Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, državni sekretaru, danas kada je u jeku borba protiv korupcije i kriminala što pozdravljamo, a za koju se DHSS godinama unazad zalagala i borila, kao između ostalog, i SPO, usled čega je trpela i dramatične posledice koje su se često ogledale u otvorenom revanšizmu svih onih snaga povodom čijih hapšenja se javnost i raduje, ovaj parlament danas raspravlja o Predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika, koji smatram verovatno kao i većina vas jednog od najvažnijih, ako i ne najvažnijim zakonom jedne zemlje.
Koliki je njegov značaj, nema potrebe posebno da naglašavam, jer Krivični zakonik predstavlja jednu barijeru koja štiti osnovne vrednosti svakog pojedinca, svakog od nas, pa i samog našeg društva, osnovne principe i osnovne postulate, koji treba da omoguće oslobađanje svog stvaralačkog potencijala i zaštitu prava svih ljudi.
Ono što je opšte poznato, jeste da je kazna obeležje krivičnog zakonodavstva, a i teorija isto kao i praksa. Vrlo dobro znaju da se kazna kao represivno sredstvo treba primenjivati, a na kraju krajeva, samo izuzetno, krajnje izuzetno, jer jedno od osnovnih principa, savremenog, civilizovanog društva, jeste taj da se društveni sistem vrednosti treba štiti, pre svega nekim drugim sredstvima, pa tek onda u poslednjoj liniji, poslednjoj instanci kada na pojedinca ne može ništa drugo da deluje, onda treba primeniti kaznu.
Bojim se da naša zemlja godinama unazad nije uopšte sigurna koje su to vrednosti koje se trebaju štiti, pa ne može da da odgovor ni na pitanje koji su to krucijalne vrednosti, koje zahtevaju krivično pravno zaštitu i koliko to krivično pravna zaštita treba da bude snažna. Usled toga što država barem poslednjih 20 godina upravo svojim građanima ne pokazuje principijelnost u pogledu zaštite osnovnih vrednosti, dolazimo u situaciju da građani sve manje veruju ovoj državi, da je pravosudni sistem urušavan iz godine u godinu, tako da i u pravosudni sistem veruju sve manje i manje, a čiji su bukvalno, na kraju krajeva i vlasnici, a mnogi su krvarili za postojanje ove, ali ne i ovakve države, ne i ovakvog pravosuđa.
Zato svaki put kada se pred ovim parlamentom počne razmatranje i nađe Predlog zakona, odnosno u raspravi, Krivični zakonik, mi moramo da imamo u vidu i na umu jednu prostu stvar, a to je da, pre ispitivanje Krivičnog zakonika znači preispitivanje svih osnovnih vrednosti našeg društva koje bi Krivični zakonik morao ultimativno da štiti.
Svoj sud o predloženim izmenama i dopunama kako Krivičnog zakonika, tako i Zakona o krivičnom postupku, daću u svom daljem delu izlaganja, ali vas takođe podsećam da kao i država i društvo, nemamo taj izgrađen sistem vrednosti o kojem sam već pričala i koji bi bio prepoznatljiv, jasan i našim građanima bio potpuno neupitan. Mi nemamo konsenzus kao društvo oko toga šta je to neprikosnoveno i šta to bez izuzetka treba štiti, povodom koje zaštite će se i propisivati dramatične sankcije koje ulivaju strah i potencijalni strah svakog onoga ko te vrednosti želi da uruši.
Bojim se da se decenijama upravo unazad krećemo u obrnutom smeru i tako se nikada ne desi da mi zapravo imamo društveni konsenzus oko toga šta država svojim kaznama treba da štiti, pa da se zbog toga kazne propišu, već se desi obrnuto.
Prvo se dese nekakvi problematični problemi koji ovakvu urušenu državu još dodatno urušavaju i vode sve većoj njenoj dekadenciji, a tek potom država se doseti da te probleme zaista i otklanja.
Mislim da, idući takvim stazama nikuda nećemo stići.
Povodom predloženih izmena i dopuna Krivičnog zakonika, imam i pohvale i zamerke, o čemu sam naravno svoj stav delom i dala kroz brojne amandmane koje sam na ovaj predlog podnela. Predlagač je predložio da se briše odredba po kojoj se, osobi koja je prijavila korupciju, vraća ono što je na ime korupcije dala. Ukoliko to izbrišemo, opet ćemo pokazati da u sistemu vrednosti mi zapravo tumaramo sa nekakvim povezom na očima. Ovo zbog toga što brisanjem upravo ovakve odredbe koja tek nekoliko godina živi u našem zakonodavstvu, država pokazuje da ni ona nije ujednačena po stavu da li je prijavljivanje korupcije ili da li to samo prijavljivanje korupcije treba stimulisati ili ga treba destimulisati. Od kada je to pravilo usvojeno u našem Krivičnom zakonodavstvu, građani su pred državne organe upravo odlazili sa svešću da ukoliko im neki službenik zatraži miti u iznosu od 100 ili 200 evra, ukoliko oni taj mito daju, pa potom odu u policiju i to prijave, pa policija pronađe tih 100 ili 200 evra, onda oduzmu, građani su znali da će im taj iznos koji predstavlja nekada i pola njihove plate ili pola njihove penzije biti vraćen.
Uprkos toj svesti koja je zaživela i tek bi trebalo stimulisati, danas predlagač predlaže brisanje takve odredbe. Kada se taj slučaj desi građaninu koji ne zna da se to pravilo promenilo, a mnogi od običnih građana Srbije neće znati da je promenjena ovakva zakonska odredba, ne preostaje ništa drugo nego da kinje sopstvenu državu, jer je do juče važilo nešto drugo, drugo pravilo, on je dobronamerno to krivično delo prijavio i da ga nije prijavio, niko ne bi ni znao da je taj službenik upravo bio korumpiran.
Umesto da se takav građanin koji prijavi krivično delo korupcije nagradi, on bi se po Predlogu zakona zapravo kažnjavao, tako što bi mu se na primer pola plate ili pola penzije koju je maltene investirao radi prijavljivanja korupcije, ovakvim predloženim odredbama ne bi vraćalo.
Neću ulaziti u pitanje da li je to dobro ili loše, u to ću ulaziti u raspravi u pojedinostima kada budem govorila o svojim amandmanima, ali morate imati na umu, ukoliko je jednom ukinuta smrtna kazna ne možete je vraćati opet. Ukoliko je jedno pravilo ukinuto, ne možete ga vraćati opet, jer ste upravo ukidanjem promenili sistem vrednosti i uspostavljate jedan novi.
Identična stvar je i sa gotovo svakom drugom odredbom predloženih izmena i dopuna, pa ukoliko smo uveli princip da se ne može ublažiti kazna narkodilerima i silovateljima, ne možemo tek tako taj princip da menjamo.
Potpuno razumem razloge koje je predlagač za te primere naveo u obrazloženju, ali predlagač mora da ima na umu i u vidu, da njegovo mišljenje, niti je neprikosnoveno, niti većinsko. Treba uvažiti i nas kao opoziciju. Mislim da u ovom momentu, u ovom trenutku, manjinsko, kada neko mišljenje, upravo iz tog razloga u krivičnom pravu ne zadobije većinu, mi ne možemo tek tako da menjamo odredbe Krivičnog zakonika, jer su one postale deo našeg društva koje krivično pravo svojim sankcijama štiti i u koje se vrednosti naši sugrađani uzdaju.
U prilog svega ovoga što sam navela, stoji činjenica da se ovim zakonom ukida kleveta kao krivično delo.
Vi znate sami, kao što znam ja, znaju i većina pravnika ovde, ali i mnogi nepravnici, da je to sa kriminalne političke tačke gledišta, može biti ili ispravno ili neispravno, zavisi ko kakav stav zagovara i mišljenja su podeljena. Uprkos tome se princip po kome novinari ne smeju da budu izloženi krivičnom postupku zbog svojih reči, nametnuo kao sistem vrednosti u našem društvu već neko vreme unazad i kada se kao takav nametne, onda Krivični zakonik tu vrednost prati.
Ta vrednost je lagano građena čitavu deceniju, ona nije od skoro uvedena i kada bi na kraju svoju kulminaciju doživela promenom Krivičnog zakonika upravo u tom delu. Zato je pogrešno da se krivično pravne odredbe posmatraju samo sa statističkog gledišta. Umesto smera u razmišljanju, ja apelujem, ne samo na ovu vladu, nego i na bilo koju buduću Vladu i vas kao ministra pravde, bilo kog, da kao vrednost uvek promovišete princip po kome će se krivično zakonodavstvo, izuzetno može menjati, jer svakom promenom krivičnog zakonodavstva mi menjamo ceo sistem vrednosti, a ukoliko se sistem vrednosti olako menja, onda se i vrednost jednog društva menja, a to znači da mi kao naš sistem vrednosti nismo ni labilni, veoma smo nejasni, konfuzni, kao takvi nepouzdani i ne zaslužujemo poverenje onih ljudi koji svoje živote žive uzdajući se u bolje sutra ili u neki bolji sistem vrednosti.
Oni koji u takav sistem nemaju poverenja, postaju ili kriminalci, neradnici, alkoholičari, nešto četvrto ili peto, nije ni bitno, ali ono što najviše boli, dobar deo njih odlazi u beli svet tražeći sistem vrednosti u koji veruju i koji zaslužuje njihovo poverenje.
Demohrišćanska stranka Srbije, kao i SPO su stranke koje poštuju određena vrednosna shvatanja i od kojih ne odustaju. Zato smo uvek na putu da se lako odupremo iskušenju i u tom smislu, možda ću biti neskromna, ali ću reći da po tom pitanju mnogi treba da se ugledaju na nas, jer bi onda ova zemlja bila daleko i srećnija zemlja.
Mnogo puta smo upozoravali, istupali, iznosili mnoge kriminalne afere, kada dobar deo njih nije imao hrabrosti, a drugi deo nije smeo da ih iznese, zato što je u iste te kriminalne aktivnosti bio i umešan.
Ja ću na ovom mestu biti kritična, tamo gde smatram da za mesta ima kritiku, a pohvaliću i biću konstruktivna tamo gde smatramo da možemo našim rešenjima da doprinesemo. U skladu sa tim, pohvaliću propisivanja pojedinih novih krivičnih dela, naročito uvođenje krivičnog dela zloupotrebe u vezi sa javnim nabavkama.
Lično smatram da je predlagač zakona trebao da uvede mnogo veće, po meni, drakonske kazne, ali iz razloga baš zato što se ovde radi o novom krivičnom delu. Ovo treba podržati i u tom cilju ja u pogledu njega nisam ni podnela amandman.
Takođe, smatram da je izuzetno dobro što je zabranjeno dogovarati sportska takmičenja i da se ta zabrana sada uzdiže u jedan rang koji se posebno štiti krivičnim pravom, dakle, uvodi se kao novo krivično delo i u tom smislu ga podržavam, ali sam ličnog mišljenja da tu dobru ideju treba preciznije definisati, što jesam u amandmanu koji ćete moći pročitati i videti.
Međutim, uprkos tome što je predlagač naveo da je praksa evropskih zemalja da se, citiraću – skoro po automatizmu odobrava uslovni otpust u slučaju kada je ispunjena specijalna prevencija. Smatram da je takvo rešenje krajnje loše i smatram da se kosi sa osnovnim postulatom našeg srpskog sistem vrednosti, koji glasi po principu – grešniku se može oprostiti, ali zločincu se ne može oprostiti, zločincu se ne treba ni praštati.
U cilju očuvanja te prednosti, predložila sam amandman, po kome će se običnom "grešniku", moći po automatizmu odrediti uslovni otpust, ali onom koji je počinio najstrašnija krivična dela. Najmonstruoznije zločine ili bilo koje krivično delo koje je izuzetno teško, ne može se po automatizmu određivati uslovni otpust, već to sudija treba da određuje, tako što će prethodno utvrditi da li su ispunjeni uslovi, ne samo uslovi specijalne prevencije, nego znači i da li su ispunjeni uslovi generalne prevencije i da li je takvo uopšte jedno krivično delo proizvelo snažno društveno zgražavanje.
Ako jeste proizvelo, onda je time nama samo društvo pokazalo da je izrazilo jednu vrednost koje krivično pravo mora neprikosnoveno da štiti, nezavisno da li se osuđenik od takvog, recimo, dela u zatvoru popravio, kao da se radi o veš mašini, pa pozovete majstora, on se opravi i sada on može da se uslovno otpusti. Mislim da to tako ne može.
Jednostavno rečeno, ukoliko kriminalac nije imao milosti, ne znam zašto bi država prema njemu imala milosti. Tako, gde god se radi o onim krivičnim delima, gde se ne radi o takvim krivičnim delima, dakle, gde se radi o lakim krivičnim delima, država treba da izrazi milost, treba da oprosti, ali samo ukoliko sve okolnosti tako nešto opravdavaju. Mislim da predlagač nije u pravu kada uspostavlja automatizam, a mislim da i ta reč automatizam uopšte nije prikladna za krivično pravo.
Uostalom, iako je to tema za neki drugi zakon, kao što je recimo Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, složićete se da su ta dva zakona izuzetno povezana, mi ne možemo da se pohvalimo dobrom resocijalizacijom zatvorenika, čak naprotiv. Naši zatvori funkcionišu na taj način da je verovatno da će i zakon doprineti da se osuđenik dodatno obuči za neka druga dela, nego što će se on resocijalizovati, nažalost, ali tako je.
Vi znate isto kao i ja da samo ono društvo jednakih šansi, može da izvrši resocijalizaciju, pa u skladu sa tim, isto tako znate da moderno srpsko društvo, nažalost takvo društvo nije.
Još jedna stvar u ovom zakonu, pohvaliću, jer smatram da treba da se pohvali, to je izmena člana 336b stav 2, kojim se biće krivičnog dela, ometanja pravde proširuje, tako da se može izvršiti i prema advokatu. Da me pogrešno ne razumete, ne pohvaljujem ovaj zakon zato što sam po profesiji advokat, već zbog toga što sam navela da se ovim zakonom predlažu izmene sistema vrednosti o kojima sam govorila.
Time što je predložena ovakva promena tog krivičnog dela, znači da se lagano u našem društvu kristališe i ono što je DHSS, isto kao i SPO, godinama u nazad pričao, a to je da postoje četiri stuba pravosuđa koja su podjednako važna, to su tužilaštvo, to su sudstvo, to je Ministarstvo pravde, ali to je i advokatura.
Zato pohvaljujem ovakvo predloženo rešenje i kada se ovakav stav bude duboko ukorenio kao vrednost u našem sistemu, a promena Krivičnog zakona u tom cilju upravo i jeste prvi korak ka tome i to izuzetno važan, onda će se ostvariti uslov da advokatura jednog dana u Srbiji postane potpuno ravnopravna ostalim pravosudnim elementima i da se kao takva dalje reformiše, kako bi ona mogla da podnese onaj deo odgovornosti koji na nju u pravosudnom sistemu, prirodno i pada. To je moj stav kao narodnog poslanika, dakle kao političara i kao predsednika jedne opozicione stranke.
Kao advokat po profesiji, mogu da kažem da ovu promenu zakona, koju advokate čini ravnopravnim sa sudijama, shvatam kao vrstu odgovornosti koju svaki advokat mora da opravda, jer ukoliko država štiti advokate, onda i advokati moraju isto tako da štite državu.
S druge strane, meni je donekle žao što predlagač zakona takav stav nije inkorporisao u ceo ovaj predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona, kao na primer u delu koji se odnosi na mogućnost, odnosno nemogućnost ublažavanja kazne.
Želela bih da skrenem pažnju da za neka praktična pitanja, za koja mi se čini da su izuzetno važna, predlagač nije vodio dovoljno računa. Naime, nije se vodilo dovoljno računa za Predlog zakona o stvarnoj nadležnosti suda i problemima u pogledu kog se ovo naše pravosuđe unazad nosi, kao i u pogledu ostvarenja ideje pravde uopšte.
Činjenica je da naši sudovi jesu prenatrpani i mislim da nema potrebe dodatno to raspravljati. Čini mi da je apsurd i to što su neki svojevremeno broj sudija u Srbiji, koji Srbija treba da ima, poredili da brojem sudija koje ima Austrija i to posmatrajući broj stanovnika i posmatrajući površinu zemlje. Svima je jasno da Austrija, na primer, nema deo problema koji ima naše pravosuđe. Jasno je da Austrija nema sporne privatizacije kao što ima zemlja Srbija, da nema stopu kriminala kao što je imamo mi, da nema masovno otpuštanje radnika koji potom ostaju neotpušeni, da ima zemljišno knjižni sistem koji je vekovima unazad građen. Srbija to, naravno, nema. Postoje razne inspekcijske i razne druge službe koje decenijama tamo unazad izvršavaju mnoge probleme. Na kraju krajeva, ti problemi, što se tiče naše zemlje, redovno se prelivaju i redovno padaju na pleća suda u poslednjoj istanci koji mora da ih rešava.
Srbija kada je započela reformu svoje ekonomije, kada je započela reformu svojinsko-pravnih odnosa, radnih odnosa, odnosa kapitala i svega drugog, nije vodila računa o tome da će upravo takve promene voditi brojnim sporovima. Tako su, recimo, otpušteni radnici zatrpavali sudove tužbama. Privatizacije su izazvale dramatično povećanje broja sudskih postupaka, kako krivičnih, tako i parničnih postupaka. Vraćanje oduzetog zemljišta opet je angažovalo državni aparat, a državni aparat je nesposoban i opet greši, pa ga građani opet tuže itd. i ulazimo u jedan začarani krug iz kog na kraju ne možemo da izađemo.
Kada je naše pravosuđe u pitanju, moram iskreno reći da sve one reforme koje su kod nas u okviru njega sprovedene, pokazale su se kao generator masovnih sudskih postupaka.
Ukoliko do sada nismo imali dovoljno pameti ili dovoljno znanja, ne bi ni krenuli u te reforme dok se ne ojača sudska mreža, dok se ne odredi broj sudija i dok se taj broj sudija ne poveća do onog broja tako da oni mogu svoj posao da obavljaju efikasno, da mogu da sude efikasno i da mogu vremenski da deluju pravovremeno. Dakle, moramo da shvatimo da veliki broj sudskih postupaka nije posledica hirova naših građana, već je posledica velikih promena u društvu, usled kojih su građani osetili brojne nepravde zbog kojih su se u velikom broju u sudovima i obraćali. To je pretrpanost sudova. Pretrpani sudovi s jedne strane, veliki broj grešaka, izazivali su ogroman broj grešaka u svojim sudskim odlukama. S druge strane, enormno je rastao broj sudskih postupaka, te se povećavala sama mogućnost zloupotreba, jer lakše je kontrolisati onog sudiju koji vodi 50 sudskih predmeta, nego onih kojih ima 500 i više u radu. To je za posledicu prouzrokovalo nesrazmerno duge postupke bez ikakvog razumnog roka trajanja.
Naravno da je ovaj problem u srpskom pravosuđu teško rešiti. Svi znamo da što je država uređenija, to je i broj sudskih postupaka po glavi stanovnika manji. To nije nikakva filozofija, to je vrlo jednostavan zaključak koji iz svega ovoga proizilazi.
Broj sudskih postupaka koji su danas pred sudovima govori samo o tome koliko je naše društvo neuređeno. Nadam se da krenulo putem njegovog uređenja.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Evo, završiću ubrzo.
Pozdravljam što je takođe predlagač zakona imao želju da smanji imovinski prag za krivično delo sitnog razbojništva, ali smanjivanje imovinskog praga vodiće za posledicu da će smanjivanje broja krivičnog postupaka u kojima se primenjuju odredbe o skraćenom postupku, a istovremeno će se povećati broj postupaka u kojima se sudi po redovnom postupku, jer, npr, za stav 1. predviđena je kazna od dve do deset godina, a za stav 4. kazna zatvora od tri godine. Ako spustimo taj imovinski prag koji pravi razliku između stava 1. i stava 4, to znači da će se broj redovnih postupaka povećati, a broj skraćenih postupaka biće smanjen. S druge strane, nesporno je da viši sudovi imaju veći autoritet, nego što imaju osnovni sudovi, da su sudije tih sudova obučenije i iskusnije itd, i upravo i u tom smislu predložila sam, to ćete videti u amandmanu, povećanje kazne sa 10 na 12 godina kako bi se upravo uspostavila u tom cilju nadležnost viših sudova.
