Hvala.
Reč ima ministarka Mihajlović. Izvolite.

Samo da podsetim, železnica je dobila ovaj kredit za one projekte koje je imala urađene. Nažalost, to što vi pominjete je svakako bila jedna od njihovih želja, ali nije bilo urađenih projekata. To je sada pitanje onih koji upravljaju železnicom, da naprave prioritete i da sve što budu ulagali bude u tom smeru. Verujem da će to da urade. Na kraju krajeva, mi ćemo im to preneti. Za ono za šta su imali projekte, za to je dat kredit i on ne može sada da se menja za sanaciju ili bilo šta drugo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Judita Popović.

Hvala vam gospođo predsedavajuća. Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, jednostavno je nedopustiva ta lakoća sa kojom se predlažu zakoni i lakoća sa kojom se prelazi preko toga da predstavnici Vlade bi trebalo da obrazlože sve predloge zakona, pa i ratifikacije koje stižu u ovaj parlament. Bilo bi jako dobro da se radi javnosti svi ti predlozi ovde u parlamentu javno iznesu, obrazlože, predstave samom parlamentu i javnosti zašto stižu na dnevni red. To je jedna osnovna stvar, ukoliko se traži jedna ozbiljna debata o predlozima zakona o kojima danas raspravljamo.
Naravno, LDP podržava i rehabilitaciju železnice i železničkih pruga, i podržavamo i unapređenje vodnih sistema u Subotici. Mi protiv toga nemamo ništa. Zaista smo želeli da čujemo ponešto i zašto se obraća Evropskoj banci za obnovu i razvoj kada se govori o jednoj takvoj rehabilitaciji i unapređenju. Znate, ovde se mnogo šta govori u javnosti o tome da li su građani za EU ili nisu, kakva je podrška, da li ta podrška opada, da li građani imaju jasnu sliku o tome, šta u stvari znače za Srbiju evropske integracije. To je ono što nedostaje kada se govori o raznim kreditima, garancijama i ratifikacijama raznih sporazuma, koji imaju za cilj da koristimo određene privilegije i pogodnosti koje nam EU pruža, sa nadom da ćemo jednog dana postati ravnopravni članovi te EU.
Srbija se nalazi već više od 20 godina u tranziciji. Srbija danas ima 753 hiljade građana koji traže posao. to je više od 25% ukupne radne snage. Dakle, Srbija je u takvim problemima da ona prosto ne može da ne objasni javnosti šta za ovu zemlju znači da se evropske integracije poguraju, ubrzaju i da ne ostanu u situaciji status kvo, koja se očigledno predstavlja kao osnova jedne politike. To je politika ove vlade, koja se u poslednja tri meseca, koliko sam razumela i ministarku, pretežno bavi čišćenjem rešenja ove prethodne vlade, a manje se bavi ili se uopšte ne bavi reformama, što bi trebalo da bude najjači cilj ove vlade. Ne bavi se reformama, ne bavi se modernizacijom finansijskog sektora, ne bavi se revitalizacijom javnih rashoda, ušteda i slično.
Podsećam vas da je rebalansom budžeta u stvari postignuto da naš budžetski deficit iznosi 6,8% GDP, što je inače povećanje u odnosu na Zakon o budžetu koji je predvideo taj budžetski deficit. Faktički se povećava jedan javni dug, a pri tom se govori o tome da ćemo uraditi neku uštedu, da ćemo raditi jedan budžet za sledeću godinu koji će biti mnogo restriktivan, koji će biti po volji MMF itd. Onda čujemo da, između ostalog, uskoro ćemo razgovarati, odnosno već sutra, o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci, jer očigledno da neke odredbe tog zakona nisu u skladu sa nekim evropskim i svetskim standardima, pa je baš interesantno koliko smo mi skretali pažnju da ona rešenja koja su bila predviđena tim zakonom nisu dobra i da će veoma brzo morati ovaj parlament ponovo da raspravlja o tom zakonu o Narodnoj banci Srbije.
Jako je bitno da se Srbija napokon opredeli da li želi da tapka u mestu ili Srbija želi reforme. Bez reformi nema ništa drugo osim jednog retrogradnog razvoja, a taj retrogradni razvoj pre ili kasnije će dovesti Srbiju do bankrota, iako je bilo lepo čuti, kada se ministar finansija izjašnjavao o tome, da je ova vlada spasila Srbiju od bankrota. Ukoliko je ova vlada to učinila, onda mi zaista imamo razloga da tražimo od te vlade da se na taj način i ponaša, da i dalje nastavlja tu svoju spasilačku aktivnost. Ali, iz njenih konkretnih poteza mi ne možemo uočiti da se zaista radi ono o čemu se priča ili da ono što se priča ne odgovara stvarnom stanju stvari.
Ponovo ću se vratiti na činjenicu da je jako bitno da se železnice napokon modernizuju. Jako puno je novaca ovaj parlament odobrio na ime kredita ili garancija za te kredite. Međutim, mi neke posledice ulaganja tih sredstava u železnicu ne vidimo. Dakle, ako nema posledica, ako nema nekih pozitivnih pomaka u smislu razvoja celokupne železnice, onda se postavlja pitanje – da li je dobar pristup koji je proklamovan i koji je započet u vezi promene stanja u jako zaduženoj železnici? Železnica nije jedini primer od državnih preduzeća, javnih preduzeća. Tu je i "Srbijagas" o kome ste govorili, tu je i JAT, tu je i mnogo šta što predstavlja veliki teret i veliki balans za budžet Republike Srbije koji će ostati kao teret ukoliko se ne promeni pristup rešavanju problemima u tim javnim preduzećima.
Jedan od načina jeste onaj o kojem ste vi govorili za "Srbijagas". Međutim, da li će se sa tom korporativizacijom zaista postići onaj cilj koji vi govorite ili će to samo služiti za to da se stvari za trenutak poprave, ali da se ništa suštinski ne menja.
Prema tome, još jednom bih napomenula, mi jesmo za svaku vrstu napretka, jesmo za to da se železnice finansiraju i revitalizuju, jesmo za to da se uradi sve što je potrebno i u okviru ovih voda u Subotici. Međutim, nismo za to da se prećuti jedna istina, a to je da se u Srbiji teško pokreću stvari u reformskom smislu.

Hvala.
Ministarka Zorana Mihajlović, izvolite.

Opet da budem konkretnija od vas, pošto ste vi nama ispričali sve ono što pretpostavljam da ste sa svojim prijateljima iz DS radili u prethodnom periodu.
Ova vlada je nasledila tešku ekonomsku, socijalnu, svaku drugu situaciju u ovoj zemlji i o tome ja ne bih da pričam sada i da govorim. Mi smo tu da stvari promenimo. Građani Srbije su na izborima vrlo jasno rekli da hoće promene i Vlada je napravljena i rebalans budžeta koji ste pominjali je nešto što je nasleđeno i moralo je kao takvo da se uradi. Isto tako, ono kada vi kažete da nema promena, podsetiću vas da je posle šest godina ova vlada prvi put usvojila nacrt budžeta za 2013. godinu u zakonskom roku i taj budžet će se naći pred vama poslanicima. Ne bih baš rekla da se neke stvari ne menjaju, a da ne govorim o deficitu koji smo planirali, o nekim stvarima koje će se svakako reformski uraditi.
Zakon o javnim preduzećima koji ste pomenuli je svakako reformska stvar, pošto u prethodnom periodu je činjenično stanje bilo da je bilo važno jedino i samo kao kriterijum da ste član političke partije, pa da kao takvi dobijete određeno direktorsko mesto. Na kraju krajeva, i vaši predstavnici su u nekim preduzećima, koliko znam, i to preduzećima koja imaju i ozbiljnih finansijskih i ekonomskih problema.
Kada govorite i pitate – zašto "EBRD"? Nekoliko je razloga. Prvo, zato što su upravo uslovi tog kredita najpovoljniji, zato što komercijalne banke kao takve neće da finansiraju takve infrastrukturne objekte. Takođe verujem da znate da je isplativost u tom smislu sasvim drugačija. Zato infrastrukturni objekti ili infrastrukturne stvari koje se rade uglavnom i idu preko ovakvih institucija kao što su "EBRD" i ostale institucije. Tu bih se zadržala.
Mislim da je potpuno jasno da je ova vlada vrlo opredeljena, ne samo ka putu evropskih integracija, opredeljena je pre svega za reforme u sopstvenoj državi. Ovde će se neke stvari ozbiljno menjati, ne samo vezano za železnice, ne samo vezano za "Srbijagas". Korporativizacija koju vi pominjete je jedan od koraka. Znači, moramo krenuti. To što prethodnici nisu krenuli i to što je bilo takvih problema i to što smo nasledili rasturena, uništena ekonomski i finansijski javna preduzeća, to je verujem, zaista u delokrugu posla nekih drugih organa, ali mi kao Vlada i te kako pomeramo neke stvari.
Ovo što sam danas pominjala vašem kolegi, a i vama, jesu jedna od reformskih stvari, tako da olako dajete konstatacije. Verujem da ćemo se videti u ovom parlamentu u narednom periodu, pa verujem da ćete morati da onda vodite računa i o onome što se zove činjenično stanje.

Hvala.
Gospođo Popović, izvolite.

Hvala vam, gospođo predsedavajuća.
Poštovana gospođo ministarko, samo bih htela da vam skrenem pažnju da, kada već spominjete prijatelje DS, da je dobar deo sadašnje Vlade činio i Vladu u kojoj je DS bila stožer. Kada govorimo o tom prijateljstvu, mislim da se obraćate na lošu adresu. Mi smo i tada bili u opoziciji, kao i danas. To je druga stvar što mi podržavamo sve ono što je reformskog karaktera i sve ono što u stvari ima za cilj modernizaciju Srbije i ne možete da nam osporite tu vrstu dobronamernosti.
Dakle, tu konstataciju koju ste uputili nama, bilo bi dobro da uputite svim ministrima koji su bili ministri i u prethodnoj Vladi. Mislim da ovde nema ljutnje, jer ako su ti ministri učestvovali u prethodnoj Vladi i napravili veliku štetu i doveli Srbiju do bankrota, onda se postavlja pitanje – da li su ti ministri znali za to kako se radi i šta se radi? Ako nisu znali, onda su diletanti, a ako su znali i dozvolili su da se to radi i dovrši i završi, u tom slučaju se postavlja pitanje – da li oni moraju da odgovore po pitanju odgovornosti i krivične i moralne prema javnosti Srbije?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović.

Zahvaljujem gospođo Kovač.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Mihajlović, danas imamo nekoliko izuzetno važnih zakona i kao što su prethodnici govorili, prvi na dnevnom redu je Zakon o garanciji akcionarskom društvu "Železnice Srbije". Drugi takođe važan, ja ću se samo na ta dva zakona osvrnuti, je zakon kojim se daje garancija gradu Subotici.
Vozovi u Srbiji danas putuju ili kreću se sporije nego pre 100 godina. Železnica Srbije je u ozbiljnim finansijskim problemima. Infrastruktura je razorena. Moj prethodnik, uvaženi kolega, govorio je o stanju u infrastrukturi na jugu Srbije. To nije sporno i za nas nije sporno da treba ulagati u infrastrukturu i da treba popraviti performanse jednog tako važnog infrastrukturnog sistema.
Nije sporno da u Srbiji u većini gradova su komunalni sistemi u izrazito lošem stanju, godinama nije ulagano, izraubovani su, kvalitet vode je izuzetno nizak. Nije sporno da i grad Subotica treba da dobije pitku vodu, kao što nije sporno da ni jedan drugi grad u Srbiji treba da ima u 21. veku sve te elementarne stvari koje pomažu da se kvalitetno živi. Mislim da u ovoj sali ne postoji niko, kao što ne postoji niko u Srbiji ko će reći da je sporno da jedan grad treba da dobije vodu i nije sporno da treba da se ulaže u železnicu, što zna svako ko je putovao železnicom poslednjih godina, a i onaj koji nije, ako prođe pored železničke stanice ili vidi kompoziciju koja putuje između dva grada, jasno mu je da treba da se u železnicu ulaže. To za nas nijednog trenutka nije sporno, ali da li ima nešto što je sporno osim te dve činjenice? Osim dve činjenice, da nije sporno da je železnica u lošem stanju i da nam treba pitka voda, sve drugo je sporno. Ne postoji nijedna stvar vezana za ova dva projekta koja nije sporna.
Ako pogledate kredit za "Železnicu", ovaj kredit od 95 miliona evra, ovaj kredit je na dve strane teksta. Svako ko je u Srbiji pokušao da uzme kredit od 1.000 evra da kupi frižider i zamrzivač, zna da mu treba ovakav spisak papira kojima dokazuje da je u stanju da taj kredit vrati, ovakav spisak papira da dokaže da on to može da servisira na vreme. Za 1.000 evra treba ovoliko papira, a za 95 miliona evra dve strane papira.
Pri tome, "Železnica Srbije", meni je strašno žao što, uz svo uvažavanje ministarke Mihajlović, tu nije gospodin Mrkonjić jer je on prava adresa za ovo pitanje, ako se ne varam. Mada, kako prolazi vreme, izgleda da je u prošloj Vladi sedeo samo Mirko Cvetković. Kako prolazi vreme, ispostavlja se da u prethodnoj Vladi nije bilo koordinacije. U prethodnoj Vladi smo saznali da nije imala u budžetu predviđene plate za "Železnicu Srbije", da je imala samo jedanaest plata umesto dvanaest. Mislio sam da dobro poznajem gospodina Mrkonjića, znamo se skoro 20 godina, znam da nema problem da kaže, znam da je vrlo rečit i čudi me kako na toj sednici Vlade nije rekao – ljudi, "Železnica" nema obezbeđena sredstva. Kako je on to zaboravio kada je glasao za taj budžet?
To je ta "Železnica" koja prima platu iz budžeta, dobija subvencije iz budžeta, a sada mi dajemo garanciju, Vlada Republike Srbije predlaže Skupštini da se da garancija "Železnici" da se taj projekat finansira. To je ta ista "Železnica" koja ima višak zaposlenih i potpuno neefikasno rukovođenje. Pogledajte samo izveštaj DRI, tu su stotine strana nedostataka procedura i raznih drugih stvari koje treba da budu u zakonu. Ta "Železnica" će sada ovaj kredit da efikasno iskoristi.
Nema ni jednog podatka o tome kako će se ova sredstva iskoristiti, ni jednog jedinog podatka, osim da će to biti garancije. Potpuno je jasna stvar da će ovaj kredit doći na teret budžeta, pre ili kasnije. Kad kažem budžet Republike Srbije, mislim na građane Srbije, da će ovaj kredit građani Srbije vraćati. Rezultat ovakvog zaduživanja, gde su u budžetu za 2012. godinu četiri milijarde dinara kamate na aktivirane garancije i 16 milijardi dinara aktivirane garancije, odnosno glavnice po aktiviranim garancijama. Znači, krediti se po automatizmu odobravaju, pošto ta javna preduzeća nisu u stanju da ih prate i pre ili kasnije to dođe na teret budžeta.
Drugi kredit o kome ću govoriti je kredit za Suboticu. Ista priča, čak još manja, pošto postoje neki standardni uslovi. To je kredit na jednoj strani. Objašnjeno je da Subotici treba vode. Isto objašnjenje, kada uzmete 1.000 kredita treba vam 100 strana razne prateće dokumentacije, a za 11 miliona evra je potrebna jedna strana. Budžet grada Subotice za 2012 godinu iznosi oko 4 milijarde i 800 miliona dinara. Mada, u Srbiji imamo dvovalutni sistem, pa sve treba preračunati u evre da bi bilo jasnije. To je 42 miliona evra. Godišnji budžet grada Subotice je 42 miliona evra.
Naravno, znamo u kakvim su problemima lokalne samouprave. Grad Subotica samo oko 900 miliona evra daje za plate prosvetnih radnika u predškolskom obrazovanju, osnovnom i srednjem obrazovanju. Praktično jedna četvrtina budžeta su samo plate prosvetnih radnika i sva druga davanja. Kada pažljivo pogledamo ovaj budžet, vidimo da je grad Subotica i te kako zadužen. Za kamate i glavnice ove godine trebaju da plate skoro 200 miliona dinara ili oko dva miliona evra. Mi im garantujemo za kredit od 11 miliona koji je jednak četvrtini njihovog budžeta. Nema ni jedne jedine procene da li će ovi krediti otvoriti jedno novo radno mesto u Srbiji, da li će BDP Srbije povećati za jedan dinar, da li će se realizovati, da li će imati bilo kakav pozitivan efekat na zaduživanje. Nema ni jedne reči kakve ovo efekte na zaduživanje ima. Nema gospodina Cvetkovića, ali znam da je glavna primedba na njegov rad bila da je sakrivao podatke o zaduživanju.
Da se vratim na početak, nemam ni jednu primedbu da treba ulagati u železnicu. Mislim da u Srbiji ne postoji ni jedan čovek koji će reći da ne treba ulagati u železnicu. Nema ni jednu primedbu da ne treba ulagati u snabdevanje vodom, ali isto tako, ako se složimo da je "treba" jedini kriterijum, onda mislim da ne postoji čovek u Srbiji koji će reći da su škole u dobrom stanju i da ne treba ulagati u obrazovanje. Mislim da ne postoji nijedan čovek u Srbiji koji će reći da ne treba ulagati u zdravstvo. Ako je kriterijum "treba", onda sigurno treba ulagati u gasifikacije, treba ulagati u puteve. Ako je kriterijum "treba", treba ulagati i u penzije, treba ulagati u socijalna davanja, a treba ulagati i u subvencionisanje novih radnih mesta. Ne bi bilo loše da se uloži i u trinaestu platu.
Da ne bude zabune, ne pričam sada o Srbiji, pričam o Grčkoj, jer je Grčka imala jedini kriterijum "treba", pa je danas najpoznatija zemlja u svetu, ali po svemu lošem. Vlada jedne zemlje nema pravo da ima jedini kriterijum "treba", jer u svakoj zemlji sve treba, ali zato Vlada treba da izabere prioritete, pa treba da kaže – ovo su prioriteti i prvo ćemo ulagati u ono što može sutra da nam vrati najveću korist, da bismo onda mogli da izađemo iz problema. To zna svaki seljak u Srbiji. Svaki seljak koji ima voćku, kada treba da reže voćku seče jedne godine onu granu koja će mu dati najviše ploda, pa sledeće godine seče neku drugu. Svaki seljak u Srbiji zna da izabere prioritet kada orezuje voće, a Vlada Republike Srbije nema prioritete. Zato smo za nekoliko godina od nisko zadužene zemlje postali veoma zadužena zemlja. Prema podacima Vlade Republike Srbije, 16 milijardi evra, a tu ne ulaze dve milijarde od Narodne banke, ne ulazi 500 miliona od lokalne samouprave i ne ulaze svi oni zaostaci koji se duguju preduzećima za izvršene usluge, pa to već stiže do 20 milijardi.
Očigledno je da "treba" nije dovoljan uslov i očigledno da treba da se napravi strategija javnog duga, ali poštena strategija koja će nam omogućiti da ne podelimo sudbinu koju u ovom trenutku ima Grčka i koju imaju, kako se već sada u literaturi zovu, "džipsi zemlje", pet zemalja EU koje su praktično na ivici ili su bankrotirale. To je naša primedba sa ovim zakonima. Ne može država da posmatra svaku stvar pojedinačno. Izvucite svaku stvar iz sistema, pa ćete imati jedne zaključke. Vratite tu stvar u sistem, pa ćete videti da li imate para za to ili nemate.
Ono što nas zabrinjava, to je da je potpuno isti princip koji je vladao i prethodne četiri godine, da se iz inostranih zaduživanja finansiraju projekti koje gura svaka stranka u Vladi, da očigledno ne postoji objedinjena politika vezano za izbor prioriteta. Naravno, još uvek nemamo dokaze, ovo su neki od prvih kredita koje imamo, to možemo samo da naslućujemo. Ali, na osnovu podataka koje smo dobili, na osnovu pratećih akata, nažalost, nemamo razloga da verujemo da će biti drugačije.
Insistiramo da se izmeni Zakon o javnom dugu koji će na jedinstven način utvrditi metodologiju, da se usvoji strategija upravljanja javnim dugom koja će jasno definisati koje su granice zaduženja i da Vlada izađe sa prioritetima, da bismo kod svakog novog zaduživanja i svakog novog projekta mogli da procenimo koji su to pozitivni efekti tog zaduživanja. U svakom drugom slučaju stvar će biti potpuno stohastičkog karaktera – može da bude, ali i ne mora. Nažalost, naše iskustvo iz prethodne četiri godine je govorilo da kad god je bilo može da bude, a ne mora, bilo je ne mora. Hvala.