Uvažena potpredsednice, predsedniče Vlade, ministri, članovi Vlade, gospodine Pavićeviću, dame i gospodo narodni poslanici.
Gospodine Dačiću, skoro čitav dan sam proveo u sali, ako se ne varam, pre nekoliko minuta sam vas video prvi put, možda je to bio drugi ili treći put, da se makar malo nasmejete. Ne znam zašto je to bilo, možda zbog neke poruke koju ste dobili, ali moram da vam kažem da bi mi bilo mnogo draže i normalnije da se danas ovde češće smejete i da ova sednica ne teče u raspoloženju koje, moram da vam kažem, nekako najviše liči na opelo. Situacija jeste teška, ali zašto takva mora da bude i atmosfera u ovoj zemlji?
Zašto na ovome insistiram na samom početku? Apsolutno se slažem sa tim da je ovaj sporazum postignut u teškim okolnostima, da nismo ili da niste imali mnogo izbora kada ste odlučivali o tome da li ćete ga prihvatiti, ali isto tako duboko verujem da ovaj sporazum, čak i u ovakvim ograničenim, limitiranim okvirima, u kakvim je postignut, u tekstu koji je postignut, može da bude osnov za novi početak ili novi kvalitet života i Srbije i Srba na Kosovu i Albanaca na Kosovu.
Ako mene i LDP pitate zbog čega, pre svega, treba podržati ovaj sporazum, a mi ćemo za ovaj sporazum glasati bez ikakvih uslova, bez ikakvih stranačkih zahteva ili stranačkih pogodbi, onda je njegova značaj pre svega u tome što je to prvi ozbiljan politički sporazum između albanskog i srpskog naroda ili srpskog i albanskog naroda, kako god hoćete.
Za LDP ovo nije sporazum koji je postigla jedna Vlada, jedna vladajuća koalicija, bez obzira na to koliko je podrške ona imala na izborima, koliko ima, eventualno, podrške sada i bez obzira na to koliko se politika koju danas stidljivo, ali ipak vodite, između ostalog i tako što branite ovakav sporazum u ovom parlamentu, razlikuje od onoga kakva je bila i vaša i retorika vaših koalicionih partnera, ne samo u predizbornoj kampanji pre oko godinu dana, nego i u godinama pre toga.
Zbog toga, gospodine Dačiću, mislim da morate biti optimističniji kada govorite o ovom sporazumu i da nekako morate da motivišete možda i ostale članove Vlade da se uključe u ovu diskusiju. Ako ste se vi uzdržali od više komentara na ono o čemu govore narodni poslanici, zbog toga što ste se uplašili da ne uđete u raspravu kakvu ste imali jutros, mislim da ste pogrešili. Mislim da u nekoj drugoj vrsti rasprave, sa drugim poslaničkim grupama, recimo sa LDP, da smo mogli da dođemo i do nekih novih odgovora na pitanja koja su pred nama, a koja nisu sadržana u ovom sporazumu.
Za LDP je ovaj sporazum kraj jedne epohe i za nas su manje ili više besmislene rasprave o tački 2), 7), 14), razgovori o tome kakva je jedna ili druga varijanta ovog sporazuma. Za nas je suštinski važno ono što će se desiti sutra, ono što će se dešavati u narednim nedeljama. Da li će ovaj sporazum imati nekakav smisao, isto tako kao što je i pitanje – da li će taj datum, a verujem da niste ovo uradili samo zbog datuma, imati neki smisao i za građane Srbije, ali i za Srbe na Kosovu. Kada se upinjete vi i neki drugi članovi vladajuće koalicije prethodnih dana da dokažete koliko vam je bilo teško, koliko je ograničeno dejstvo tog člana 14. koji govori o tome da Srbija neće sprečavati ili da jedna i druga strana neće sprečavati onu drugu na putu evropskih integracija, onda mislim da i tu morate biti mnogo hrabri.
Interes Srbije je da ne sprečava Kosovo na putu evropskih integracija, zbog toga što Srbi na Kosovu i severno i južno od Ibra jedinu šansu za ozbiljno poboljšanje svog života imaju ukoliko se kosovsko društvo modernizuje, ukoliko bude uspostavljeno na principima vladavine prava, ukoliko se u njemu sprovedu reforme. I vi i ja, gospodine Dačiću, kao što i svi poslanici u ovoj sali znaju da ni srpsko ni albansko društvo, nažalost, iz mnogobrojnih razloga nisu u stanju da krenu u ozbiljnije reforme bez pomoći EU ili bez štapa i šargarepe EU, ukoliko hoćete da budemo potpuno otvoreni. Da jesmo, onda ne bismo ni imali ovaj problem sa Kosovom, ne bismo imali ovakav sporazum, ne bismo imali ovakvu raspravu, ne bi plato ispred Narodne skupštine danas izgledao onako kako izgleda i ne bismo imali još 1.000 problema u našoj zemlji koji nemaju nikakve veze sa Kosovom, ali je zloupotreba pitanja Kosova, ne samo u prethodnih 20 godina, nego mnogo duže od toga, zapravo bio izgovor da se o tim problemima ne razgovara.
Više ne mogu da slušam te priče o tome koliko ima srpske zarobljene rude na Kosovu koju nam sada neko otima. Kada smo tako ozbiljna zemlja i ozbiljan narod, šta nas je sprečavalo u proteklih 100 godina da eksploatišemo tu rudu, gospodine Dačiću? Možda bi nam, da smo bili u stanju da svoje društvo tako organizujemo, da svoju ekonomiju tako organizujemo, bilo lakše da odbranimo Kosovo, a vrlo verovatno ne bismo ni ušli u rat sa čitavim svetom u kome smo unapred bili osuđeni na poraz. Zbog toga mislim da grešite, gospodine Dačiću, kada i te svoje retke intervencije u ovoj današnjoj raspravi zapravo počinjete tim dokazivanjem šta je bilo pre 5. oktobra, a šta je bilo posle 5. oktobra i kako je zapravo Kosovo izgubila ona politička snaga ili ona politička elita koja je Srbiju vodila posle 5. oktobra. Vi odlično znate da je to vrlo heterogena ili da su to vrlo različite političke opcije i da period od 2000. do 2012/2013. godine apsolutno ne možemo da posmatramo kao jedinstven politički proces.
Biću do kraja iskren. Samo jedan kratak period posle 5. oktobra 2000. godine, između ostalog, vi i vaša politička partija niste učestvovali u vršenju vlasti ili podržavanju vlasti u ovoj zemlji. Na tome vam ne zameram, samo očekujem jednu vrstu političke iskrenosti koja bi onda olakšala vama, meni i svim članicama vladajuće koalicije, gospodinu Arsiću, gospodinu Markoviću i svakome u ovoj sali da mnogo ubedljivije zvuči to kada kaže - možda bi sporazum bio bolji da smo ga prihvatili pre pet ili šest godina ili da su u zemlji postojale okolnosti da se tako nešto desi.
Nije bila nesreća sa neba ili nekakva prirodna nepogoda to što nismo sa kosovskim Albancima razgovarali pre šest godina. To je bio rezultat loših političkih odluka. Neke partije su u tome učestvovale, neke su taj koncept sukoba ili odlaganja tog razgovora sa Albancima osmislile, a neke političke partije nisu imale hrabrosti da se tome suprotstave jer su bile u Vladi. Tako je bilo, gospodine Dačiću, i 2006. i 2007. i 2008. godine. Naravno da se to ne tiče i ne odnosi samo na vašu političku partiju, nego i na mnoge druge. Neke od njih su danas u Vladi, a neke su u opoziciji. Liberalno demokratska partija ima tu mogućnost da danas kaže da je tada bila u pravu, ali da to kažemo bez ikakve radosti. Mi smo najnesrećniji zbog toga što je izgubljeno tih šest ili sedam godina.
Kada smo vam mesecima u ovom parlamentu, gospodine Dačiću, vama i gospodinu Vučiću i svim drugim liderima vladajuće koalicije govorili da je krajnje vreme da reagujete na pretnje desničara, na atmosferu linča koja se stvara u našem društvu, na to stalno pravljenje spiska izdajnika, ne zbog toga što morate da vodite računa o nama ili nekim drugim ljudima koji se označavaju kao izdajnici, nego zbog toga što će jednog dana, kada sporazum bude parafiran i potpisan, te pretnje stići vas, čini mi se da nije bilo dovoljno spremnosti sa vaše strane i sa strane drugih lidera vladajuće koalicije da taj dobronamerno upućeni apel poslušaju. Nadam se da vam je bar u ovim danima koji su iza nas postalo jasno koliko je bilo značajno da to učinite u tom trenutku.
Kao što sam već rekao, LDP će, naravno, podržati ovaj sporazum, ali prosto moram da se osvrnem na još nekoliko stvari o kojima ste vi, gospodine Dačiću, govorili i jutros na početku rasprave i proteklih dana. Neke se odnose na vas, neke se odnose na ono što govore ili rade vaši koalicioni partneri. Nažalost, svestan sam toga da odgovore na neka od tih pitanja neću moći da dobijem od vas.
Danas ste, čini mi se, gospodine Dačiću, rekli pet ili šest puta da su Srbiji važni njeni saveznici, da Srbija mora da ima saveznike. Koji su to saveznici, gospodine Dačiću? Da li su naši ključni politički saveznici zemlje EU i zemlje zapada ili možda na nekom drugom pitanju ili u implementaciji ovog sporazuma želite, sanjate, a ja vam kažem uzaludno se nadate pomoći nekakvih alternativnih saveznika, recimo Moskve?
Mislim da ste se vi, inače, dobro držali u toj poseti Moskvi, koja je, makar se meni čini, najmanje bila rezultat vaše želje, a mnogo više ambicije nekih drugih da vas gurnu u tu Moskvu pred Putina i da to bude poslednji pokušaj da vas slome i da možda ovog sporazuma ne bude. Onda budite dosledni do kraja. Vi ste premijer vojno neutralne zemlje. Voleo bih da je Srbija zemlja koja ide prema članstvu NATO saveza, ne zato što volim NATO, nego zato što mislim da bi nam bilo lakše, recimo, da sačuvamo interese i bezbednost Srba na Kosovu da smo članica NATO saveza već u ovom trenutku, ili makar da smo doneli odluku da prema tom savezu idemo.
Ali, ako niste u stanju da to kažete, i vi gospodine Dačiću, iako sam potpuno siguran da i vi i vaša vladajuća koalicija to mislite i da ćete za godinu, dve ili tri biti na onim pozicijama na kojima je LDP danas kada je u pitanju integracije Srbije u NATO, onda nemojte da odete u Niš i da povodom tog ruskog humanitarnog centra kažete da to nažalost nije vojni centar. Nema razloga da govorite da nažalost nije. Nije i odlično je što nije, mislim i sa mog stanovišta i sa vašeg stanovišta, ako se već zalažete za vojnu neutralnost. Ako suprotno postupate, to je onda, gospodine Dačiću, ideja trajno zamrznutog konflikta.
Danas smo u ovoj raspravi čuli od poslanika opozicije, ali i od, što mene mnogo više brine, poslanika vladajuće koalicije da je ovo privremeno rešenje, da je ovo na deset godina. Ova zemlja više ne može da izgubi nijednu generaciju svog stanovništva, gospodine Dačiću, koje će sanjati promenjene međunarodne okolnosti u kojima ćemo dobiti priliku za novi rat ili novo razračunavanje, ispravljanje nepravdi ili ispravljanje računa sa kosovskim Albancima ili bilo kojim narodom oko nas. Za tako nešto više nemamo vremena, snage, mogućnosti, ekonomske snage.
Vi ste potpisali ovaj sporazum ili parafirali, gospodine Dačiću, zato što je to epilog činjenice da smo pre 14 godina izgubili rat na Kosovu i da se time završila epopeja naših slavnih poraza u ratovima na teritoriji čitave bivše Jugoslavije. U istom onom Starom Merkatoru u kome se danas donosi odluka SNS o podržavanju sporazuma, koju ja pozdravljam, valjda je taj Merkator trebao da bude prva žrtva one čuvene kampanje bojkota slovenačke robe.
Pre nekoliko dana je, gospodine Dačiću, bila godišnjica parole "Niko ne sme da vas bije". Vi ste naslednik te politike i ne očekujem od vas da možete da priznate u ovom parlamentu, makar ne još uvek, da je od te rečenice "Niko ne sme da vas bije" nastala tragedija ili da je time pokrenuta tragedije u kojoj su najviše batina dobili Srbi. Ne samo Srbi na Kosovu, nego u svim delovima bivše Jugoslavije. Nažalost, to se završava tako što ovih dana batine dobijaju Srbi u samoj Srbiji i to od Srba.
Da li se tako završavaju ti nesrećni nacionalni projekti ili se završavaju ovakvim govorima kakve je jutros, recimo, imao gospodin Marković, a na koje niste reagovali, ne znam da li iz razloga što je to vaš koalicioni partner? Kažem vam, tih 14 ili 15% glasova, gospodine Dačiću, nije dovoljno da biste oćutali takve stvari, zbog toga što to ugrožava vas i vašu buduću politiku, kao što vas i danas ograničava i na mnogo načina ugrožava to što danima pred prošle izbore u samoj izbornoj kampanji niste imali više snage da govorite na drugačiji način ili istinitiji o Kosovu.
Liberalno demokratska partija, a ja pogotovo, vam nije zaboravila ono kada ste išli u Banja Luku da zajedno sa Dodikom šaljete poruku kako je LDP neprihvatljiva u koaliciji zbog svog stava o Kosovu. Neću pokušati da poentiram na toj činjenici danas. Neću vam vraćati za to, zato što mislim da je odgovornost i obaveza svakog od nas da ovaj sporazum danas bez ostatka podrži.
Mislim da je vaša obaveza i obaveza svih drugih u vladajućoj koaliciji da se zauvek odreknu ideje da će moći da koriste ovog, onog nacionalnog lidera, region, sukobe sa nekim, kao platformu za isterivanje, moram da kažem, sitnih partijskih interesa.
Još jednom vam kažem, gospodine Dačiću, moralo bi mnogo više ambicije da bude u onome o čemu vi danas ovde govorite. Naravno da rešenje nije referendum. To je vrlo jasan stav LDP, ali vam još jednom kažem, nemojte kalkulisati sa referendumom. Ako želite da donesete odluku da se ide na referendum, onda referendumsko pitanje ne može da bude – da li ste za sporazum ili ste protiv sporazuma?
Ako se izjašnjavamo o jednoj propaloj iluziji, a to je, recimo, iluzija o Kosovu iz Ustava Srbije, hajde da se onda, gospodine Dačiću, izjasnimo na referendumu i o drugim zabludama i iluzijama. Hajde da novi Ustav Srbije bude tema za referendum o kome će se građani izjašnjavati. To bi bio možda način da rešimo probleme u ovom društvu i da rešimo neka od onih pitanja koja prete, gospodine Dačiću, da postanu na mnogo načina krizna žarišta, slična Kosovu, ne mislim u smislu separatizma ili nekih sličnih stvari. Mislim na Vojvodinu, mislim na pitanje ljudskih prava, mislim, recimo, gospodine Dačiću, na model izbora predsednika, mislim na regionalizaciju zemlje. To su pitanja na koja bismo morali da odgovorimo na referendumu, a ne na pitanje – strana ili domaća čizma. To nisu pitanja za 2013. godinu. Anahrona su, gospodine Dačiću, bila i 1987. i 1988. godine.
Ako to vi i vaši današnji koalicioni partneri niste shvatali tada i niste shvatali 1999. godine i niste shvatali 2004. godine, da nam je važan NATO, i 2007. godine, koliko dobra osnova za razgovore može da bude Ahtisarijev plan, ili niste shvatali u maju 2012. godine, onda vi, gospodine Dačiću, neka gospodin Vučić, neka gospodin Nikolić, koji ne može doveka da sedi sa strane i docira političarima koji moraju da donose teške odluke, probajte da to shvatite baš danas, ne zbog zadovoljstva LDP, nego zbog sudbine sedam miliona ljudi u ovoj zemlji. Hvala vam.