Ostalo je još 14 minuta i 30 sekundi.

Zaista ću se truditi zbog kolega da budem jako kratak i koncizan, mada je tema ogromna i ključna za ovaj narod i za pacijente u ovoj državi.
Mislim da je ovo spisak lepih želja, kakve bi svi mi želeli da budu ostvarive i moguće izvodljive. Čini mi se da ključeve ovih želja ne drži naše Ministarstvo, pošto sam ja lekar, Ministarstvo zdravlja, nego da te ključeve drži Ministarstvo finansija. Čini mi se da sve ono što mi kao lekari sa terena signaliziramo i trpimo ili radimo sa pacijentima i signaliziramo, naše ministarstvo bude petostruko filtrirano i na mnogo mesta isečeno i na neisfinansirano.
Naime, ova prava koja su ovde ovako lepo sinhronizovana i smeštena na jedno mesto su i ranije poštovana i primenjivana kao doktrina kojoj nas uče naši profesori na fakultetu i cela medicinska nauka. Ipak, od 2000. godine do sada ta prava su značajno redukovana, možda da kažem i katastrofalno redukovana, zbog toga što nema sredstava za osnovne medicinske procedure, odnosno za lekove koji se koriste bar u mom zdravstvenom centru.
Kako je moguće lečiti ljude po članu 3. u kome se kaže da se pacijentu garantuje pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, opšteprihvaćenim stručnim standardima i etičkim načelima, u najboljem interesu pacijenata i uz poštovanje njegovih ličnih stavova kada je, recimo, Zdravstveni centar Čačak 2007. godine, pre onog prvog socijalnog programa imao 2.140 zaposlenih, a sada ima 1.680? Znači, 450 ljudi je manje. Nedavno je prema kadrovskoj listi na kojoj je 1.850 ljudi upućeno i Ministarstvu zdravlja, koje je, po mojim informacijama, odobrilo, ta lista je prosleđena Ministarstvu finansija koje će na osnovu nekih svojih parametara tu listu, pretpostavljam, iseći.
Dakle, pitanje je kako su svim centrima, ima ih četrdesetak u Srbiji, koliko ja znam, značajno je smanjen broj, time su ušteđene ogromne pare, ako je prosečna plata tih ljudi oko 500 evra, onda je to 10 miliona evra mesečno, što je užasno velika svota. Čini mi se da bi iz tih para moglo da se finansira sve ovo što se pacijenti ponižavaju i prikupljaju neki novac za operacije u inostranstvu.
Obzirom na takvo stanje u kadrovima i na ono što je neko jako lepo smislio, da se zdravstveni radnici bave sporednim stvarima, da broje igle, da broje osoblje, da broje sve intervencije i da reckaju po ceo dan neke stvari koje su potpuno nebitne, pa, recimo, na primer, imate situaciju da svako odeljenje u bolnici u Čačku, verujem i u svakom zdravstvenom centru u Srbiji, ima one specijalne kofice da se u njih odlažu iglice, da se one recikliraju. Ima nalepnice koje ponižavaju sve one koji su unutra o načinu pranja ruku koje se lepe pored svake česme, ali zato nema spremačica koje su ranije bile edukovane da paze na higijenu, naročito infektivnih odeljenja, kao što je recimo moje, gde ima tuberkuloznih bolesnika, kada čistačice koje rade u nekim servisima jedva čekaju da napuste to teško odeljenje i onda prljavim rukavicama, kojima peru odeljenje, hvataju za brave, jer jednostavno sutra tu neće raditi, jer nemaju interesa da se edukuju i da paze na ostale ljude koji tu borave.
Kako u tim uslovima kada se na to obraća pažnja, a recimo godinu dana ili više od godinu dana na našem odeljenju nema "lasiksa"? Mislim da je tako u celoj državi. Uvozi se "furosemid" koji je paralela. "Lasiks" je naš, a "furosemid" je uvezen iz Hrvatske. Gde je tu logika za ekonomičnost?
Zaštita pacijenata u smislu da se poštuju najbolji stručni standardi, a recimo antibiotike, kojima treba da lečite bilo koju upalu, morate da zamenite sutradan, jer sutradan u vašoj bolničkoj apoteci nemate antibiotik sa kojim ste započeli lečenje, a za prekosutra dan vam kažu – razmislite pa pozovite da vidite koji ćete antibiotik dobiti.
Znam da se time generišu multirezistentni sojevi bakterija i da to predstavlja užasno visoku cenu koju plaćamo i koju ćemo plaćati ako to tako i ostane.
Isto to Ministarstvo finansija traži strateškog partnera za "Galeniku" koja je naš poslednji preostali domaći proizvođač lekova. Ako se to dogodi, onda će lekovi koji su sada deset dinara biti puta deset, tako da će onda biti iluzorno boriti se za neka prava pacijenata u situaciji ako nemamo lekova, ako nemamo lekara i nemamo medicinskog osoblja. Tu su nekoliko glavnih stvari koje su bile vezane za ono čime se može obezbediti poslovanje prava pacijenata.
Dodaću još samo nešto što mislim da je teško izvodljivo. U članu 18. ste napisali da se pacijentima bez svesti ili iz drugih razloga nisu u stanju da saopšte svoj pristanak, hitna medicinska mera može primeniti i bez njegovog pristanka, o čemu će se obavestiti članovi uže porodice uvek kada je to moguće.
Medicinska mera iz stava 1. ovog člana u zdravstvenoj ustanovi preduzima se na osnovu konzilijarnog nalaza. Vi nemate vremena da napravite konzilijum ako imate čoveka koji je, kao u mom slučaju, na respiratornoj medicini, koji ima minut, dva, tri vremena da se krene u lečenje hronične respiratorne insuficijencije u aukutizaciji, kada su kiseonik i ugljen dioksid zamenili svoje vrednosti, kada se on ponaša potpuno nekritično, kao pijan. Nemate vremena ni ako je strano telo u dušniku. Nemate vremena da sazivate konzilijume i da donosite odluku o tome.
Šta ako preduzmete medicinsku meru, a ta medicinska mera ne uspe, recimo, na vađenju stranog tela iz dušnika, niste se uspeli okupiti u konzilijumu, pustili ste dete, čoveka, svejedno koga, da umre, što se dešava u zadnjih par meseci? Nekoliko ljudi, čak i dece, je izgubilo život.
Mislim da se Ministarstvo zdravlja nalazi između čekića i nakovnja, između lekara, između pacijenata i onoga što se zove RFZO i Ministarstvo finansija koje u velikoj meri diriguje onim što ćemo mi kao lekari moći da uradimo i vi kao Ministarstvo zdravlja, da pružite lekarima i našim pacijentima. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Saša Maksimović. Izvolite.

Hvala.
Gospođo ministre, biću vrlo kratak, jer mislim da je svrsishodnije da svoje vreme prepustim kolegama lekarima, s obzirom da medicina nije moja struka.
Gospođi ministar bih uputio jedno kratko pitanje, pa se iskreno nadam tom odgovoru. Biću zaista vrlo kratak.
Ono što smatram kao moguć nedostatak zakona je što se on bavi pravima osoba sa mentalnim smetnjama, znači, o tom zakonu ću govoriti, neću o pravima pacijenata, isključivo sa medicinskog stanovišta i mislim da bi bilo poželjno da se u okviru zaštite ljudskih prava uključi i pravo na socijalno uključivanje i pravo na uslove lečenja u najmanje restriktivnoj okolini.
U zakonu je predviđeno da se lečenje osoba sa mentalnim smetnjama, među kojima se ubrajaju i bolesti zavisnosti, obavlja i u lokalnoj sredini, u domovima zdravlja, ali nije preciznije definisan način na koji bi oni, pored te medicinske pomoći, mogli računati i na neki vid drugačije podrške u toj sredini, kako bi lečenje imalo pun efekat, pa ako možete kratko da mi odgovorite da li ste razmišljali o tome na koji način bi to moglo, da li nekim pravilnikom ili na neki drugi način pomoći tim ljudima?

Hvala.
Reč ima ministarka Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Svetska zdravstvena organizacija je donela dokument "Zdravlje u svim politikama 2020" Dakle, "Health 2020", tako se zove taj dokument koji podrazumeva jedan integrativni pristup i rešavanje zdravstvenih problema i u zajednici i sa Ministarstvom za socijalna pitanja, rad itd, već kako u kojoj zemlji su ti resori podeljeni.
Praktično, jedan savremeni stav je da nema rešavanja, posebno ne uspešnih puteva za podizanje zdravstvene zaštite i tog nivoa bez toga da svi segmenti društva zaista učestvuju u procedurama prevencije, rane dijagnoze pre svega, a naravno čak i dijagnoze i rehabilitacionih tretmana i lečenja.
Ono što jeste suština to je da mi možemo donositi zakonska akta za one segmente za koje smo neposredno zaduženi od ove države, odnosno u domenima onih zadataka koje nam je država poverila. Na taj način želimo malo biti model drugima koji komplementarno sa nama treba da sarađuju.
Bilo bi pretenciozno da smo predlagali regulisanje zakonskih da kažem postupaka iz oblasti socijalne zaštite, a koji se i te kako prepliću sa mnogim pitanjima uključujući i zavisnost na psihoaktivne supstance, a što je bio povod da vrlo ispravno razmišlja naš prethodnik u diskusiji, poslanik SNS.
Naravno da ćemo podzakonskim aktima predvideti da dom zdravlja jeste jedno mesto koje i u okviru deinstitucionalizacije, ali nezavisno od nje u okviru preventivnih i dijagnostičkih procedura treba da bude mesto okupljanja članova tima. Ne može se zamisliti ni jedan tim u kome je psihijatar zaista jedna od bitnih karika, a da nema psihologa, defektologa, socijalnog radnika, pravnika, zavisi već od pitanja koje se konkretno rešava.
Kada su u pitanju bolesti zavisnosti preko 20 tzv. metadonskih centara upravo prerasta u centre za probleme vezane za psihoaktivne supstance. Republička stručna komisija koja se bavi ovim pitanjima učinila je vrlo korektne predloge, gde na način kako vi razmišljate nudi ministarstvu mogućnost da na bolji način podzakonskim aktima, mislim na podzakonska akta koja proističu iz ovog zakona reši ovu problematiku, te će to u narednih šest meseci biti naš zadatak. Hvala vam na tom pitanju.

Hvala. Saša Maksimović, replika.

Hvala vama gospođo ministar.
S obzirom da je zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, zakon koji se prvi put donosi u Republici Srbiji zaista verujem da će biti stvorena mogućnost poboljšanja rehabilitacije lica sa hroničnim mentalnim smetnjama, kako ste govorili kroz prevođenje bolničkog azilantskog lečenja u psihosocijalne programe lečenja u zajednici. Iz tog razloga ja i poslanici SNS, iskreno se nadam i ostale kolege narodni poslanici, će u danu za glasanje glasati za oba predloga zakona. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Predrag Mijatović. Izvolite.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo, zbog izuzetno kratkog vremena koje nam je ostalo  samo ću se skoncentrisati na par članova ovog zakona da bi ostalim kolegama ostavio vreme, koji su izazvali određenu nedoumicu kod mene i neslaganje sa ovim zakonom što sam izrazio i na Odboru za zdravlje koji smo imali pre dva dana.
Prvenstveno u članu 3. se navodi da se pacijentima garantuje jednako pravo na kvalitetnu, kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem. Lepo rečeno. Međutim, znamo da mi u okviru sadašnjih materijalnih mogućnosti i opremljenosti nismo u stanju da odgovorimo na ovaj zakonski zahtev, pogotovo nismo u mogućnosti da obezbedimo kontinuitet u lečenju, kao što je zračna terapija, kao nastavak hirurške intervencije kod malignih oboljenja, kod rehabilitacije, posle kardioloških i traumatoloških oboljenja. To je poznato i nažalost tako je. Znači, to je samo lepa želja koju ste vi stavili u zakon.
Član 6. koji je takođe izazvao određenu nedoumicu kaže – da pravo na kvalitet zdravstvene usluge podrazumeva odgovarajući nivo pružanja zdravstvenih usluga. Lep član, ali u sadašnjoj organizaciji zdravstva nemoguće je uvek ostvariti ovu lepu želju. Prvo svi znamo da zbog nažalost prisutne korupcije zdravstveno stanje pacijenata često zavisi od njegovog materijalnog stanja, odnosno koliko je u mogućnosti da plati da bi se određena procedura ubrzala, da bi se brže došlo na red na hiruršku intervenciju, da bi se skratilo vreme na listi čekanja ili da bi se ta lista čekanja izbegla. Ovo je sve domen korupcije koji mi ne možemo da stavimo pod tepih i znamo da to apsolutno postoji kao takvo.
Mesto stanovanja koje ste takođe naveli je nekada nepremostiva prepreka za pacijente, jer pacijenti koji stanuju u sedištu kliničkih centara su privilegovani, jer im je olakšan pristup vrhunskim ustanovama, dok je pacijentima iz unutrašnjosti potrebna saglasnost regionalnih filijala Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Zbog ogromnih zakonskih ovlašćenja koja smo upravo dali ovoj organizaciji i navodne štednje taj filter je često nemoguć i pacijenti ne mogu da prođu taj filter. Kvalitet koji zahtevaju u nekoj vrhunskoj instituciji nisu u stanju da ostvare upravo zbog tog filtera i zbog filijale Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.
Član 11. stav 2. kaže – u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, dete koje je sposobno za rasuđivanje bez obzira na godine života ima pravo na poverljivo savetovanje i bez pristanka roditelja kada je to u najboljem interesu deteta. Ko odlučuje kada je dete sposobno za rasuđivanje? Ko će doneti taj zaključak? Neke granice u uzrastu bi ipak morale da budu preciznije definisane. Kakvo je to poverljivo savetovanje, koje vi kažete, bez prisustva i pristanka roditelja sa detetom od na primer, deset godina?
Takođe smo suočeni da imamo i zavisnike od opojnih droga, dece i od 13, 14, 15 i 16 godina, kako ćemo obezbediti učešće porodice u tom lečenju, ako ona imaju pravo da roditelji u tome ne učestvuju, nego ima pravo na poverljivost, jer ste ovde rekli – bez obzira na godine. Znači može da bude i dete od deset godina.
U članu 14. stav 6. kaže – po pravilu pregledu pacijenta..itd, da ne čitam sve jer nema dovoljno vremena, dakle, pacijent može da odbije da prisustvuju studenti, učenici, lekari na specijalizaciji itd. Mislim da bi ovom članu trebalo da se pristupi mnogo studioznije, jer ako tako uopšteno dajemo pravo pacijentu da odbije prisustvo učenika, studenata medicine i stomatologije i lekarima na specijalizaciji, kako će se odvijati praktična nastava? Znamo da se ne može sve naučiti iz knjige bez praktične primene. Za razliku od zapadnih školskih sistema, naši učenici i studenti izlaze iz škole i sa fakulteta sa vrlo oskudnim praktičnim znanjem i savladanim veštinama. Naši učenici imaju izuzetno bogato teoretsko znanje na koje smo stavili akcenat, ali stoji da imaju vrlo malo praktičnog znanja, jer nisu savladali praktične veštine.
Na osnovu ovakvog zakonskog rešenja i ono malo što bi mogli da savladaju biće još manje, a to će se sigurno odraziti na buduće samostalno pružanje zdravstvenih usluga pacijentima. Prema tome to je dosta široko, da pacijent može da odbije i to bi ipak trebalo da se na neki način preciznije reguliše.
Sada dolazimo na član 19. u kome smo učestvovali, pogotovo u Odboru za zdravlje i ovde se mnogo o tome diskutovalo. Ponovo vam postavljam pitanje, nadam se da ćete mi odgovoriti. Po kojim parametrima i ko odlučuje da je dete od 15 godina sposobno za samostalno rasuđivanje? Zašto spuštamo granicu sa 18 na 15 godina, ako znamo da je u svim zakonskim propisima osoba sa navršenih 18 godina sposobna za samostalno rasuđivanje i odlučivanje, osim u izuzetnim slučajevima, pojedinih psihičkih i ugrađenih mentalnih oboljenja.
Ovo znači da u ekstremnim slučajevima dajemo pravo detetu i na medicinsko kozmetičke procedure, čijih stvarnih posledica dete još nije svesno, ali ima pravo da ih traži, čak i da pokrene postupak pred zaštitnikom pacijentovih prava ukoliko bude odbijeno, što je sadržano u članu 46. stav 6. Podsećam vas da je dete od 15 godina u osmom razredu osnovne škole.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Mogu li da postavim samo jednom pitanje ministarki? Neću dalje čitati.
U ime ginekologa Srbije postavljam pitanje. Dolazi devojčica od 15 godina koja je u drugom stanju. Pošto predlažemo proceduru. Predlažemo prekid trudnoće. Ono što ste nam rekli – imate jedan zakon, a to je Zakon o prekidu trudnoće koji kaže od 16 godina može sama da odluči. Imate drugi zakon koji kaže da od 15 godina može sama da odluči o proceduri. Šta god da ginekolog uradi u ovom slučaju će prekršiti jedan od zakona. koji je zakon stariji? Da li onaj zakon koji kaže da ispod 16-e godine mora da ima pristanak roditelja ili drugi zakon koji kaže da ona od 15 godina može sama da odlučuje? Koji zakon će lekar prekršiti? Hvala.