Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Prvi prijavljeni kandidat je Enis Imamović. On nije u sali koliko vidim.
Sledeći prijavljeni je Aleksandar Jugović. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, poštovane koleginice, u ovom vremenu kada je opravdanje za donošenje mnogih zakona i za mnoge poteze Vlade bih pošao od toga šta bi to bilo od čega bi građani Srbije mogli da imaju korist.
Građani Srbije mogu imati korist ukoliko bi oni koji su osuđeni za pljačkanje republičkog budžeta, oni koji su osuđeni za zloupotrebu službenog položaja, za krivična dela korupcije, kada bismo našli način da ta sredstva koja su zloupotrebljena ili koja su protivpravno pribavili, kada bi bila vraćena u budžet ili vraćena građanima Srbije.
Prošla vlada je činila nešto po tom pitanju, ali građani Srbije ne bi trebalo da finansiraju njihov boravak u zatvoru, već bi trebalo naći meru da oni i vrate novac, ali i da sami finansiraju svoj boravak u nekoj od kaznenih ustanova.
Stanje u srpskim zatvorima jeste izuzetno loše i to je jeste opravdanje za donošenje jednog ovakvog zakona. Međutim, tragična ekonomska situacija i nasleđe ratova u ne tako davnoj prošlosti, porodili su kao nus proizvod kriminalizaciju društva, pa je pitanje ovog zakona možda i jedno od najvažnijih pitanja.
Kada na to dodamo veliki uticaj političkih stranaka, onda vidimo da u poslednjih 20 i više od 20 godina, zakon nije bio isti za sve. Nekima je omogućeno da kazne služe noseći nakit, a nekima nije dozvoljeno da na potpuno isti način, za ista krivična dela imaju tu privilegiju. Srpski Pokret Obnove je iskusio tragično 90-te i brutalna iskustva ima kada su u pitanju suđenja.
Pred lice pravde samo borbom predsednika SPO i njegove porodice, izvedeni su šef DB-a, bivši šef DB-a Republike Srbije i njegovi saučesnici u zločinu na Ibarskoj magistrali i atentatu u Budvi. Mislim da je to jedini primer svih bivših komunističkih zemalja, da je šef državnog terora, šef državne bezbednosti izveden pred lice pravde i osuđen na zatvorsku kaznu, ali ponavljam, isključivo zalaganjem SPO, njegovog predsednika i njegove porodice.
Očekujem da će i ostali deo te zločinačke piramide biti uhapšen i procesuiran i očekujem da će Vlada po tom pitanju biti na putu onoga što predstavlja da jeste, kada je u pitanju borba protiv korupcije.
Tu se dotičemo člana 2. zakona u kome se govori ko ne podleže amnestiji. Gospodin Cvijan je malopre obrazlažući ovaj zakon o amnestiji, dao jedan predlog. Mi smo spremili jedan amandman o kome možemo da razgovaramo, Odbor za pravosuđe može uvek doneti odluku da amandman bude predložen parlamentu, da postane sastavni deo zakona. U njemu se dodaju reči posle - protiv polne slobode, dodaju se reči – krivično delo teškog ubistva, član 114. i krivično delo – otmica, član 134. i krivično delo – iznuđivanje iskaza, član 136. Moja koleginica, potpredsednica poslaničkog kluba je pokušala da dostavi ovaj amandman, on nije dostavljen, ali vam kažem da postoji pravna mogućnost da Odbor za pravosuđe održi sednicu i da ovaj amandman uvrstimo u predlog ovog zakona.
U prethodnim godinama smo videli da je borba protiv kriminala često značila hapšenje profesora, lekara, hapšenje opštinskih činovnika. Dakle, ljudi koji su za dela korupcije od 100 evra morali da budu u istim zatvorskim ustanovama ili čak u istim ćelijama sa najvećim kriminalcima. To je nešto što je neprihvatljivo.
Za to vreme, sklapajući saveze posle "petog oktobra" sa novom demokratskom elitom, mnogi za koje cela javnost Srbije zna da su krivi, da su opljačkali Srbiju, bili su na slobodi. To je selektivna pravda i to je nešto što je neprihvatljivo. To je, ukoliko ova vlada odluči da se obračuna sa ljudima koji su proistekli iz Miloševićevog šinjela posle "petog oktobra" napravili dil sa gotovo svim ili većinom političkih stranaka, ukoliko bi Vlada uspela sa njima da se izbori, imala bi veliku podršku u SPO.
Saša Janković jeste konstatovao i u pravu je da su zatvori mesto u kojima su uslovi za život veoma loši, u kojima nema dovoljno ni zaposlenih, ni efikasnog medicinskog osoblja. Još jednom ću ponoviti da je to veliki razlog za donošenje jednog ovakvog zakona.
Međutim, nije samo to mera. Ako sistemski rešavamo probleme, a to nam se često dešava u Srbiji, zato što volimo parcijalno da donosimo zakone, a sistem funkcioniše po principu spojenih sudova i kada jednu ruku zakrpimo, javlja se mnogo veći pritisak u nekom drugom segmentu.
Mi ne nudimo nikakvu šansu ljudima koji posle odsluženja zatvorskih kazni budu na slobodi, ne nudimo čak ljudima koji nisu kriminalci. Takav odnos države prema tim ljudima gura ih u ponovni kriminal. Postoje tu i mnogi drugi problemi koji se mogu naći i u štampi, ali teško će kada neko od državnih funkcionera o tome govoriti. Mi u prethodnom periodu, sem što smo čitali štampi, nismo nikada čuli o tome zvanično da postoje posebni uslovi u zatvorima za one koji imaju specijalne veze. Imamo "Hajat", imamo "Hilton", a onaj profesor, onaj doktor, pa onaj opštinski činovnik koji je učinio krivično delo korupcije, ali opet ponavljam uzimajući mito koji je nekoliko desetina hiljada puta manji i time činio manje krivično delo od onoga ko je zaista zaslužio da nema vrhunske uslove svog boravka u odsluženju kazne.

Gospodine Jugoviću, isteklo vam je vreme poslaničke grupe.

Brzo ću završiti. Imam i kao šef poslaničkog kluba dodatno vreme.

Možete na kraju.

Brzo ću završiti.
Tako da se stvaraju nejednaki uslovi za sve građane Srbije. Malo pre je gospodin Cvijan govorio, tu se slažemo, da su svi građani Srbije podjednaki pred zakonom, dakle, jednaki pred zakonom. Molio bih da ministarstvo povede računa da i uslovi u zatvorima budu jednaki za sve prema stepenu izvršenja krivičnog dela. Hvala puno.

Hvala.
Samo da vas obavestim u vezi sa prethodnim izlaganjem gospodina Cvijana. U međuvremenu sam pogledala Poslovnik, član 109. stav 1. alineja 6. govori – da se opomena narodnom poslaniku izriče ukoliko se uvredljivo izrazi nekom od narodnih poslanika. U tom smislu izričem vam opomenu.
Nastavljamo dalje.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici, čini mi se da su diskusije koje su vođene do sada, na neki način stvorile konfuziju kod građana.
Pokušaću u svojoj diskusiji da na neki način pojasnimo, bar sa stanovišta struke, imajući u vidu da se bavi strukom. Da se pojasni ono što je veoma važno, ali isključivo sa stanovišta odredaba zakona o amnestiji, bez bilo kakvih populizama i populističkih retorika.
Konkretno, razlog za donošenje zakona o amnestiji se svodi na činjenicu da u ovoj godini, koja predstavlja godinu konsolidacije stanja u pravosuđu, kada moramo imati apsolutno elitno pravosuđe isključivo zbog toga što to od nas traži EU. Kako bi stekli status člana EU, sastavni deo konsolidacije pravosuđa jeste ovaj segment koji se odnosi i na primenu zakona o amnestiji, a samim tim i reperkusije na osuđena lica.
Stoga se mora voditi računa o sledećoj činjenici. Prvo, EU propisuje standard za osuđena lica u smislu življenja i svih apspekata resocijalizacije koja se sprovodi nad osuđenim licima u kazneno-popravnim ustanovama, odnosno zatvorima. Neka mi uvaženi ministar i građani oproste ukoliko budem pogrešio, ali jedan od takvih standarda jeste da upravo jedna ćelija ili jedna zatvorska jedinica treba da imaju za jedno osuđeno lice površinu od osam do dvanaest metara kvadratnih.
Postavljam pitanje – koji to naš zakon, odnosno kazneno-popravna ustanova ili zatvor imaju ispunjen taj standard? Uveren sam, nema nijedan. Takođe, ni jedan naš zatvor, s obzirom na veoma teško ekonomsko stanje, koje je izneto u ekspozeu ministra, ne zadovoljava ni one tehničke preduslove za normalan život u kazneno-poravnim ustanovama i za adekvatnu primenu mera resocijalizacije.
Prema tome, sa tog aspekta nesumnjivo je da je otpuštanje jednog broja osuđenih lica na koje će biti primenjena amnestija primenom Zakona o amnestiji, istovremeno i zadovoljenje standarda kome se apsolutno mora težiti. Sa druge strane, polazim od činjenice da sam lično iskusio da u Okružnom zatvoru u Užicu, koji ima kapacitet od svega 100 ležajeva, je u pojedinim trenucima kada se donose rešenja o određivanju pritvora preko 200 pritvorenih lica. Da li je moguće na bilo koji način u jednoj takvoj kazneno-popravnoj ustanovi obezbediti normalan život, a kamoli šta drugo, kada osuđenici umesto da imaju osnovne uslove i higijene i života, moraju da spavaju na dušecima u ćeliji? To su činjenice koje ne mogu da se dovedu u sumnju.
S druge strane, ono što se kroz diskusije danas promovisalo, a što sigurno nije tačno, da se amnestijom navodno privileguju osuđena lica, apsolutno je netačno, zbog toga što osuđena lica imaju status i nakon primene Zakona o amnestiji. Ona se ne oslobađaju od krivične odgovornosti. Ona se i dalje vode u kaznenoj evidenciji kao krivično odgovorna. Apsolutno ne stoji nijedan jedini razlog da se na ovaj zakon iznosi primedba u tom smislu da se na bilo koji način menja status osuđenih. Jedino što se menja, menja se to što se primenom zakona 25% od izdržane kazne ukida i određuje rešenjem suda koliki je to ostatak kazne koji će osuđeno lice provesti u daljem toku izdržavanja u zatvoru.
Prema tome, ne postoji nijedna jedina bojazan, nijedan jedini razlog da građani stvore jednu pogrešnu sliku, pogrešnu predstavu da se neko oslobađa. Ne oslobađa se, već se samo oslobađa ne od krivične odgovornosti, već od dela kazne na koju je osuđen.
Ono što je takođe veoma važno i takođe, činjenica koja se ne može dovesti u sumnju, jeste da se nijedna druga mera, a naročito ne supstitucionalna mera u odnosu na krivičnu sankciju ne može upotrebiti kako bi se istovremeno ostvari onaj cilj koji se ostvaruje primenom Zakona o amnestiji. Društveno-koristan rad jeste mera, ali ona je individualna i ne može se primeniti na ovoliki broj ljudi, na ovoliki broj osuđenih lica na koje se primenjuje Zakon o amnestiji. Šta bi se postiglo sa kućnim pritvorom ili merom opšte-korisnog rada? Bio bi obuhvaćen vrlo mali broj lica, imajući u vidu činjenicu da ta mera egzistira i u pravnom životu, a i kroz sudske odluke upravo od skora, od pre nekoliko godina.
Ovde se zakon odnosi na lica za čija krivična dela, gde se oni pojavljuju kao izvršioci krivičnih dela, postoje pravosnažne sudske odluke, pa ili se nalaze na izdržavanju kazne zatvora ili će se uskoro na osnovu tih pravosnažnih odluka naći na izdržavanju kazne zatvora.
Nema potrebe da ponavljam da je amnestija jedan univerzalni pravni institut, koji datira još, da kažemo, preteča rimskog prava i da u tom smislu kao pravni institut u sklopu zakonske regulative, odnosno legislative ima svoju svrhu, ima svoj smisao. Međutim, pogrešno je tumačenje koje je ovde više puta navedeno da se amnestijom kreira kaznena politika. Nemoguće. Amnestijom se ne može kreirati kaznena politika. Kaznenu politiku kreira prevashodno sudska praksa, a naročito uvažavanje stepena društvene opasnosti krivičnih dela koja su predmet krivičnih postupaka pred sudovima.
Prema tome, amnestija kao kreator sudske prakse ni u kom slučaju ne sme kod građana stvoriti sliku da će već sledeće godine zahvaljuju primeni Zakona o amnestiji doći do nekog blažeg osuđivanja ili tome slično. Naprotiv, onaj koji je izvršio krivično delo, u slučaju da ga ponovi, on postaje recidinista, nekad i specijalni povratnik. Na koji onda način amnestija utiče na to da će on blaže biti osuđen? Naprotiv, on će biti strožije osuđen.
Svi ovi razlozi koje sam istakao stoje da ovaj zakon treba prihvatiti i zbog toga su moji prethodnici i moje kolege i zamenik predsednika poslaničke grupe, zajedno sa našim koalicionim partnerima, jasno stavili do znanja da će SPS podržati ovaj zakon kako u načelu, tako i u pojedinostima, odnosno u celini.
Ono što smatram da je važno istaći opet zbog građana i zarad istine, ovo je jedan pokušaj da se država ne samo rastereti jednog ogromnog pritiska na budžet. Ovo je istovremeno jedan pokušaj da se uvede red u zatvor. Ovo je jedan pokušaj da se zatvorski uslovi života primere onome što osuđenici zaslužuju i tu nema potrebe praviti bilo kakvu diskriminaciju, jer se načelo zabrane diskriminacije odnosi i na osuđena lica. Imaju potpuno ista ustavna prava i iste slobode kao i svi građani Republike Srbije.
Stav SPS ostaje jasan. Zakon o amnestiji će biti podržan. Hvala.

 Hvala.
Sledeći govornik je narodna poslanica Nataša Mićić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je veoma važno u ovoj raspravi o Zakonu o amnestiji da razmotrimo koji su razlozi zbog čega se  zakon usvaja i čemu žurba, zašto bez javne rasprave i zašto po hitnom postupku.
Kao razlog za usvajanje ovog zakona se navode ušteda i smanjenje pretrpanosti zatvorskih kapaciteta. Nama to nije dovoljno uverljivo, jer ako uzmemo u obzir da će se izvesna ušteda ostvariti u budžetu, a vi ste rekli 127 miliona dinara, ali po koju cenu može ta ušteda da nas košta? Koja je cena te uštede? Pre svega, tu se dovodi u pitanje pravna sigurnost zato što se menjaju sudske odluke. Druga stvar i ono što je opasnije i važnije jeste da se na ovaj način ugrožava sigurnost i bezbednost svih građana. Onda mislim, ako bi ste pitali građane da se opredele da li su za uštedu, ali na uštrb sopstvene sigurnosti, verujem da bi ogromna većina građana zapravo bila onda protiv ovakve uštede. To govorim zato što ako se namerava, a namerava se otpustiti 3600 osuđenika od 8000 koliko ih je sada, znači gotovo polovina, možemo doći u situaciju, pošto ti osuđenici nisu pripremljeni za resocijalizaciju, nisu prošli neke obuke i edukacije, da će oni ponoviti krivično delo.
Druga stvar, od tog ukupnog broja osuđenika je poznato da su 50% već povratnici. Istina je, ovaj zakon predviđa da neće podleći oni osuđenici koji su već tri puta pravosnažno osuđeni, ali ih ima dosta koji su već dva puta pravosnažno osuđeni.
Drugo, postavlja se pitanje i ovde smo čuli takve tvrdnje, a i premijer Ivica Dačić je izjavio da se ovaj zakon neće primenjivati na osuđenike kojima je izrečena kazna više od šest meseci. Postavlja se pitanje – zašto onda zakon uopšte predviđa da će se ti osuđenici oslobađati za četvrtinu kazne? Dovodi se u pitanje sumnja i sa razlogom se u javnosti spekuliše koja su to imena i da li će to zapravo biti selektivni način pravde.
Drugi razlog koji ste naveli zbog čega se ovaj zakon usvaja jeste preopterećenost zatvora. Samo bih napomenula, a čini mi se da niko pre mene to nije spomenuo, da u ovoj državi postoji strategija o smanjenju preopterećnosti zatvora od 2010. godine do 2015. godine i da su tu predviđeni i drugi načini, a ti načini su istovremeno i načini za uštedu u budžetu, tako da je bilo dobro da se ministarstvo kretalo u okviru te strategije, jer ona predviđa kao mehanizme za uštedu i za smanjenje preopterećenosti uslovni otpust, kao jedan veoma važan institut koji je i inače predviđen u našem zakonodavstvu, zatim, prevremeni otpust, poverenička služba, uvođenje sudija za izvršenje krivičnih sankcija, i vi se apsolutno niste kretali u ovim okvirima, nego vam je bilo nekako najzgodnije i najlagodnije da se uhvatite za Zakon o amnestiji koji uopšte nije nov međunarodni standard. Kada govorimo o međunarodnim standardima, onda su to upravo oni standarde koje sam prethodno navela.
Tu dolazimo do jednog zaključka da ovaj zakon o amnestiji uopšte nema milosrdnu poziciju, nego ima političku pozadinu. Isto tako, nisam čula da je neko spomenuo, a ja hoću to da spomenem, da je predsednički kandidat na prethodnim izborima, sadašnji predsednik države Tomislav Nikolić, obećao usvajanje zakona o amnestiji. Od toga su najveću korist imali osuđenici, pa su to i nagradili. Nagradili su svakako Tomislava Nikolića svojim glasovima, i nakon toga je primećeno nestrpljenje i nezadovoljstvo u zatvorima do te mere da je početkom ovog meseca štampa, odnosno mediji su nas već izveštavali o mogućoj pobuni u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac.
To je razlog, pošto niste mogli da ispunite neka druga obećanja, niti da ponudite neka ekonomska rešenja po pitanju teških problema u kojima se zemlja nalazi, pošto niste još uspeli da ponudite ni platformu za Kosovo, pošto niste izvršili departizaciju, čak naprotiv, sve dosadašnje sednice koje smo imali su se zapravo svodile na ustoličenje partijskih kadrova, do te mere da se čak išlo na uzurpaciju vlasti, tu mislim na objedinjavanje službi bezbednosti i na postavljanje guvernerke…
(Predsedavajuća: Gospođo Mićić, vratite se na temu.)
Da, ovo je tema.
Znači, pošto niste imali drugih predloga i jedino obećanje koje ste mogli da ispunite zapravo je ovo što ste obećali osuđenicima, ovaj zakon o amnestiji. Naravno, LDP neće glasati za ovakav zakon, jer ne vidimo da uopšte postoje sistemska rešenja. Drugo, iz razloga što se ne koristi mehanizam uslovnog otpusta koji je daleko bolji, jer on predviđa, čisto da znate, za osuđenike koji su izdržali dve trećine kazne, a prethodno prošli mere, obuke i pripreme za resocijalizaciju. Upravo se ovaj institut i ne sprovodi zato što zatvori ne mogu da daju potvrdu. Mislim da bi ubuduće više trebalo da radite na tome, da pripremate zatvorenike i da više koristite institut uslovnog otpusta, kao i da više radite na resocijalizaciji.
Dakle, LDP neće glasati za ovaj zakon i smatramo da je iza ovog zakona zapravo politička pozadina i ispunjenje jednog obećanja u predizbornoj kampanji.