Hvala.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, gospodine predsedavajući, svedoci smo poslednjih nedelja i meseci vrlo žive političke aktivnosti na relaciji Berlin-Brisel-Beograd-Priština. Dakle, samo smo nemi svedoci, jer se vrlo malo i loše obaveštavamo o tome. Dakle, i kao javnost Srbije i kao ovaj parlament, bez obzira što postoji načelna obaveza Vlade da o tome redovno i verodostojno izveštava i parlament i javnost i bez obzira što postoji obaveza iz one rezolucije koju ste usvojili svi da se na određeno vreme tokom ovih razgovora parlament obaveštava o tome.
Mi imamo jedan parlament koji uglavnom u tišini doživljava i prihvata ovo što se događa, sem što ponekad neko iz opozicije, ovako kao ja sada, postavi pitanje. Dakle, idealna situacija ćutanja i tišine je ostvarena, nama ni Odbor za Kosovo i Metohiju ne raspravlja o ovom dijalogu Beograd-Priština i ovim živim aktivnostima. Mogu vam reći, ko to ne zna i ko nije član odbora možda i ne zna, da
odbor u zadnjih pet meseci tu temu nije stavio na dnevni red. Stavio je temu i o izveštajima Kancelarije za Kosovo i Metohiju i o anketnom odboru koji treba da ispita sredstva koja se troše za Kosovo i Metohiju i o ljudskim pravima izbeglica itd, jedino nije temu oko ovog razgovora. Toliko oko našeg informisanja.
Ono što čujemo od učesnika na ovim razgovorima to je protivrečno. Dakle, ne samo protivrečno ako poredimo izjave predstavnika Beograda i Prištine, nego protivrečna ako poredimo izjave predstavnika iz Beograda, dakle, naše vlasti, pa čak ako poredimo i izjave jednog istog predstavnika iz Beograda, npr. premijera.
Dana, 4. marta uveče, on je rekao da nije bilo pomaka u razgovoru, a 5. marta ujutru je rekao da je bilo pomaka u razgovoru. Posle ovih razgovora sa Ketrin Ešton u Briselu jedan je rekao da je Priština popustila, a drugi je rekao da Priština nije popustila.
Onda čitamo saopštenja kabineta Ketrin Ešton, koji uopšte ne govore ni o popuštanju ni o nepopuštanju, ne govori o onome što je kao važno, da Srbi dobiju autonomiju u tom nezavisnom Kosovu, za šta se Vlada jako puno zalaže itd. Ona samo kaže da je dogovoreno da se proces ubrza. To je suština saopštenja iz kabineta Ketrin Ešton. Ona ima rok da to završi do nekog 6. ili 16. aprila i da se bavi nekim drugim važnim stvarima nego pitanjima odnosa Beograda i Prištine.
Najzad, saznajemo iz Prištine šta se događa i, nažalost, to najviše odgovara istini, ne zato što mi iz opozicije volimo Hašima Tačija, naprotiv, nego zato što Albanci dobijaju na ovim pregovorima i onda mogu da slobodno govore o čemu se tu zapravo radi.
Svaki put Hašim Tači daje izveštaj svom parlamentu vrlo uredno. Imali ste priliku da u poslednjem "Pečatu" pročitate jedan integralni izveštaj koji je Tači dao svom parlamentu. Pre nekoliko dana posle razgovora sa Dačićem sa aerodroma je, takoreći, otišao u parlament i rekao o čemu se govorilo. Ono što je rekao je vrlo onespokojavajuće, kao što je uvek, jer se ispostavi kao tačno posle nekih sedam ili 10 dana. Rekao je da nema šta da brinu, jer je iz Amerike došla vest da će za mesec dana taj sporazum koji se, kao što vidimo, piše u Berlinu, biti završen. Nije bilo mnogo priče oko toga. Bar do sada nijednu njegovu izjavu pred albanskim parlamentom u Prištini stvarnost nije demantovala.
Šta mi da radimo u toj situaciji? Dakle, poslanici koji su dužni da misle o državnim interesima, šta da rade građani, šta oni da misle, a da ne govorimo šta da misle Srbi na Kosovu i Metohiji kada njihovi predstavnici, predstavnici njihove države i njihove vlade se tako neozbiljno ponašaju prema tom pitanju? Dakle, očigledno nemaju jasnu strategiju, jasan zajednički stav, niti se po svoj prilici, tako da kažem, sinhronizuju kada razgovaraju ovako grupno sa stranim predstavnicima. Tu postoji jedno vrludanje, jedna nedosledna politika, ad hok od dana do dana, od nedelje do nedelje, pa šta bude, bude. Zato mi ni nemamo te informacije koje su nam dragocene.
Gospodine predsedniče Skupštine, zahtev je da se Skupština redovno izveštava, da se što pre taj izveštaj o razgovoru iznese pred ovu skupštinu, ne pred Odbor za Kosovo i Metohiju, nego pred Skupštinu, jer to je obaveza iz Rezolucije i da se otvori rasprava o tome. Dakle, mora se u jednom momentu ovaj proces, koji je vrlo tegoban, težak i zloslutan, bar uozbiljiti u smislu procedure koju Skupština zahteva.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vesna Marjanović. Izvolite.

Hvala.
Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, neki od naših kolega su na početku sednice izrazili zabrinutost o odnosu Republike Srbije i Ministarstva kulture prema kulturnoj baštini i našoj tradicionalnoj kulturi. Danas ću iskoristiti priliku da, postavljajući pitanje Ministarstvu kulture i Ministarstvu finansija, izrazim zabrinutost o odnosu prema savremenom stvaralaštvu i kulturi danas u Srbiji.
Ministarstvo finansija je pre izvesnog vremena na javnu raspravu stavilo Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara. Održana je javna rasprava u Privrednoj komori Srbije pre nekoliko dana. Neću ulaziti u suštinu tog zakona, jer pretpostavljam da ćemo o tome razgovarati kada zakon uđe u proceduru. Nije sporno da ovaj zakon treba da bude donet. On sistematizuje naknade, definiše osnovice, utvrđuje obavezu i način utvrđivanja visine naknade, ali zašto je ovo danas važno kada je u pitanju kultura?
Po jednom već ustaljenom običaju pokušava se zakonima iz drugih oblasti, i to u ovom konkretnom slučaju, prelaznim i završnim odredbama praktično derogirati i onemogućiti sprovođenje drugih zakona. O čemu govorim? U prelaznim i završnim odredbama Nacrta zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara ukidaju se članovi zakona o kinematografiji, koji omogućavaju da se određeni procenat iz Fonda koji se prikupljaju sredstvima, koje ubiraju Radio-difuzna agencija Ratel i RTS, brišu. Zašto je ovo važno? Važno je zbog toga što se mi nalazimo u godini kada je budžet za film u Republici Srbiji nula i, imajući u vidu da Zakon o kinematografiji, to ću takođe da pročitam pošto je vrlo važno da već sada imamo to u vidu, predviđa da sredstva za podsticanje domaće kinematografije obezbeđuju se: 1) iz budžeta Republike Srbije, koga ove godine nema za film; 2) 1,5% od ukupne ostvarene mesečne pretplate RTS; 3) 20% ostvarenih sredstava koje ubira RRA, 4) 10% sredstava ostvarenih od naknade koje ubira Ratel; 5) priloga i donacija i 6) iz drugih izvora u skladu sa zakonom.
Dakle, ukoliko se ova odredba iz prelaznih i završnih odredaba nacrta zakona o korišćenju javnih dobara ne bude brisala, srpski film će ove godine ostati apsolutno bez ijednog načina da se finansira.
Ono što je takođe važno reći jeste ukoliko bi ta odredba bila prihvaćena, ukidaju se nadležnosti Filmskog centra koji je osnovan Zakonom o kinematografiji. Ukida se mogućnost da Filmski centar raspolaže određenim sredstvima, čime se otvara prostor da samo oni filmski autori koji imaju dobre odnose sa pojedinim političkim funkcionerima imaju šansu da dobiju sredstva za svoje filmove.
Napominjem još i to da jeste da mi živimo u trenutku kada je ekonomska kriza uticala svuda u svetu na smanjenje budžeta za kulturu, ali mi govorimo o sredstvima koja su minimalna, koja samo obezbeđuju podsticaj. Bez tog podsticaja države naši filmski autori ne mogu da apliciraju ni na evropskim fondovima, niti u bilo kojim drugim situacijama mogu ostvariti mogućnost da dobiju podršku za svoj rad.
Takođe napominjem da film nije nikakav luksuz, već da je to jedna industrija koja zapošljava ogroman broj ljudi u Republici Srbiji. Ukoliko ukinemo svaku mogućnost da rade, to predstavlja još jedan razlog za zabrinutost.
Ono što je veoma važno reći jeste i to da je u ovoj godini srpski film ostvario možda najveće uspehe u poslednjih nekoliko godina na svetskim festivalima. Ukoliko ova zemlja ne razume da filmovi nas predstavljaju, možda nekad bolje nego što to mogu politički dijalog ili bilo koja politička aktivnost, da ti filmovi podrazumevaju odnos prema našem istorijskom nasleđu i postavljaju pitanja koja mi vrlo često ne postavljamo.
Pošto vidim da mi vreme ističe, moja pitanja su sledeća: da li je Ministarstvo kulture dalo saglasnost na nacrt ovog zakona, da li će Ministarstvo finansija pružiti objašnjenje filmskim radnicima koji su tražili hitan sastanak i postavi to pitanje i da li je istina da je predstavnik Ministarstva finansija na javnoj raspravi rekao predstavnicima filmskih radnika – ko vam je kriv kada se bavite tim poslom? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojimirović. Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege pokušaću da postavim jedno kratko i jasno pitanje koje je bez obzira na jasnoću dosta kompleksno, tako da mora se uputi na adrese nekoliko ministarstava. To je iz razloga što kolege i koleginice koje obrađuju ova pitanja kažu da je veliki problem kada se uputi uopšte Vladi jer bi trebalo da se uputi konkretnom ministarstvu.
Mislim da na ovo pitanje odgovor mogu da daju Ministarstvo pravde, Ministarstvo saobraćaja i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. O čemu se radi? Radi se o jednom sistemu poznatom pod nazivom bus plus koji se primenjuje u Beogradu i podstaknut diskusijom jednog od kolega danas i ja sam razmišljao da li iza tog predloga i uvođenja tog sistema stoji Mesi, da li stoji Ferguson ili po neki od poslanika iz opozicije ili pozicije. Video sam da ne stoji. Stoje konkretni ljudi i mislim da ovo nije problem za koji je odgovorna bilo koja stranka, već da je to problem koji su nam nametnuli pojedinci koji su želeli na neki način samo da favorizuju svoje lične interese.
Gradsko saobraćajno preduzeće koje je javnog preduzeća od ovoga nema koristi, ali zato u Beogradu već duže vremena imamo probleme sa kojima su suočeni građani. Postaviću pitanje vezano za jedan konkretan problem.
Zaposleni u javnim preduzećima su mi se obraćali više puta sa pitanjem da li je promenjen Ustav, da li još uvek po Ustavu svi građani imaju jednaka prava i da li su još uvek svi građani ravnopravni? Pitanje mi je bilo čudno i onda sam rekao da koliko znam Ustav nije promenjen, sve je tako kako vi kažete.
Šta je njihov problem? Njihov problem je taj što pojedinci iz vladajućih struktura, gradskih utiču na rukovodstvo u javnim preduzećima da primoraju zaposlene da koriste bus plus. Nemaju prava kao zaposleni u drugim preduzećima da naknadu za prevoz dobiju u kešu, odnosno da im se isplati to novčano, čak kažu da im se preti i otkazom ukoliko ne pređu na sistem bus plus.
Znajući kakva je situacija kod mene u firmi, znajući situaciju mnogih drugih preduzeća gde zaposleni dobijaju naknadu u novčanom iznosu, pitam navedena ministarstva ko ima prava da nas razdvaja, da jednima daje privilegije, a drugima da ih uskraćuje? Zašto se vrši pritisak na zaposlene pa im se čak preti i otkazom u javnim preduzećima da koriste usluge bus plusa.
Da je bus plus toliko dobar sistem on ne bi izazivao probleme. Samim tim što izaziva probleme i što je naišao na neodobravanje velikog dela građana znači da nešto nije u redu sa tim sistemom. Zbog toga mislim da ovaj problem treba što pre rešiti i omogućiti zaposlenima u ovim preduzećima da reše svoje probleme a ne da budu primorani i da se žale raznim sudovima pa sve do Ustavnog suda. Hvala.