Gospodine predsedniče, dame i gospodo, želeo bih samo par rečenica da kažem u odnosu na ono što se do sada čulo i čemu pretpostavljam da će se neki od elemenata do sada izrečenih, ponavljati. Nisam siguran da ću se svaki put javljati da to opovrgavam.
Ono što želim ovom prilikom da kažem jeste da ovo pitanje za nas nije personalno pitanje, niti je rečenica izgovarana u odnosu na bilo koga personalno, nego je rečenica izgovarana u odnosu na problem za koji se mora tražiti rešenje.
Isto tako moram da kažem da bi bilo zgodno da se prestane sa procesom satanizacije. Bilo bi zgodno da se prestane sa procesom satanizacije izvršne vlasti u Pokrajini, da se prestane sa satanizacijom Razvojne banke i ostalih institucija.
Želim odavde da pozove sve organe vlasti ove države da rade svoj posao. Ako se utvrdi da je bilo ko zgrešio u zakonu, neka se povuče potez i neka to ima za posledice. Mislim da je to jedan jedini put.
Što se tiče institucija koje se često spominju, moram da kažem da, npr, u odnosu na Fond za kapitalna ulaganja, danas na dnevnom redu Skupštine AP Vojvodine je izveštaj o njegovom poslovanju u zadnje tri godine. To je materijal od 1600 stranica sa svim detaljima. Raspoloživ je ne samo za skupštinsku raspravu, nego i za proveru od strane svih organa koji normalno, koristeći svoja ovlašćenja, u svakom momentu mogu raditi proveru.
Izvolite, koristite se tim mogućnostima, ali mislim da je krajnje problematično, krajnje je opasno izgovarati rečenice koje nemaju podlogu. "Razvojna banka" jeste danas deo bankarskog sistema Republike Srbije. Svaka rečenica koja je paušalno izgovorena u odnosu na "Razvojnu banku" jeste rečenica koja slabi bankarski sistem Republike Srbije.
Sa druge strane, ono što moram da kažem je da se situacije koje se pojavljuju iz godine u godinu mogu doživeti kao degutantne. Moram da vam kažem da ni meni nije prijatno, kad god dođe budžet, čovek se štreca. Ali, upravo iz tog razloga se za ovaj problem mora naći rešenje. Rešenje se mora tražiti, ubeđen sam, u ovom prostoru. Ovo je prostor dogovaranja, ovo je prostor, ovo je arena parlamentarne demokratije. Ovo je način kako se oko tih stvari moramo dogovarati i kako se te stvari moraju rešavati.
Što se tiče radne grupe, nakon posete gospodina Dinkića, pokrajinska Vlada je formirala radnu grupu. Od tog vremena na ovamo je proteklo mesec i po dana. Valjda bi mesec i po dana trebalo da bude dovoljno da se zaokruži ta radna grupa. Čekamo to. Želimo rešenje. Da to nije tako, ne bi danas ovde bili, ne bi ovako razgovarali i ne bi na ovaj način iznosili argumente. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, gospodine Pastor, dame i gospodo narodni poslanici, prvo želim da vam se zahvalim, gospodine Pastor, zbog toga što ste u prvim minutima svoje diskusije otklonili, ipak bih rekao, jednu nepravdu, jer se u poslednjih nekoliko dana formirao utisak u javnosti kako je samo aktuelna vlast spremna na institucionalno uvažavanje AP Vojvodine.
Mi smo od 2001. godine nastojali da promenimo neodrživo položaj u kojem se nalazi Vojvodina, kao i sama Srbija. Tokom tog perioda je bilo nekoliko sednica na kojima je kao predstavnik Vojvodine govorio predsednik parlamenta. To je tada bio Nenad Čanak. Svakako da to nije bilo dovoljno. Vaši podaci slikovito govore zapravo o korenima problema sa kojima se danas suočavamo. Možemo otići i odvesti ovu raspravu u pravcu kandidovanja grotesknih argumenata, ne kažem manje važnih, ali zaista grotesknih, koji opisuju život u Vojvodini.
Najkraći životni vek je u Vojvodini, ako govorimo u proseku. Najkraći životni vek žene je u Vojvodini, najkraći životni vek muškarca je u Vojvodini. Vojvodina je nerazvijeno područje itd. Ali, sve to nisu posledice loše vođene ekonomije, nego pre svega podsticaj pogrešne politike.
Odgovor koji danas treba da damo jedni drugima, ne kako raspravu koja je unapred osuđena na neuspeh, okončati prihvatanje vojvođanske inicijative, nego na koji način otvoriti, a da to nije kriza, otvoriti tako krupno pitanje kao što je pitanje organizacije života u Srbiji, Vojvodini, Beogradu ili bilo kom drugom kraju danas. Prvo, zaista je ponižavajuće slušati pravdanje onih koji su predstavnici vojvođanskih institucija, koji prate svaku njihovu ambiciju da razgovaraju o problemima Vojvodine. To je vaša obaveza, kao predsednika parlamenta, kao lidera jedne stranke koja deluje na prostoru Vojvodine. To je politička obaveza i vi radite svoj posao.
Mi ne smemo pristati na nametnutu tezu koja je unapred osuđuje na neuspeh svaku vojvođansku inicijativu koja je za nas prihvatljiva, ne zato što želimo glasove u Vojvodini, nego što ona prethodno mora dati odgovor na pitanje kako ćemo urediti Srbiju, jer od 1990. godine do danas, svako pominjanje vojvođanskog problema doživljava se kao napad na samu Srbiju. Zbog toga je ova rasprava unapred osuđena na neuspeh.
Zašto je Vlada uopšte, i vladajuća koalicija, pristala da stavi ovo na dnevni red, kada čak nema ni nekoga ko će nam ovde objasniti besmislicu koja stoji u obrazloženju? Ustavna institucija, a to je vojvođanski parlament i vojvođanska Vlada, pozivaju se na Ustav i traže od Vlade Republike Srbije da ona taj Ustav poštuje, a Vlada Republike Srbije kaže da Ustav nije bio dovoljno jasan. Bilo bi lepo da onaj ko sme dođe ovde pred nas, kao predsednik Vlade Republike Srbije i kaže nam šta nije jasno u poslednjem stavu člana 184. – budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije. Meni nije jasna pamet koja je ovo stavila u Ustav, ali mi je vrlo jasno koliko je, iako besmisleno, vrlo konkretni tih 7% budžeta.
Ovo uopšte nije priča o 150 ili 60 milijardi dinara koji su ostavljeni po strani, mimo Vojvodine, koja ima pravo da u određenom procentu participira u njima. Ovo je pitanje pravca u kom ide ova naša zemlja. Da li je moguće da mi probleme shvatamo tek onda kada nam eksplodiraju u lice i kada možemo da pokupimo samo param-parčad onoga u čemu smo do tog trenutka živeli. Pozicija u kojoj se nalazi čitavo društvo je neodrživa, a odnos onih koji se nalaze na vlasti prema toj činjenici je poražavajući.
Ako nismo spremni da shvatimo odnos između politike koja je vođena prethodnih godina i cene koja nam se sada ispostavlja, onda ne treba uopšte da tražimo od ljudi da za nas glasaju, jer ljudi glasaju za političare da bi rešavali probleme u kojima se političari nalaze.
Veliki problem je činjenica da se Vojvodina dinamično razvijala onda kada je bila uređena u skladu sa drugačijim pravilima. Ne zagovaram vraćanje na Ustav iz 1974. godine, jer je to model uređenja države i društva koji je 40 godina iza nas, ali ne može se zanemariti činjenica da je tokom 15 godina trajanja tog modela uređenja naše države Vojvodina značajno napredovala, uredila sopstveni život, rešila čitav niz problema ljudi koji žive na prostoru Vojvodine, a da je po definisanju nekog novog modela države ona počela da propada. Paralelno sa tim propadanjem, propada i čitava zemlja.
Ključno pitanje je političko, a ne ekonomsko. Ono se manifestuje kroz ekonomiju, zato što ekonomija ne može da ignoriše život. Karavani političara iz Beograda odlazili su i odlaziće za Novi Sad i vraćaće se sa nekim obrazloženjem sastanka na kojem su bili, ali ekonomija nemilosrdno pokazuje pravu vrednost našeg života. Ona je danas kritično niska. Nikada problemi koji su se ispoljavali na prostoru Vojvodine nisu svoj koren imali u Vojvodini, nego na nekom drugom mestu. Zato smo mi zabrinuti.
Naravno da imamo razumevanja za ovu inicijativu. Bili smo protiv Ustava. Želeli smo da čitavo društvo učestvuje u razgovoru i definisanju vizije ove zemlje kojom se utvrđuju i prava i obaveze svakoga od nas. Nismo dobili priliku na to. Šest godina nakon usvajanja tog Ustava mi od onih koji su po svaku cenu insistirali na tom ustavnom uređenju Srbije danas tražimo da poštuju sami sebe.
Da li će tih 7% budžeta koji idu ka Vojvodini rešiti ekonomske probleme u Vojvodini? Neće, ali će tih 7% koje Vlada oduzima Vojvodini presudno definisati karakter vlasti u ovoj zemlji. Da li je to vlast koja poštuje zakone i poredak Srbije ili vlast koja misli da sve počinje i završava sa njom? To je nama presudno važno.
Strašan je problem i činjenica je da je jako mala razlika između onoga što radi ova vlast i onoga što je radila prethodna vlast, koja je apsolutno bila u prilici da reši čitav niz problema zbog kojih danas kritikuje Dačića i njegovu vladajuću koaliciju, i 2008, 2009, 2010. i 2011. godine, pa to nije učinjeno. Zbog čega? Pre svega, zbog čvrsto ukorenjene teze i uverenja da je Srbija ugrožena i da se ugrožava ukoliko se menja njeno unutrašnje uređenje u skladu, ne sa interesima onih koji se nalaze na vlasti u Vojvodini, nego sa potrebama ljudi koji u Vojvodini žive. Mi se protiv toga moramo boriti. Zato su nam potrebne institucije i razgovori u okviru institucija.
Bilo bi poštenije reći – nama para. Znamo da ih nema. Juče je predat amandman kojim Vlada koriguje budžet za devet milijardi, za 90 miliona evra, amandmanom, korekcija budžeta. Ako nema novca, moramo postaviti pitanje – kako ćemo ga zajedno stvoriti? A da distribucija onog novca koji inače nije dovoljan, nije ni rešenje za Vojvodinu a ni za preostali deo Srbije.
Ključno je pitanje političkih reformi. Ono možda nije atraktivno, jer govorimo o reformama koje su suprotne politici balvana, bez obzira da li se oni trpaju na puteve na severu Kosova ili su balvani po Krajini sa početka devedesetih godina, suprotna onoj logici koja je na "jogurt" revoluciji došla na vlast.
Gde ćemo se sledeći put sresti i u kakvoj situaciji? Nacionalizam je pogonsko gorivo svakog nesrećnog društva. Naši resursi su potrošeno i zato je bilo bolje da ste, gospodine Stefanoviću, našli nekog ministra koji bi ovde seo i zamolio za razumevanje predstavnike Vojvodine, kroz rečenice – mi smo taj budžet za narednu godinu skrpili kako smo znali i umeli, više novca nema, dajte da vidimo kako ćemo i šta ćemo dalje, nego što samim ponašanjem, praktično, uništavate i minimum mogućnosti da se ovako krupno pitanje reši na normalan način.
Insistiramo da se poštuje Ustav, da se poštuju zakoni, da se donesu zakoni koji su potrebni. Jer, ako na takav način ne definišemo međusobne odnose, na koji to drugi način mislimo da uradimo? To smo probali devedesetih godina i evo nas dokle smo stigli. Tada se drugačije razmišljalo i radilo, a pošto je Vojvodina tema, Vojvodina je dobila i "Azotaru", "Petrohemiju", Kombinat u Kikindi, "Hemofarm", "29. novembar", "Sever", "Fidelinku", "Neoplantu", imala je i naftnu industriju, imala je sve, a danas nema ništa. Jeste, i "Fidelinku". I 40.000 ljudi je bez posla u Subotici, je li tako, gospodine Pastore? I "29. novembar", koji je bio institucija, a danas je gomila šuta, i Bosnu, i "Azotaru" u Subotici, i razbijenu zemlju, i veću prosečnu stopu nezaposlenosti od proseka u Srbiji, i manji prosečan društveni proizvod od proseka Srbije, i škole bez vodovoda i bez toaleta, i raspale bolnice. Sve je to cena politike, a ne i tri sedmine nekog budžeta koji treba da ide u kapitalne investicije.
Gospodine Pastor, insistiramo na tome da vi kao predstavnik institucije pokrenete krupna politička pitanja, jer ovako dalje ne možemo da funkcionišemo. Ovo je ista ona logika, nemojte to lično da shvatite, kojom se služila DS 2006. godine, kada je u sedminama i procentima tražila spas u nekom vremenu koje će doći sutra, a do kojeg će stići tako što će se provući kroz minsko polje kroz koji se tada kretala. Ne može više tako.
Ključno je pitanje, pitanje ustavne reforme zemlje. Preduslov toga je nametanje te teme ovde u samom Beogradu. Ne može se rešiti ni vojvođanski problem, ni bilo koji drugi, pre nego što se potpuno ne demokratizuju odnosi u samoj Srbiji. Biće kasno za godinu dana.
Oni koji to danas ne mogu da shvate, neka nađu makar jednu političku činjenicu na kojoj smo odradili svoje stavove, koje je vreme demantovalo i neka nađu jednu činjenicu iza koje je stajala parlamentarna većina ovde u Skupštini koju vreme nije demantovalo – kada govorimo o ekonomiji, o politici, o nacionalnim problemima, o svemu.
Ključno je pitanje promene načina na koji je uređena Srbija - davanje prava i srazmerno pravima i obavezama ljudima u Srbiji, lokalnim samoupravama, gradovima, pokrajini i pokrajinskim institucijama u Novom Sadu, sve drugo je karikiranje.
Ovo nije tema za Mlađana Dinkića. Naravno da kada živimo od danas do sutra, da je i on u prvom planu. Fundamentalno je pitanje ispraviti grešku u kojoj živimo od 1990. godine, pronaći među nama ljude koji vide dalje od svog nosa i koji razumeju da je suština politike u predviđanju događaja.
Ovo je četvrta država u kojoj živi moja generacija. Među nama ima kolega i koleginica koje imaju i veći saldo. Četvrta. Moramo da razmišljamo o onima koji su taoci naše nemoći i naše nesposobnosti, o našoj deci. Oni imaju prava na političari koji ne treba da budu vizionari, na političare koji će biti sposobni da podvuku liniju, da pogledaju epilog politike koja se vodi u kontinuitetu od 20 godina i da kažu da nije toliko teško videti šta je ono što treba da se uradi. Sve suprotno onome što se radilo 20 godina. Pa, ako nema novca, neka sednu pokrajinska Vlada i republička Vlada, neka pretresu te bisage kakve su šuplje i koliko su šuplje i pronađu ono što se može uzeti i potrošiti na racionalan način. Neka se utvrde prava koja će dopustiti svakom u ovoj zemlji da stvara i da bude koristan za sebe i one koji od njega zavise, za one za koje je on odgovoran.
Ovo je neizdrživa situacija. I kada ste ovde došli, znali ste da je ovo osuđeno na neuspeh. Uvredljiva je i sama ideja vladajuće koalicije da na dnevni red stavi tačku na kojoj insistira vojvođanski parlament, da ovde nema predstavnika Vlade, iako je razumljivo da ne postoji čovek koji bi mogao da nam objasni šta je to nejasno, u jednom prosto proširenom stavu - budžet Vojvodine je 7% budžeta Republike Srbije. Tačka.
Savršeno je jasno da klizimo u režim u kojem će se živeti isključivo po pravilima koja se utvrđuju kratkotrajno, pod pritiskom i sa ambicijom, ne da se rešavaju problemi, nego da se opstane na vlasti. Nije nam bilo potrebno 100 dana da bi to razumeli, bilo je dovoljno videti ko čini tu vladajuću koaliciju, da bi mogao da se zaključi kakav će biti rezultat njene politike. Evo nam toga u novembru mesecu, prvi put na vreme i u skladu sa Ustavom budžet, koji ne poštuje isti taj Ustav na koji se poziva. Svaki ministar vodi svoj privatni rat sa problemima u okviru svog ministarstva, bez strategije i vizije do koje ne možemo doći ako se prethodno ne dogovorimo oko cilja ove zemlje, načina na koji ćemo do njega stići.
Podrška institucijama u Vojvodini. Ako nemamo institucije, onda nismo čak ni u 90-oj, jer više nema potencijala koji su bili tada pred nama.
Što se tiče samog zahteva on je opravdan, utemeljen na Ustavu i odbijanje Vlade i eventualni pristanak vladajuće koalicije na Vladino obrazloženje, gospodine Stefanoviću, kao predsednik Skupštine ćete pružiti podršku svojoj vladajućoj koaliciji, ali ćete pogaziti Ustav. To je ono što je problem i svako od onih koji budu za ovo glasali. Verujte mi da to nije bez posledica. Prva posledica će biti konstatacija društva da i ona može da živi u skladu sa svojim ličnim pravilima i interesima ako to mogu oni koji se nalaze na vlasti.
Šta je još dodatno otežalo situaciju u Vojvodini? Karakter vojvođanske političke scene. Ne govorim samo o strankama. Mislim na karakter javnosti koja je samu sebe udaljila od tzv. velike politike. Pogrešno je uverenje nakon 20 godina, kao što je jasno da se ovako dalje više sa Vojvodinom ne može. Pogrešno je uverenje da Vojvodina može unutar sebe da pronađe odgovore na sve svoje unutrašnje probleme, nezavisno od onoga što se dešava u Beogradu. Ne može, gospodine Pastor. Vi ste bili lojalan koalicioni partner četiri godine Republičkoj vladi. Svaki put ste skretali pažnju na neodrživost Ustava i insistirali na poštovanju ustavnih normi. Ne može se rešiti vojvođansko pitanje ako vojvođanski potencijali nisu u funkciji reformi čitave Srbije i tu je raskorak između LDP i vojvođanske političke scene.
Iz Beograda su stvoreni problemi koji su uništili Srbiju i na Kosovu i u Novom Sadu i ovde se moraju dati odgovori na to. Nisu tri sedmine i 7% utvrđeni u Mošinoj vili kraj Novog Sada na Fruškoj Gori, nego ovde. Ako ova rasprava ičemu vredi onda vredi samo zbog toga što odavde treba da odete sa porukom Vojvodini da je Vojvodina potrebna Srbiji. Kada tražimo nešto za Vojvodinu, to je dobro i za Niš. Potrebna je sa svojim potencijalima i Srbiji, jer Srbija te potencijale nema na drugom mestu. To je suština svega. Žao mi je što ćemo biti usamljeni u podršci i ovom zakonu i amandmanima Pokrajinske vlade na budžet na koji su podneti.

Hvala vam.
Pre nego što dam gospodinu Pastoru, hteo bih da kažem da ne može biti predstavnika Vlade Srbije zato što sednici Narodne skupštine može da prisustvuje samo predlagač akta, odnosno predstavnik predlagača. Kako je to u ovom slučaju Skupština AP Vojvodine, to može biti gospodin Pastor ili neko koga Skupština AP Vojvodine za to ovlasti i to je razlog zbog čega predstavnik Vlade RS ne može biti na ovoj sednici.
Gospodine Pastor, izvolite.

Želim da kažem da ako se sada odmah završi ova sednica i onda je doživljavam kao izuzetno krupan iskorak u odnosu na sve ono sa čime smo zajedno živeli u proteklih devet godina i ni u kom smislu ne doživljavam kao neuspeh, iako znam da je manje-više kodiran ishod rasprave sa aspekta glasanja. U proteklih devet godina nikada nije bila mogućnost, nije postojala mogućnost da se ovakva rasprava na ovakav način vodi i sa tog aspekta ovo za mene nije neuspeh, nego mislim da je to pokretanje krupnog političkog pitanja za koje ste apelovali. Mislim da je pitanje ustavnosti, pitanje poštovanja Ustava, pitanje vladavine prava, pitanje gradnje sistema u kome nema prečeg interesa nego što piše u Ustavu jeste najkrupnije pitanje koje se može pokrenuti i koje se može postaviti. Sa tog aspekta ovaj današnji dan ne doživljavam kao neuspeh.
Što se tiče onog pitanja koje se permanentno provlači da je budžet mali, da su mogućnosti republičkog budžeta male, dozvolite mi dame i gospodo da budem slikovit. Razlika između budžeta Republike Srbije da li je ovoliki ili ovoliki je stvar apsolutnih vrednosti. Sedam posto od ovoga je i sedam posto od ovoga nisu apsolutne veličine, ali je to praktično udovoljavanje ustavnog kriterijuma. Ne
tražimo 7% od ovoga iako je budžet ovoliki, nego tražimo 7% od budžeta koji je danas naša realnost. O tome danas razgovaramo. Ako ima rezona zbog kojeg je vredelo doći ovde u Skupštinu onda sam bar ove dve čaše danas mogao da podignem.

Gospodin Jovanović, replika.

Gospodine Stefanoviću, ne mislim da je to vaš hir, da ste vi nekome zatvorili vrata, ali mislim da je elementarni red da se ovakvo krupno pitanje makar tretira na ozbiljan način, pa da se odgovori ozbiljno, da se pojavi ovde predstavnik Vlade koji može da prisustvuje svakoj sednici parlamenta, od uvek je to moglo, i da obrazloži, pa kada dobije ovako slikovit odgovor, da onda kaže šta o tome misli. Može da je 7% malo.
Gde je problem? Problem je u načinu na koji je organizovana Srbija, jer nikada Vojvodina nije imala 7% nadležnosti. Centralizovana država koja isključivo kontroliše društvo distribucijom mora zadržati to ekskluzivno pravo za sebe, zato se penzije isplaćuju iz Beograda, a ne iz Beograda i Novog Sada kao što je nekada bio slučaj, zato se Fond za zdravstvo uspostavlja ovde u Beogradu, a ne u Beogradu i Novom Sadu kao što je nekada bio slučaj, i onda tih 7% više nema. Na kraju, to nije pitanje para, to je ovo o čemu smo se složili, to je krupno političko pitanje – da li ima nekog reda u zemlji ili nema. Koliko god je loš Ustav iz 2006. godine, dajte da kažemo da je ovo način na koji uređujemo svoje odnose, pa pošto nam je loše u ovom formatu onda da pravimo novi. Nemojte da kažemo da nema formata. Mi smo poslanici Skupštine. Naša profesija nas obavezuje da poštujemo tu elementarnu političku etiku. Odnose moramo uređivati u skladu sa zakonima za koje glasamo.

Gospodin Đurić po Poslovniku. Izvolite.

Otvorila se ta rasprava oko toga da li predstavnici Vlade mogu da učestvuju na sednicama kada nisu ovlašćeni predlagači. Vi ste sada izričito rekli da oni to ne mogu i da zbog toga nisu ovde prisutni, da ih niste pozvali i ja mislim da ste time prekršili član 89. stav 1. Poslovnika koji jasno kaže – u radu na sednici Narodne skupštine pored narodnih poslanika učestvuju predsednik i članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici drugih predlagača zakona, direktor Republičkog sekretarijata, kao i druga lica koja predsednik Narodne skupštine pozove. Član 89. Poslovnika ne govori o ulozi predsednika Vlade, odnosno članova Vlade na samoj sednici ili učešću u njenom radu na osnovu toga da li su ovlašćeni predlagači ili ne. Poslovnik kaže da premijer i članovi Vlade uvek mogu da prisustvuju sednici Narodne skupštine, pa čak i proširuje taj krug lica kada kaže da mogu prisustvovati i druga lica koje predsednik Narodne skupštine pozove na sednicu. Time Poslovnik pojačava vašu ne samo pravnu nego i političku obavezu da vrlo pažljivo procenjujete šta je korisno za ovu zemlju, šta je korisno za rad Narodne skupštine i da u skladu sa tim eventualno proširite krug lica koji treba da bude širi od kruga predlagača koji je u ovom slučaju prisutan kao predstavnik AP Vojvodine. To je smisao poslovničke odredbe o prisustvu na sednici i učešću u radu sednice.
Oni nisu restriktivno postavljene i ova odredba koju sam citirao, a na koju vi očigledno niste obratili pažnju nalazi se u delu Poslovnika, u Opštim odredbama koje govore o otvaranju sednice i učešću na sednici. Kada bi vaša logika bila izvedena do kraja, kada kažete da predstavnici Vlade nemaju prava da prisustvuju sednici parlamenta, onda je besmisleno od Vlade tražiti izjašnjenje o predlogu zakona. Koji je smisao tumačenja da Vlada može da da pisano obrazloženje, a da ne može da učestvuje u radu sednice, da odgovara na neka konkretna pitanja? Zbog toga mislim da niste u pravu ni u ovom, ni u nekim sličnim situacijama kada ste iznosili slično obrazloženje u ranije periodu. Hvala.

Donekle ste u pravu jer član 89. Zaista tako kaže, ali u članu 96. Poslovnika Narodne skupštine kaže se da pravo da govore po sledećem redosledu i vremenskom trajanju imaju predlagač akta, izvestilac nadležnog odbora, predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe i narodni poslanici.
On definiše da članovi Vlade mogu da budu prisutni. Prihvatam tumačenje da predsednik Narodne skupštine može da pozove sva ta lica i da im da pravo da govore. Međutim, Poslovnik ne definiše to precizno i to smatram nedorečenošću Poslovnika. Tumačio sam da članovi Vlade, odnosno predstavnici Vlade mogu govoriti onda kada se na dnevnom redu nalazi zakon koji je podnela Vlada. Mogu da prihvatim, iako to ne piše izričito u članu 96. Poslovnika gde se definiše ko ima pravo da govori, ne učešće na sednici. Učesnik na sednici može biti neko ko će sedeti na sednici Narodne skupštine bez prava da govori, kao što postoje lica koja prisustvuju sednici Narodne skupštine, ali ne učestvuju u raspravi. Prihvatam to.
Međutim, pošto je Vlada dala svoje mišljenje o Predlogu zakona. Vlada je svojim mišljenjem po ovom predlogu zakona izrazila svoj stav o njemu i nije smatrala da treba dalje da obrazlaže.
Takođe, mi ćemo na istoj ovoj sednici imati na dnevnom redu budžet koji svakako dodiruje ovu temu i biće prisutan predstavnik Vlade koji će moći da se izjasni i sa narodnim poslanicima da diskutuje o ovoj temi. Svakako prihvatam mogućnost da se na ovoj sednici mogao naći član Vlade.
Reč ima narodni poslanik Jelena Travar Miljević. Izvolite.