Replika, gospođa Radeta.

Ako postoji neko nezavisno telo i organ, onda to treba da bude Agencija za borbu protiv korupcije. Govorili smo mi da Zorana Marković nije najbolji izbor za direktora ove agencije. Sada vidimo da je izgleda došlo vreme da se polako pakuje, pošto se ni ministru pravde, ni Bošku Ristiću ne dopadaju Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
I dalje smatramo, bez obzira što mislimo da to nije dobro rešenje, kao što nije bilo dobro rešenje formirati Agenciju, kad već imamo Savet za borbu protiv korupcije, ali nedopustivo je da se neko ovako meša u rad Agencije. Dakle, zašto ne dignete glas kada je u pitanju neko drugi? Zapelo vam je sada za profesora Dimitrijevića i u ne sme biti u sukobu interesa, iako je to Agencija rekla. To je vrlo neozbiljno i nedogovorno.
Ako poštujete rad tzv. nezavisnih tela, onda ga poštujte u svakom slučaju. Ako sumnjate u validnost odluka i u rad ove agencije, izvolite, pokrenite pitanje, dajte na Skupštinu, pa ćemo da raspravljamo, pa ćemo mi da vam pomognemo sa još primera, da vam dokažemo koliko se pristrasno radi i u ovoj agenciji, kao i u gotovo svim tzv. regulatornim nezavisnim telima.
Najbolje bi bilo, pošto ste zbog onog Jakšića menjali zakon, da i zbog Dimitrijevića promenite i zakon i Ustav. Pa, vaši ljudi, dajte regulišete zakonom svaki konkretan slučaj. Ovo je mala šala. Ozbiljno, probajte da se uklopite u zakon, pravnici ste, funkcioneri, vodite računa da sudije ne sude o zakonu nego po zakonu.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Nova Srbija, LDP, Napred Srbijo i SRS.
Reč ima gospodin Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, predlozi zakona o dopuni Zakona o uređenju sudova, o dopuni Zakona o javnom tužilaštvu, kao i o sudskim taksama, imaju u osnovi samo jedan cilj – da se nadležnost planiranja rashoda za zaposlene u sudovima, odnosno javnim tužilaštvima, čiji se radno – pravni status upodobljava statusu državnih službenika i nameštenika, razdvoji od nadležnosti za opredeljivanje ostalih rashoda u ovim institucijama.
Naime, do sada su VSS, odnosno DVT predlagali deo budžeta za rad ovih institucija kada su u pitanju tekući rashodi, uključujući i osoblje, a ovim izmenama se deo ove nadležnosti, koji se tiče rashoda u vezi stručnog osoblja, prenosi na Ministarstvo pravde, kao organa državne uprave.
Takođe, izmenom zakona o sudskim taksama precizirano je da se dosadašnji procenat od 60% od bruto iznosa naplaćenih taksi, koji se namenski raspodeljivao ovim institucijama, sada u startu deli u odnosu 2:1, gde dve trećine odlazi za finansiranje tekućih rashoda sudova i tužilaštava, a jedna trećina za poboljšavanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima.
Kada govorimo o ovome, naizgled ne možemo da kažemo da imamo neke velike zamerke na sve ovo, ali generalno rečeno, koncentrisaću se u ovom delu na Zakon o sudskim taksama. Gospođo ministre, u više navrata sam ovde govorio da je, praktično, jer je sve vezano za iznose sudskih taksi, imalo mesta da se suštinskim izmenama poboljša ukupan rad pravosuđa. Još jedanput ću napomenuti da previsoke takse, zatim, ono uredno, kako se kaže, ne plaćanje taksi i kažnjavanje parničnih stranaka sa 50% od iznosa sudskih taksi, je previsok danak koji stranka u parničnom postupku i u ostalim postupcima treba da plati.
Ne mogu da se otmem utisku da ima tu boljih rešenja. U jednoj diskusiji pre otprilike dve godine svi smo se saglasili, kada sam izlagao, da bi eventualno trebalo da se plati inicijalni akt – tužba, a da se sve ostalo, kada je u pitanju taksa na presudu, taksa na izvršenje, naplati na kraju. Čak možemo da dovedemo u pitanje i ovaj prvi inicijalni akt.
Zašto ovo govorim? Ako sve ovo danas radite kada je u pitanju nagrađivanje ili raspodela ili unapređivanje položaja, postoji ona osnovna stvar – da građane Srbije kao parničnu stranku ovaj deo ne treba da interesuje. Naravno, ovakav zakon se treba doneti, ali građani Srbije od ovakvih stvari nemaju ništa.
Podsetiću vas da su sudske takse previsoke. Pre dve godine su podignute otprilike za 50%. Vi danas imate u Srbiji situaciju kada za neke prekršajne odgovornosti ljudi idu radije u zatvor za 1.000 dinara, da zamene onaj jedan dan. Čak smo informisani preko medija, a i u praksi se to čuje, da oni radije hoće da odu na odsluženje nego da plate 15.000 – 20.000 dinara.
Sada vas pitam – da li je bilo koja sudska taksa od 15.000 i 20.000 dinara, kada ljudi žele slobodu da zamene, jer su u nemogućnosti da nešto plate, da li je normalno? Ne kažem da ste vi posebno krivi za to, verovatno vas tera neka situacija koja nije materijalno baš najboljeg statusa. Da li nešto treba da se učini u ovom pravcu, bar ovakvog mog načina predloga, ako već te takse moraju da budu tolike?
Ovako se stiče utisak da sudovi u ovom delu postaju kao hoteli sa pet zvezdica. Može da ode u njih onaj ko ima novca, odnosno da pokrene postupak, a onaj ko nema novca, on ne može da se usudi da pokrene i da zaštiti neko svoje osnovno pravo koje mu i po Ustavu i po svim međunarodnim standardima i odvajkada pripada – da može da ostvari neko svoje pravo na sudu. Zašto? Zato što je ogromni disparitet između visine sudskih taksi i ličnih primanja građana Srbije. Mislim da nema čoveka u ovoj sali, a mislim da se i vi slažete sa svim ovim.
Onaj drugi problem koji je večiti problem, tačno je da smo doneli zakon i da će se pojaviti neki privatni izvršitelji, ali najveći problem trenutno u sudovima, pogledajte statistički, to su izvršenja i to svi već znamo. Najveći problem je, između ostalog, to što se u praksi, na terenu, reći ću vam to veoma slobodno, sudije u izvršenje upućuju na neki način po kazni. Kada je nekada bilo, u staroj JNA, kaže – prekomandovan po kazni. Niko u izvršenje od sudija ne ide sa nekim zadovoljstvom, sa nekom velikom željom. Još veći problem jeste stalno cirkulisanje sudija izvršitelja, odnosno ovih koji su u izvršnom postupku. Da li znate na šta se to svodi? Na kraju godine, npr. tražite od predsednika sudova da vam daju statistički koliko će se u odnosu na prošlu godinu promeniti sudija koji će otići u izvršenje. Znate na šta to liči? Dok uzme raspored, uzme predmete, to je april mesec. Kad nešto krene da radi, brzo dolaze godišnji odmori. Iza toga on čeka, sa željom da se završi ta kalendarska godina, pa da eventualno izađe iz izvršenja. Verujte, dobronamerno vam kažem. Po mom ličnom uverenju, tu sudija koji je u izvršenju, koji ima neke rezultate, treba da ostane pet, šest, sedam godina. Dajte, nađite mogućnost. Videli smo pre neki dan kod sudija ustavnih sudova da postoje, ako je nepopunjeno ili krnje itd, mislim na broj sudija, da se oni nagrade.
Dajte nagradite ako treba sa 50% više i sudije i izvršitelje, nemam ništa protiv, ali da tu nešto suštinski se uradi, jer u protivnom doći ćemo u situaciju da za nekoliko godina neće biti ni parnični postupak. Neće ih biti, ali neće ljudi moći da se usude da vode postupak, to jako skupo košta. Pa na kraju, iako jako skupo košta ljudi nekako i plate sve to, ali konačan cilj i izvršenje je ravno jednom veoma malom procentu, ono što je protiv države, ono što je protiv osiguravajućih kuća, ono što je u suštini da se završi nekim poravnanjem, itd, nešto može da se završi, inače jedan ozbiljan predmet u izvršenju, verujte traje i godinama, godinama traje.
Dakle, moj vam je predlog koliko god možete da ipak u ovom delu sudije, izvršitelji koji su izvršnom postupku, ne cirkulišu godišnjim rasporedima kao u drugim materijama. Znate, kada odete iz parnice u krivični postupak ili obrnuto, tu vas neki postupak vodi, tu se neko bolje ili lošije snađe, ali kada ovde stalno vršite promene, to je glavni problem. To nije samo, ne kažem da ste vi odgovorni za to, to je problem godinama, ministre. To je bio problem u nazad 15, 20 godina, moja želja je da vam ukažem na nešto što se u praksi sreće, nešto što je sigurno loše i što treba promeniti.
Sada se nekoliko reči oko ovog Visokog saveta, neću ulaziti u ovu situaciju, meni se čini da su ove neke odluke možda ishitrene, na kraju krajeva, postoji tu neki žalbeni postupak ili vođenje nekog upravnog spora, itd, ali generalno i kod Visokog saveta sudstva i ranije i kod Državnog veća tužilaca isticao sam da u tim institucijama kada su u pitanju sudije, treba da budu one najiskusnije sudije, one sudije koje su prošle kroz sve materije, one sudije koje su preko nekog perioda koji su čak i blizu penzije da to bude ne samo neka, praktično, nagrada za njihovo životno delo, za njihovo dobro obavljanje posla ili neka nagrada za njihovu karijeru, nego i ogromno iskustvo koje oni mogu sigurno da sa ogromnim iskustvom da pravilno utiču na njihov izbor.
Naravno, postoji i kod Državnog veća tužilaca da ljudi sa jako malo iskustva u praksi donose tako bitne odluke i ne samo to, ne treba u takvom periodu kada neko počinje da sudi i bude u pravosuđu odmah da ode na takvu instancu, između ostalog, jer je potrebno i energije, kod mladih sudija koji u principu bi trebali da nose posao.
Dakle, još jedan put vas molim, ako možete bilo na koji način da utičete da se u izvršnom poslu ne vrši praktično svake godine promena sudija koji su određeni za izvršni postupak nego da se to ipak na neki period oroči, jer je sigurno, sudije gde su godinama bili sudije u izvršnom postupku po četiri, pet godina bili su bolji rezultati nego kada imate stalne promene i cirkulacije. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima gospodin Nebojša Ranđelović. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, gledaću da svoje izlaganje sažmem u dva dela. Najpre, bih rekao par reči o setu izmena i dopuna pravosudnih zakona. Ne bih se previše zadržavao na samom meritumu, o tome su dosta rekli uvaženi prethodnici u svojim izlaganjima, a potom bih se osvrnuo na nešto o čemu zaista ne bi trebalo na ovakav način da se govori u jednoj ozbiljnoj državi, a to je ono što je, slobodno mogu reći za mešateljstvo neodgovornog rada Agencije za borbu protiv korupcije.
Što se tiče, seta pravosudnih zakona, analizu izmena i dopuna ovih zakona možemo staviti u pravno-tehnički, materijalno-pravni i politički kontekst. O pravno-tehničko i materijalno-pravnom kontekstu čuli smo dosta od uvaženih prethodnika i gospođa ministarka je dala adekvatno objašnjenje, a po meni lično je najvažniji politički kontekst, jer pravo kao sredstvo političke volje jeste u stvari nukleus funkcionisanja ozbiljne države, ako se tumače i nosioci političke volje odgovornih. U našoj državi to nije slučaj. Zato imamo primenu derogiranih zakona, zato u parlamentu vršimo izmene i dopune nevažećeg zakona. Pre par godina sam i sam govorio o tome, zato postoji dvojstvo primene više propisa, što je u oblasti krivičnog prava, naročito osetljiv teren. Svake godine krajem decembra mi menjamo krivično procesne zakone, hvatajući poslednji voz za ispravljanje nečijeg nemara ili možda još gore neznanja. Meni je jako žao što o tome raspravljamo sa aktuelnom ministarkom pravde, jer se ovde uglavnom radi o ozbiljnim greškama i o ozbiljnom nemaru, pa rekao bih i neznanju nekih prethodnih ministara i nekih prethodnih vlada. Žao mi je što ovde u sali nemamo i protagoniste tog posla, odnosno nemamo protagoniste saučešća, saučestvovanja u tom nemaru o kome sam govorio.
Sada bih se vratio na nešto što sam malo pre nazvao zamešateljstvom neodgovornog rada Agencije za borbu protiv korupcije. U zemlji koja je ogrezla u korupciji, Agencija za borbu protiv korupcije se bavi perifernim stvarima, interesuje ih kako poslanici troše svoje crkvavicu koja se zove poslanički paušal. Traže brojeve tekućih računa i zloupotrebljavaju ih bez odluke pravosudnih organa, umesto da se bave nečim što jeste kvalifikacija našeg čitavog sistema u kome država bitiše, a to je ono što sam malo pre okvalifikovao kao ogrezlost u korupciji.
Da li Agencija za borbu protiv korupcije radi odgovorno svoj posao? Tvrdim, ne. Sada člana Visokog saveta sudstva sa trostrukim legitimitetom, kako reče malo pre moja koleginica Judita Popović, Agenicija za borbu protiv korupcije smenjuje zloupotrebom jednog prekluzivnog roka. Da podsetimo, slušao sam pažljivo diskusije uvaženih prethodnika, niko se nije osvrnuo na to da agencija nikada po tom pitanju nije zašla u meritum, niti je donela rešenje da postoji sukob interesa. Agencija se nije ni bavila onim čime treba da se bavi, pa da konstatujem da je profesor Dimitrijević kasnije zatražio saglasnost i da je u toku postupka ispravljena procesna greška, odnosno procesni nedostatak. To je abeceda postupka u pravu i u bilo kojoj grani prava. Čime se bavila agencija, zaista ne znam, voleo bih da čujem objašnjenje zašto je to tako.
Dakle, da ponovim, meritumom se nije bavila, nije donela rešenje kojim se profesor, u kome se donosi odluka da postoji sukob interesa, što se tiče funkcije profesora Dimitrijevića, a nigde se nije bavila onim što joj je posao, ono što joj je dužnost, da ispravljanje procesnih greški uvede u kontekst onaj koji treba.
Logično se postavlja pitanje šta se krije iza toga? Da li se radi o zloj nameri ili se radi o gluposti. Ako je zla namera u pitanju, onda se otvaraju još neka bolna pitanja gde je rad Agenicije za borbu protiv korupcije samo vrh ledenog brega. Možemo slobodno postaviti pitanje, da li ta agencija radi po nalogu nekog iz vlasti ili je produžena ruka nekih struktura koje na vrlo sumnjiv način ispod žita pokušavaju da upravljaju ovom državom. Ako je to u pitanju, onda smo mi kao država, pored svih ostalih problema u još jednom ozbiljnom problemu. Ako je u pitanju samo glupost, onda ne bih kvalifikovao jer glupost nema definiciju, ali ima bezbroj primera. Hvala na pažnji.

Hvala.
Gospođa Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Ovih 25 minuta sam planirala da, vaš povod, govorim o krivičnom zakoniku iskoristim na način da će to biti uvaženom potpredsedniku jasno i da neće imati potrebe da me vraća na temu, jer sam ja inače govorila o temi. Hoću da ovaj povod da vi menjate određene članove, zakone podsetim na jedan stari problem za koji ste ranije pokazali, razumevanje ali ne i ono konkretno razumevanje, pa da nešto u vezi sa tim promenite a i da ukažem na dve, tri stvari koje su zaista strašno važne u postupcima koji se vode u skladu sa ovim zakonikom.
Smatramo, naprimer, da razlozi za pravičnost i efikasnost vođenja krivičnog postupka, kao i suzbijanje kriminala što je nama, slažete se svima cilj, zahtevaju da se oštećenom da pravo žalbe ne samo da podnosi žalbu na vanredne pravne lekove bez ograničenja samo na odluke o troškovima postupka, imovinsko-pravnom zahtevu što je sada slučaj.
Znači, mi smo pokušali da vaš podnet zakon amandmanima izmenimo u onim suštinskim stvarima, kao što je i kolega pokušao maločas da govori, ali tako da ima pravo da podnese žalbu na odluku o krivici i kazni, a ne samo o nečemu što je usputna stvar u vezi sa samim postupkom. Zašto smo ovo tražili? Praksa pokazuje da tužioci u mnogim slučajevima kad su krivična dela izvršena protiv fizičkih i pravnih lica imaju običaj da ublažavaju kvalifikacije dela i da izostavljaju iz optužnice neke delove i dela, kako bi bukvalno sebi smanjili obim posla i pokazali veću ažurnost, odnosno učinak brojem završenih predmeta.
Takođe, ne izjavljuju žalbe protiv odluka o visini kazni iz istih razloga. Istovremeno i sudije pribegavaju sličnoj praksi i ublažavaju kvalifikacije u izricanju minimalnih i uslovnih kazni, jednostavno da bi skratili postupak i smanjili broj žalbi i eventualnih ukinutih presuda, i da bi time omogućili sebi što manji broj onih minusa u smislu ukinutih presuda ali i da imaju taj učinak koji se meri brojem završenih predmeta. To sve dovodi do toga da nedopustivo blaga i nedelotvorna kaznena politika koja ima za posledicu ugroženu bezbednost građana i države dovodi do rasta opasnih oblika kriminala.
Kao ilustraciju katastrofalne kaznene politike i nedelotvornog pravosuđa mogu da navedem i nedavnu pogibiju policajca i ranjavanje još jednog građanina pri pljački banke. Evo, 26. decembra, vi imate slučaj – ubijena radnica u zlatari, samo zato što se zadesila na poslu, na svom radnom mestu. Ispostavilo se da izvršilac ima samo 24 godine u jednom od tih slučajeva, da je izvršio 26 krivičnih dela i da je prethodno već tri puta osuđivan između ostalog i za razbojništva.
Postavlja se pitanje kakve su to kazne bile ako je on uopšte na slobodi umesto u zatvoru. U mnogim državama koje se smatraju demokratskim se za samo jedno razbojništvo i slično delo izriču zatvorske kazne sa značajno dugim brojem godina, dok se u Srbiji slobodno šetaju pljačkaši banaka, pucaju na policiju. Kriminalci sa već debelim dosijeom imaju tek 20 godina.
Za razliku od pravnog sistema ili pravnih sistema u kojima oštećeni ima mnoga prava i mogućnosti da utiče na postupak, naš zakon je oštećenog sveo na bespomoćnog posmatrača nanošenja nepravde i sopstvenom osećanju žrtve. Odredbe ovog zakona koje uređuju sporazum o krivici omogućavaju da se suđenje završi pre nego oštećeni i sazna da je počeo. Vi znate kojim je to odredbama to moguće.
Pokušali smo, vi imate druge povode, a mi ove suštinske da uvedemo pravo oštećenog na podnošenje žalbe da bi se suđenje učinilo pravičnijim pre svega prema žrtvama zločina, ali i da bi se uticalo na suzbijanje kriminala, a sa druge strane i da to smanji korupciju u pravosuđu. Pravo na pravičnu naknadu štete, takođe smo obradili ovim zakonom, i smatramo da je to jedno od osnovnih prava oštećenog, posebno žrtava krivičnih dela.
Znači, vi ne možete da izbrišete nekome iz sećanje bol i traume, ali jedna mera pravde koja se kroz oglašenje čoveka krivim i naknadu štete ostvaruje jeste nešto što mora i da se realizuje u praksi. Od posebnog je značaja da se takva šteta dosudi u najkraćem roku i uz najmanje maltretiranja i troškova oštećenog. To je bitno da bude učinjeno već u toku krivičnog postupka. Ako oštećeni bude upućen na parnicu, to u praksi znači da će naknadu ostvariti samo uz veliku strpljivost, naročito ako se radi o oštećenima koji su slabijeg imovnog stanja, narušenog zdravlja, ako su u pitanju maloletni i stari. Parnični postupci su kod nas vrlo dugi, skopčani sa velikim troškovima i vi znate da su vrlo često u nemogućnosti da pokrenu postupak zbog nedostatka sredstava da plate sudsku taksu. Ako i pokrenu takav postupak, neretko dođu situaciju da im se presudom nalaže plaćanje velikih troškova postupka koji se dodatno povećavaju kada se ne plate u roku i naplata štete tek treba da se ostvaruje u dugotrajnom izvršnom postupku.
Poznati su u našoj praksi slučajevi da su oštećenima prinudno naplaćivani troškovi postupka od strane suda, pre nego što su uspeli od počinioca krivičnog dela da naplate odštetu. Imam lično iskustvo kao i mnogi drugi. Time je prema žrtvama učinjen još jedan zločin i to od strane države koja je bila u obavezi da ih zaštiti od zločina i da omogući bezbedan život, jer je pravo na bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajamčeno Ustavom i svim međunarodnim pravnim aktima. Pored pomoći žrtava zločina u ostvarivanju prava na pravičnu naknadu štete brzo presuđenje i naplata štete je vrlo efikasno sredstvo u prevenciji krivičnih dela, ali ne samo kada se javno zainteresuje za neko delo pa izvrši pritisak na organe koji to treba da urade. To bi trebalo da bude pravilo koliko je god moguće bez obzira na broj zatečenih predmeta, reformom kojom se bavimo i svime ostalim.
Suprotno potrebi da se pomogne žrtvama zločina, sudovi po pravilu u našoj praksi dosuđuju naknadu štete u krivičnom postupku i obavezno upućuju na parnicu, a da u stvari uopšte i ne obrazlože razloge zbog kojih su dosudili naknadu štete. Postoje ponekad razlozi zbog kojih je nemoguće u krivičnom postupku rešiti pitanje, ali bi zaista bio veliki napredak u tom polju kada bi se sud obavezao da obrazloži razloge zbog kojih nije bio u stanju da to uradi. U sadašnjoj situaciji kada se razlozi ne navode takvu neobrazloženu odluku je bukvalno osporavati žalbom, jer se praktično radi o diskrecionom pravu suda.
Ovu bih oblast zaključila uopštenim zaključkom da država bukvalno nema nikakve mehanizme niti bilo kakvu politiku zaštite žrtava zločina koje su prepuštene same sebi i o najčešćem broju slučajeva bez ikakve pažnje i pomoći države.
Sa druge strane, Zakonik o krivičnom postupku ima mnoge mehanizme kojima štiti izvršioce krivičnih dela i pruža im materijalnu i drugu pomoć i to na teret budžeta, pa time na teret žrtve tog zločina koje je nad njim učinjeno kao poreskog obveznika.
Zato smo imali predlog u ovim amandmanima da se u najboljem interesu građana, ali i u interesu humanosti prema žrtvama, reaguje i to na način da stvorimo uslove za početak stvaranja efikasnijih mehanizama kojima bi ovu zaštitu mogli da uspostavimo.
Pokušali smo i da jedno pitanje ponovimo zato što ga smatram izuzetno važnim, Zakonom o krivičnom postupku je propisano da se neuračunljivi učinioci krivičnih dela otpuštaju sa lečenja i čuvanja odlukom suda ako je na osnovu mišljenja lekara prestala potreba za lečenjem i čuvanjem. Takva mera se, po važećem zakonu, primenjuje i prema učiniocima najtežih krivičnih dela, protiv života i tela, koji su oglašeni neuračunljivim zbog trajne duševne bolesti ili duševnog poremećaja, što je sa stanovišta pravne i medicinske nauke neprihvatljivo, a u praksi dovodi do vrlo teških posledica.
Veoma je česta pojava da optužene za teška ubistva veštaci, a vi ste ovde njima predvideli mogućnost dvostrukih nagrada i naknada u ovom vašem predlogu za dopunu, oglašvaju neuračunljivim takve osobe samo na osnovu nalaza da boluju od trajne duševne bolesti. Takvi počinioci krivičnih dela otpuštaju se sa lečenja nakon nekoliko godina kao izlečeni.
Postavlja se opravdano pitanje - kako je to moguće ako je neko definisao trajnim tu duševnu bolest i nisu poznata medicinska sredstva i metodi na koji način se takvo oboljenje može izlečiti ili zalečiti, odnosno bukvalno nije moguće poboljšanje stanja i to tako trajno da bi bio otpušten sa lečenja. Ovim i praksom koja postoji očigledno je da okrivljeni ili nije bio toliko bolestan pa je zbog toga bio neuračunljiv ili je otpušten sa lečenja iako je i dalje bolestan i opasan po okolinu. Mnogi zločinci tako izbegnu decenije zatvora i za par godina se nađu na slobodi, što predstavlja podsmevanje pravdi i ruganje žrtvama zločina. Takođe se vrlo često i po pravilu dešava da ponovo izvrše novi zločin.
Kada sam prošli put govorila o ovome, dva dana posle moje molbe vama da usvojite takav amandman, desio se zločin u Beočinu gde je povratnik silovao devojčicu. Zato ću vam ponavljati kad god mi se pruži prilika da ovo ispravite.
Suviše je česta vest, gospodine, da je počinilac zločina već bio na psihijatrijskom lečenju zbog ranijih dela. Ova pojava izaziva veliko ogorčenje građana i opravdane sumnje u pravosuđe i veštake i lekare koji daju predloge za otpuštanje sa lečenja. Naročito sumnje izaziva činjenica da najčešće isti lekari kao veštaci prvo proglase nekog neuračunljivim zbog trajne duševne bolesti, a zatim posle par godina daju mišljenje da je izlečen i predlažu otpuštanje sa lečenja.
Ovo je postala praksa jer pojedine sudije veštačenje poveravaju lekarima koji rade u zatvorskoj bolnici od kojih će kasnije i biti traženo mišljenje i predlog za otpuštanje, što stvara vrlo plodno tle za korupciju.
Prilikom razmatranja Zakona o veštacima već smo ukazivali da u tome učestvuju i zaposleni iz Ministarstva pravde. Nije teško pogoditi da je svako ko može i ko je spreman da dobro plati, taj može umesto 40 godina u zatvoru da provede par godina u bolnici.
Poznato je da je psihijatrijsko veštačenje upravo zbog ovakvih slučajeva bilo i ostalo crna rupa pravosuđa sa neograničenim mogućnostima zloupotreba i proizvoljnosti.
I ovog puta i ovim povodom predložili smo da se onemogući otpuštanje počinilaca ubistva ili pokušaja ubistava, jer su upravo ta dela protiv života i tela za koje se može izreći kazna zatvora duže od deset godina, pošto smatramo apsolutno neprihvatljivim da se takve osobe mogu puštati na slobodu.
Imajući u vidu sve što sam vam rekla, kao i ogromno nezadovoljstvo građana i posledice ovog nedostatka zakona, predlažem vam da ovo bude poslednji put da govorim na ovu temu i da zaista iskoristite priliku i pravnu mogućnost da ove i ovakve slučajeve sada rešite prihvatanjem amandmana koje smo na ovu situaciju dali. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala, gospođo Tabaković.
Reč ima narodni poslanik, gospodin Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, pa kada bi sada izašli ispred ove Skupštine i sreli slučajne prolaznike i upitali ih da li su po njima potrebne reforme u pravosuđu, oni bi svakako rekli  da jesu. Da li je potrebno donositi nove zakone, takođe bi rekli jeste. Ako ste pomislili bravo ja, varate se. Oni očekuju suštinski drugačije reforme, drugačije promene.
Evo već pune dve godine uporno tvrdite da je sve sjajno u reformi pravosuđa, a vi odlično znate da nije i umesto da bude treća grana vlasti nezavisna od bilo čega, stiče se utisak da to postaje neko porodično preduzeće, da postaje nešto na šta će imati uticaj nekoliko porodica u Srbiji. To nije dobro.
Predsednik Visokog saveta sudstva i Vrhovnog kasacionog suda je jedini predsednik koji u v.d. stanju. Svi ostali predsednici sudova u Srbiji, počev od osnovnog do najvišeg, ne računajući Vrhovni kasacioni sud su u v.d. stanju, osim predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Sudovi, zajedno sa drugim nadležnim organima, treba da obezbede vladavinu prava. Ako imamo ovakav sistema pravosuđa onda se postavlja pitanje da li to oni zaista čine.
Cilj svake države jeste da obezbedi nezavisno i efikasno sudstvo, uz obezbeđenje suđenja u razumnom roku i jednak pristup za sve građane, odnosno za sve one koji se pojavljuju pred organima pravosuđa.
Da li je to tako? Naravno da nije. Šta je izostalo u ovom sistemu pravosuđa koje neuspešno sprovodite u poslednje dve godine, a doneta je i strategija pre formiranja ove vlade? Nije precizno jasno definisana besplatna pravna pomoć. Ovde se ne misli besplatna u smislu neplaćanja, nego kako i na koji način, kada građani Srbije imaju pravo da se obrate državnim organima, pre svega pravosudnim organima, da bi mogli da budu na pravni način zaštićeni od vrlo često dugih postupaka i sporova, gde čak i država na jednoj strani se pojavljuje pred sudovima.
Problem u pravosuđu su svakako veliki broj optužbi na račun korupcije. To dobro znate, ali kada kažemo da je veliki broj optužbi na račun korupcije u sistemu pravosuđa to u ni u kom slučaju ne znači i SRS ne izjednačava sve učesnike u postupku pravosuđa, odnosno sve sudije kao ljude koji su skloni kriminalu i korupciji. Naravno da to nije tako. Imamo izuzetno i po pitanju stručnosti, savesnosti, odgovornosti i svega drugog što bi trebalo da krasi nosioce pravosudnih funkcija. Upravo imamo takve, a imamo i one druge koji se mnogo razlikuju i koji mnogo odustaju od toga.
Nova mreža sudova bi za dve godine, uporno branite da je to dobro, nikad niste objektivno analizirali šta to donosi, da li je to popravilo kvalitet i odgovorno ću vam reći da naravno da nije popravilo, naprotiv, samo je dovelo još do gore situacije.
Dešava se da u sudske jedinice neće da dolaze sudije da sude iz sedišta sudova. Oni koji jesu iz te sudske jedinice oni bi jedva dočekali da budu tamo, ali ovi drugi ne dolaze.
Broj nagomilanih postupaka nastavio je da raste za oko 200.000, iako je u početku, kada ste uspostavili novu mrežu možda izgledalo drugačije, te sada dostigao milion i 700 hiljada, odnosno krajem 2010. godine milion i 700 hiljada je bilo nerešenih predmeta, a 30. juna 2011. godine milion i 900 hiljada. Znači, novih 200.000 nerešenih predmeta se povećalo u tom periodu.
Dve godine nakon početka reforme mreža sudova nedostaje od strane nadležnih samokritika i vaša, gospođo ministre, a još niste rešili problem nekoliko stotina neizabranih sudija.
Dana, 20. jula, kada je održana prva sednica Visokog saveta sudstva, rešeno je negde oko 86 zahteva, ali posle, u narednih osam sednica, negde oko 160. Znači, 20 po jednoj sednici je rešavano. Kada vi mislite da će do kraja biti završen posao? To je teško sada pretpostaviti, jer ono što izjavljujete i vi, kao ministar pravde, i što izjavljuje predsednik Vrhovnog kasacionog suda, više ne može niko ozbiljan da uzme za istinito i tačno.
Rečeno je da će do kraja 2011. godine biti izabrani svi predsednici. Sudova. Nije rešeno. Rečeno je do kraja 2011. godine, ili bar, u januaru 2012. godine biti saslušani svi oni koji su podneli žalbu zbog toga što nisu reizabrani, odnosno što nisu primljeni u sud. Siguran sam da to neće biti do tog perioda rešeno i vi ne možete nikog ubediti da, ono što vi radite u reformi pravosuđa, da je dobro.
Onako vrlo uspešno za vas, vrlo uspešno ste rekli zbog čega niste hteli da ili želeli da komentarišete ovu odluku vezano za ostavku prof. Dimitrijevića, zbog toga što vi niste nadležni zato. Posle ste, vezano i za njegovu ostavku i za ostavku sudije Milimira Lukića, rekli - nije tačno da izmene i dopune Zakona Visokom savetu sudstva nisu bile predmet razmatranja Visokog saveta sudstva. Nije on samo to rekao, on je u svojoj ostavci, a niste želeli da komentarišete ono što vam ne odgovara i što unižava vaše reforme. Odnosno, uopšte ne unižava, one su takve kakve jesu. Niste govorili o tome, kada on kaže da nijedan zapisnik sa sednice Visokog saveta sudstva ne postoji, sada, da li ste sada mogli kao ministar pravde da komentarišete, što prilikom odlučivanja u komisijama, pojedine sudije imaju jedno mišljenje, a kasnije, kada se donosi odluka u Visokom savetu sudstva, oni imaju drugo mišljenje, po zahtevima neizabranih sudija, to je sada drugo pitanje, ali on kaže da nema promenjenih okolnosti. Sudije menjaju svoje odluke, zbog čega se to dešava.
Mi nemamo razloga da stajemo u odbranu gospodina Lukića, jer i on je zajedno sa Natom Mesarević napredovao i ne ulazimo uopšte u to. Potpuno smo sigurni da iznosi istinu vezano za rad Visokog saveta sudstva.
Još da vam kažemo vezano za prvi sastav Visokog saveta sudstva, vi znate da je u dva pokušaja u ovom parlamentu trebalo izabrati predstavnika pravnih fakulteta, pa se u tome nije uspelo, a Visoki savet sudstva je donosio odluke kao nepotpuno, kao krnje telo. Na kraju je prof Dimitrijević, ispred Pravnog fakulteta izabran. Postavlja se pitanje i zna se, da za donošenje odluka od strane Visokog saveta sudstva treba da u tome učestvuje najmanje šest članova.
Visoki savet sudstva, da podsetim, ima ukupno 11 članova. Vrlo često, pogotovo od momenta kako je sudija Blagoje Jakšić uhapšen, vrlo često nije bilo ni šest sudija, odnosno šest članova Visokog saveta sudstva koji su mogli da učestvuju u donošenju tih odluka. Jer vi, a ne samo vi, nego i Boško Ristić kao predsednik skupštinskog Odbora, Nata Mesarević, predstavnik Advokatske komore takođe nije učestvovao u donošenju tih odluka, pa i nakon hapšenja sudije Jakšića, ostalo je da se donesu odluke samo sa pet članova Visokog saveta sudstva, pa vi vidite koja vam je to većina i kakve su te odluke.
Za sudiju Lukića ste rekli da ne govori istinu, kad je rekao da nije bio pred članovima Visokog saveta sudstva, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom sudstvu. Zar takav čovek koji ne govori istinu po tom pitanju, može da učestvuje u rešavanju sudbina i po pitanju zahteva za rešenje onih sudija koji nisu izabrani i niz drugih poslova i postupaka o kojima odlučuje Visoki savet sudstva?Videli ste da i u delu budžeta, odlučuje Visoki savet sudstva. Zar neko ko je takav, može da dobije te ingerencije? Zar garantuje, ja to ne kažem, ali ste vi rekli da ne govori istinu. Zar neko ko je takav, može da radi tako odgovorne i važne poslove?
Predložio bih vam i vi to kao ministar pravde možete, poslovi pravosudne uprave koje vrši nadležno Ministarstvo za pravosuđe su i praćenje rada sudija.
Ovde moram da vam pokažem da se ovde radi o jednoj vrednoj i marljivoj porodici iz sela Urovac, koja se bavi proizvodnjom, a neću da govorim ko su oni jer nisam njihov advokat, oni su vredni poljoprivrednici i oni, čini mi se, podržavaju "Zeleni prsten" u sferi poljoprivrede koji je lansirao gradonačelnik Đilas, te stoga još manje ima razloga da o tome ja govorim, ali kao vredni i čestiti ljudi i ljudi koji imaju problema da naplate svoja potraživanja, jer sud po njihovoj tužbi neće da odlučuje ni nekoliko godina posle toga.
Nije jedino ova porodica takva, vama sam više puta ukazivao i molio bih vas kao ministra pravde, povedete računa i o tome, da nadzirete rad u pravosuđu, da se posebno kod poljoprivrednika, čiji je danas položaj veoma težak, postupci po njihovim tužbama se ne rešavaju duži vremenski period i to bi vi morali da uradite, da bi, pošto se i ova vlada zaklinje da je sektor poljoprivrede jedan od sektora u koje vredi ulagati, gde može relativno brzo da se povrate uložena sredstva, ali moraju i organi pravosuđa da u tome imaju svoju ulogu.
Kada vi kažete da je sve dobro urađeno u sistemu pravosuđa, evo nekoliko pokazatelja i najbolji je način da vas demantujemo kada vam iznosimo činjenice koje su apsolutno tačne. Po izveštaju svetskog ekonomskog foruma, Srbija je po nezavisnosti sudova na 128. mestu, od ukupno 142 države. Do pre reforme pravosuđa, po prethodnom izveštaju za 2008-2009. godinu, bila je na 106. mestu. Sa reformama smo nazadovali za cela 22 mesta. U ovim pokazateljima je Slovenija na 68. mestu, Hrvatska 99, Albanija na 101, Bugarska na 104. mestu. Od nas su gori – Angola, Ekvador, Nikaragva, Paragvaj, Haiti, Moldavija i Venecuela. Hajde malo da se poredimo sa time. Oni nosioci pravosudnih funkcija koje mi imamo mogućnost da izaberemo u Srbiji, ne zaslužuju da se porede sa ovim. Ovo su vam činjenice.
Ova vlast nam je zamenila kompletno sudstvo i zato imamo takvu situaciju. Vi na taj način dajete legitimitet i sledećim, da mogu da urade isto to kada budu došli na vlast. Kada SRS bude vršila vlast mi ćemo pristupiti reformi pravosudnog sistema jer niko ne spori da je to potrebno, ali će onda oni koji budu najbolji i zna će se jasne kriterijumi, a ne magla, kao što je to u vašem slučaju. Ne vas lično, nego u Vladi čiji ste i vi član reforma pravosuđa ne liči ni na šta. Hvala.