Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, postaviću dva pitanja. Dakle, postojala je dobra praksa od 2000. godine da Ministarstvo kulture premira određeni broj filmova da bi se oni lakše snimili i da bi tako na kulturnom mapi Srbije ostavili neki arhivski trag koji treba da svedoči o nekom vremenu. No, kako se sve stvari kod nas mogu, od najboljih namera, pretvoriti u nešto što je potpuno suprotno, postavljam pitanje ministru kulture da mi odgovori – koliko je filmova od 2000. godine premirano, a da nikada nije snimljeno?
Verujem da ova pitanja iz kulture nisu preterano zanimljiva kao pitanja o asortimanu menze u Skupštini, ali bih voleo da mi se da odgovarajući prostor gospođo predsedavajuća.
Dakle, koliko je filmova dobilo stipendije, a da nikad nije snimljeno, da nikada nije započeto ili da nikada nije završeno? Koji su to filmovi? O kom se iznosu radi i koji su to producenti? Da li će Ministarstvo kulture išta preduzeti da se ta sredstva vrate?
Vrlo često je bio običaj da se ti Potenkinovi filmovi u formi lažnog prvog snimajućeg dana započnu, lupi se klapa, popije se viski, odigra rastur kolo a film se ne snimi nikada. To je prvo pitanje.
Drugo pitanje je vezano za rad RTS. Ne znam iz kog razloga velika grupa narodnih poslanika voli da ga zove - Javni servis. Dakle, poznata je činjenica da je RTS u ogromnim dugovima, da jedva vezuje kraj sa krajem, da se honorari i plate ne isplaćuju u isto vreme. Radio televizija Srbije ima jedan ogroman kapital u nekoliko miliona reklamnih sekundi. Dragi prijatelji, to su one sekunde koje kao reklame vidite i primećujete pre dnevnika, posle dnevnika, pre serije, u toku serije, u poluvremenu raznih sportskih utakmica itd. Tu se radi o nekoliko miliona sekundi ako to podelite na prvi i drugi televizijski program.
U isto vreme, naplata pretplate je spala na jedva 30%. Za razliku od Hrvatske gde je ta naplata preko 95%. Da li su Hrvati više skloni svojoj nacionalnoj televiziji, da li je više vole nego mi našu? Da li je hrvatski program znatno bolji od ovog našeg? Dakle, to su sve pitanja koja traže odgovor i koja su retorska. Moje osnovno pitanje – da li je tačno da se taj ogromni marketinški i finansijski potencijal unapred, po desetostruko ili višestruko manjoj ceni, prodaje odgovarajućim firmama, agencijama ili preduzećima? Ako je to tačno ko su vlasnici tih firmi? Da li je tačno da su to, u prvom redu, gospoda Đilas i Šafer? O kom se projektovanom profitu, odnosno o kom projektovanom gubitku radi i da li tu ima elemenata krivičnog dela?
Duboko sam ubeđen da ukoliko bi tu vrstu naplate, kao što je to nekada radila pre pojave programskih ideja ovoga tipa, pre pojave kompjutera, televizija je na mastiljavu olovku sama naplaćivala i prodavala ove programe. Bojim se da se ovde radi o značajnim sredstvima, a naročito u trenutku kada je nacionalna televizija Srbije, rekao bih dragi prijatelji, pred gašenjem. Neću govoriti previše o tome koji je značaj nacionalne televizije, do koje mere ona treba da bude brana kiču i šundu koji nas preplavljuje sa svih strana, do koje mere je ona stub nosač nacionalne kulture.
Još jedno retorsko pitanje za kraj, gde ćete vi to videti Mocartov rekvijem, gde ćete vi to videti novogodišnji Bečki koncert, gde ćete videti dobar film, dobar tok-šou program, dobru školsku, dobru dokumentarnu emisiju, ako ne na nacionalnoj televiziji. Na našoj, ne svakako, zato što nema koncept, nema ideju, nema stav, nema jasno vođenu repertoarsku misao.
Prošli put sam govorio šta mislim o programu nacionalne televizije, ali se bojim da su ova sredstva o kojima govorim ogromna i da idu u ruke određenoj grupi ljudi koja se pri tom ponaša kao vlasnik tog prostora dozvoljavajući ili ne dozvoljavajući nekome da propagira svoje proizvode bilo da su oni političke prirode, bilo da se radi o paštetama. Hvala lepo.