Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Konvencija o međunarodnom železničkom prevozu ili skraćeno COTIF je sastavljeno u Bernu 1980. godine. Ona predstavlja vrhunac rada na međunarodnoj nunifikaciji železničkog prevoza.
Ove izmene i dopune su iz 1990. godine i nije sporno da mi usvojimo ove izmene i dopune. Normalno, naša je želja da uđemo u EU i ja mislim da smo jednom podvukli tu crtu i da to podrazumeva i neke obaveze koje samim tim preuzimamo.
Rasprava o železnicama Srbije svakako može da bude vrlo zabavna i kada bi se izneli svi problemi i način kako to funkcioniše u životu, mogao bi se snimiti novi film "Ko to tamo peva", samo sada sa nekom novom verzijom u železničkom saobraćaju.
Međutim, stvari su sigurno daleko ozbiljnije. Krenućemo od nečega što stvarno nije sporno kada donosimo i donećemo ovaj zakon. Donećemo mi još mnoge zakone i direktive koje traži od nas EU. Doneće ova Skupština i garancije za davanje kredita železnici. Doneće ova Skupština i budžet na kojem će se, pre nego što ga donesemo, pretvoriti u Zid plača javnih preduzeća i akcionarskih društva, kako bi se pokrili gubici i kako bi što viša para iz budžeta njima bilo odvojeno.
Sve će to ova Skupština doneti, ali ono što bi bilo pristojno i što bi možda bio red, a to je da pred ovu Skupštinu pored tih zahteva za garancije i za pomoć, budu izneti i izveštaji i strategije, planovi, realizacije reformi, problemi i sve ono što prati jedno funkcionisanje ovako značajnog akcionarskog društva ili do skoro javnog preduzeća. Mislim da bi to zaslužili ovi poslanici koji čine sve i prihvataju sve zakone i mogućnosti sa Vladom zajedno da pomognu u funkcionisanju tog preduzeća.
Mi do sada takvu praksu nismo imali. Mislim da je krajnje vreme da se stvari malo okrenu i zbog javnosti i zbog građana koji ovo slušaju i vide, šta to hoće akcionarsko društvo, šta hoće neka druga javna preduzeća, dokle će se izdvajati te pare i koja je to korist koju će građani sutra zbog finansiranja i izdvajanja svog novca imati od funkcionisanja tog javnog preduzeća?
Sadašnji način poslovanja železnica Srbije je glomazno skupo, zastarelo i zasnovano na monopolu. To je svima jasno. Mi imamo aspiracije da uđemo u EU i prema tome moramo zbog toga što pre krenuti u neophodne reforme u železničkom
sektoru sa jedne strane, da bi ispunili te zahteve ako već to hoćemo, a sa druge strane da dobijemo jeftiniji, bezbedniji i brži železnički prevoz.
Poslednjih godina bilo je pokušaja reformi. Ulagalo se u infrastrukturu, nabrojaću nešto od toga. Sećam se da je pre nekoliko godina ulagano u adaptaciju sanacije, krečenja železničkih stanica. Mnoge železničke stanice u kojima sada više vozovi uopšte ne prolaze, gde nema ni putnika ni vozova, davana su milionska sredstva da se sređuju neki podrumi u kojima se godinama nije ušlo, da se uvlači grejanje i mermer u tim podrumima i na taj način prikazivalo kao da se nešto kapitalno i veliko radi za železnicu. Sa druge strane, kupovani su išarani vozovi koji su više ličili na cirkus nego na ozbiljan železnički prevoz.
Samo ću definisati tri cilja reforme, koje mislim da treba da stavimo i informišemo ovu Skupštinu i javnost. Prvo je, da se ispune ti uslovi EU, ako smo mi uopšte u stanju to da uradimo. Mi preuzimamo ove obaveze, obećavamo da ćemo to uraditi, ali ja nisam baš siguran da mi to, ako ovako nastavimo, možemo postići. Kroz te direktive koje su sadržane u tom čuvenom Akvisu EU. Ako to ispunimo, onda možemo da očekujemo i neke benefite i podršku u daljim reformama od same EU.
Ono što je treći cilj reforme, to je ta konkurentnost. Ako je ne ojačamo, kada dođe do tržišne utakmice, bojim se da tu nemamo šanse da pobedimo. Ne budemo li sproveli ove reforme i došli do otvaranja tržišta, naše učešće u svemu tome će biti zanemarljivo i to će još više pogoršati finansijsku situaciju akcionarskog društva.
Takođe se mora menjati filozofija poslovanja. Ono što mi danas imamo, to nije poslovno orijentisana filozofija. To je ono po principu – radio, ne radio, svira ti radio. Putnici će se voziti po tim kupeima u kakvim se voze. Nekom će otpasti bubreg usput ili neće, ali je činjenica jedna da ako i u tim uslovima takvog monopola dođemo na tržište, u toj konkurenciji mi nemamo šta da tražimo.
Koji su to problemi na koje smo u obavezi zbog građana da izađemo, iznesemo? Ponoviću neke koji su na panelu diskusije u železnici bili izneti. Ponoviću već ko zna koji put kako je svaki poslanik ovde rekao – pa reći ću i ja, ali to je stvarno ovako vrlo interesantno, kao i podaci. Nije na odmet čuti još nekoliko puta da su naše prosečne brzine 42 kilometara na sat, i to samo na nekim delovima. Na oko 300 pružnih deonica je uvedena lagana vožnja, laganije od 40 kilometara. Verovatno je zbog bezbednosti, jer činjenica je jedna da takve brzine predstavljaju vrlo ozbiljnu bezbednost za naše putnike.
Koja su rešenja, ako već govorimo ovako pomalo kritički, što moramo, i to je naša moralna obaveza? Nije sporno da ćemo mi ovo podržati, ali želimo da nateramo sve činioce u ovom društvu da ispune obavezu prema EU, kako ne bi bilo smetnja ostalim da se tamo stigne, ako ćemo ikada tamo i stići. Rešenje je racionalizacija infrastrukture i prilagoditi tu infrastrukturu i sadašnjim, a i budućem obimu sadržaja, uklopiti se u okruženje, videti šta će to u budućnosti biti glavna naša orijentacija, koje će to biti glavne džade za taj neki međunarodni saobraćaj, gde tu može da se iskaže finansijska korist ili benefiti, a gde će to biti isključivo nešto što se zove - socijalna kategorija, ako do toga već moramo da radimo?
Moramo smanjiti troškove, odvojiti sporedne delatnosti i ono što je najstrašnije, a to je – šta ćemo sa brojem zaposlenih kojih je previše? Kako se na tom polju radi, gde se to stiglo, morali smo dobiti ovde informaciju? Ja nešto imam, a to je da se za pet godina smanjio broj zaposlenih sa nekih 20.000 na 18.000, u nekom prirodnom odlivu.
Možemo mi to zbog tih socijalnih pritisaka držati još neko vreme, ali u momentu kad pritisci iz Evrope budu takvi, a iz našeg budžeta takvi, onda ćemo ući u jedinu situaciju da ćemo morati brzo da uradimo smanjivanje broja zaposlenih, a do tada ćemo mnogo štete naneti, zato što ćemo kasniti u reformama i kasnićemo u investiranju infrastrukture, kako bi je prilagodili uslovima da možemo da pratimo konkurenciju kada se sutra vrata otvore i kada drugi operateri eventualno dođu u poziciju ili privatnici dođu u poziciju da se takmiče ko će dobiti posao.
Prema tome, naravno da postoje otpori. Svaki monopolista se bori protiv reforme, ne želi, zato što treba se takmičiti, treba uspeti. Očekujem da taj snažan pritisak EU i ponekad dovođenje subvencija i pomoć od strane u jedan razuman nivo, natera bukvalno, natera i menadžment, da se ubrzano prilagodimo novim zahtevima i možda ćemo, nadam se, jednog dana biti u toj porodici evropskih železnica.
Ne mislim da ćemo doći dotle da možemo da se sa njima do kraja nosimo, ali da budemo bar ono što se zove osnovna ljudska kultura u prevozu naših građana i roba. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanica Ljubica Mrdaković Todorović. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, predloženi zakon o potvrđivanju izmena i dopuna Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima u verziji na osnovu Protokola o izmenama iz juna 1999. godine i septembra 2011. godine i od strane revizione komisije iz juna 2009. godine, u Bernu, predstavlja deo obaveza koje je preuzela i prihvatila naša država u okviru međunarodne saradnje u vezi usaglašavanja standarda prevoza, u ovom slučaju železničkog prevoza.
Ove izmene i dopune čekaju već nekoliko godina da budu potvrđene od strane našeg parlamenta, iako ne predstavljaju nikakvo opterećenje u smislu davanja amandmana ili donošenja drugačijeg predloga, obzirom da se po pravilu usvajaju u celosti, kao već usaglašen tekst, ali našim vrlim zakonodavcima u prethodnom periodu to nije bilo na listi prioriteta, pa se čekalo da prođe neka godina dok ove izmene i dopune Konvencije ne uđu u skupštinsku proceduru.
Kao što znamo, a i svedoci smo da se međunarodni putnički saobraćaj kroz našu zemlju odvija stidljivo, gotovo neprimetno, a ko ne veruje u to neka proba da kupi voznu kartu do Soluna ili do Atine. Naravno, neće je dobiti, jer ne saobraća putnički voz na ovoj međunarodnoj liniji. Žalosno je to, jer Srbija ima dugu tradiciju železničkog saobraćaja. Jedna je od prvih država u svetu koja je krenula u uspostavljanje železničkog saobraćaja. Čuveni "Orient Ekspres" saobraćao je preko teritorije Srbije i u tom pogledu Srbija je bila napredna država, a onda su nastupila neka nova vremena u kojima železnički saobraćaj sve više i više propada.
O zastarelosti naših pruga ne treba trošiti reči, to već svi znaju, ali nadležni u državi treba da znaju da železnički putni saobraćaj u Srbiji, a pogotovo na jugu Srbije, odakle ja dolazim, odumire pod jakim pritiskom lobija autobuskih prevoznika, a osiromašenom jugu je preko potreban ekonomičan i udoban prevoz, kakav može pružiti železnica.
Ako znamo da je saobraćajna kičma svake kopnene zemlje, kakva je Srbija, upravo ta železnička mreža, onda možemo samo da se čudimo podatku da je prosečna brzina vozova u Srbiji oko 30 kilometara na sat i da se pitamo zašto je to tako, dok u razvijenim, tj. organizovanim državama jure savremeni vozovi po tzv. brzim prugama i oni se time diče. To je napredak tehnologije, rezultat pameti i sposobnosti njihovih inženjera, graditelja i pokazatelj prosperiteta države. Doduše, i kod nas je pokazatelj prosperiteta društava i zato dok o ovoj tački dnevnog reda raspravljamo, valjalo bi pogledati kroz prozor i videti šta bi moglo da se uradi po pitanju nevesele situacije koju sam prethodno opisala. Hvala na pažnji.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa nema više prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje prava iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Da li želi reč ministar Mrkonjić? (Da.)
Reč ima ministar. Izvolite.

Kao i uvek kad dođem u Skupštinu, to je već postala praksa, pa neki misle da je fraza, ja kažem da sam iznenađen, jer uvek nešto novo naučim ovde, mada se ovim poslom bavim 40 godina i nosim odgovornost za većinu kritika koje danas dajete ovde "Železnici Srbije", jer sam na železnici proveo više od dve trećine mog radnog veka.
Zahvaljujem svim poslanicima koji su govorili sjajno i onima koji su kritikovali.
Sada ću ipak da uvažim ljude, da pokušam da odgovorim samo na neka pitanja.
Dakle, COTIF nije sporan, da se odmah razumemo. Mi po njemu već radimo i treba da radimo. Nisam shvatio da je bilo ko od poslanika bio protiv toga. Možda neće glasati iz ovih ili onih razloga, ali mi po tim principima i danas radimo. Naša vučna i vozna sredstva, tu je gospodin Mitrović najbolje govorio, kao stručan čovek, kao čovek koji dugo radi na železnici, mi vozila koja idu napolje moramo po tome kodifikovati. COTIF ne govori o tehničkim elementima i o građenju novih pruga.
Odgovoriću samo na neka pitanja vezana za opšte stanje na železnici, s tim što ovo shvatam kao uvod u diskusiju o Zakon o železnici, koji nije usvojen u prošlom mandatu Vlade, ali će biti na dnevnom redu za 15-20 dana, pa će onda gospodin Blažić sve ovo što je sada ovde rekao da dobije.
Dakle, nemojte da shvatite da hoću da polemišem sa vama. Gospodin Jeremić nije tu i neću da komentarišem. Dao je podršku i čovek dobro zna železnicu. Gospođa Jelena nije takođe tu, ali bih nju vezao na gospodina Karolja, slažem se kao čovek koji dugo radi i železnicu znam, u to vreme o kome govorite, jeste, železnica je bila uzor u svakom pogledu. Sećam se još belih rukavica otpravnika vozova i discipline koje su bile na našim prugama, ali, kao jedan od najstarijih među vama ovde, pošto vidim da nema mojih prijatelja iz PUPS, moram da kažem da je železnica uložila sve te svoje kvalitete, pre svega, odmah iza Drugog svetskog rata u modernizaciju države u celini, pa je tu oštećena, bez obzira što je drug Tito imao više razumevanja i onda polako ide osipanje železnice. Pošto je tu moj drug Baki Anđelković, predsednik Upravnog odbora, lepo objašnjavao, meni je lakše da manje o tome govorim. Tako je, slažem se.
Vraćanje na staro nas neće odvesti nigde. Dakle, reforma železnice, na to pitanje da odgovorim sada gospodinu Karolju, reforma železnice kakva sada ide je potrebna železnici i mi ćemo je zajedno sa zakonom završiti, nadam se, u toku naredna dva meseca. Ona je, ono što govori većina poslanika ovde, odvajanje putničkog od teretnog saobraćaja, stvaranje uslova za skidanje monopola železnice, uključivanje novih operatera itd.
Što se tiče gospodina Mitrovića, nemam šta tu da dodam. Čovek može da bude ministar danas, bez obzira kojoj stranci pripada. On to dobro zna. Sve ono što je on rekao, potpuno je u pravu, i o podacima vezanim za stanje na železnici i o današnjem stanju na železnici. Ali, njemu ću da odgovorim sada i u tome odgovaram u paketu šta je železnica u Srbiji danas.
Železnica ima dva života – tekući, to je sve ovo što ste govorili o negativnostima vezanim za železnicu i razvojni. U tom delu, moram da podvučem, Vlada Republike Srbije u prethodnom mandatu, gde sam ja bio ministar, i danas apsolutno daje železnici punu podršku. Naravno, krećemo na neki način od nule. Nije bitno šta je bilo pre toga, da ne ulazim dalje u to. Prvo smo usvojili taj master plan, definisali šta železnica treba da uradi. Kroz reforme pokušavamo da tekući život stavimo na noge, a onda kroz razvoj, o tome uvek volim da govorim, samo razvoj zapošljava nove mlade ljude, razvoj i razvoj. Tekući život zadržava postojeće kapacitete, dakle, nema otpuštanja. Čovek sam koji ne prihvata otpuštanje.
Da odgovorim na pitanje poslaniku, Blažić mislim da je o tome govorio, ili je gospođa Vojić Marković o tome govorila. Od 2000. godine, odnosno do 2003. godine do današnjeg dana, železnica je smanjila broj ljudi sa 30.000 na 18.000. Vi ste rekli u zadnjih pet godina. Dakle, nije stanje takvo da bi sada ljudi bili višak, ali ono što je takođe važno, mi moramo držati jedan kontinuitet i bivša Vlada upravo nije ulazila u železnicu tako brzo, jer nismo imali potrebnu pripremu, dokumentaciju itd.
Danas najveći broj banaka, ove dve evropske i jedna svetska banka, upravo su spremne da uđu u cifru o kojoj je govorio gospodin Mitrović, 4,5 milijarde za modernizaciju Koridora 10. Danas, naravno, ako država nije prezadužena, ili ako taj problem ne stoji pred nama.
Što se tiče kredita, mislim da je o njemu govorio Mirko Čikiriz, delimično, u stvari svi ste govorili po malo o tome, pa i Judita. Naravno, 2008. godine je bilo dosta neiskorišćenih kredita i u putnoj i u železničkoj infrastrukturi. Pokrenuli smo sve te kredite u putnoj. U železničkoj, nažalost, ova dva kredita nismo, ali smo ih danas pokrenuli. Oba kredita idu. Jedan je bio za vozna sredstva i za vučna sredstva. Bilo je dilema i na železnici i među stručnjacima, ja tu dilemu nisam imao, ali, izvinite, javno preduzeće odgovara samo za realizaciju tih svojih kredita.
Bilo je dilema koje vozove da uzimamo, a pruga nam ima komercijalnu brzinu od 40 kilometara na sat. Ne možemo uzimati vozila koja će ići 200 na sat na pruzi od 40 kilometara itd. Tih dilema više nema. Oba kredita su danas aktivna i oba kredita kreću. I dalje sve ove banke su spremne da uđu i da ulažu u našu železnicu.
Gospođo Marković, drago mi je da ste analizirali sve članove i dobru ste analizu postavili. Odgovorio sam vam u vezi kredita, ali dosta vas je govorilo o kadrovima, mislim i gospođa Marković. Poznat sam kao čovek koji je stavio stručnost i pre Mlađana Dinkića u prvi plan. Ni danas ne pitam ko je koja stranka kada uđe u ministarstvo. Partija koja je najsnažnija mora da uzme odgovornost i kroz kadrove.
Drugo je pitanje koliko ćemo tražiti odgovornost od ljudi koji to rade, ali moramo ići tim putem da oni uzimaju najveću odgovornost. U tom delu se nisam mešao u kadrove ni sada u ovoj Vladi, ali ću ih terati da sprovode politiku Vlade Republike Srbije vezano za železnicu i za master plan i da do te 2017. ili 2020. godine u "Bane Mitroviću" stvarno moramo završiti procese o kojima sada govorimo.
Ukoliko budem bio ministar ja ću to isterati do kraja. Naš cilj se zna, moramo do 2017. godine imati Koridor 10 završen za pruge od 160 kilometara na sat, elektrificirane sve pruge i dvokoločne pruge za mešoviti saobraćaj. To nam diktira EU, a to je zadnji put potpisao gospodin Drašković kao ministar inostranih poslova i svaka mu čast. To je zakon.
Gospođo Vojić Marković, nikada nisam govorio o Evropi u smislu o kome je većina nas govorila. Nikada. Čak sam izbacio jednu Hrvaticu kada su me kritikovali oko Koridora 10. Država je uvela Evropu kroz Koridor 10, završetak tog dela autoputa u Evropu. Pre svega, uvek razmišljam o tome šta je interes građana Srbije.
Zastupam tezu – u Srbiji stvaramo uslove kao što su u Evropi. To je cilj i ove Vlade, barem što se mene tiče, a i svake druge buduće Vlade. To je suština i kroz kontinuitet poslova o kojima govorimo u ovakve projekte je teško ulagati novac a ići od mandata do mandata. To je srpski manir. Svi smatramo da sa nama počinje život i to je greška. Život ne počinje sa nama i to moramo da shvatimo, ali moramo nastaviti tamo gde je neko pre nas stao.
Drugu Bakiju neću komentarisati. On je predsednik Upravnog odbora.
Mnogo mi je lakše kada tu ima više ljudi koji odgovaraju. On je sve to sam ispričao. Gospođa Ljubica je lepo definisala problem i sa time se potpuno slažem.
Jedino neću odgovoriti gospodinu Čikirizu, a posle ćemo polemisati oko politike. Jesam '90-tih godina bio nosioc uopšte programa razvoja srpske železnice i puteva. U tome sam učestvovao do danas. Nažalost u raznim političkim vremenima, da ne kažem vremenima i sistemima kroz koje je naša zemlja prolazila. I tada su otpori bili ogromni, gospođo Vojić Marković. To je modernizacija železnice. Ni '90-tih godina nije bilo razumevanja, ali i tada smo definisali šta Evropa od nas traži kao saobraćajne zemlje i koji su naši putevi.
Danas sam ponosan a često sam i kritikovan u mandatu ove Vlade. Kao to da je ministar saobraćaja pustio da se neki drugi bave putevima. Pa, zašto? Postoji master plan i on je definisao sve ovo što sada radi Vlada Republike Srbije. Zašto? Neka svaki ministar odgovara za svoj deo posla koji radi. Moj zadatak je da to pratim.
U železnici je stvar malo jednostavnija. Koridor 10 – naravno. Ruski kredit – naravno biće realizovan. To garantujem. Da li će biti ovo što je gospodin Anđelković govorio, pruga Valjevo – Loznica, ili Koridor 10? Ako bude spremna dokumentacija, jer smo imali dosta muke sa ruskim kreditom, to moram da kažem, jer nismo imali spremnu dokumentaciju. Nema projekata. To je priprema.
Podvlačim, priprema je isto toliko važna koliko i sama realizacija tih projekata. Priprema nosi onoliko vremena koliko i realizacija. Ako planiramo da gradimo put pet godina i priprema traje pet godina.
Nažalost, svesno sam ušao sa Koridorom 10, severnim krakom, bez dovoljno priprema, nisam ni znao šta se dešavalo između 2000. i 2008. godine. Ipak, taj koridor smo završili, uz veliki napor, ali smo ga završili.
Zbog toga, zahvaljujem poslanicima što imaju razumevanja, a pozivam ih da sada kada bude zakon o železnici, upravo ovu diskusiju usmere u tom cilju. Nadam se da ću kao ministar saobraćaja izneti predlog kako vidim u kom vremenu šta od ovih projekata da može da se uradi. Sada imamo barem orijentaciju šta treba da radimo. Hvala.

Gospođo Vojić Marković ne mogu vam dati pravo na repliku u ovom delu sednice, pošto je ovo samo bila završna reč ministra. On se osvrnuo na vaša izlaganja. Zaista izvinite.
Na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju izmena i dopuna Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF).
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, a s obzirom na to da na Predlog zakona nisu podneti amandmani, Narodna skupština će, saglasno članu 160. stav 3. Poslovnika u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u celini.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda današnje sednice.
Sada određujem redovnu pauzu. Sa radom ćemo nastaviti u 15,00 časova.
(Posle pauze.)