Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih obeshrabrio predlagača amandmana mojom diskusijom ili ohrabrio predlagača zakona. Ali, s obzirom da sam  radio u privredi negde 38 godina, ako pošaljemo jednog dobavljača da nešto kupi on mora sa direktorom ili bilo kojim koji je ovlašćen da se dogovori tačno šta će da kupi ili bilo šta drugo.
Dakle, i delegacija koja odlazi, koja ide, a da se nije konsultovala sa Vladom, i da nije dobila instrukcije da će tako i tako nešto morati da potpiše. Dakle, delegacija i šef delegacije je ovlašćen da potpiše nešto što se dogovorio sa Vladom, ne može ni na koji način. Da on samoinicijativno nešto uradi, prema tome, mislim da ovaj amandman ne bi trebalo da se prihvati. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Sanda Rašković Ivić, Miloš Aligrudić, Donka Banović i Slobodan Samardžić.
Vlada i resorni odbor prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Ovde je ovaj amandman prihvaćen i sad mi je manje žao što prethodni nije, ali moramo da sačekamo trenutak da to kažem. Ovde u stavu 1. stoji – delegacija Republike Srbije određena za vođenje pregovora ne može u toku pregovora odustati od načelnih stavova utvrđenih u osnovi. Mi smo rekli, a zašto načelnih stavova, sklonite načelne stavove, ostavite stavove utvrđene u osnovi.
Reč "načelni" sugeriše jedno potpuno odvajanje ili veliko odvajanje od suštine pregovora ili onoga što su zapravo želje onoga ko ugovara, a ugovara Vlada u ime države. Onda je to prihvaćeno. To vam je na pola puta rešenje iz prethodnog amandmana za koji niste imali hrabrosti i za koji me određeni poslanici iz vladajuće većine uveravaju da nije dobar zato što, eto to oni tako misle, i to su dobro pročitali i super shvatili. Uopšte se ne radi, ponavljam još jednom, bilo kako o SNS. Ponavljam, uopšte nije stranačko pitanje, radi se o mehanizmu rada u ministarstvu od strane službenika koji tu godinama rade i koji godinama ministrima i državnim sekretarima daju svoje tekstove uz obrazloženje da je to genijalno i najbolje moguće rešenje na svetu.
Samo je objektivna odgovornost ministra i nešto veća državnih sekretara za ovo što imam ispred nas. Tvrdim vam da je ovaj tekst zakona ovakav kakav je pripremljen, pripreman i u vreme ranije Vlade i da je stigao i da nisu bili izbori verovatno bi raniji ministar spoljnih poslova ovde sedeo sa nama i razgovarao o potpuno identičnom predlogu zakona.
Prema tome, oslobodite se te potrebe, ne utaljene potrebe da polemišemo na stranačkoj osnovi i branimo sve što nam padne na pamet zato što je Vlada predložila. To prosto nije tako. Dakle, ovde je amandman prihvaćen i ovde je stvar nešto relaksirana u odnosu na ukupne predloge koje smo dali.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Sanda Rašković Ivić, Miloš Aligrudić, Donka Banović i Slobodan Samardžić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Ovo je ključni amandman. Ovaj amandman je praktično u sebe sabrao sve što ne valja u ovom zakonu. Slušajući raspravu u načelu prvog dana dosta onoga što je poslanička grupa DSS izgovorila je baš o ovom članu zakona ili u vezi sa primenom ovog člana zakona.
Dakle, postoje dva amandmana ovde. Prvo, govorim o amandmanu koji je DSS podnela kojim traži da se ovaj član briše. Daću vam vrlo jasno, lepo obrazloženje zbog čega ovo treba skloniti iz zakona. Dakle, sad ćemo opet iz početka da bi to objasnili. Ovaj zakon je donet, sadašnji, važeći koji se menja ovim zakonom, donet je 1978. godine za vreme života Josipa Broza Tita. U tom zakonu, a u skladu sa članom 25. Bečke konvencije o ugovornom pravu stajalo je da je moguće da Jugoslavija, tadašnja SFRJ, privremeno primeni međunarodni ugovor pre njegovog stupanja na snagu (čitaj: ratifikacije u Saveznom parlamentu). To je stajalo. Setimo se da je u pitanju bila federalna država koja se sastojala od šest federalnih jedinica, da je ta federalna država imala ređe sastanke saveznog parlamenta, komplikovaniju dvodelnu proceduru, itd.
Bečka konvencija o ugovornom pravu iz 1972. godine koja predviđa mogućnost, ona je olakšala posao potpisnicama konvencija. Kada je reč o primeni pojedinih bilateralnih, multilateralnih sporazuma da mogu da ih privremeno primenjuju pre nego što prođu unutrašnju, komplikovanu proceduru potvrđivanja.
Pazite sad, Ustavni sud SFRJ je u određenom trenutku u skladu sa još onim Ustavom stavio van snage ovu odredbu, a ta odredba u starom zakonu imala je tekst u kome stoji - da se ugovor može privremeno primeniti ako da saglasnost nadležni odbor Saveznog parlamenta. Vi ste onda tekst napisali tako što uopšte niste dali nikakvu ulogu Narodnoj skupštini u slučaju privremene primene sporazuma, nikakvu, ali ste zato vrlo lepo vratili odredbu o privremenoj primeni u zakon prepisujući je iz starog teksta kao da se nikada ništa nije dogodilo. Jeste, tačno je, imamo novi Ustav. Jeste tačno je imamo novi Ustavni sud. Istina je da bi novi Ustavni sud morao ponovo da raspravlja o istoj stvari.
Odakle hrabrosti onim vajnim službenicima koji pišu tekstove zakona i predlažu ih našim ministrima, odakle im hrabrosti da se uzdaju u to da postoji takva kvalitativna razlika u ovom pogledu između onog Ustava i ovog da bi ovo bio ustavna norma. Ja mislim da nema osnova za to.
Znači, ovde uopšte nije reč više ni o tome da li će Odbor Narodne skupštine uopšte raspravljati ili neće prethodno o privremenoj primeni zakona, nego je reč o tome da li je ta odredba uopšte moguća. Naše stanovište da ona apsolutno nije moguća u našem pravu.
Onda postoji neki drugi amandman, doći će na red odmah posle ovoga, gde neki su pristalica vladajuće većine, podneli inicijativu da se upravo uvede uloga Narodne skupštine kroz odgovarajući odbor pre privremene primene. Pa dobro, pa Bože pomozi, daj bolje išta nego ništa, da se spreči kompletna katastrofa. Pošto mi znamo da ovo nećete prihvatiti, već vidimo, a ja moram da kažem ono što je tačno, i moram da kažem da spasemo dušu, šta treba ovde, zapravo uraditi. A vi kako hoćete.
Ja ne vidim ni jednog jedinog razloga za privremenu primenu u Narodnoj skupštini koja je u stanju da u roku od 24 sata skine imunitet tužiocima, sudijama, da se sastanemo po hitnom postupku, da se skupi 126 potrebnih za glasanje.
Ako je to toliko važno, ako toliko važno, da ugovor mora da se primeni u 12 časova, od momenta potpisivanja, pa zar je teško sazvati Narodnu skupštinu i potvrditi takav međunarodni ugovor. Zašto da se svrstavamo u zemlje koje imaju dvodome parlament koji je izuzetno komplikovanu proceduru unutrašnjeg prava za potvrđivanje? To je rezervna odredba. Ona se u Bečkoj konvenciji služi kao izlazna strategija. Ona služi kao vrata na koja može da se izađe u slučaju unutrašnje pravne komplikovane procedure. Data je kao olakšanje, kao olakšavajući model. Zašto to činiti?
Pa možete li sutradan da zaključite ugovor o kreditu, o zajmu? Da tvrdite kako vam je tranša ponuđena istog dana na povlačenje bezuslovno, da je povučete istog dana i da preksutra dođete u parlament da to potvrdimo, i da kažete da ste ga primenili, prosto zato što je bilo jako hitno. Ko to procenjuje? Skupština. Ne. To procenjuje Vlada.
Amandmanom Dubravke Filipovski to će procenjivati parlament. Ali ćete opet procenjivati vladajuća većina na telefonskim pozivom prema šefovima grupa. Neće biti rasprave od pet sati u parlamentu. Neće biti plenuma u kome ćemo raspravljati o predloženom propisu. To je dakle, suština ove cele priče. Ovo vam je najslabije mesto u celom zakonu. Prosto ne znam kako možete ovakav stav da branite.

Hvala. Ministarka Mihajlović.

Pa dobro, da bude da će Vlada da vam spasi dušu, u sledećem amandmanu upravo što je predložila i poslanica Dubravka Filipovski, dakle, Vlada izuzetno po dobijanju saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine, upravo ovo o čemu ste vi govorili, dakle svakako član 8. predloga zakona ostaje, zbog toga što ugovor inače, između ostalog, međunarodni ugovor stupa na snagu kada se dve strane usaglase, i gde se međusobno obaveste. Vrlo često se dešava, da kada jedna strana ratifikuje, a da drugoj treba više vremena da to ratifikuje, ali ugovor svakako privremeno jeste na snazi. To je jedna stvar.
Druga stvar. Već narednim zakonom naravno da mora da se ubaci i mišljenje odbora Narodne skupštine i mi smo to i prihvatili ovde. Još jednu stvar da vam kažem.
Kada, recimo, nacrt ugovora kao osnova za pregovore ide na Vladu, u onom članu 5. koji smo pominjali itd. svakako da mora da prođe i sva ostala ministarstva koja daju takođe mišljenja, kao i Odbor za zakonodavstvo, pre nego što i na samu Vladu dođe, prosto da dodam, jer mislim da je to značajno.
Imate ovaj trgovinski ugovor sa Ruskom federacijom, mi smo ga ratifikovali, a Ruska federacija ga nije ratifikovala, ali on se primenjuje,koliko sam ja upoznata, ali Ruska federacija ga nije ratifikovala, samo u tom smislu i nije na međunarodnom nivou stupio na snagu. On jeste stupio na snagu ovde kod nas i mi ga primenjujemo, ali na međunarodnom nivou nije, koliko sam ja do detalja informisana.

Miloš Aligrudić, replika.

Vrlo kratko vezano za samu primenu ugovora i momenat stupanja na snagu. Dakle, da se razumemo, ugovor stupa na snagu onda kada ugovorne strane to odrede ugovorom, ad 1. Znači, da se manemo drugih priča, kako ugovorna strana ugovara, tako se i ugovor primenjuje i stupa na snagu i sve ostalo. Ako smo ugovorili da će ga jedna strana prvo primeniti, to kao kada pravite kupovinu i prodaju robe, pa kaže kupac, evo ja ću tebi da platim prodavče cenu za robu danas, daću ti 100 hiljada nekih jedinica, a ti ćeš mi robu dati za mesec dana. Oni su odreagovali u dva različita vremenska trenutka ispunili svoje obaveze i to je moguće. Nije to sporno i nije predmet naše polemike, ali ja se bojim da ova odbrana zakona zapravo brani nešto drugo, situaciju koju nemate stipulisanu u samom ugovoru različitost u vremenu primenjivanja i relevantno je da li je druga strana ratifikovala ugovor ukoliko je u ugovoru rečeno da će ga druga strana primeniti tek nakon godinu dana, a prva da će primeniti od sutra ujutro, onda je i relevantno, ali ako u ugovoru stoji simultana obaveza, jednovremena obaveza ili ne stoji ništa, onda se jednovremenost i simultanost podrazumeva, naučite Obligaciono pravo koje važi i za Međunarodno javno i privatno pravo, onda vi ne možete tvrditi da ugovor stupa na snagu ili da proizvodi svoja dejstva, bez ispunjenja onih uslova kod svake države članice potpisnice tog ugovora.
Po unutrašnjem pravu, ja ne mogu da vam tumačim pravo Holandije, jer ga ne znam napamet. Otkud ja znam šta je po njihovom unutrašnjem pravu potrebno da oni izvrše svoj ugovor i obavezu prema nama, a to ću ja da pitam kolege iz Ministarstva spoljnih poslova, rad sam da znam da mi odgovore kao narodnom poslaniku i da mi daju podatke o tome, šta je po njihovom unutrašnjem pravu neophodno da se to dogodi, a ovo mi se čini kao opravdavanje jednostrane primene sporazuma. U ugovoru sa EU nije stajalo da ćemo ga mi jednostrano primenjivati, pa to radimo, ali ga nije ratifikovao.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.