Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Upravo je koleginica iskoristila iz člana 13. stav 2. pravo na stručno mišljenje, na drugo stručno mišljenje, tako da, pošto zakon još uvek nije stupio na snagu, za šest meseci stupa na snagu, neće biti to isporučeno ličnim zahtevom.
Šalu na stranu, posle jučerašnjih, odnosno sinoćnih diskusija, koje su bile vrlo inspirativne, neke su za mene bile zbunjujuće i verovatno i za narod koji je slušao sinoćne govornike, stvarno sam razmišljao kako danas da krenem sa pričom, šta je bitno istaći u vezi ova dva zakona. Juče je postavljeno par kvalitetnih pitanja na koje je ministarka dala odgovor, dok je drugi deo pitanja bio totalno ne u skladu sa predlozima ovih zakona, nego sa nečim što stvarno nisam uspeo da shvatim.
Da vas podsetim, pominjana je privatna praksa, privatne apoteke. Postavljeno je pitanje skenera u zapadnoj Srbiji, uz formulaciju - šta ako skener u zapadnoj Srbiji, u Loznici ne radi, da li ti lekari trebaju da primaju platu jer u Šapcu skener radi? Inače, razgovaramo o Zakonu o pravima pacijenata.
Neko je rekao juče da su svi lekari i sestre korumpirani, što je sa pozicije esnafa, struke, a i mene kao poslanika stvarno vrlo nekorektan stav. Preko 95% ljudi koji rade u bolnicama, koji nose bele mantile, nose ih časno i pošteno i niko nema prava, pa ni poslanici, da celu jednu felu, ceo jedan esnaf nazove korumpiranim. Sve to postoji u stenogramima.
Juče je neko rekao da je pacijentu u Vojvodini, i to sam proverio, rečeno da pošto je mnogo star, a magnet se zakazuje za par meseci, da nema potrebe da ga radi jer će verovatno do tada umreti. To nije tačno. Ponovo ću po enti put da ponovim u ovoj sali da samo kod nas u Srbiji i dalje živimo u komunizmu i socijalizmu, a razmišljamo svi valjda na neki zapadni ili evropski način. Magnetna rezonanca se u Švedskoj čeka godinu dana. Magnetna rezonanca nije metod izbora, nije prvi pregled kojim počinje lečenje pacijenta.
Ispada da ljudi koji pričaju o medicini, to je ono kao kad su bili ilincincun, eventualno pandorf, na letovanju, pa su pozvali čika doktora, stomatologa ili sestru da im izvadi zub, jer ako ćemo jednog dana usklađivati naše zakone sa američkim zakonima imaćemo problem, pošto oni nemaju hitnu pomoć, imaju paramedik. To su dva tehničara koja prevoze pacijente. Svaki film koji gledate vidite dva tehničara edukovana da pacijenta dovedu do bolnice. To oni rade, a ne lekari. Opet će neko navesti neki treći primer.
U tom sijasetu primera juče ostalo mi je samo jedno. Pošto Svetska zdravstvena organizacija kaže da zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već stanje potpunog psihičkog, fizičkog i socijalnog blagostanja, očekivao sam da će se neko od naših kolega setiti da, na primer, okrivi ministarku ili Ministarstvo zdravlja i, pošto u osnovnim odredbama ovog zakona piše da je pacijent lice bolesno ili zdravo, da kaže – aha, zdravlje nije odsustvo bolesti, nedostaju mu pare, nedostaje mu novac, krivo je ministarstvo. To je bio vrhunac jučerašnjih diskusija, jednog dela diskusija.
Šta je u stvari smisao ovih zakona, pre svega Zakona o pravima pacijenata? To je regulisanje prava pacijenta. Ono što je vrlo važno, to je uvođenje obaveze pacijenta, usklađivanje ovih zakona sa evropskim i svetskim standardima, i zakonom i propisima, i po meni je najbitnije stvaranje tog nekog partnerskog odnosa između pacijenta i zdravstvenog osoblja.
Mnogi poslanici iz više saziva se sećaju da je ovaj zakon obećavan još 2000. godine da se usvoji, a usvaja se danas, odnosno usvojićemo ga ovih dana u danu za glasanje na predlog ovog ministarstva, ministarske Slavice Đukić i njenog tima, a neko je 13 godina čekao da taj zakon bude usvojen.
Kako je tekla procedura da dođemo do zakona? Ono što karakteriše rad ministarstva i ovih ljudi jeste pre svega sprovođenje velike, široke javne rasprave. Ona je pre svega organizovana u kliničkim centrima, u četiri klinička centra u Srbiji. Ja sam bio domaćin jedne koja je bila u Nišu. Preko 200 ljudi iz svih ustanova sa juga Srbije, iz svih ustanova koje gravitiraju ka našem kliničkom centru, svih ustanova koje šalju pacijente ka nama, svi su dobili zakon pre toga i izneli su brojne primedbe i sugestije. Tu su bili direktori medicinskih škola, ljudi iz lokalne samouprave zaduženi za pitanja iz socijalne politike, ostvarivanje prava građana i svega ostalog.
Nakon toga, rasprava je organizovana i u institucijama zdravstva, u fondu, u komorama, u Srpskom lekarskom društvu, da ne nabrajam dalje, to sve imate u tekstu, ali narod treba da zna. Rasprava je takođe sprovedena u UNICEF, OEBS, Centru za prava deteta i drugim institucijama. Ono što je najbitnije, poseban interes i aktivnost su iskazala udruženja građana pacijenata određenih bolesti.
Zašto je sve ovo bitno? Pa, pre svega zbog toga što su na svim ovim javnim raspravama, čule su se brojne primedbe, brojni predlozi i poštenu priliku da vidim i nacrt i radnu verziju i ovu finalnu koja je pred vama, kažem finalnu dok je amandmanski možemo da izmenimo. To je značajno promenjeno, ali sve u kvalitativnom smislu.
Kada govorimo o ovom zakonu, par stvar sam, što bi se reklo, boldirao, podvukao par termina, koji se često pominju. Prava pacijenta su već brojnim zakonskim aktima uređena, znači nizom propisa Zakon o zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju, itd. Ali se uočilo da se negde ta prava preklapaju, zapažaju se problemi i to je bio razlog za donošenje i predlog ovakvog zakona. Bitno je bilo samo da se sve ovo usaglasi, kao što sam malopre rekao sa dokumentima iz Evrope i sveta. Termin koji ću stalno koristi, znači, po prvi put u Srbiji je izričito utvrđeno pravo pacijenta na preventivne mere, pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, pravo na bezbednost, pravo na olakšavanje patnje i bola. Sve ću ove stvari objasniti malo kasnije.
Osnovna prava su već usaglašena i utvrđena. Po prvi put, ponavljam, po prvi put je utvrđeno pravo pacijenta da napusti zdravstvenu ustanovu na svoju odgovornost, što je regulisano sad, biće regulisano zakonom. Utvrđena su prava deteta, podignuta na nivo koje bolesno dete, skoro svi smo ovde roditelji i znamo kakva je to patnja i duševna i roditelja i ostalog, a i samog deteta, ili dece. Znači, podignuta su prava dece na takav nivo da i roditelji mogu da budu pored njih normalno u uslovima gde to može da bude. Znači, zakon obavezuje poslodavca da obezbedi uslove da deca budu adekvatno zbrinuta.
Malopre sam se našalio, po prvi put se uvodi na drugo stručno mišljenje i ako će neko da kaže gde su dva pravnika tu su tri tumačenja dva lekara, tri dijagnoze. Neka bude, ali stoji pravo pacijenta da potraži drugo stručno mišljenje, zakon to kaže.
Na kraju u tom delu, tri stvari koje su meni bile važne. Uvodi se kao obavezno pravo dužnost pacijenta da vodi brigu o sopstvenom zdravlju, dužnost svih nas koji smo u nekim zdravstvenim sistema da vršimo edukaciju ljudi i da ukazujemo na preventivu i važnost preventive, utvrđuju se dužnosti i obaveze pacijenta prema zdravstvenom osoblju. Sve one koji su kritikovali ovde, ili evo pozivam svih 249 narodnih poslanika da dođu, budu moji gosti u Nišu i da jedne večeri budemo svi na dežurstvu na bilo kojoj klinici koja prima urgentne pacijente. Tada ćete videti na licu mesta kako izgleda kad donosi roditelj dete koje je povređeno, koje krvari, koji ima veliku ili visoku temperaturu. Kada dođu roditelji po decu, koja su povređena u saobraćajnoj nesreći. Znači, trebate to da vidite.
Znači, medicina nije papir ili put koji asfaltiramo, obeležimo i to je put, to je živi organizam. Uvode se na neki novi način i prava pacijenata u smislu savetnika i saveta za zdravlje. Bilo je tu komentara da li će taj neko koga, kao što sam ja kao direktor odredio da bude taj neko koji predstavlja pacijente – da li brani kuću ili prima platu tu ili brani pacijenta? Mislim kada svi pacijenti sada budu u lokalnim samoupravama, nezadovoljnim nečim otišli tamo, kao što je kod nas za lokalnu samoupravu vezana Poreska uprava i sve ostalo bićemo rasterećeniji, biće nama lakše. Tamo će biti veća gužva. Ne u smislu žalbe na pacijente ili žalbe na doktora.
Probaću na par primera da kažem nešto i o samom zakonu o pravima pacijenata. Juče je neko od koleginica ili kolega, vezano za drugo poglavlje, znači na član 6. prokomentarisao, normalno dobronamerno – da li svako može u svom mestu stanovanja da dobije adekvatnu uslugu? Normalno da ne može. Nigde u svetu ne postoji u svakom selu u El Dahu ili u malom selu pored Londona kardiohirurški centar pa se oni operišu tu. Ne, postoje veliki centri, manji centri, mora da postoji primarna, sekundarna, tercijalna zaštita. Postoje neki nivoi koji su bitni i zato to kaže i zakon. Znači, ukoliko u tom mestu ima, ali je dužna lokalna bolnica, lokalni dom zdravlja, bilo kakva lokalna zdravstvena ustanova da transportuje pacijenta do mesta gde će mu biti pružena usluga.
Član 7, ono što je važno. Uvek kad ste bili u bolnici vi ste slušali ili kada pozovete telefonom, pa se javi neko – dobar dan – dobar dan. Zakonom je regulisano da bude, da ne kažem obeležen, da ima predstavljanje – ja sam doktor taj i taj, ja sam sestra ta i ta, ja sam bolničar taj i taj. Znači, pacijent dobija pravo da zna sa kim komunicira. Bitno je i zbog savetnika, bitno je i zbog dijagnoze, bitno je i zbog kasnije terapije, jer pitam – gde si bio, ko vam se javio, kad neko nešto urgira. On odgovara – pa, jedan malo je mršav, ćelav, proćelav, ima naočare, plavu kosu, šatiran je. Dok ga pronađem u tri i po hiljade radnika izgubim pola dana. Ime i prezime, tako se zovu lekar i sestra, bolničar i to je regulisano zakonom.
Preventivne mere u članu 8. znači, osim reklama koje gledamo na televiziji za kaladonte, za peperminte, za ostale stvari koje osvežavaju dah i usta biće verovatno i projekti Ministarstva zdravlja, evropskim projektima priča o preventivnim i značaju preventive za mnoge stvari. Preventiva u lečenju karcinoma dojke, grlića materice, debelog creva. Preventiva mnogo manje košta nego samo lečenje. Naš pokret, pošto u Srbiji imamo dva digitalna mamografa, naš pokret koji je u Nišu uradio je 30 hiljada pacijenata prošle godine. Našli smo 300 i nešto karcinoma u početnoj fazi, spasili 300 žena. Ovaj drugi je uradio tri hiljade. Prevenitvno, pričom idemo, pričamo, hvalimo se. Mi se onda pohvalimo, a onda oni kažu upalićemo i mi kamionče pa ćemo i mi da krenemo po Srbiji malo, a ne samo oko Beograda.
Član 10. u stavu 3. – pravo na bezbednost pacijenta, on kaže - pacijent ne može da trpi štetu prouzrokovanu neadekvatnim funkcionisanjem zdravstvene službe. Taj član nisu razumeli kada su čitali. Znači, kaže se – neadekvatnim funkcionisanjem zdravstvene službe, nepreduzetim merama koje preduzima lekar ili terapeut, nego služba. Ako kod mene u Nišu ne radi kombi koji treba pacijenta da preveze negde, to je služba, a mera će biti pružena, odnosno intervencija, odnosno terapija, biće aplikovana doza leka koja je potrebna i to je regulisano drugim zakonom.
Pravo na obaveštenje, to je odličan stav u članu 11. Imate stavke šta sve pacijent mora da zna, jer vrlo često i to je dobro, poslodavac sada mora da obavesti svoje lekare, seste i ostale da moraju pacijentu da kažu – vi bolujete od te i te bolesti, prognoze su te, očekuje se takav sled događaja, nudimo takvu varijantu, takvo mesto lečenja i sve ostalo.
Sinoć je jedna od koleginica, mislim da je vrlo konstruktivno dala, to je isti član, pomenula je da zdravstveni radnik može prećutati dijagnozu, ali u nastavku piše da dijagnozu mora da da članu porodice. Kaže - zato vas pozivam u goste, da neko od vas ko je pravnik ko je ekonomista, umetnik slikar, voćar, lekar, pekar, da pogleda, kad vidi kad sedne; i kažemo prosto - izvinite gospodine, gospođo vi imate tumor, prognoza za vas je tri meseca. Da vidite reakciju pacijenta. To su bolna stanja.
Tu treba lekar da bude dovoljno svestan, korektan, da prećuti, obavesti porodicu, jer po nekim statistikama, analizama, kod žena koje su imale karcinom dojke, koje su prihvatile bolest i koje su borile sa bolešću, prognoza je bila čak preko 50% već u izlečenju. Znači, želja za životom, način saopštenja mora biti adekvatan. Malo pre sam već, evo treći put ponavljam, to je pravo na slobodan izbor, slobodan izbor lekara, odnosno sloboda izbora drugog mišljenja.
Juče je takođe neko rekao da se ovim zakonom u članu 14. studenti uvode, odnosno ulaze đaci bolnice. Oni su tu već odavno, stotinama godina od kad postoje univerzitetski centri. Ali ovde stoji da pacijentkinja ili pacijent može da kaže - ne, ja ne želim da niko bude pored mene. Znači, ovde pacijent mora da se izjasni i to je dobro. Ranije smo mi kao studenti išli da gledamo sve pacijente svih vrsta, sada ne. Ako pacijent kaže - neću, neće biti niko pored njega i to je dobro što je u zakonu.
Vrlo važna stvar, član 25. - pravo pacijenta koji učestvuje u medicinskom istraživanju. Mnoge medicinske kuće, zdravstvene kuće iz plana mreže sprovode neka istraživanja. Ovim se ovo uvodi u regularan redovni tok. Zakon tako kaže. Pristanak pacijenta, potpis, znači sve ono što je neophodno da sutra ne bi spalo da se neko oseti ili čak pomisli ili posumnja, ono što je bitno, čak i da posumnja da je zamorče u nekom eksperimentu, vrlo važno. Oko prava deteta je ministarka već više puta replicirala, odnosno odgovarala koliko su prava deteta ovim zakonom, članom 26, podignuta odgovornost pacijenata prema drugim korisnicima zdravstvenih usluga ili prema zdravstvenim radnicima.
Hiljadu puta ste, ovi koji su u Beogradu, slušali i gledali "Beogradsku hroniku", pa izveštaj, ne Nade Macure ona je iz Hitne pomoći, nego iz Urgentnog centra, gospodina Lončara, nekog direktora, kaže da je non stop je interventna policija tu.