Hvala vam što će vaša poslanička grupa glasati za Predlog ovog zakona.
Samo da vas informišem da su, recimo, dugovi, odnosno potraživanja EPS blizu milijardu evra, ali tako da je pola-pola, znači oko 50% je privreda i 50% su ta domaćinstva i građani, pošto ste rekli, napravili ste malu razliku iza toga.
Slažem se potpuno da je bilo i selektivnog isključenja ili nije bilo isključenja ili su prosto ljudi negovani u tom smislu da ne moraju da plaćaju električnu energiju. Mi smo napravili sada jednu drugu stvar. Naravno, otpisali smo kamate, ponudili smo reprogram, ali uz obavezu da onog trenutka kada se taj reprogram ne bude poštovao, bilo da je u pitanju privredni subjekt, bilo da je u pitanju domaćinstvo, struja će morati da se isključi.
Dakle, moramo da počnemo drugačije da se ponašamo. To govorim i zbog ovog drugog dela samog ovog zakona, gde ste govorili o svesti građana. To nije samo pitanje Ministarstva, Vlade, države i ovog parlamenta koji će raspravljati o ovome. Svi poslanici znaju i znaće osnovne stvari iz ovog zakona, a to je pitanje i lokalnih samouprava i gradova i svih nas zajedno, da ljudima objasnimo kakve sve koristi mogu da imaju od ovog zakona, a samim tim da onda globalno imamo povećanje energetske efikasnosti i ono što mi na kraju gledamo, a to je stabilnost, manji uvoz energije i svakako povećanje konkurentnosti.
Ono što je veoma važno, važne su nove tehnologije, važno je da industrija i privreda počnu da koriste takvu opremu koja je energetski efikasna. Na kraju krajeva, u Zakonu o javnim nabavkama postoji jedan deo gde se kaže da sada pri javnim nabavkama mora da se ispoštuje i to pitanje, odnosno princip energetske efikasnosti.
Ovo jeste prvi korak, ali još važnije od svega, s početka vašeg govora, vraćam se, to je da se zakon primenjuje, da krenu podzakonska akta što pre i da taj zakon zaista počne da se primenjuje, a i smo tu da, između ostalog, kontrolišemo njegovu primenu.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić.

Poštovana gospođo Mihajlović, uvažene kolege, najpre, svaka čast za zakon. Čini mi se da je ovo jedan od najboljih zakona, bar u poslednje vreme, koje usvajamo u ovom parlamentu.
Kada je u pitanju energetska efikasnost i potrošnja energije u Srbiji, Srbija je po tom pitanju bez premca najveći rasipnik u Evropi, sigurno. Srbija troši 2,5 puta više energije od svetskog proseka i negde gotovo četiri puta više od zemalja EU po uslovno jedinici društvenog bruto proizvoda.
Ta činjenica govori mnogo o nama, o našem odnosu prema jednom važnom resursu i govori o tome da smo upravo iz tog razloga u najvećoj meri trenutno na 35 mestu po konkurentnosti u odnosu na 144 zemlje sveta. Dakle, to je i sam zakonodavac konstatovao u ciljevima ovog zakona, gde je povezao direktno energetsku efikasnost za konkurentnošću.
Jasno je da sa ovakvim sistemom ne možemo da idemo daleko. Žalosno je to što ovaj zakon nismo doneli bar deset godina ranije. Prošlo je mnogo vremena, mnogo toga smo izgubili, mnogo toga je otišlo u vetar. Neću imati dugu diskusiju. Moji prethodnici su dosta toga rekli. Osvrnuću se na nešto što je gotovo svako spomenuo, pa i vi više puta, na svest.
Uspešna implementacija ovog zakona će zavisiti isključivo od toga koliko ćemo svi zajedno uspeti da promeni svest ljudi i odnos prema trošenju energije. Niko od nas ili gotovo niko ne zna šta je iza onog prekidača za struju koji tek tako lako i jednostavno aktiviramo, dobijemo ono što nam treba, da li je to svetlo, TV, kompjuter, mašina za veš ili nešto drugo. Ljudi ne razmišljaju u tom trenutku šta iza toga stoji i kakve su posledice, kako dolazimo do te struje. Jednostavno, ona se troši kao da se nabavlja u samoposluzi, odnosno kao da je tu na licu mesta.
To je nešto što sam na ličnom iskustvu shvatio, kada je u pitanju ta svest, nekoliko puta kada sam sopstvenu decu kritikovao da ne gase svetlo za sobom. Oni su komentarisali kako sam maliciozan, kako sam sitničar i kako to nije ništa. Čak su pokušali da mi dokažu da tih pola sata ne košta ni dva dinara. To je tačno.
Međutim, kada sam im objasnio da se zbog toga seku šume, da nestaju hektari plodnog zemljišta, da se zagađuje čovekova sredina, pa obzirom da dolazim iz Požarevca, kada sam sa njima odlazio u Kostolac, kada su videli posledice višedecenijskog rada jedne termoelektrane, onda im je tek postalo jasno da nije problem u novcu i nije problem u toj ceni, nego je problem u tome koliko je zapravo stvarno suštinski skupa električna energija ili bilo koji drugi oblik energije, posebno one koje se ne mogu obnavljati.
Čini mi se da se u zakonu možda mogli eksplicitno, kada se radi o dokumentima, akcionim planovima, prognanima, pa u onim formulacijama gde se, između ostalog, kaže – program treba naročito da sadrži, možda je trebalo da stoji i obavezna edukacija, ili medijska kampanja, ili bilo šta što se podrazumeva. Siguran sam da u strategiji i u svakom dokumentu, a i vi ste sami o tome govorili, da se spremaju različite brošure, ali nije bilo na odmet da se i to eksplicitno, možda kao neka obaveza navede, ali sam siguran da se to podrazumeva.
Možemo da vidimo na svakom koraku tu našu neefikasnost, počev od toga da svaki dan možemo da vidimo uličnu rasvetu koja gori usred bela dana, da u koju god kancelariju, naročito kancelariju tamo gde se radi u javnom sektoru, u državnim institucijama, možemo da vidimo. I ja sam viđao i svi vi, gde zaposleni sede, naravno, parno grejanje radi, tu je i grejalica, obavezno ona kvarcna, ali i otvoren prozor, da bi bio vazduh svež, pošto zebu noge, a kako taj svež vazduh pada dole, onda mora i grejalica.
Dakle, to je ta vrsta bahatosti i nemanja nikakvog osećaja, niti svesti kada je u pitanju, konkretno, potrošnja struje ili bilo kog drugog energenta, pogotovo tada kada ljudi znaju da to oni lično ne plaćaju iz džepa.
Kada već govorim o svesti, postoji jedna vrsta naopake svesti, potpuno snažno uvrežena, da je struja, zapravo, jeftina, da ne mora da se plaća i da može da se krade. Veliki broj građana ima tu naopaku svest da je sve to dozvoljeno. Ne samo građani, nego mnoge privrede, mnoge kompanije, firme apsolutno ne kalkulišu struju, jer znaju da mogu da je troše, a da je pri tom ne plate. Sami ste spomenuli da je dug više od milijardu evra. Ta vrsta naopake svesti je upravo posledica toga što nismo imali jedan ovakav zakon.
Zamislite sada, čini mi se da ste i to danas spomenuli, da nam poraste industrijska proizvodnja za 10%. Morali bi da uvozimo daleko više struje i potpuno bi smanjili, anulirali efekat takvog jednog pozitivnog događaja.
Često se govori o tome da su nam potrebni energetski kapaciteti. Slažem se, ali pre toga je potrebno da napravimo uštede koje upravo ovaj zakon može da obezbedi, ukoliko se dosledno pripremi, jer su efekti ovog zakona, zapravo, jednaki efektima izgradnje kapaciteta u oblasti - da li se radi o termoelektranama, hidrocentralama, energiji vetra ili nekoj drugoj, zapravo, ovaj zakon omogućava da ta kofa za koju svi znamo da je bušna i koju godinama punimo iz budžeta, dolivamo, da je daleko jednostavnije da je zakrpimo, a nakon toga punimo. Čini mi se da ovaj zakon, ukoliko bude bio primenjen, može da ima takav jedan efekat.
Na kraju, svakako da ćemo podržati jedan ovakav zakon i svesni činjenice da će energije u budućnosti biti sve manje, da će biti sve skuplja, da je izuzetno važan strateški, da kažem, resurs. Svaka vam čast za zakon, uz još jednu konstataciju, da je morao da bude donet najmanje desetak godina ranije, da smo mnogo propustili, mnogo izgubili, ali sam siguran da će i ta svest da ide u nekom pozitivnom pravcu, pa da ćemo svi zajedno ubuduće budemo daleko efikasniji, da manje trošimo energije a da imamo veće efekte. Hvala.

 Reč ima ministar Zorana Mihajlović. Izvolite.

Hvala vama.
Vezaću se samo za jednu stvar koju ste pomenuli, a koja je značajna. To što građani Srbije uglavnom koriste električnu energiju za grejanje, oni se ponašaju racionalno, oni gledaju šta je najjeftinije za njih u odnosu na druge energente i biraju prema svom kućnom budžetu ono što njima odgovara. Na državi je, na Vladi i na ministarstvu da utvrdi i da uredi nekoliko stvari, koje radimo u poslednjih šest meseci, a to je da pripremamo jednu cenovnu politiku za koju će se unapred znati kako će se kretati cene. Ne samo cene kao cene, nego da utvrdimo paritete između energenata.
Zbog toga smo toliko toga prethodno već uradili u oblasti obnovljivih izvora. Zbog toga se trudimo da krenemo na merenje po utrošku kod toplana. Zbog toga je, u stvari, ovaj zakon o energetskoj efikasnosti. Jer, sve ovo što sam nabrojala i te kako utiče na to da možemo da ponudimo i određenu alternativu, a ne da električna energija, za koju ste sami već rekli šta je sve potrebno da bismo uopšte dobili kilovat čas, se koristi za grejanje. Samo toliko.

Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo Mihajlović, moji prethodnici su dosta stvari rekli u prilog ovom zakonu, pomenuću neke najvažnije, a radi se o dva zakona. Jedan je zakon o energetskoj efikasnosti, drugi je potvrđivanje Sporazuma sa Ruskom Federacijom o uvozu gasa. Moja diskusija će se više odnositi na zakon o energetskoj efikasnosti, za koji smo svi konstatovali i slažemo se da je ključni zakon, jedan od najvažnijih zakona koji može da unapredi kvalitet naših života.
Ovaj zakon, rekli ste u vašem uvodnom izlaganju, kasni tri godine, odnosno bio je spreman za skupštinsku raspravu 2009. godine, a tek ga sad dobijamo u ovakvoj formi i vodimo raspravu o njemu. Rekao bih da ovaj zakon kasni bar jedno 15 -20 godina i da zemlje koje su bile našeg nivoa razvoja su ovakve zakone i mere iz ovih zakona počele da primenjuju daleko ranije.
Kao temelj rešavanja problema u energetskom sektoru, a temelj je praktično postavljen u periodu 2004. do 2008. godine, donošenjem Strategije razvoja energetike Republike Srbije, donošenjem programa ostvarivanja te strategije u Zakonu o energetici. Praktično je u toku 2007. godine ovaj zakon, u najvećem delu, bio pripremljen za skupštinsku raspravu i nije dovršen. Da podsetim u to vreme su ministri bili iz DSS. Padom Vlade 2008. godine, taj zakon nije došao u skupštinsku raspravu. U svakom slučaju, najveći deo ove zakonske materije koju danas imamo pred sobom je već tada bio spreman i pripremljen, u najvećem delu, u ovakvom obliku.
Opšte je poznata činjenica da je Srbija jedna od najvećih rasipnika energije. Govoreći septembra meseca, kada se donosio Zakon o ukidanju agencije za energetsku efikasnost, govorio o tome da samo neobrazovane i nerazvijene nacije i društva se tako odnose prema energiji. Podaci da se u razvijenim zemljama Evrope, da ne kažem sveta, troši oko 100 – 120 kilovata po metru kvadratnom godišnje, a da se kod nas ta potrošnja kreće od 230 u javnim zgradama, pa čak i do 300 u privatnim zgradama, zaista jako slikovito govore kako se neracionalno i apsolutno neefikasno odnosimo prema energiji.
U tom smislu je ovakav zakon preko potreban. Prosto, dolazimo do jednog osnovnog pitanja – šta je razlog tome da se na ovaj način građani ovako odnose prema energiji, odnosno da se ovako neracionalno odnosimo prema energetskim resursima, da rasipamo energiju potpuno nepotrebno? Tu bih naveo dva osnovna razloga. Jedan jeste svest i svakako jačanje svesti kod stanovništava o tome da je neophodno racionalno se odnositi prema energiji i racionalno tu energiju trošiti.
Drugi razlog jeste, ono što ste vi pomenuli malo pre, neadekvatna cenovna politika. Potpuno je neshvatljivo da od ukupno potrošene električne energije za domaćinstva, inače 24% ukupne potrošnje, otpada na potrošnju na domaćinstvima, a da od toga 50% električne energije, koja se potroši u domaćinstvima, 65% od te količine potroši na grejanje. Za proizvodnju jednog kilovata električne struje se potroši 4 do 4,5 kilovata, računajući sve gubitke, naravno u prenosnom sistemu, gubitke u proizvodnji toplotne energije, da bi se ta energija dobila kao najkvalitetnija, najbolja u vidu električne energije, a onda čak 65% ukupne potrošnje u domaćinstvima električne energije se pretvori opet u tu istu toplotnu.Dakle, već u startu idemo u odnosu 1:5. Uništimo pet kilovata uglja ili ne znam kog drugog energenta, gasa na primer, da bi smo dobili jedan kilovat te iste toplotne energije koju koristimo kao finalnu energiju. Razlog za to je, naravno neadekvatna cenovna politika, odnosno neadekvatan sistem.
Cena energije za domaćinstva, za osnovnu potrošnju električne energije govorim, za osnovnu potrošnju mora da ima i tu socijalnu komponentu, ali samo za ona domaćinstva koja troše na racionalan način, odnosno dokle je taj broj kilovata adekvatan minimalnoj potrošnji. Sve što izlazi iz tog okvira, dakle, preko 1000, 1200, 1500 kilovata, mora da ima daleko veću cenu električne energije da bi prosto bilo destimulativno za potrošnju te električne energije za grejanje.
Što se tiče samog zakona, on je, dakle, na prvi pogled obiman, ali je u principu načelan i on je obradio nekoliko segmenata. Prvo, je obradio politiku i strategiju efikasnog korišćenja energije.
Zatim, ovim zakonom se predviđa uvođenje energetskih menadžera i energetskih savetnika koji su ustvari ta stručna lica koja treba da sprovode politiku energetske efikasnosti, da na organizovani način sprovode mere, donose mere u lokalnim samoupravama ili javnim preduzećima i drugim potrošačima energije, najvećim potrošačima energije. Takođe se u ovom zakonu uvodi i obaveza označavanja proizvoda, odnosno onih koji troše električnu energiju, bele tehnike i svih drugih kućnih aparata, tzv energetski razredi, koji do sada jesu postojali na našem tržištu, ali u glavnom kao uvozni proizvodi. Što se tiče naših proizvoda, ta obaveza nije postojala, te je to još jedna kvalitetna novina. U zakonu je takođe obrađena materija energetske efikasnosti u samoj proizvodnji energije.
Malo pre ste rekli da je u procesu proizvodnje ta efikasnost prilično na niskom nivou i da postoje razvojem nauke nove tehnologije koje su daleko efikasnije i u tom smislu je potrebno da i naša energetska postrojenja primene te nove tehnologije, što će ih i ovaj zakon naterati. Obrađena je i materija energetske efikasnosti u saobraćaju, odnosno transportu. Veoma veliki procenat energije se potroši u samom transportu, gde se mogu napraviti veoma velike uštede.
Ono što je po nama najvažnije da se predviđa finansijska podrška za sprovođenje ovih mera kroz osnivanje budžetskog fonda za sprovođenje mera energetske efikasnosti i kroz podsticajne mere za sprovođenje energetske efikasnosti u vidu poreskih, carinskih i drugih olakšica. Ono što je neka prva moja primedba jeste što se u delu koji govori o poreskim, carinskim i drugim olakšicama, sem načelne odredbe da se mogu utvrditi poreske, carinske i druge olakšice, ne govori ništa više o tome. Pretpostavljam da se ta materija uređuje nekim drugim zakonima, ali je moglo da se bar navede za koje vrste proizvoda ili izolacionih, građevinskih i drugih materijala te mere treba da budu predviđene, naročito ako se ima u vidu podatak da se prema strategiji razvoja energetike, odnosno programu ostvarivanja strategije kroz sprovođenje mera u zgradarstvu zamenom sijalica, primenom standarda u smislu gradnje kroz izolaciju objekata, zamenu stolarije ili drugih mera može napraviti neverovatna ušteda od čak 10 hiljada gigavat sati energije, što odgovara godišnjoj uštedi od 350 miliona evra na godišnjem nivou, što godišnje predstavlja izuzetno veliku sumu. Primera radi, Srbija se zadužila sa 350 miliona evra da gradi autoput od Beograda do Čačka. Zamislite na godišnjem nivou kada bi uštedeli toliko para koliko bi smo mogli autoputeva da izgradimo, da ne rasipamo toliko energije. To je teoretska cifra. Ali, kroz sprovođenje svih mera čak se može i na taj način razmišljati.
Što se tiče same energetske efikasnosti u zgradarstvu, neophodno je stimulisati građane i domaćinstva da primene sve mere energetske efikasnosti kroz zamenu stolarije, kvalitetniji građevinski materijal, ali i kroz izolacije zgrada koji su danas najveći rasipači energije. Pretpostavljam da će te to kroz podzakonske akte i akte oko osnivanja budžetskog fonda za energetsku efikasnost detaljnije razraditi. Građani na sličan način razmišljaju, naročito ako cene energije budu rasle, a verovatno će rasti u budućem periodu. Imaće motiv da primene sve ove mere, ali će im biti potrebna i finansijska podrška u vidu jeftinih ili beskamatnih kredita, u vidu poreskih olakšica, oslobađanja od PDV nekih proizvoda koji se koriste za izolaciju. Tako da je neophodno što je moguće više novca upumpati u taj budžetski fond kako bi efekti bili mnogo veći.
Nažalost, u zakonu se ne govori o tome sa kolikim novcem će raspolagati budžetski fond. Verovatno i nije moglo biti drugačije predviđeno. Jedna od naših primedbi je što kada se govori o budžetskom fondu nije predviđeno da se budžetski fond može puniti i od raznih taksi ekoloških od onih koji proizvode energiju, emituju štetne gasove, da se može predvideti taksa na gorivo, taksa na potrošnju uglja ili bilo kog drugog energenta. Na taj način bi bilo daleko predvidljivije i stabilnije punjenje fonda, više para u fondu. Ovako predviđanje da će se u državnom budžetu odvajati određena svota novca za budžetski fond za energetsku efikasnost je prilično, po meni, klimava stvar, imajući u vidu stanje u našem budžetu i imajući u vidu to da se taj budžet nažalost dobrim delom puni od kredita koje država uzima da bi održala osnovne aktivnosti države.
Još jedna od primedbi koja se konkretno tiče ovog zakona jeste član 54, kao i član 55, koji govore o kontroli sistema za grejanje i kotlova i kontroli sistema za klimatizaciju, gde se predviđa obaveza da sva domaćinstva koja imaju kotlove veće od 20 kilovata su dužna da obezbede sprovođenje kontrole kotlova, što mislim da nije čak ni racionalno ni uputno, obzirom da je taj broj domaćinstava izuzetno visok. Stvorićemo jednu veliku administraciju i birokratiju, da svako ko se greje preko centralnog kotla mora da ima i taj namet da kontroliše njegovu efikasnost, vrlo često i da za to plaća odgovarajuću naknadu.
Takođe, ista primedba se odnosi i na član 55, a koji se odnosi na sisteme za klimatizaciju, gde se kaže da vlasnik objekta ili dela objekta gde je ugrađen sistem za klimatizaciju nominalne rashladne snage veće od 12 kilovata dužan je da obezbedi sprovođenje redovnih kontrola tog sistema. Ispašće da će svaka kuća morati da kontroliše svoje klima uređaje. Mislim da je tu bilo daleko svrsishodnije da se odredba zakona odnosila na centralne sisteme za rashlađivanje, a ne samo na pojedinačne.
Na kraju krajeva, ti sistemi za hlađenje, koji su ovde predviđeni u članu 55, su električni uređaji koji pri kupovini imaju svoj energetski razred. Ne vidim svrhu zašto bi neko morao da kontroliše pored sertifikata proizvođača, a koji garantuje da određeni proizvod ima određeni kvalitet, odnosno energetski razred.
Na kraju, DSS smatra da je ovaj zakon veoma važan i mnoge njegove odredbe jesu vrlo kvalitetno obrađene. Ne odgovara nam i mislimo da nije pametno, čak za vas, kao ministra, da se u svakom drugom, trećem članu govori da ministar propisuje bliže uslove za obrasce, propisuje bliže uslove izgleda izveštaja itd. Mislim da ministarstvo i vaši saradnici to treba da rade, a ministar treba da se bavi strateškim stvarima, što se tiče energetike, a ne pojedinačnim stvarima.
Što se DSS tiče, podneli smo desetak amandmana i u skladu sa time šta će biti sa tim amandmanima, da li će biti prihvaćeni ili ne, opredelićemo se u danu za glasanje da li ćemo ga podržati.
Želim da izrazim zadovoljstvo što je zakon konačno došao pred poslanike i što će konačno biti usvojen sa nadom da će budžetski fond, koji je u stvari glavna potpora za sprovođenje zakona, biti adekvatno popunjen kako bi se ove mere što pre sprovele i kako bi benefiti bili što pre vidljivi. Hvala.

Reč ima ministar Zorana Mihajlović.

U većini stvari se slažem sa vama, ali samo da dopunim, a vezano za poreske i carinske olakšice koje ste pominjali. One će svakako biti uređene podzakonskim aktom i to u roku od 12 meseci. Upravo ti članovi zakona su u prelaznim odredbama napisani da će u roku od 12 meseci taj podzakonski akt biti donet.
Vezano za budžetski fond, on se neće puniti samo kroz budžet, odnosno izdvajanjem novca iz budžeta, nego može i kroz donacije i kredite, a što smo takođe stavili u zakon.
Što se kontrole tiče, ta kontrola klima preko 12 kilovata ili kotlova od 20 kilovata, to su vam 100 kvadrata stanovi, zgrade, kuće, svejedno, ili 150 ako su u pitanju klime. Naravno, moramo da kontrolišemo, bez obzira na taj sertifikat koji ste vi pomenuli. Naše je mišljenje da ne bismo imali problema i kroz ugovore o uslugama o kojima ćemo verovatno pričati, to je neophodan deo kontrole. Možda ćemo kasnije nekim izmenama u budućnosti doći do zaključka da nam je to višak, ali za sada, po svim procenama koje radimo, se čini da je to neophodno da uradimo. To nije niska granica, već sam rekla 100 – 150 kvadrata. To nije malo.

Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, replika.