Vrlo ću kratko, ne želeći da oduzimam vreme ni svojim kolegama, ni građanima koji ovo gledaju na svojim TV ekranima.
Vi ste rekli da postoje tipovi ugovora i da sada za neke ugovore koji su višeg, važnijeg tipa za državni interes, treba da stavimo neki dodatni osigurač, da se ne bi desilo da neko deluje na svoju ruku, a za neke ugovore koji su manje bitni, da tako kažem, da ne kažem nebitni, to ne treba činiti. Međutim, praksa pokazuje da, bez obzira na tip ugovora, da li je ugovor od najveće važnosti za državu, za Republiku Srbiju, ili se radi o nekom bezazlenom ugovoru, i jedni i drugi ugovori moraju da dobiju instrukciju iz Vlade.
Moja argumentacija za ovaj amandman je, uvažavajući gospodina Aligrudića i njegovu argumentaciju, mislim da je dobro što ovo želimo ozbiljno da raspravljamo, ovo je bitna oblast, da sama praksa pokazuje da ne biva, da se tako izrazim, da bilo koja delegacija potpisuje bilo šta pre nego što okrene telefon i dobije instrukcije iz Vlade i centrale.
Još nešto želim da naglasim na kraju govora o ovom amandmanu. Moramo da imamo poverenja u sopstvenu državu. Mi druge države, osim ove, nemamo. Država ova možda nije savršena, možda se u njoj dešavaju svakakvi propusti, možda bi mogli da živimo bolje nego što živimo, međutim, retko se dešava da bilo koja delegacija, već zato što je posao tih ljudi u pitanju, deluje na svoju ruku. Apsolutno je nemoguće da se bez podnošenja izveštaja bilo šta potpiše.
U tom smislu, ne mislim da je amandman loš, da se razumemo, ne mislim da je ovaj amandman besprizoran, ali mislim da ovaj amandman ukazuje na nešto što je već u samom Predlogu zakona, kao što sam rekao i u svojoj prvoj diskusiji. Hvala vam na pažnji.