Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mi smo već dva puta od 2011. godine u situaciji da menjamo zakon koji je donet, Zakon o javnim beležnicima, a da faktički u međuvremenu ni jednog jedinog javnog beležnika nismo imenovali. To, naravno, govori o tome da Vlada, prvenstveno prethodna, ovoj materiji nije pristupila na ozbiljan način i nije na sveobuhvatan način sagledala materiju koju zakon reguliše.
Ako se ne varam, mi smo krajem avgusta 2012. godine raspravljali o ovom predlogu zakona i tada je grupa od 61 narodnog poslanika SNS predlagala da se izmeni ovaj zakon, u tom smislu što će se odložiti njegova primena za 1. mart ove godine. Ako se sećate, u stvari vi se ne sećate jer tada niste bili ovlašćeni predstavnik, iako smo mi to iščekivali, tada su poslanici DSS sve vreme ukazivali na to da rok koji je postavljen, tačnije rok od šest meseci, nije realan rok i da nije realno očekivati da će ministarstvo koje je nasledilo ogromne probleme biti u mogućnosti da obezbedi primenu ovog zakona o javnim beležnicima.
Takođe smo smatrali da Zakon o javnim beležnicima u celokupnom tom haosu, u kom se našla i reforma pravosuđa i uopšte Ministarstvo pravde, koje je nasledilo ogromne probleme, neće staviti Zakon o javnim beležnicima kao svoj prioritet. Da smo bili u pravu i ova današnja rasprava potvrđuje.
Ovde želim da ukažem na jednu vrlo važnu činjenicu, da su poslanici DSS, bar kada je oblast pravosuđa u pitanju, sve što smo do sada govorili i sve primedbe koje su iznosili, ne samo u ovom sazivu, nego i ranije, bili apsolutno u pravu. Da su nas slušali, da su jednostavno shvatili sa koliko ozbiljnosti i sa kolikom ozbiljnošću pristupamo svim ovim zakonima o kojima raspravlja Skupština, mislim da ni kao država ne bi bili danas u ovakvoj situaciji.
Setićete se, takođe, da nismo samo u pravu kada je ova današnja rasprava u pitanju, nego smo bili u pravu i kada smo prošli put raspravljali o prestanku funkcije predsedniku Vrhovnog kasacionog suda, jer smo na vreme ukazivali da je odredba po kojoj se bira neustavna. Ovo, naravno, ne govorim da bi likovali, jer nam to nije cilj, ovo govorim prvenstveno zbog toga što želim da ukažem na osnovanost, argumentovanost i ozbiljnost naših nastupa u Narodnoj skupštini.
Sada ću takođe morati da vam ukažem i na još jednu grešku koja se potkrala u ovom predlogu zakona, koji ima svega sedam članova. Naime, radi se o članu 6. koji se odnosi na član 182. zakona. U tom članu se kaže da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku" Republike Srbije, a primenjuje se od 1. marta 2014. godine. Tačno je da ste vi u članu 7. rekli i predvideli da ovaj zakon stupa na snagu sledećeg dana, ali je neophodno amandmanski reagovati i izmeniti ovu odredbu zakona, da ne bi došli u situaciju da u istom zakonu imamo dve kontradiktorne odredbe. Mi smo podneli amandman u tom smislu. Nisam sigurna da li će on biti pravno moguć, iz razloga što se član 6. odnosi striktno na promenu jezičke, odnosno vremenske odrednice. Nisam sigurna da li će biti moguć, ali vas molim da prosto ovu grešku ispravimo na bilo koji način, da li prihvatanjem našeg amandmana ili na drugi način. Da li to može da uradi Odbor za pravosuđe, potpuno je sve jedno, ali ova odredba ne sme da stoji u ovom predlogu zakona, jer ćemo doći u situaciju da sve ono zbog čega se danas nalazimo u Skupštini, a to je odlaganje primene ovog zakona, neće biti moguće.
Takođe smo mišljenja da ako smanjujemo broj članova ispitne komisije sa šest na pet članova, onda je neophodno da svih pet članova ispituju jednog kandidata.
Zašto ovo smatram? Prvenstveno zbog toga što bi na taj način obezbedili da svaki kandidat za javnom beležnika ima potpuno isti tretman, jer ga ispituju svih pet članova ispitne komisije. Sa druge strane, otklonili bi eventualnu mogućnost, eventualne zloupotrebe člana ispitne komisije. Zbog toga smatram da i taj amandman je vredan vaše pažnje. To su ujedno i dva amandmana koja smo mi podneli. Nismo imali više mogućnosti za podnošenje amandmana, jer ovaj prvi član, koji ste predvideli je potpuno u saglasnosti sa onim što i mi mislimo.
Sve u svemu, ovaj predlog zakona je, po našem mišljenju, tehničke prirode. Njime se ne regulišu neke veće izmene i to sam upravo iz vašeg uvodnog izlaganja i zaključila da i vi niste potpuno saglasni sa tekstom zakona ovako kako on danas izgleda i da je u tom smislu potrebno da pretrpi neke određene izmene.
Mislim da je važeći Zakon o javnom beležništvu, a to smo govorili i u trenutku kada se on usvajao, nije najbolja garancija za postojanje samostalne i nezavisne javnobeležničke struke. Zašto to mislimo? Zbog toga što je javnobeležnička struka pod prenaglašenim uticajem izvršne vlasti. Ako pogledamo osnovni tekst zakona, onda zaključujemo da ministar ima isključivo ovlašćenje u regulisanju svih onih pitanja koja se odnose na javne beležnike. Znači, od samog izbora ili predlaganja konkursne komisije, do predlaganja izborne komisije, kao što to vidimo danas i, naravno, do samog imenovanja prvih 100 beležnika koje su u isključivoj njegovoj nadležnosti. To smatramo da, jednostavno, po našem mišljenju taj princip rada ne bi trebalo da bude prihvatljiv. Mislimo da se tu narušava osnovni princip javnobeležničke struke, a to je upravo njena nezavisnost i njena samostalnost.
Ako ostanemo pri tome da ministar imenuje, svojim rešenjem, prvih 100 javnih beležnika, onda možemo da dođemo u situaciju da će on maltene imenovati više javnih beležnika nego što će to činiti javnobeležnička komora onog trenutka kada bude formirana. U tom smislu, mi smatramo da taj princip rada ne bi trebalo da opstane kao član zakona.
Još veći problem, naravno, od ovih koje sam sada iznela, je taj postupak imenovanja javnih beležnika. On je, u svakom slučaju, sada bar potpuno netransparentan. Mislim da nisu razrađeni ni merila, a ni kriterijumi za samo imenovanje javnih beležnika. Ako se ne varam, u osnovnom zakonu je samo pet članova predviđeno, koji se bavi samim postupkom imenovanja, a od tih pet članova, samo jedan stav tog jednog člana govori da u situaciji kada se bira između dva ili više kandidata za javne beležnike, uzeće se u obzir rezultati na javnobeležničkom ispitu, rezultati na pravosudnom ispitu i, naravno, rezultati na radu kandidata za javnog beležnika. Mislimo, da je to nedovoljno i da se ostavlja ogroman prostor za jedno, rekla bih, proizvoljno odlučivanje i ne otklanja se sumnja u nepristrasan izbor. Zbog toga smatramo da su ove odredbe osnovnog zakona o javnom beležništvu morale da budu predmet današnje rasprave.
Mi, naravno, kao poslanička grupa, a to smo radili i ranije, podržavamo ideju donošenja jednog dobrog, modernog, mnogo boljeg zakona o javnom beležništvu, prvenstveno zbog toga što uviđamo sve dobre osobine javnog beležništva, odnosno javnobeležničke struke, zbog toga što smatramo, prvenstveno, da će na taj način doći do rasterećenja sudova. Sudovi više neće biti u obavezi da rade sve one radnje koje bi inače morali da rade, onog trenutka kada dođe do formiranja notarijata u Srbiji. Takođe, smatramo da se već sigurnost u pravni promet unosi i olakšava se dokazivanje. To su tri ključna razloga zbog čega mi smatramo da notarijat mora da zaživi u Srbiji.
Podsetiću vas, takođe, da smo mi davne 1930. godine imali Zakon o javnim beležnicima, koji je imao svega par strana. Ja sam ga jedanput pokazivala u ovom domu. On je za to vreme bio jedan napredan, izuzetno moderan zakon, koji je na jasan način regulisao sva pitanja koja mi očigledno danas nismo u mogućnosti da učinimo. Prosto, želim da kažem, ako smo tada, pre više od 80 godina, imali jedan zakon koji je bio moderan, napredan zakon za to vreme, onda me zaista brine ako danas, 2013. godine, mi to nismo u mogućnosti. Danas, mi takav zakon definitivno nemamo.
Pozivam vas da obratite pažnju na predloge koje mi iznosimo, na primedbe koje imamo na osnovni tekst zakona, kako bi zajednički došli u situaciju da donesemo zakon koji Srbija u ovom trenutku zaslužuje. Hvala vam.