Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Činjenica da formalno predlažem odluku o obrazovanju Komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - Žene, mir i bezbednost je zaista samo to - formalna, pošto je odluka koja je pred nama za raspravu i za kasnije usvajanje plod kolektivnog rada, sa zadovoljstvom mogu reći, predstavnika svih ili skoro svih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije, sa različitih aspekata, od predsednice Odbora za ravnopravnost polova, narodne poslanice Gordane Paunović-Milosavljević, preko članica poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, Donke Banović i Milice Vojić-Marković, preko članova poslaničke grupe PUPS, gospodina Nikole Krpića itd, itd. Mogla bih poimence sa nenamernom greškom nekoga da izostavim, uključujući i narodnu poslanicu Zlatu Đerić i predstavnike poslaničkog kluba Napred Srbijo.
Dakle, u nekom trenutku za poslednje dve godine predstavnici skoro svih poslaničkih grupa učestvovali su na debatama, u dijalozima, na seminarima, na sednicama odbora, gde se govorilo o tome kako, na koji način, kako najbrže i koliko efikasno uključiti više žena u sektor bezbednosti, odnosno kako u slučaju ove odluke da obezbedimo da Narodna skupština ima, kako joj po Ustavu i sledi, isključivu nadležnost za nadzor i primenu Rezolucije 1325, odnosno za pisanje izveštaja koje Srbija šalje Savetu bezbednosti, odnosno buduća komisija Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, a po odredbama Rezolucije 1325 – Žene, mir i bezbednost.
Nije malo zadovoljstvo biti samo ishod kolektivnog napora mnogih nas koji smo smatrali da je ova tema važna, da zaslužuje pažnju svih nas, bez obzira na naše razlike u političkim idejama, ideologijama, opredeljenjima, u svemu onome što nas čini različitim kao politička bića i pripadnike i pripadnice različitih političkih stranaka. Dakle, nije mala stvar biti formalni ishod takvog jednog kolektivnog rada i zaista sam lično iskreno zahvalna svima koji su na bilo koji način učestvovali u stvaranju atmosfere, pa onda i direktnim radom da današnji dan i današnja rasprava postane moguća.
Možda nema ničeg, da tako kažem, ženskijeg ili ženstvenijeg za opisati od ovoga što sam upravo podelila sa vama, a to je da smo kolektivnim naporom, spremnošću da se sasluša drugi, da se u dijalogu učestvuje postigli, odnosno ishod je jedna dobra odluka i za žene i za muškarce u našoj državi i u našem društvu.
Šta je Rezolucija 1325 Saveta bezbednosti i otkuda ona u našem pravnom sistemu? Dana 31. oktobra 2000. godine Savet bezbednosti je doneo Rezoluciju sa tim imenom, koja se osnovno bavila zahtevom da se poveća prvo broj žena koje u državama članicama Ujedinjenih nacija učestvuju u Sektoru bezbednosti, zatim da se omogući u svakoj od država, u svakom od društava, odnosno uređenjem, stvaranjem mehanizama i instituta u pojedinim državama, veće učešće žena u postkonfliktnim društvima, u upravljanju, u zaustavljanju konflikata različitih intenziteta širom naše planete. Nažalost, ima ih u svakoj tački sa različitim istorijskim predkontekstom, sa različitim stepenom krize koju proizvode u regionu u kojem postoje, ali postoje i mahom su žene isključivane iz tog procesa, po prirodi stvari, nedovoljnog broja žena na mestima na kojima se inače donose odluke na planeti, a pogotovo u sektoru bezbednosti.
Sektor bezbednosti je deo u državama koje žene osvajaju sasvim na kraju uz sektor finansijske moći ili ekonomske moći. Kada smo počele, opet kolektivnim naporom, i govorim o različitim ženskim pokretima, političkim strankama, u jednopartijskim društvima taman toliko koliko i u više partijskim, kada smo davnih dana od početka veka počele sa zahtevom da nas bude prisutno na mestima gde se odlučuje, koliko god ta borba bila teška, koliko god prepreka bila na putu osvajanja podele odgovornosti, žene nikada nisu htele podelu moći, htele smo da delimo odgovornost za ono što nam se dešava u društvu nakon što se odluke donesu.
Dakle, kako god sporo išla ta borba, osvajao se, pod znacima navoda, sektor po sektor u društvu. Nešto što se kao smatralo prirodnim za žene, to je socijalna politika, briga o deci, briga o položaju majke, porodilje, onda zatim u sektor rada, pa zatim u sektor kulture ili medija. Dakle, ono što se i inače u teorijama državnih prava zovu meki sektori u kojima su žene osvajale pravo da budu vidljive, da pokažu šta umeju i da pokažu da su jednako sposobne kao i naše kolege muškarci, samo što nam treba mehanizam, što nam treba institut, što nam treba legitimitet, da bi se uopšte pojavile na mestima odlučivanja. Negde na kraju je ovaj sektor bezbednosti.
Sa ne malim zadovoljstvom, moram da kažem da je Srbija ušla spremno u stvaranje Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325, da je jedina država gde je Nacionalni akcioni plan donet u saradnji Narodne skupštine Republike Srbije, dakle, narodnih poslanika, različitih odbora, Ministarstva odbrane Vlade Republike Srbije i pripadnika nevladinog sektora koji se i inače bave, kako pitanjima veće otvorenosti institucija u društvu, tako i pitanjima sektora bezbednosti.
Tokom dve protekle godine, koliko je intenzivno trajao rad i na Nacionalnom akcionom planu i na stvaranju instituta i mehanizama, stigli smo do današnjeg dana, nakon što je kroz Nacionalni akcioni plan doneta odluka i zaključak Vlade iz novembra ove godine, da politički savet i međusektorsko koordinaciono telo stvaraju materijal koji služi za izveštaj, a da buduća komisija Narodne skupštine Republike Srbije razmatra i pravi konačan izveštaj o sektoru bezbednosti u Srbiji i šalje ga Savetu bezbednosti UN.
U modernim državama, pogotovo državama EU, običaj je da tzv. izveštaje iz senke o istoj temi pravi nevladin sektor ili instituti koji sami za sebe kažu da se bave time. Sasvim je sigurno da će takav izveštaj i o stanju bezbednosti, o prisutnosti žena u sektoru bezbednosti u Srbiji ili uopšte o brojčanom prisustvu žena u različitim sektorima, u našoj državi takođe biti prisutan. Time je veće zadovoljstvo što ćemo kao država Srbija imati i zvaničan izveštaj koji će proći, ne sumnjam, vrlo detaljno pregledanje od strane budućih članova komisije za praćenje primene Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN.
Svi odbori koji će učestvovati u predlogu odluke, ne podrazumevaju ženu kao predstavnicu u komisiji, podrazumevaju saradnju. Bez zajedničkog rada, bez dogovora između žena i muškaraca, ne može biti promene na bolje ni za položaj žene, odnosno nekakav ženski kvalitet života, ni za položaj muškaraca u društvu ili, što bi se reklo, muški kvalitet života.
Odbori od kojih će se obrazovati komisija, naravno, Odbor za ravnopravnost polova, Odbor za odbranu i bezbednost, odbori iz oblasti spoljnih poslova, rada i socijalne politike, pravosuđa i uprave i formalno i poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Na odborima Narodne skupštine je, kada jednom usvojimo ovu odluku, koga će unutar dogovora samog odbora odlučiti da bude predstavnik ili predstavnica odbora u takvoj komisiji.
Šta će biti tema njihovog rada? Ono što su zaključci u Nacionalnom akcionom planu i ono što sami, na način kako to inače rade mnogi odbori u Narodnoj skupštini, istraživanjem, radom na terenu, odlaskom u lokalne samouprave, odlaskom u ministarstva, odlaskom u Ministarstvo odbrane, u MUP, BIA, VOA, dakle, skupljanje podataka da bi se mogao napraviti objektivan, proverljiv, tačan izveštaj o sektoru bezbednosti, ali iz, kako se to knjiški kaže, rodne perspektive, odnosno, prvo, koliki je broj žena u tom sektoru u našoj zemlji, da li ima problema ako neka žena u Srbiji želi da napravi vojnu karijeru, policijsku karijeru, da li ima problema za upis u škole takve vrste, da li postoje, da li se kasnije, kada završi, u sekotru bezbednosti ponašaju drugačije samo zato što je žena, jer to je smisao diskriminacije – kada se neko ophodi prema vama drugačije nego prema drugima samo zbog jednog vašeg svojstva, samo zato što ste žena, zanemarujući sve ostale sposobnosti koje imate, eventualno jednako kao i muškarac. Diskriminacija može biti prema muškarcu ako se neko prema nekome ophodi različito samo zato što ima nekakvu osobinu koju nije birao, nego je prosto ima rođenjem.
Jednu malu digresiju o tome šta znači broj žena i u sektoru bezbednosti, a i inače. Ako pogledamo proteklih decenija, otprilike jedan vek može da se gleda broj kojim su žene prisutne na mestima odlučivanja i može tačno da se vidi, mi koji malo više znamo matematike i fizike, znaćemo šta je normalna raspodela ili zvonasta kriva, ali to nas uče u osnovnoj školi i u gimnaziji, to je raspodela po kojoj dva parametra formiraju jednu zvonastu krivu i po toj zvonastoj krivi 5% žena ne možete da izbegnete šta god da radite, čak i u društvima gde postoje striktni diskriminatorski propisi prema ženama, nekih 5% će se pojaviti koje ne možete da obiđete.
Kada se sa tih 5% napravi nekakav strateški dogovor o tome da menjaju uslove u kojima rade, tada nastaju odluke o mehanizmima, institutima, odborima, pozitivnoj akciji, dakle, uopšte da se čuje tema zašto žena ima samo 5% u nekom sektoru. Onda, pošto je velika teškoća da skokom napravite od 5% nekakav broj koji bi činio vidljivim žene u svakom društvu, stižete do nekog broja između 15 i 20%, u zavisnosti od godina u kojima posmatrate taj raspon, kada prvi put primetite da uopšte ima žena u nekom sektoru u društvu, pa dok ne vidite koliko predano, koliko odgovorno i koliko posvećeno umeju da se bave javnim poslovima. To je trenutna situacija u Srbiji.
Dakle, u Ministarstvu odbrane imate negde oko 20,46% žena, ali ih na mestima odlučivanja ima 2,77%. Ovde u Skupštini trenutno ima nešto manje od 25% poslanica, ne zato što postoji čvrsta obaveza da nas bude, nego zato što je to postalo priroda. To je sjajno kada menjate modele u kojima postoje žene, muškarci ili bilo koje društvene grupe, kada prvo imate predlog kako da se menja i onda, i bez jakih zakonskih normi, nešto se dobro dogodi. To je trenutak kada je potrebno otvoriti novi prostor da uše još sposobnih vrednih žena koje mogu dati svoj doprinos razvoju parlamentarizma ili razvoju bilo kog sektora u Srbiji.
Tako smo mi ovde odlučili da na sledećim izborima, nakon izbora 2012. godine, u novom sazivu će biti najmanje 84 žene. Koliko je to, volela bih da zamislite. To je ono što se po Poslovniku zove radni kvorum, dakle, 84 ali samo žene. Meni je to zadovoljstvo da zamislim. Verujem da će biti zadovoljstvo i svima drugima koji u sledećem sazivu budu imali prilike da mere kolika je volja žena Srbije da učestvuju u političkom životu, da dele odgovornost i da daju svoj doprinos onome što treba da bude budući razvoj Srbije.
Takav trenutak je i dogovor o Rezoluciji 1325. Veliko je zadovoljstvo biti u relativno malom broju zemalja, a mi smo 21. zemlja koja je na ovakav način, kroz širok dijalog, stigla do Nacionalnog akcionog plana i do predloga komisije koja će, po ustavnim nadležnostima koje imaju narodni poslanici, konačno izraditi izveštaj o stanju u sektoru bezbednosti. To će mnogo značiti za ugled Republike Srbije, jer ma koliko god mi znali da je mnogo toga što se o Srbiji misli u svetu netačno, da je mnogo toga što se o Srbiji govori u svetu plod percepcije koja je nešto protiv čega se ljudi ne bore, toga smo svedoci i u domaćoj javnosti. Ljude ne zanima činjenica, nego imaju neku percepciju i pričaju šta hoće, imaju stav, a nema veze što to nema veze sa činjenicama. To je u ljudskoj prirodi, pa se tako dešava i sa slikom o Srbiji u svetu. To možete proveriti po govorima mnogih od nas u ovoj sali, a inače u javnom životu.
Dakle, vest o tome da je Narodna skupština odlučila da komisija bude formirana, biće dobra vest za dobru sliku o Srbiji, koja smatra da ima sposobnosti, da ima volje, i političke i institucionalne, da se jedan izveštaj, a na osnovu rada komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana dostavi Savetu bezbednosti.
Zašto je još dobro da odlučimo pozitivno o ovoj komisiji? Dobro je zato što istraživanja pokazuju da postoje dve teme oko kojih mogu da se okupe ljudi koji inače nikada ne bi ušli u istu prostoriju, a kamoli seli za isti sto, a kamoli razmenili bilo kakve međusobne stavove argumentima.
Te dve teme su zaštita životne sredine. Oko toga možete okupiti ljude koji dele institucionalno istorijsko pamćenje neprestanih konflikata, sukoba, bez obzira da li im je poreklo etničko, kulturološko, prosto istorijsko. Od viška istorije napravljena barijera između zajednica, grupa ljudi ili kako god hoćete. Ako im predložite da govore o zaštiti životne sredine oni će se okupiti u istoj prostoriji i govoriće o tome.
Druga tema je položaj žena u društvu, reprezentativnost, znači broj žena koje su vidljive u parlamentima, na mestima odlučivanja, u vladama, u ekonomiji, kao vlasnice imovine, kao neko čiji se glas čuj, bez obzira iz kog društvenog sloja dolazile. To su dve važne stvari za razmeniti u dijalogu, jer imamo mi sasvim dugačak, na žalost, spisak raznih zajednica i etničkih konflikata i religijskih konflikata i kakvih god hoćete po istorijskom pamćenju zameranja među raznim zajednicama koji su u regionu, i bilo bi dobro da ovakvom stvorenim mehanizmom, primenom nacionalnog akcionog plana da otvorimo i prostor da se u jednoj sali skupimo i da nam nekih tema, od ove dve tema porazgovaramo.
Ne sumnjajući u krajnji pozitivan ishod glasanja, nadajući se dobroj raspravi, dijalogu i razmeni mišljenja na kraju još jednom zahvaljujem svima onima čijim je kolektivnim radom, zajedničkim naporom nastala ova odluka, koja meni omogućava da je formalno predlažem Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.