Dobar dan, dame i gospodo narodni poslanici, počinjemo popodnevni rad jedinstvenim pretresom 16. tačke dnevnog reda – PREDLOG ODLUKE O OBRAZOVANjU KOMISIJE ZA PRAĆENjE SPROVOĐENjA NACIONALNOG AKCIONOG PLANA ZA PRIMENU REZOLUCIJE 1325 SAVETA BEZBEDNOSTI UJEDINjENIH NACIJA – ŽENE, MIR I BEZBEDNOST U REPUBLICI SRBIJI
Primili ste Predlog odluke koji je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Pre otvaranja jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, prema članu 193, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet sati, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, i to: jedan sat 33 minuta i 36 sekundi poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju; poslanička grupa SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Istovremeno vas obaveštavam da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS dr Gordana Paunović-Milosavljević.
Saglasno članu 192. stav 3, a shodno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke o obrazovanju Komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - Žene, mir i bezbednost u Republici Srbiji.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Gordana Čomić, želi reč? (Da.)
Reč ima gospođa Čomić.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Činjenica da formalno predlažem odluku o obrazovanju Komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - Žene, mir i bezbednost je zaista samo to - formalna, pošto je odluka koja je pred nama za raspravu i za kasnije usvajanje plod kolektivnog rada, sa zadovoljstvom mogu reći, predstavnika svih ili skoro svih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije, sa različitih aspekata, od predsednice Odbora za ravnopravnost polova, narodne poslanice Gordane Paunović-Milosavljević, preko članica poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, Donke Banović i Milice Vojić-Marković, preko članova poslaničke grupe PUPS, gospodina Nikole Krpića itd, itd. Mogla bih poimence sa nenamernom greškom nekoga da izostavim, uključujući i narodnu poslanicu Zlatu Đerić i predstavnike poslaničkog kluba Napred Srbijo.
Dakle, u nekom trenutku za poslednje dve godine predstavnici skoro svih poslaničkih grupa učestvovali su na debatama, u dijalozima, na seminarima, na sednicama odbora, gde se govorilo o tome kako, na koji način, kako najbrže i koliko efikasno uključiti više žena u sektor bezbednosti, odnosno kako u slučaju ove odluke da obezbedimo da Narodna skupština ima, kako joj po Ustavu i sledi, isključivu nadležnost za nadzor i primenu Rezolucije 1325, odnosno za pisanje izveštaja koje Srbija šalje Savetu bezbednosti, odnosno buduća komisija Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, a po odredbama Rezolucije 1325 – Žene, mir i bezbednost.
Nije malo zadovoljstvo biti samo ishod kolektivnog napora mnogih nas koji smo smatrali da je ova tema važna, da zaslužuje pažnju svih nas, bez obzira na naše razlike u političkim idejama, ideologijama, opredeljenjima, u svemu onome što nas čini različitim kao politička bića i pripadnike i pripadnice različitih političkih stranaka. Dakle, nije mala stvar biti formalni ishod takvog jednog kolektivnog rada i zaista sam lično iskreno zahvalna svima koji su na bilo koji način učestvovali u stvaranju atmosfere, pa onda i direktnim radom da današnji dan i današnja rasprava postane moguća.
Možda nema ničeg, da tako kažem, ženskijeg ili ženstvenijeg za opisati od ovoga što sam upravo podelila sa vama, a to je da smo kolektivnim naporom, spremnošću da se sasluša drugi, da se u dijalogu učestvuje postigli, odnosno ishod je jedna dobra odluka i za žene i za muškarce u našoj državi i u našem društvu.
Šta je Rezolucija 1325 Saveta bezbednosti i otkuda ona u našem pravnom sistemu? Dana 31. oktobra 2000. godine Savet bezbednosti je doneo Rezoluciju sa tim imenom, koja se osnovno bavila zahtevom da se poveća prvo broj žena koje u državama članicama Ujedinjenih nacija učestvuju u Sektoru bezbednosti, zatim da se omogući u svakoj od država, u svakom od društava, odnosno uređenjem, stvaranjem mehanizama i instituta u pojedinim državama, veće učešće žena u postkonfliktnim društvima, u upravljanju, u zaustavljanju konflikata različitih intenziteta širom naše planete. Nažalost, ima ih u svakoj tački sa različitim istorijskim predkontekstom, sa različitim stepenom krize koju proizvode u regionu u kojem postoje, ali postoje i mahom su žene isključivane iz tog procesa, po prirodi stvari, nedovoljnog broja žena na mestima na kojima se inače donose odluke na planeti, a pogotovo u sektoru bezbednosti.
Sektor bezbednosti je deo u državama koje žene osvajaju sasvim na kraju uz sektor finansijske moći ili ekonomske moći. Kada smo počele, opet kolektivnim naporom, i govorim o različitim ženskim pokretima, političkim strankama, u jednopartijskim društvima taman toliko koliko i u više partijskim, kada smo davnih dana od početka veka počele sa zahtevom da nas bude prisutno na mestima gde se odlučuje, koliko god ta borba bila teška, koliko god prepreka bila na putu osvajanja podele odgovornosti, žene nikada nisu htele podelu moći, htele smo da delimo odgovornost za ono što nam se dešava u društvu nakon što se odluke donesu.
Dakle, kako god sporo išla ta borba, osvajao se, pod znacima navoda, sektor po sektor u društvu. Nešto što se kao smatralo prirodnim za žene, to je socijalna politika, briga o deci, briga o položaju majke, porodilje, onda zatim u sektor rada, pa zatim u sektor kulture ili medija. Dakle, ono što se i inače u teorijama državnih prava zovu meki sektori u kojima su žene osvajale pravo da budu vidljive, da pokažu šta umeju i da pokažu da su jednako sposobne kao i naše kolege muškarci, samo što nam treba mehanizam, što nam treba institut, što nam treba legitimitet, da bi se uopšte pojavile na mestima odlučivanja. Negde na kraju je ovaj sektor bezbednosti.
Sa ne malim zadovoljstvom, moram da kažem da je Srbija ušla spremno u stvaranje Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325, da je jedina država gde je Nacionalni akcioni plan donet u saradnji Narodne skupštine Republike Srbije, dakle, narodnih poslanika, različitih odbora, Ministarstva odbrane Vlade Republike Srbije i pripadnika nevladinog sektora koji se i inače bave, kako pitanjima veće otvorenosti institucija u društvu, tako i pitanjima sektora bezbednosti.
Tokom dve protekle godine, koliko je intenzivno trajao rad i na Nacionalnom akcionom planu i na stvaranju instituta i mehanizama, stigli smo do današnjeg dana, nakon što je kroz Nacionalni akcioni plan doneta odluka i zaključak Vlade iz novembra ove godine, da politički savet i međusektorsko koordinaciono telo stvaraju materijal koji služi za izveštaj, a da buduća komisija Narodne skupštine Republike Srbije razmatra i pravi konačan izveštaj o sektoru bezbednosti u Srbiji i šalje ga Savetu bezbednosti UN.
U modernim državama, pogotovo državama EU, običaj je da tzv. izveštaje iz senke o istoj temi pravi nevladin sektor ili instituti koji sami za sebe kažu da se bave time. Sasvim je sigurno da će takav izveštaj i o stanju bezbednosti, o prisutnosti žena u sektoru bezbednosti u Srbiji ili uopšte o brojčanom prisustvu žena u različitim sektorima, u našoj državi takođe biti prisutan. Time je veće zadovoljstvo što ćemo kao država Srbija imati i zvaničan izveštaj koji će proći, ne sumnjam, vrlo detaljno pregledanje od strane budućih članova komisije za praćenje primene Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN.
Svi odbori koji će učestvovati u predlogu odluke, ne podrazumevaju ženu kao predstavnicu u komisiji, podrazumevaju saradnju. Bez zajedničkog rada, bez dogovora između žena i muškaraca, ne može biti promene na bolje ni za položaj žene, odnosno nekakav ženski kvalitet života, ni za položaj muškaraca u društvu ili, što bi se reklo, muški kvalitet života.
Odbori od kojih će se obrazovati komisija, naravno, Odbor za ravnopravnost polova, Odbor za odbranu i bezbednost, odbori iz oblasti spoljnih poslova, rada i socijalne politike, pravosuđa i uprave i formalno i poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Na odborima Narodne skupštine je, kada jednom usvojimo ovu odluku, koga će unutar dogovora samog odbora odlučiti da bude predstavnik ili predstavnica odbora u takvoj komisiji.
Šta će biti tema njihovog rada? Ono što su zaključci u Nacionalnom akcionom planu i ono što sami, na način kako to inače rade mnogi odbori u Narodnoj skupštini, istraživanjem, radom na terenu, odlaskom u lokalne samouprave, odlaskom u ministarstva, odlaskom u Ministarstvo odbrane, u MUP, BIA, VOA, dakle, skupljanje podataka da bi se mogao napraviti objektivan, proverljiv, tačan izveštaj o sektoru bezbednosti, ali iz, kako se to knjiški kaže, rodne perspektive, odnosno, prvo, koliki je broj žena u tom sektoru u našoj zemlji, da li ima problema ako neka žena u Srbiji želi da napravi vojnu karijeru, policijsku karijeru, da li ima problema za upis u škole takve vrste, da li postoje, da li se kasnije, kada završi, u sekotru bezbednosti ponašaju drugačije samo zato što je žena, jer to je smisao diskriminacije – kada se neko ophodi prema vama drugačije nego prema drugima samo zbog jednog vašeg svojstva, samo zato što ste žena, zanemarujući sve ostale sposobnosti koje imate, eventualno jednako kao i muškarac. Diskriminacija može biti prema muškarcu ako se neko prema nekome ophodi različito samo zato što ima nekakvu osobinu koju nije birao, nego je prosto ima rođenjem.
Jednu malu digresiju o tome šta znači broj žena i u sektoru bezbednosti, a i inače. Ako pogledamo proteklih decenija, otprilike jedan vek može da se gleda broj kojim su žene prisutne na mestima odlučivanja i može tačno da se vidi, mi koji malo više znamo matematike i fizike, znaćemo šta je normalna raspodela ili zvonasta kriva, ali to nas uče u osnovnoj školi i u gimnaziji, to je raspodela po kojoj dva parametra formiraju jednu zvonastu krivu i po toj zvonastoj krivi 5% žena ne možete da izbegnete šta god da radite, čak i u društvima gde postoje striktni diskriminatorski propisi prema ženama, nekih 5% će se pojaviti koje ne možete da obiđete.
Kada se sa tih 5% napravi nekakav strateški dogovor o tome da menjaju uslove u kojima rade, tada nastaju odluke o mehanizmima, institutima, odborima, pozitivnoj akciji, dakle, uopšte da se čuje tema zašto žena ima samo 5% u nekom sektoru. Onda, pošto je velika teškoća da skokom napravite od 5% nekakav broj koji bi činio vidljivim žene u svakom društvu, stižete do nekog broja između 15 i 20%, u zavisnosti od godina u kojima posmatrate taj raspon, kada prvi put primetite da uopšte ima žena u nekom sektoru u društvu, pa dok ne vidite koliko predano, koliko odgovorno i koliko posvećeno umeju da se bave javnim poslovima. To je trenutna situacija u Srbiji.
Dakle, u Ministarstvu odbrane imate negde oko 20,46% žena, ali ih na mestima odlučivanja ima 2,77%. Ovde u Skupštini trenutno ima nešto manje od 25% poslanica, ne zato što postoji čvrsta obaveza da nas bude, nego zato što je to postalo priroda. To je sjajno kada menjate modele u kojima postoje žene, muškarci ili bilo koje društvene grupe, kada prvo imate predlog kako da se menja i onda, i bez jakih zakonskih normi, nešto se dobro dogodi. To je trenutak kada je potrebno otvoriti novi prostor da uše još sposobnih vrednih žena koje mogu dati svoj doprinos razvoju parlamentarizma ili razvoju bilo kog sektora u Srbiji.
Tako smo mi ovde odlučili da na sledećim izborima, nakon izbora 2012. godine, u novom sazivu će biti najmanje 84 žene. Koliko je to, volela bih da zamislite. To je ono što se po Poslovniku zove radni kvorum, dakle, 84 ali samo žene. Meni je to zadovoljstvo da zamislim. Verujem da će biti zadovoljstvo i svima drugima koji u sledećem sazivu budu imali prilike da mere kolika je volja žena Srbije da učestvuju u političkom životu, da dele odgovornost i da daju svoj doprinos onome što treba da bude budući razvoj Srbije.
Takav trenutak je i dogovor o Rezoluciji 1325. Veliko je zadovoljstvo biti u relativno malom broju zemalja, a mi smo 21. zemlja koja je na ovakav način, kroz širok dijalog, stigla do Nacionalnog akcionog plana i do predloga komisije koja će, po ustavnim nadležnostima koje imaju narodni poslanici, konačno izraditi izveštaj o stanju u sektoru bezbednosti. To će mnogo značiti za ugled Republike Srbije, jer ma koliko god mi znali da je mnogo toga što se o Srbiji misli u svetu netačno, da je mnogo toga što se o Srbiji govori u svetu plod percepcije koja je nešto protiv čega se ljudi ne bore, toga smo svedoci i u domaćoj javnosti. Ljude ne zanima činjenica, nego imaju neku percepciju i pričaju šta hoće, imaju stav, a nema veze što to nema veze sa činjenicama. To je u ljudskoj prirodi, pa se tako dešava i sa slikom o Srbiji u svetu. To možete proveriti po govorima mnogih od nas u ovoj sali, a inače u javnom životu.
Dakle, vest o tome da je Narodna skupština odlučila da komisija bude formirana, biće dobra vest za dobru sliku o Srbiji, koja smatra da ima sposobnosti, da ima volje, i političke i institucionalne, da se jedan izveštaj, a na osnovu rada komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana dostavi Savetu bezbednosti.
Zašto je još dobro da odlučimo pozitivno o ovoj komisiji? Dobro je zato što istraživanja pokazuju da postoje dve teme oko kojih mogu da se okupe ljudi koji inače nikada ne bi ušli u istu prostoriju, a kamoli seli za isti sto, a kamoli razmenili bilo kakve međusobne stavove argumentima.
Te dve teme su zaštita životne sredine. Oko toga možete okupiti ljude koji dele institucionalno istorijsko pamćenje neprestanih konflikata, sukoba, bez obzira da li im je poreklo etničko, kulturološko, prosto istorijsko. Od viška istorije napravljena barijera između zajednica, grupa ljudi ili kako god hoćete. Ako im predložite da govore o zaštiti životne sredine oni će se okupiti u istoj prostoriji i govoriće o tome.
Druga tema je položaj žena u društvu, reprezentativnost, znači broj žena koje su vidljive u parlamentima, na mestima odlučivanja, u vladama, u ekonomiji, kao vlasnice imovine, kao neko čiji se glas čuj, bez obzira iz kog društvenog sloja dolazile. To su dve važne stvari za razmeniti u dijalogu, jer imamo mi sasvim dugačak, na žalost, spisak raznih zajednica i etničkih konflikata i religijskih konflikata i kakvih god hoćete po istorijskom pamćenju zameranja među raznim zajednicama koji su u regionu, i bilo bi dobro da ovakvom stvorenim mehanizmom, primenom nacionalnog akcionog plana da otvorimo i prostor da se u jednoj sali skupimo i da nam nekih tema, od ove dve tema porazgovaramo.
Ne sumnjajući u krajnji pozitivan ishod glasanja, nadajući se dobroj raspravi, dijalogu i razmeni mišljenja na kraju još jednom zahvaljujem svima onima čijim je kolektivnim radom, zajedničkim naporom nastala ova odluka, koja meni omogućava da je formalno predlažem Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.

Hvala gospođo potpredsednice.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima gospođa Gordana Paunović-Milosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada vladajuća koalicija u danu za glasanje bude donela odluku o formiranju ove komisije za praćenje sprovođenja nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN žene, mir i bezbednost u Republici Srbije od 2010. do 2015. godine, a što je u nadležnosti Narodne skupštine i kada u praksi i bude zaista formirana tu instituciju ništa apsolutno, ništa neće promeniti situaciju u zemlji. U stvari ništa bitno neće se promeniti ženama i neće dovesti do nekog bitnog poboljšanja.
Zbog čega to kažem? Ovo je samo jedno zadovoljenje forme, a ništa više u suštini neće se promeniti. Bezbednost žena je i danas jako loša i nadam se da ovim i drugim pokušajima kojim i Odbor za ravnopravnost polova, i donošenje zakona koji se nameću iz EU dovode do toga da se položaj žena poboljša, neće ukoliko država tu ne stane i iza tog projekta ona nestane. Ovim malim pomaganjima i samo nekim više deklarativnim stavovima neće doći do nekog bitnog poboljšanja. Što se tiče ove rezolucije, o njoj je govorila gospođa Čomić, detaljno. Samo ću reći, da se odnosi na žene, mir i bezbednost i da je usvojena 31. oktobra 2000. godine, a da je u izveštaju generalnog sekretara UN od 2004. godine, pozivaju se sve zemlje članice da pripreme nacionalne akcione planove radi odlučnijeg sprovođenja Rezolucije 1325.
Ustavom Republike Srbije u članu 27. stav 1. garantuje se svakom pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Prema tome, osnovni zadatak države je da obezbedi zaštitu svih građana, odnosno zaštitu njihovih ljudskih prava. Zaštita osnovnih sloboda pojedinca je osnova iz koga bi trebalo da potiču i svi drugi oblici bezbednosti.
U širem kontekstu bezbednost se shvata kao individualna bezbednost, ili ljudska bezbednost, pa tako predstavlja i mogućnost zaštite osnovnih ljudskih prava, kako i muškaraca, tako i žena. U užem kontekstu, bezbednost podrazumeva bezbednost države kao međunarodnog subjekta čime obuhvata i angažovanje svih njenih građana, uključujući i žene, u kreiranju politika, strategija i smernica za akcije.
Imajući sve ovo u vidu, bezbednost bi trebalo da se uzme u obzir kao osnovni preduslove razvoja. Međutim, činjenice o tome ne govore. Činjenice da postoje problemi, da žene i deca u Srbiji nisu bezbedni, bez obzira na usvajanje zakona koju nameće EU, ali te probleme ne može da reši ova konvencija to mora da rešava država. Zašto je to tako?
Navešću samo neke važne probleme o kojima SRS govori, a to je da to ne rešavate već 4 godine i to su problemi sa kojima se sreću žene. I dalje pored svih napora 65% od porodiljske plate primaju žene na porodiljskom, odnosno trudničkom bolovanju, sem u dva grada u Srbiji. Bilo bi sasvim logično i normalno da žene u tom periodu kada su najosetljivije i najranjivije, kada imaju najveće potrebe, primaju bar 100% plate. Zatim, u tom periodu ima dosta i samohranih majki koje same podižu svoju decu, one su i socijalno, egzistencijalno jako ugrožene ali njihova bezbednost je posebno ugrožena time što su njihova primanja veoma mala i primarna, a kamoli kada dobiju tu naknadu u obliku porodiljskog odsustva.
Zatim, zakon koji smo usvojili o diskriminaciji u potpunosti se ne poštuje i dalje u mnogim velikim i malim preduzećima žene se teško odlučuju da rađaju, a i kada ostaju trudne i kada se vrate sa porodiljskog odsustva veoma često se dešava da ove žene se vraćaju na radna mesta koja im ne pripadaju, koja su mnogo ispod njihove stručne spremnosti i čak se uklanjaju sa tih radnih mesta i šalju na mnoga udaljenija radna mesta.
Nažalost u Srbiji veća prava od žena imaju seksualne manjine ili čak i psi lutalice. Za ove se više odvaja, za ove se vodi nemilosrdna kampanja, a tu se i sa zapada daje ogromna podrška. Najnoviji pokazatelji popisa iz 2011. godine kažu da u Srbiji ima 380 hiljada građana manje nego 2002. godine. Na to su ukazale i UN koje na osnovu ovih pokazatelja predpostavljaju da 2050. godine u Srbiji će biti manje od 5 miliona stanovnika, a danas nas ima nešto više od 7 miliona stanovnika.
Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji je sve niža, tako da smo trenutno na 222 mestu od 231 države. Znači, Srbija je po negativnom prirodnom priraštaju među 10 poslednjih zemalja. Sve ovo ukazuje da srpski narod, a posebno žene i deca su jako ugroženi i da su to najosetljivije grupe kojima treba posvetiti posebnu pažnju.
Srpska radikalna stranka upozorava da ako se ovakav trend, negativnog prirodnog priraštaja nastavi, da će nas krajem ovog veka biti Srba najmanje u državi Srbiji. Ovo su neki samo problemi sa kojima se srećemo, ali se bojimo da ova komisija, ove probleme neće rešiti na adekvatan način.
Da ne bi bilo zabune, SRS se apsolutno zalaže za ravnopravnost kako muškaraca tako i žena i za zakon koji daje jednake mogućnosti i pred kojim su svi jednako dostupni. Takođe, SRS je protiv svakog oblika nasilja posebno nad ženama i decom i ovaj problem nasilja je u velikoj meri prisutan i u našoj zemlji i čak se ističe da oko 70% žena doživi neki oblik nasilja. Danas u svetu svaka druga žena trpi neki oblik nasilja od strane svog partnera, a svaka peta žrtva je seksualnog nasilja ili pokušaja takvog čina. U našoj zemlji podaci su podjednako alarmantni, svaka treća žena žrtva je fizičkog nasilja u porodici, dok je svaka druga žena žrtva psihičkog nasilja.
Što se tiče ovog Nacionalnog akcionog plana, Vlada Republike Srbije ga je usvojila 23. septembra 2010. godine i to je dokument koji sadrži smernice za sprovođenje rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN. Nacionalnim akcionim planom za sprovođenje rezolucije predviđena je izgradnja institucionalnih mehanizama. Prvo, doneta je odluka Vlade Republike Srbije o obrazovanju političkog saveta za sprovođenje Nacionalnog akcionog plana 13. oktobra 2011. godine. Zatim, doneta je odluka Vlade Republike Srbije istom ovom odlukom o obrazovanju multi sektorskog koordinacionog tela za sprovođenje Nacionalnog akcionog plana. Takođe, 13. oktobra 2011. godine. I sada pred ovom skupštinom je donošenje odluke o obrazovanju nadzornog tela za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana za sprovođenje Rezolucije 1325 i što je u nadležnosti Narodne skupštine.
Nadzorno telo treba da čine, odnosno treba da se sastoji iz odbora, čiji su predstavnici Odbor za ravnopravnost polova, zatim Odbor za odbranu i bezbednost, Odbor za inostrane poslove, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja i Odbor za pravosuđe i upravu, kao i od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Sad se postavlja pitanje – zašto se ova komisija predlaže odlukom, a da to nije regulisano Zakonom o Narodnoj skupštini ili Poslovnikom o Narodnoj skupštini. SRS smatra da bi bilo bolje da se ova komisija donese zakonom, ali ono što je problem a to je da mi mimo Ustava, a to po zakonu i Poslovniku Narodne skupštine imamo odbore, ali po Ustavu nemamo formirane odbore. Znači, ova jedna odluka je mimo Ustava. Od 2003. godine odbori imaju nadležnost i svojstvo predlagača pa tako odbori predlažu guvernera, članove raznih komisija, poverenika, itd. To je potpuno neustavno što neko smatra da neko ima pravo da uradi ono što je mimo zakona, to nije potpuno tačno. Znači, neko smatra da odluke mogu da se donose mimo zakona i da je to ispravno, ali mi smatramo da to nije ispravno.
Sada se postavlja jedno pitanje, da li je ovakva komisija potrebna? Svakako da je potrebno jedno ovakvo telo koje će da izvršnoj vlasti bude jedna vrsta kontrole. Međutim, ono što je jako značajno, prilikom obrazovanja ove komisije, a sigurno će vladajuća većina i u ovom domu da je usvoji, to je da ona bude sastavljena od predstavnika opozicije u odnosu kakav je odnos vlasti i opozicije u ovom parlamentu. To je jedan od uslova, a trebalo bi da bude i praksa, jer do sad mnoge komisije koje su formirane u ovoj skupštini nisu imale predstavnike opozicije, pa prema tome ni izveštaji koji su se podnosili Narodnoj skupštini nisu bili baš najobjektivniji. SRS smatra da u Srbiji mora da se na širokom polju i snažnije i odlučnije i iskrenije vodi borba kako za bezbednost žena i dece, tako za očuvanje tradicionalne srpske porodice. Hvala.

Hvala.
Reč ima predlagač gospođa Čomić.

Zahvaljujem. Samo par komentara i zahvaljujem na svim primedbama i perspektivi koja je data na predlog odluke.
Prvo proceduralno, odluka je podneta na osnovu člana 107. Ustava Republike Srbije i člana 150. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, naravno predmet je za Ustavni sud da li neko procenjuje da je to u skladu sa Ustavom ili ne. Mislim da jeste, inače ne bih potpisala takvu odluku. Da li zakon ili odluka? Moram da vam priznam da u jednoj fazi sam i ja bila sklona da vidimo da li možemo da napravimo nekakvu većinu ili da produžimo vreme debate o primeni Nacionalnog akcionog plana, pa da govorimo o zakonu koji bi regulisao rad ove komisije. Međutim, prvi razlog je što rokovi iz Nacionalnog akcionog plana su jasni da do kraja 2011. godine Narodna skupštine treba da donese odluku o nadzornom telu.
Drugi je da pokušamo da uvek kada donosimo nekakve propise i regulacije, bilo to odluka ili zakon, da to bude samereno sa realnošću. Nemam ništa protiv da nakon prvog izveštaja koji će ova komisija uputiti Savetu bezbednosti bilo ko predloži da razgovaramo i o zakonskom okviru kojim će biti njen rad definisan. Što se tiče komisija, pomenuli ste da nema komisije koje su do sada formirane, da nema dobrog odnosa opozicije i vladajuće većine. Ispravićete me naravno. Jedina koje sam mogla da se setim je Komisija za praćenje izvršenja krivičnih sankcija i predsednica te komisije je potpredsednica Judita Popović iz opozicije. Moguće je i da su formirane još neke komisije, ali ako ne postoji dobro obrazloženje zašto je narušen odnos, onda se ja slažem da Skupština ne bi trebalo da formira tela koja ne oslikavaju sastav, naravno sa ciljem da se obave poslovi koji su takvim telima dati u nadležnost, bez obzira da li su to odbori ili komisija. To je, dakle, proceduralno.
Ono što bih u kontekstu htela da komentarišem je vaš sasvim legitiman ili legalan stav i to se često čuje kada se predlaže neko novo telo. Ništa se neće promeniti, to je zadovoljenje forme. Time nam se nameću zakoni iz EU, a bezbednost žena je loša. Kada ja čujem i slušam takve rečenice onda pitam – dobro, ako nećete komisiju, zato što se njome ništa neće promeniti, a šta onda hoćete? Da li hoćete da se nešto promeni, jer ako ništa ne uradimo onda se sigurno ništa neće promeniti.
Ako uložimo napor da se komisija ovakve vrste formira od rada koji ćemo uložiti zavisi šta će se promeniti. Da li zadovoljenje forme nije zadovoljenje forme? To sasvim sigurno tvrdim zato što je ta primedba da je formiranje nekog instituta, mehanizma samo zadovoljenje forme. Da krenemo od prvih koje smo formirali: Odbor za praćenje primene strategije za smanjenje siromaštva. Sve su primedbe bile, to je samo forma. Time ništa nećete uraditi. Mislim da je dokaz da smo formirali odbor koji radi zajedno sa Vladom na strategiji smanjenja siromaštva dokaz da nije samo forma. Nameću su zakoni iz EU. Samo u ovom sazivu Skupštine, poslednjem, mom četvrtom mandatu, glasala sam za nešto više od 720 predloga zakona od različitih predlagača. Ni za jedan nisam glasala zato što to nameće EU, nego zato što to menja na bolje bilo koji sektor u našoj zemlji.
Ta priča "nameću nam se zakoni" je priča koja se uvek stavi, kakvu god promenu da predložite. Hoćete bezbedan saobraćaj, ne treba nam to, to nameće zakon iz EU. Hoćete reformu policije, ne treba nam to, to nameću ovi iz EU. Hoćete zaštitu autorskih prava, ne treba nam to, to nameću ovi iz EU. To je odbrana.
Molim vas da ovo shvatite iz mog ličnog kapaciteta, ni za jedan zakon nisam glasala zato što je to nametnuto nego zato što ne valja nešto što građani u Srbiji treba da koriste u nekom sektoru.
Da li su svi ti zakoni dobri, o tome možemo da vodimo debatu, da li su najbolja moguća rešenja i o tome možemo da vodimo debatu i da bude puno argumenata na strani onih koji kažu nisu dobra, da li je dobra primena tih zakona, i o tome možete voditi debatu, ali nećemo uspeti nikada da se složimo oko stava da su zakoni kojima se na bolje uređuju sektori, da se donose samo zato što se nameću iz EU, pritom, svi hoćemo da imamo uređeno društvo.
Dakle, i vi izvanredno inače u svom izlaganju dajete argumentaciju o tome kolika je količina nasilja i potpuno se slažem sa vama i znam tačno koliki ste napor uložili kao predsednica Odbora ne samo u borbi protiv nasilja u našem društvu, nego i za temu za koju se malo zna, a to je koliko ste rada uložili u to da se u budžetima, i nacionalnom budžetu i lokalnim, da se vidi kakvu korist i da li uopšte ima korist za građane, bez obzira da li su muškarci i žene za sektore za koje su žene više zainteresovane.
To je jedan inzvaredan rad ovog odbora kojim predsedavate. Samo mogu da se nadam da će bilo ko u sledećem sazivu ko vas bude nasledio uspeti da ponovi rezultat iz ove četiri godine.
Dakle, vi i ja smo protiv nasilja u društvu. Treba nam regulacija kojom ćete delegitimisati nasilje, kazati – ne možeš da biješ nikoga samo zato što si jači i treba vam kampanja kojom ćete delegitimisati iz običaja nasilje, kojom ćete svakome dati poruku da se pred nasiljem ne sme ćutati, da ako na spratu vaše zgrade čujete buku, lomljavu stakla je ljudski reagovati, bez obzira da li ćete pomoći sami ili ćete zvati policiju, da morate da naučite nekako da pružite uputstvo nekome u policiji, jer on to ne zna po prirodi stvari. Šta se dešava sa nasiljem u kojem odrasli sin mlati oca ili muž mlati ženu ili oboje mlate dete? Dakle, treba nam regulacija i onda vi za te regulacije, zakone, propise kažete – to nam nameće EU. Ne, to nama treba zato što je nivo nasilja u društvu prevelik i do nas je da se dogovorimo koje će odredbe biti.
Sjajno je biti opozicija ako imate pred sobom zakone koji imaju sve loše odredbe, ali je loše biti opozicija koja neće da bude u dijalogu o tome koliko i kako i da li je neka odredba loša.
Da li je bezbednost žena ili muškaraca u našem društvu loša, to je tema izveštaja. Kažete da će biti forma i onda opisujete stanje u društvu rečenicom: bezbednost žena je loša. Ko o tome vodi računa? Vi ćete reći da postoje institucije. Gde su? Ko su institucije? Na koji način vode računa o tome, kojih kontroliše?
Ako ćemo o tome da pravimo dijalog samo na Odborima, a ne želite da se time bavi i komisija, to je legitimno. Ono što bih volela da bude jedna od posledica razgovora rasprave o ovoj komisiji jeste i produbljavanje dijaloga o tome na koji način sve mi možemo da uredimo na bolje razne sektore u našem društvu, nezavisno od toga što nam se politički stavovi i ideologije razlikuju.
Jednom sam bila na međunarodnom skupu upitana šta bih ja umela kao sugestiju da kažem bilo kome, bilo gde, u bilo kom regionu na planeti koji duboko pati od etničkih konflikata niskog ili visokog intenziteta, koji ima sećanje na mržnju, na netrpeljivost tokom decenija i vekova unazad i jedino što sam umela da kažem je da nam u takvom društvu da trebaju ljudi, i žene i muškarci, koji će odlučiti slobodnom voljom da se ne bave više time šta je čiji deda uradio čijem dedi, otac, pradeda, nego da se bave temom kako će im deca i unuci za 10, 20, 30 godina od danas.
Ako takav predlog okarakterišete da je nametnut iz Evrope, ovim vam dokazujem da donošenje regulacija i uređivanje, uvođenje, temeljenje vladavine prava u Srbiji i donošenje odluke o tome kako će izgledati naša budućnost ima veze najviše sa nama. Pomoć EU je dobro došla, i savetodavna i finansijska i svaka druga, ali zakoni za koje glasam u ovoj skupštini glasam za njih zato što na bolje menjaju stvarnost ne samo danas nego za ubuduće. Primena tih zakona, mislim ne moram da dokazujem da sam poslednja koja bi bilo kojoj vladi, podržavala ili ne, oprostila što ne prati dobro primenu zakona i zato je predlog odluke o formiranju Komisije za praćenje nadležnosti vraćanje moći u Narodnu skupštinu.
Mi smo i vaše kritike za broj agencija koje smo zakonima usvajali, nalazima rezultata tih agencija da mnoge od njih stoje i tome dijalog služi, takođe, i biću prva koja ću reći kada je neko u pravu, kao što ću biti prva koja ću braniti svoje pravo da znam za šta glasam i da niste u pravu da nam bilo šta bilo ko nameće. To je dobro za Srbiju, da razgovara sama sa sobom o svojim zakonima. Dakle, kao što smatram da je svaki zakon i svaka vlada u svojoj primeni podložna kontroli, tako smatram i da je dobrovoljno odricanje moći parlamenta, formiranjem nezavisnih tela, proces koji treba staviti pod kontrolu.
Zašto sam bila sklona i ostala sam sklona procesu da mi se dobrovoljno odričemo moći? Zato što znamo da ljudi u Srbiji nemaju poverenja u instituciju, u političare i otuda odluka da se formiraju regulatorna tela, agencije, nezavisna tela u dobroj veri da će raditi posao kojim je poveren. Pošto većina od njih radi izvanredno, od zaštitnika građana i poverenika za informacije preko revizora, da ne ređam dalje, onaj jedna broj koji ne radi treba da bude naša tema ovde ali je to, ponovo se vraćam na vaše primedbe, slušam vrlo pažljivo sve poslanike i vidim da je stigla jedna percepcija o tim nezavisnim telima, kao što će biti ova komisija, da oni treba da rade za opoziciju.
Za sva ta nezavisna tela sam glasala, tri od četiri najvažnija, radila na pravljenju tih zakona, tako da taj argument da se nameće iz EU, koliko god bio sladak i popularan, za stvaranje volje da se ne radi ništa na kontroli i da bude popularna rečenica – nije to moj posao, taj argument prosto ne stoji. Zato je komisija koju predlažem ovom odlukom na osnovu kolektivnog napora čini mi se dobar signal da parlament ima moć koju će svojom dobrom voljom preneti, tražeći da oni na koje moć prenosi, rade svoj posao profesionalno i da su podložni nadzoru i da će parlament uraditi upravo ono što stavljate kao primedbu, a to je da se ništa neće promeniti, hoće, posle prvog izveštaja da je zadovoljenje forme, nije nego je početak jedne nove stranice gledanja na bezbednost u Srbiji i da će, nadam se, zajedno smanjiti sadržaj rečenice sa kojom se sa vama potpuno slažem da je bezbednost žena loša, da je procenat nasilja u našem društvu prevelik i da mnogi oni kojima je posao da to smanje, ne rade dobro svoj posao. Na nama je da ih kontrolišemo, da zajedničkim radom napravimo bolje. Hvala.

Zahvaljujem potpredsednici Gordani Čomić, podnosiocu Predloga odluke o obrazovanju Komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN, žene, mir i bezbednost u Republici Srbiji.
Reč ima narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević.

Koliko mi je još ostalo od vremena? Šest, sedam minuta.

Htela bih na dva važna komentara gospođe Čomić da odgovorim, a tiče se toga da smatram da nije u pravu. To su, prvo, što se tiče EU i propisa koje ova Skupština donosi po direktivama EU. Mislim da ne možete da negirate ono što su činjenice. U svakom obrazloženju zakona piše da ovaj ili onaj zakon donosite po direktivama ili po procenama EU. Sa druge strane…

Izvinite, moraću da reagujem zbog toga što javnost treba da zna istinu.
Dakle, radi se o Rezoluciji 1325 Saveta bezbednosti UN.

Odgovaram gospođi Čomić, ne vama.