Zahvaljujem. Samo par komentara i zahvaljujem na svim primedbama i perspektivi koja je data na predlog odluke.
Prvo proceduralno, odluka je podneta na osnovu člana 107. Ustava Republike Srbije i člana 150. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, naravno predmet je za Ustavni sud da li neko procenjuje da je to u skladu sa Ustavom ili ne. Mislim da jeste, inače ne bih potpisala takvu odluku. Da li zakon ili odluka? Moram da vam priznam da u jednoj fazi sam i ja bila sklona da vidimo da li možemo da napravimo nekakvu većinu ili da produžimo vreme debate o primeni Nacionalnog akcionog plana, pa da govorimo o zakonu koji bi regulisao rad ove komisije. Međutim, prvi razlog je što rokovi iz Nacionalnog akcionog plana su jasni da do kraja 2011. godine Narodna skupštine treba da donese odluku o nadzornom telu.
Drugi je da pokušamo da uvek kada donosimo nekakve propise i regulacije, bilo to odluka ili zakon, da to bude samereno sa realnošću. Nemam ništa protiv da nakon prvog izveštaja koji će ova komisija uputiti Savetu bezbednosti bilo ko predloži da razgovaramo i o zakonskom okviru kojim će biti njen rad definisan. Što se tiče komisija, pomenuli ste da nema komisije koje su do sada formirane, da nema dobrog odnosa opozicije i vladajuće većine. Ispravićete me naravno. Jedina koje sam mogla da se setim je Komisija za praćenje izvršenja krivičnih sankcija i predsednica te komisije je potpredsednica Judita Popović iz opozicije. Moguće je i da su formirane još neke komisije, ali ako ne postoji dobro obrazloženje zašto je narušen odnos, onda se ja slažem da Skupština ne bi trebalo da formira tela koja ne oslikavaju sastav, naravno sa ciljem da se obave poslovi koji su takvim telima dati u nadležnost, bez obzira da li su to odbori ili komisija. To je, dakle, proceduralno.
Ono što bih u kontekstu htela da komentarišem je vaš sasvim legitiman ili legalan stav i to se često čuje kada se predlaže neko novo telo. Ništa se neće promeniti, to je zadovoljenje forme. Time nam se nameću zakoni iz EU, a bezbednost žena je loša. Kada ja čujem i slušam takve rečenice onda pitam – dobro, ako nećete komisiju, zato što se njome ništa neće promeniti, a šta onda hoćete? Da li hoćete da se nešto promeni, jer ako ništa ne uradimo onda se sigurno ništa neće promeniti.
Ako uložimo napor da se komisija ovakve vrste formira od rada koji ćemo uložiti zavisi šta će se promeniti. Da li zadovoljenje forme nije zadovoljenje forme? To sasvim sigurno tvrdim zato što je ta primedba da je formiranje nekog instituta, mehanizma samo zadovoljenje forme. Da krenemo od prvih koje smo formirali: Odbor za praćenje primene strategije za smanjenje siromaštva. Sve su primedbe bile, to je samo forma. Time ništa nećete uraditi. Mislim da je dokaz da smo formirali odbor koji radi zajedno sa Vladom na strategiji smanjenja siromaštva dokaz da nije samo forma. Nameću su zakoni iz EU. Samo u ovom sazivu Skupštine, poslednjem, mom četvrtom mandatu, glasala sam za nešto više od 720 predloga zakona od različitih predlagača. Ni za jedan nisam glasala zato što to nameće EU, nego zato što to menja na bolje bilo koji sektor u našoj zemlji.
Ta priča "nameću nam se zakoni" je priča koja se uvek stavi, kakvu god promenu da predložite. Hoćete bezbedan saobraćaj, ne treba nam to, to nameće zakon iz EU. Hoćete reformu policije, ne treba nam to, to nameću ovi iz EU. Hoćete zaštitu autorskih prava, ne treba nam to, to nameću ovi iz EU. To je odbrana.
Molim vas da ovo shvatite iz mog ličnog kapaciteta, ni za jedan zakon nisam glasala zato što je to nametnuto nego zato što ne valja nešto što građani u Srbiji treba da koriste u nekom sektoru.
Da li su svi ti zakoni dobri, o tome možemo da vodimo debatu, da li su najbolja moguća rešenja i o tome možemo da vodimo debatu i da bude puno argumenata na strani onih koji kažu nisu dobra, da li je dobra primena tih zakona, i o tome možete voditi debatu, ali nećemo uspeti nikada da se složimo oko stava da su zakoni kojima se na bolje uređuju sektori, da se donose samo zato što se nameću iz EU, pritom, svi hoćemo da imamo uređeno društvo.
Dakle, i vi izvanredno inače u svom izlaganju dajete argumentaciju o tome kolika je količina nasilja i potpuno se slažem sa vama i znam tačno koliki ste napor uložili kao predsednica Odbora ne samo u borbi protiv nasilja u našem društvu, nego i za temu za koju se malo zna, a to je koliko ste rada uložili u to da se u budžetima, i nacionalnom budžetu i lokalnim, da se vidi kakvu korist i da li uopšte ima korist za građane, bez obzira da li su muškarci i žene za sektore za koje su žene više zainteresovane.
To je jedan inzvaredan rad ovog odbora kojim predsedavate. Samo mogu da se nadam da će bilo ko u sledećem sazivu ko vas bude nasledio uspeti da ponovi rezultat iz ove četiri godine.
Dakle, vi i ja smo protiv nasilja u društvu. Treba nam regulacija kojom ćete delegitimisati nasilje, kazati – ne možeš da biješ nikoga samo zato što si jači i treba vam kampanja kojom ćete delegitimisati iz običaja nasilje, kojom ćete svakome dati poruku da se pred nasiljem ne sme ćutati, da ako na spratu vaše zgrade čujete buku, lomljavu stakla je ljudski reagovati, bez obzira da li ćete pomoći sami ili ćete zvati policiju, da morate da naučite nekako da pružite uputstvo nekome u policiji, jer on to ne zna po prirodi stvari. Šta se dešava sa nasiljem u kojem odrasli sin mlati oca ili muž mlati ženu ili oboje mlate dete? Dakle, treba nam regulacija i onda vi za te regulacije, zakone, propise kažete – to nam nameće EU. Ne, to nama treba zato što je nivo nasilja u društvu prevelik i do nas je da se dogovorimo koje će odredbe biti.
Sjajno je biti opozicija ako imate pred sobom zakone koji imaju sve loše odredbe, ali je loše biti opozicija koja neće da bude u dijalogu o tome koliko i kako i da li je neka odredba loša.
Da li je bezbednost žena ili muškaraca u našem društvu loša, to je tema izveštaja. Kažete da će biti forma i onda opisujete stanje u društvu rečenicom: bezbednost žena je loša. Ko o tome vodi računa? Vi ćete reći da postoje institucije. Gde su? Ko su institucije? Na koji način vode računa o tome, kojih kontroliše?
Ako ćemo o tome da pravimo dijalog samo na Odborima, a ne želite da se time bavi i komisija, to je legitimno. Ono što bih volela da bude jedna od posledica razgovora rasprave o ovoj komisiji jeste i produbljavanje dijaloga o tome na koji način sve mi možemo da uredimo na bolje razne sektore u našem društvu, nezavisno od toga što nam se politički stavovi i ideologije razlikuju.
Jednom sam bila na međunarodnom skupu upitana šta bih ja umela kao sugestiju da kažem bilo kome, bilo gde, u bilo kom regionu na planeti koji duboko pati od etničkih konflikata niskog ili visokog intenziteta, koji ima sećanje na mržnju, na netrpeljivost tokom decenija i vekova unazad i jedino što sam umela da kažem je da nam u takvom društvu da trebaju ljudi, i žene i muškarci, koji će odlučiti slobodnom voljom da se ne bave više time šta je čiji deda uradio čijem dedi, otac, pradeda, nego da se bave temom kako će im deca i unuci za 10, 20, 30 godina od danas.
Ako takav predlog okarakterišete da je nametnut iz Evrope, ovim vam dokazujem da donošenje regulacija i uređivanje, uvođenje, temeljenje vladavine prava u Srbiji i donošenje odluke o tome kako će izgledati naša budućnost ima veze najviše sa nama. Pomoć EU je dobro došla, i savetodavna i finansijska i svaka druga, ali zakoni za koje glasam u ovoj skupštini glasam za njih zato što na bolje menjaju stvarnost ne samo danas nego za ubuduće. Primena tih zakona, mislim ne moram da dokazujem da sam poslednja koja bi bilo kojoj vladi, podržavala ili ne, oprostila što ne prati dobro primenu zakona i zato je predlog odluke o formiranju Komisije za praćenje nadležnosti vraćanje moći u Narodnu skupštinu.
Mi smo i vaše kritike za broj agencija koje smo zakonima usvajali, nalazima rezultata tih agencija da mnoge od njih stoje i tome dijalog služi, takođe, i biću prva koja ću reći kada je neko u pravu, kao što ću biti prva koja ću braniti svoje pravo da znam za šta glasam i da niste u pravu da nam bilo šta bilo ko nameće. To je dobro za Srbiju, da razgovara sama sa sobom o svojim zakonima. Dakle, kao što smatram da je svaki zakon i svaka vlada u svojoj primeni podložna kontroli, tako smatram i da je dobrovoljno odricanje moći parlamenta, formiranjem nezavisnih tela, proces koji treba staviti pod kontrolu.
Zašto sam bila sklona i ostala sam sklona procesu da mi se dobrovoljno odričemo moći? Zato što znamo da ljudi u Srbiji nemaju poverenja u instituciju, u političare i otuda odluka da se formiraju regulatorna tela, agencije, nezavisna tela u dobroj veri da će raditi posao kojim je poveren. Pošto većina od njih radi izvanredno, od zaštitnika građana i poverenika za informacije preko revizora, da ne ređam dalje, onaj jedna broj koji ne radi treba da bude naša tema ovde ali je to, ponovo se vraćam na vaše primedbe, slušam vrlo pažljivo sve poslanike i vidim da je stigla jedna percepcija o tim nezavisnim telima, kao što će biti ova komisija, da oni treba da rade za opoziciju.
Za sva ta nezavisna tela sam glasala, tri od četiri najvažnija, radila na pravljenju tih zakona, tako da taj argument da se nameće iz EU, koliko god bio sladak i popularan, za stvaranje volje da se ne radi ništa na kontroli i da bude popularna rečenica – nije to moj posao, taj argument prosto ne stoji. Zato je komisija koju predlažem ovom odlukom na osnovu kolektivnog napora čini mi se dobar signal da parlament ima moć koju će svojom dobrom voljom preneti, tražeći da oni na koje moć prenosi, rade svoj posao profesionalno i da su podložni nadzoru i da će parlament uraditi upravo ono što stavljate kao primedbu, a to je da se ništa neće promeniti, hoće, posle prvog izveštaja da je zadovoljenje forme, nije nego je početak jedne nove stranice gledanja na bezbednost u Srbiji i da će, nadam se, zajedno smanjiti sadržaj rečenice sa kojom se sa vama potpuno slažem da je bezbednost žena loša, da je procenat nasilja u našem društvu prevelik i da mnogi oni kojima je posao da to smanje, ne rade dobro svoj posao. Na nama je da ih kontrolišemo, da zajedničkim radom napravimo bolje. Hvala.