Dame i gospodo narodni poslanici, neću istrošiti svoje vreme, biću vrlo kratka. Imam potrebu samo da objasnim javnosti Srbije, upravo zato što je ovde mnogo polemisano oko amandmana koji se odnosi na termin pismeno ili pisano, pa je sada to u ovoj plenarnoj raspravi dobilo na posebnoj težini
Da podsetim, u prethodnom sazivu pri donošenju zakona, takođe sam bila poslanik u istoj poslaničkoj grupi NS i upravo sam ja taj poslanik koji je podnosio stalno amandmane u svim zakonskim predlozima na termin pisano i pismeno, govoreći da nije isti sadržaj pojma pisano i pismeno. Svi listom su te amandmane odbijali, do gospodina Dejana Šoškića, ako se sećate te rasprave kada su bili zakoni o Narodnoj banci Srbije i on je imao hrabrosti, tek posle konsultacija svojih lektora, da kaže da je to ispravno i da prihvati te amandmane.
Dakle, nije to neka novina. Bitno je da zakoni budu pismeni. Oni se pred nas donose i nama predstavljaju u pisanom obliku. To jeste sadržaj pojma i to je ono što je bitno da se kaže.
Zašto na tome insistiramo, na tačnosti, ispravnosti, jezičkog ispravnosti zakona? Na tome uvek insistiram lično, kao poslanik, kao građanin, kao profesor jezika i književnosti, i sa te stručne strane, zato što očekujem da naši zakoni, kao nekada, budu uzor nekom svetskom zakonodavstvu. Kada se prevode, veoma je bitno da taj integralni tekst bude u potpunosti jezički tačan i ispravan.
Znajući izuzetnu retoričku veštinu gospodina ministra, znam da će on to razumeti i ispoštovati. Dopada mi se to što je, jednostavno, bez sujete, imao hrabrosti da svaki zakonski predlog koji nam predstavi i donese i brani ovde, kaže da li ga je, kažem bez sujete, prihvatio od prethodne vlade. Hvala lepo.