je nova evidencija? Objedinjena prodaja karata gde će da piše i naslov i broj i sve. Opet će to neko da radi, biće neki prodavac fiskalnih kasa, unificiranih kućica za menjačnice i tako dalje i tome slično. Samo se ponavljaju vidovi principa na kojima se na usputnim stvarima sigurno zarađuje novac.
Šta je sa pričom o besplatnim akcija? Ko je sigurno uzeo pare? Oni posrednici, brokeri koji su oslobodili građane od direktnog plaćanja troška, ali je zato država platila njima kroz budžet. Nemojte da nas potcenjujete u smislu prilježnosti, rekli bi komšije Hrvati, kad ovo uzmemo da radimo. Nemojte da naše sećanje, odnosno pamćenje kao izvor informacija, jer čuvamo papire, ogromne arhive imam, kad vam dajemo najdobronamerije savete.
Znači, nemam ništa protiv Agencije za privredne registre, naprotiv, imam protiv toga zašto da ne proveravaju podatke, kao što prospekte za privatizaciju niste proveravali, pa smo danas tu gde smo. Znači, radi vas, kao što ste sad počeli da pričate o zapošljavanju, o kontroli ovoga, trebali ste mnogo ranije. Gospodina Živkovića 2002. godine, koji je radio u Ministarstvu za odnose sa inostranstvo, pitali su – da li ima evidenciju? Ja čuvam taj broj "Danas", intervju sa njim. Pitali su ga - da li imate evidenciju donacija? Kaže – nemam, još nismo uveli to. Kako je moguće? Kaže – znate, pa ne idemo mi ni na Mars, ne vodimo ni to koja su ulaganja za nekada putovanja na Mars.
Nekada je to bilo moguće, nekada niste znali da realizujete libijski ček, nego ga Narodna banka dala republičkoj Vladi, što je nepojmljivo. Ali, 2011. godine pričati da mi unazad treba da zaboravimo šta je bilo i sada ustanovljavamo podatke, sad kad imamo najmanje, nije primereno. Hvala.

 Šest minuta i 50 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar, Nebojša Ćirić. Izvolite, ministre.

Zahvaljujem.
Što se tiče državne pomoći, ne mogu da govorim u ime Ministarstva ekonomije. Mi redovno prijavljujemo, od kad postoji obaveza, svaki novac poreskih obveznika koji se tretira kao državna pomoć. Za ostale ne mogu da garantujem. Ono što znam, jeste za mene. Što se tiče pitanja vezanog za subvenciju, odnosno subvencionisanje privrede, postoji apsolutno evidencija, recimo, za 2011. godinu, kome je, kada i koliko para dato. Što se tiče subvencionisane prodaje i traktora i autobusa i građevinskih mašina i vagonogradnje, taj novac ide firmama. Mi kao Vlada ili kao ministarstvo dajemo novac za razliku u ceni, subvencionišemo prodaju, a svaka od tih fabrika koja prima, ako mogu da kažem, pomoć, odnosno tu vrstu podsticaja ili subvencija, mora da opravda to konkretno, da li je napravila traktore, kamione, autobuse, vagone, da li je remontovana lokomotiva itd. U smislu pomoći industriji vagonogradnje, da li je neka fabrika vagona u Srbiji napravila vagon, prvo nam oni kažu, a onda nam Železnica Srbije kaže – da, primili smo vagon tog i tog serijskog broja itd.
Što se tiče, opet se vraćam na registar podsticaj i mera, ne znam zašto to nije ranije urađeno. Ne znam, ali ono što mogu da znam, ono što znam i što mogu da vam kažem, jeste da je, na kraju krajeva, bolje ikada nego nikada. Bilo je nekih drugih prioriteta. Ono što je važno jeste da treba reći da li je to dobra mera ili nije dobra mera. Da li je to korak u dobrom pravcu, u pravom pravcu ili nije? Mi možemo stalno da se vraćamo na 2001. godinu, nisam čuo ko je taj gospodin za kog ste rekli, Živković, ili na 1998, 1999. godinu, bilo je tu u raznoraznim vladama raznoraznih pogrešnih poteza. Jeste mnogo lako, iz svog iskustva mogu da kažem, biti general posle bitke, pa reći – to je trebalo drugačije uraditi. Slažem se sa vama, neke stvari je trebalo ranije, neke stvari nije ni trebalo raditi, ali ono što mogu da kažem jeste sada. Treba da kažemo da li je taj konkretan, jer o tome govorimo, registar podsticaja mera dobar ili nije, da li je potreban ovoj državi, narodu, poreskim obveznicima, kako god hoćete, ili nije. Ja mislim da jeste.
Naravno da sada imate podatke o tome koje ministarstvo koliko para daje na subvencije, kome idu, ali ovo je ideja registra podsticaja mera da to bude objedinjeno na jednom mestu i da umesto da sada sabiramo, ako mogu da kažem tako, podsticaje sa ne znam koliko adresa, pa onda efekte itd, da to bude objedinjeno. Ali, opet se vraćam, mislim da to ni na koji način ne umanjuje prvo suštinu funkcionisanja i postojanja Agencije za privredne registre kao agencije i njenu efikasnost i način vođenja poslova, upravljanja registrima i pružanja usluga, pogotovo sa aspekta troškova, odnosno ekonomske efikasnosti, ako mogu da kažem. Hvala.

Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković ima reč. Izvolite.

Gospodine Ćiriću, niti ste vi neko nov ko je u Vladi došao sada sa rekonstrukcijom ovom u martu mesecu, ova prešminkana vlada, niti ste neko ko nije znao i ko nije čuo upozorenja koja su dolazila sa ove strane da treba uvesti kontrolu efikasnosti sredstava koje idu kroz subvencije.
Samo ću jednu rečenicu reći. Bila sam ministar za ekonomsku i vlasničku transformaciju, to se tada tako zvalo, od 24. marta 1998. godine do 24. oktobra 2000. godine. Niti se prodala savezna ustanova "Borba", odnosno ostalo ono što se zove "Novosti", pa posle bilo problematično, niti je Beočinsku fabriku cementa, Novi Popovac, ono što je bio Kosjerić kao cementara, niti bilo koje privatizovano preduzeće ostalo iza mene kao problematično, kao prodato, a nije trebalo, ili kao sporno, ni "Politika", ni glasila, ni strateške delatnosti, niti bilo koji od postupaka koji sam vodila.
Znate zašto? Zato što meni saradnici jesu pomagali, ali mi nisu nalagali šta treba da radim. Bavila sam se svojim poslom. Ponosna sam na taj period. Ponosna i na svoje tadašnje nalogodavce koji nikada slovima i brojevima nisu od mene tražili da ikome išta pomogne, sem objašnjenja, mimo zakona koji su važili. Da, gospodina Šešelja. Znači, ni Nikolića, ni Šešelja, ni bilo koga. Bilo je – Jorgovanka, znaš ti, uradi kako misliš da treba i kako je po zakonu. Radila i iza mene ostali svetli tragovi i dobri ljudski odnosi. Zato imam pravo da vam kažem.
Ali, šta imam prava posebno da vam kažem? Zašto ne slušate na vreme kada vam se kaže – ovo što malo ima, gledajte kako trošite? Godine 2009. dajete beskamatni kredit firmi "Lipeks", 0% kamata preko fonda. Dvanaest meseci grejs period. Slušajte, vi ste ekonomista. Nema iznosa. Nema bitnog elementa. U čemu je značaj tog preduzeća? Lizing kuća koja omogućava nabavku traktora, automobila i kamiona. Slušajte sada! Fond prenosi iznos kamate lizing kući unapred za svaku godinu ukupan iznos, na iznos dinarske protivvrednosti finansijskog lizinga po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate kamate za tu godinu.
Da li su građani ikada igde imali ovakve uslove? Ko ne bi poslao pod ovim uslovima? Dobiješ beskamatni kredit, imaš siguran posao, deo kamate ti daju unapred na godišnjem nivou, pretvoriš novac u evre, dinar dodatno oslabi i na kraju godine onih 4% u dinarima, koje si imao kao obavezu, koliko vredi? Znači, ne pričam danas, ovo je Jorgovanka pričala i na konferenciji za štampu i ovde u Skupštini povodom rasprave o ovim organizacijama. To je ta bitna razlika između vas i nas, ne nas kao opozicije i vas kao vlasti, nego kao načina viđenja i vođenja države i ekonomisanja sredstvima.
Nije meni cilj da vi budete lično pametniji i bolji, normalno, želim da ja budem ta, ali mi je cilj da ne trošimo sredstva uludo, da ne punimo džepove onome kome ne treba, nego da omogućimo život najvećem broju građana, da on bude lakši i bolji. I za vas i za mene je razlika kada kažemo da građani žive bolje. Vi imate jednu ciljnu grupu, a ja želim da svi žive bolje. Mnogi su ovde osetili osvetu one srednje klase koja je trpela devedesetih godina.
Lično sam srećna što nemam nikakvu gnevnost, ni želju za osvetom nad onima koji su mi naneli zlo i ostavili me bez posla i dobijala otkaz i čuda su se dešavala. I živi smo i zdravi. Kažu zdrav čovek sve može da prebrodi, imam i onih koji više nisu živi koji tu nepravdu nisu mogli da podnesu. Ali, ne mogu ja na nekom ličnom gubitku da kažem – ja ću da ćutim, pa neću da vam kažem šta je dobro rešenje.
Upozoravamo vas sve vreme. Ne možete uredbama, gde vezujete lokalnu upravu, Agenciju za strana ulaganja, lokalni nivo gde su vaši predsednici opština, da držite u krugu, jer to jednog dana pukne. Neuspešna Agencija za mala i srednja preduzeća, vi je pretvorite u Agenciju za regionalni razvoj. Ljudi, nemojmo tako. Kako ćete vi od nekog da tražite odgovornost kada je Vlada sada napravila milijardu i 400, nešto što se zove nedopustivu zloupotrebu sredstava namerno odugovlačeći sa postupkom potpisivanja ugovora za neuslovnu zgradu "Aeroinženjering", 2010. je budžet donet, februara meseca donet zaključak, u junu mesecu potpisan ugovor sa Direkcijom, nabavka početa 3. novembra. Kasno je, moramo pregovarački postupak. Šest meseci svi obveznici javnih nabavki nisu napravili te nepravilnosti. Koga ćete vi da ganjate i uvodite u red kad vi kao država, kao vlast koja treba da vodi i predvodi, pa da je slede građani, kad sve to vreme pričamo, upozoravamo, molimo itd?
Pričate mi o seči propisa. Koliko puta sam ovde rekla – trudnice, porodilje, oštetili ste time što moraju da plaćaju porez i kada su na bolovanju. Pa, vi gledate da vam trudnice ne zloupotrebljavaju sredstva, gledate da na svim drugim mestima negde prištedite, sem onde gde imate najviše mogućnosti - specijalizovane usluge. Evo pročitah – Agencija za privatizaciju ponovo na budžetu. To je problem. Znači, nemam ja nikakav drugi razlog sem želje da kada kažem – građani i opšti interes, stvarno mislim na to. Stvarno na to mislim. Ostavite mi visok kriterijum kao odgovorno ponašanje da se prema njemu upravljam. Ne spustajte nivo odgovornosti jer će od vas svako moći da bude lako bolji.
Želela bih da se ovde namećemo po tome ko ima bolja rešenja, a ne da kažu – biramo između dva zla, pa koje je manje. To je moj cilj i to je motiv svih ovih amandmana, svog ovog ovolikog grada, nosim tri torbe, rame ću da odvalim zato što za sve o čemu sada pričam, imam dokument ovde kod sebe. Znate zašto? Nije neizvesna samo budućnost, nego i prošlost, ljudi vole da zaborave, a gospodin Žakata Liko i danas analizira razvoj onog što se zove finansijski kapitalizam u krizi, proriče kratku istoriju budućnosti. Iz te istorije, iz toga što se dogodilo daj da izvučemo dobre pouke, da ne ponavljamo greške, ako imamo i malo časti i pameti.
Htela sam da kažem – neću više da se javljam, pa ne smem. Šta znam, možda me opet isprovocira.