Htela bih najpre da zaista zahvalim poslanicima koji u ovom delu današnje rasprave učestvuju, zbog ne samo dobre pripremljenosti i sveobuhvatnog razmatranja i pripreme za učešće u diskusiji, već i zbog dobronamernosti koja je očigledno u atmosferi ovde i koja je podsticajna za sve nas da učinimo maksimum koji je moguć.
Htela bih da odgovorim na nekoliko pitanja. Prvo od pitanja na koje bih želela da odgovorim, to je – zašto smo regulisali ova osetljiva prava kada je u pitanju zaštita lica sa mentalnim smetnjama samo u institucijama zdravstvenog sistema? Osnovne teme i sadržaj zakona koji obuhvata našu današnju raspravu i zapravo sadržaj zakona su dva segmenta, prinudna hospitalizacija i fizičko fiksiranje, odnosno izolacija. To su dve mere koje se apsolutno ne mogu sprovoditi u institucijama socijalne zaštite. To je takvo kršenje ljudskih prava ako se tamo sprovode. Da smo ih regulisali tamo, mi bismo sami doprineli kršenju ljudskih prava.
Ako se već moraju primeniti, onda moraju biti na mestu gde postoje stručni timovi koji mogu vrlo ograničeno lišiti osobu najelementarnijeg prava – prava na slobodno odlučivanje gde će se ono naći. To je osnovni razlog.
Druga primedba da možda nismo dovoljno posvetili pažnje manjim sredinama, ne bih mogla da je prihvatim zbog toga što se jesmo locirali fizički kada smo imali javne rasprave u četiri velika grada, ali smo bili vrlo zainteresovani da nam upravo dođu svi subjekti, predstavnici institucija i na moje veliko zadovoljstvo, to se i dogodilo. Gotovo da nema sredine, posebno one koja se bavi problematikom mentalnog zdravlja, da nije bilo ili predstavnika institucije ili pojedinaca koji su bili zainteresovani i aktivno učestvovali.
Fizički nije bilo moguće locirati jedan skup u manjoj sredini i tehnički je bilo izvodljivo da se to događa na ovim lokacijama koje je nekoliko poslanika koji su želeli da ukažu na to da je procedura donošenja zakona, odnosno Predloga zakona bila korektna i rekli koje su to lokacije.
Pravo na privatnost dostupnost informacija su zaista vrlo osetljiva prava i mislimo da sve ono što se čuje i na odborima i danas ovde u raspravi iziskuje jednu našu izmenu, odnosno prihvatanje amandmana koje ćemo tek razmatrati, ali mi se čini da će oni bitno popraviti zakon. Mislim da je tu zaista parlament već do sada kroz rad odbora dao izvanredan doprinos za popravljanje predloga zakona. U ovoj fazi bih toliko, a onda ćemo i na dalje imati dijalog.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Dame i gospodo, dva zakona koja su u zajedničkom načelnom pretresu: Predlog zakona o pravima pacijenata i Predlog zakona o zaštiti prava osoba sa mentalnim smetnjama u suštini su zakoni iz oblasti ljudskih prava. Zato su neobično važni.
Ljudska prava, kada su primenjena, a jednom zapisana u Ustavu i drugim zakonima, primenjena ljudska prava daju vam definiciju zdravlja društva. Što je više kontrolisanih prirodnih ljudskih prava, rutinski primenjenih bez otpora, bez neznanja o tome kako da primenimo neku zapisano ljudsko pravo, kako da ostvarimo zaštitu nekog ljudskog prava zapisanog u bilo kom dokumentu, što je veći stepen pune primene tih ljudskih prava, to smo kao društvo zdraviji, zato što živimo kvalitetnije.
Zakon o pravima pacijenata, pokušaću da podelim sa vama koliko mi je važan kroz žensko zdravlje, kroz jednu ženu sličnu nama ovima koje sedimo u ovoj Narodnoj skupštini. Zove se Marija Marić. O njoj pričamo svi, u stari. Šta je za nju dobro u odredbama zakona o pravima pacijenata?
Kako da ona sazna šta je za nju dobro? Kako da ostvari prava o kojima razgovaramo da li su dobro definisana? Ko je nadležan da joj zaštiti prava ako su joj slučajno uskraćena? Kakvog dobra za Mariju Marić ima od odredaba u Zakonu o pravima pacijenata? Manje-više kroz raspravu složili smo da je novo da se ono što bi trebalo da je moć zdravstvenog radnika takva da proističe iz znanja i stručnosti, jer znanje jeste moć, da tu moć ovim zakonom ograničavamo na oblik ponašanja, da je lekar, doktor, saradnik u zdravstvenoj zaštiti dužan da primenjuje odredbe ovog zakona stvarajući odnos uvažavanja, poštovanja, partnerski odnos prema Mariji Marić sa kakvim god tegobama da je došla u zdravstveni centar. Treba da joj omogući punu informaciju o stanju njenog zdravlja, da ima punu savetodavnu ulogu i da joj jasno predoči koliko je tom lekaru, doktoru, zdravstvenom radniku zaista važno ono zbog čega je Marija Marić u zdravstvenom centru, njeno zdravstveno stanje, o čemu god se radilo, da li je došla zbog akutnih tegoba, da li je došla preventivno, da li je došla po savet. Koja god oblast da je, Marija Marić je neko za koga mi ovde vodimo debatu, da ona ima sve informacije o tome.
Očekujemo, možda je predrasuda da će zdravstveni radnici po prirodi stvari sami uzeti i pročitati odredbe zakona i videti šta je to što mi narodni poslanici obavezujemo, čime obavezujemo lekare, doktore, zdravstvene radnike ubuduće od trenutka kada budemo počeli da kontrolišemo primenu ovog zakona.
Znam da je najlakše, i to smo imali prilike da čujemo ovde, govoriti o tome kako je loše stanje u zdravstvu i navoditi primere nekvalitetnog, nedostojnog, da ne govorim sa kriminalnim aspektima postupanja lekara, doktora i zdravstvenih radnika. Mi donosimo zakon za ubuduće. Mi donosimo zakon da bi promenili onakvo stanje koje možda i Marija Marić ima sa nekim lekarom koji ju je pogledao sa poniženjem, koji ju je diskriminisao zato što se možda nedovoljno jasno obratila lekaru, a on sa pozicije moći rešio da nema nikakvog posla sa njom. O ljudskim pravima pacijenta se radi i radi se o obavezi primene ovako definisanih normi ljudskih prava za sve koji rade u zdravstvu.
Kome Marija Marić može da se obrati ako oseti ili posumnja da su joj prava uskraćena? To je isto informacija koju mora od nas da dobije. To nije nešto maglovito. To je neki ponedeljak 11 sati pre podne, kada je njoj neko u zdravstvenom centru od Đale i Subotice do Krive Feje i Bujanovca uskratio njeno ljudsko pravo. Ona mora znati da ako je došla po preventivu da joj je zaposleni u zdravstvenom centru dužan da joj da informaciju, da joj da preventivu ili da zna da negde u njenoj opštini ima neko ko je takođe plaćen iz budžeta, ko je dužan da njena prava obezbedi. Svaki zakon koji dođe u ovu Skupštinu, svaki predlog zakona pokušam da proanaliziram, da pogledam kako će da se odnosi na neko živo biće u našoj državi, koji god da je sektor, da li je Ustav pa smo svi porodični zakon kao mali Ustav pa se odnosi na sve ili je u ovom slučaju potencijalno za sve jer svi možemo da budemo pacijenti, kako je izvanredno primetila moja koleginica Nataša Vučković i da objasnimo da smo mi ne samo ovde da kontrolišemo primenu zakona, nego da šaljemo jasnu poruku o tome kako ćemo proceniti koliko nam je zdravlje društva, ne u smislu medicinskih nalaza, sa ljudske tačke gledišta.
Zdravlje društva postižemo ako ono što zapišemo u Ustavu i zakonima jasno objasnimo svima na koji se zakon odnosi i onda jasnije još kontrolišemo da li se primenjuje. Nema jednostavnije definicije pravne države da onako kako je napisano mora biti jasno, ne može biti tumačeno.
Upravo zato što smatram da oko ovoga što govorim nemamo spora jer se zalažemo za pravnu državu, zalažemo se za vladavinu prava i zalažemo se za to da je naš posao da Mariji Marić objasnimo da će se kvalitet njenog života promeniti na bolje zato što u ministarstvu neko o tome razmišlja, zato što mi ovde detaljno pregledamo analizu i razmatramo analizu uticaja svakog člana zakona. Zato me zanima odgovor od ministarke zdravlja koji se tiče moje obaveze da objasnim svakome sa kojom budem razgovarala o ovoj primeni zakona, ako bude usvojen u ovom obliku ili srećom sa amandmanima koji su podneti, a prvi se tiče savetnika. Taj savetnik treba da pomogne Mariji Marić. Kakvo znanje on ima? Kakav je sektor medicinskog prava i čime ja garantujem Mariji Marić da će osoba koja radi u samoj lokalnoj samoupravi ili je delegirana negde da ima znanje kojim može da joj pomogne? Da li postoji garancija da sa pravilnikom, govoriću grubo ali mislim da će me ministarka razumeti, licencom, kako god, da osiguramo da ima ko da kontroliše, da onaj koji je zadužen poseduje pravničko znanje jer mora da ga poseduje, da će posedovati ta posebna znanja iz medicinskog prava da bi mogao da pomogne jednoj od žena koja bi mu se obratila.
Drugo pitanje se tiče možda nekoliko samih odredaba zakona, ali mene zanima, pošto kao i svi mi želim da vidim da je naš zakon nekome nekakva dobra učinio, o tehnikama kojima savetnik uspeva da na prijavu, obraćanje pacijentkinje ili sam od sebe, kako postiže da zaštiti pravo, kako se izbori? Znam da je jedna od tehnika, meni se čini najboljom, medijacija. Da li postoji način da Ministarstvo zdravlja vodi računa, da otvori neki poseban sektor, da pomognemo i mi ako treba nekakvim javnim slušanjem o tome na koji način da savetnici medijacijom ostvare da jednom uskraćena, oštećena prava budu pacijentkinji vraćena?
Govoreći o pravima pacijenata i ponavljajući da je primena ljudskih prava ono čime se meri zdravlje jednog društva u ljudskom smislu, u pravnom smislu, u sigurnosnom smislu. Zakon o pravima pacijenata je nedovoljno… Da zamolim ministarku i sve nas, znajući unapred da nije odredba ovog zakona, da ponovo ozbiljno porazgovaramo o uvođenju zdravstvenog vaspitanja i obrazovanja u škole. Kratko ću da komentarišem jer za mene nije sporan član koji definiše da dete od 15 godina ima pravo i na uvid i na savet i na odluke, ali da biste vi imali dete od 15 godina ima neka osnovna znanja o zdravlju i da bi napravili neku opštu korist, potreban je vrlo mali napor u saradnji dva ili tri ministarstva da se našom odlukom uvede zdravstveno vaspitanje i obrazovanje. Siguran sam da su tu najmanji problem kadrovi i sigurna sam da među zdravstvenim radnicima ima neverovatan broj onih koji, prvo, ove odredbe zakona o pravima pacijenata i inače primenjuju, koji su etični i koji zaista ozbiljno shvataju kada polože etičke zakletve o svom neverovatnom poslu. Znam da oni to pretoče u moralno ponašanje u svom poslu. Ne bi imali toliko dobrih rezultata u medicini da to nije tako.
To mi je razlog da poverujem da bi u zdravstvenom vaspitanju i obrazovanju, na uvedenu odluku ministarstava i na inicijativu ovog ministarstva, čak i dobrovoljno učestvovali. Ako ne dobrovoljno, tu smo mi da pomognemo i da počnemo jedan dobar proces koji neće možda dati rezultat za godinu dana ili dve godine, ali već za pet ili sedam imaćemo promenjenu atmosferu teme u školama u kojima se govori o zdravstvenom vaspitanju i obrazovanju. Posavetovaćete dete dok je zdravo i pravo i njegovom uzrastu shodno o elementarnim znanjima, pa do onoga kada stupa u razvojni period da ga upozorite i da mu pružite informacije koje se tiču bolesti i odraslosti života kao zdrave jedinke u društvu.
Kažem, ne očekujem da ministarka na bilo koji način niti se složi, niti kaže da je moguće da Ministarstvo zdravlja utiče na uvođenje zdravstvenog vaspitanja i obrazovanja u škole, ali garantujem vam da u nama, u narodnim poslanicima, bez obzira u kojoj stranci bili, da u tome imate saveznike.
Zašto sve to vezujem za Zakon o pravima pacijenata? Zato što je naš posao da Mariji Marić, o kojoj razgovaram, ja pružim informacije, zato što sam obavezna da tu informaciju pružim i nekoj drugoj ženi koja me pita šta da radi sa svojim dvanaestogodišnjim detetom kome su izazov narkotici, izazov mu je neko društvo, ona ne zna ništa o tome, zato što smo mi u obavezi da objašnjavamo šta se u ovoj sali dešava, tako da ljudi jasno razumeju kakve posledice zakoni koje donosimo imaju na njihove živote. To su zakoni svi. Kad su zakoni o ljudskim pravima u pitanju, onda je to naročito osetljivo.
Sasvim kratko ću komentarisati Zakon o zaštiti prava osoba sa metalnim smetnjama, slažući se sa opaskama koje je ovlašćena predstavnica poslaničke grupe DS Ljiljana Lučić dala u uvodu. Voleli bismo da vidimo sistemski zakon. Imam razumevanje da je ovo međukorak ili možda rešenje za koje ministarstvo smatra da ga je moguće primeniti, ali je to tek osetljiva oblast ljudskih prava. Znajući kroz kakvu stigmu prolazi sama osoba, bila svesna ili ne, ali pogotovo porodica, znajući za priče o tome da se krije stanje neke osobe sa mentalnim smetnjama, jer naša mrziteljska lokalna zajednica ima stav da je to sramota, a ne da je stvar za lečenje, nivo predrasuda koji imamo u ljudima koji imaju mentalne smetnje znam da ne može biti razbijen ni zakonom sa šest članova, niti sistemskim, ali možemo bar pokušati da neki popravak u ovom zakonu uradimo i da se zajedno obavežemo, da pokušamo da napravimo atmosferu jer, ponavljam, primena ljudskih prava vam određuje koliko je zdravlje u društvu, koliko je društvo zdravo. Prosto da podelimo sa ljudima svest o tome da je imati mentalne smetnje isto bolest, kao što je imati temperaturu od 40 stepeni ili upalu pluća ili posekotinu koju hirurg treba da radi.
Dug je put pred nama, verovatno dok ne budemo zaista razumeli kolikog dobra možemo imati ako sami sebe promenimo, kada je u pitanju naše znanje o obavezama lekara, kad smo pacijenti, kada je u pitanju naša moć koja je u znanju i struci, kada smo lekari, a naročito kada je u pitanju to da smo članovi neke zajednice u kojoj postoji osoba sa mentalnim smetnjama. Primena ljudskih prava svima podiže kvalitet života.
Uz nadu da ćemo čuti odgovor na pitanje o medicinskom pravu i o načinima kontrole - da li postoji mogućnost tehnike medijacije? Volela bih bar komentar podrške, ako ne ništa drugo, za uvođenje zdravstvenog obrazovanja i vaspitanja škole. Hvala vam.

Reč ima ministar Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Dame i gospodo, uvaženi potpredsedniče, na ovako konkretna pitanja koja ujedno sadrže i ključne reči samog zakona, samog teksta zakona, a to su medijacija, edukacija, medicinsko pravo, ne mogu da odmah ne odgovorim.
Naravno da je suština da se savetnik mora i treba da razlikuje od onih koji rade inspekcijske poslove u zdravstvu, od onih koji pokreću prekršajne i krivične prijave zbog toga što ima elemenata za to i samim tim naravno da je najbolje da funkcija savetnika bude pre svega medijatorska. On to ne ume da čini, jer malo je onih koji su informisani iz sfere medicinskog prava. Izvanredni studenti pravnog fakulteta, kada dođu u tzv. opšte ili pravne službe zdravstvenih ustanova, malo znaju o zakonu i podzakonskim aktima koji regulišu ovu složenu problematiku.
Zbog toga je zaista važno i ministarstvo će podzakonskim aktima veliku pažnju posvetiti upravo duhu medijacije koju treba da ima savetnik. Da bi mogao taj duh da bude realizovan, mora da bude dobro edukovan. Biće edukovan od svih onih koji će prosto, već sada prave jedan plan, jer pretpostavljamo da će zakon, već sada osećamo, ipak biti u danu za glasanje usvojen i u vrlo kratkim rokovima, a da bi se za šest meseci primenjivao, potrebno je da donesemo podzakonska akta koja će precizirati na koji način ćemo postići duh medijacije, duh dobre informisanosti pacijentu. Tu je ujedno i možda objašnjenje – zašto mislimo da će neko ko ima pet godina radnog iskustva kao pravnik i ko se već susretao tamo gde radi, u jedinici lokalne samouprave, a funkcioniše u domu svih građana svoje lokalne sredine, brže ući u postupak edukacije i brže savladati upravo suštinu, da pacijent treba da zna šta su njegova prava i obaveze u skladu sa ovim zakonom, da treba da zna šta to znače neki termini, mi govorimo uglavnom latinskim terminima, da treba da zna šta znači i to dostojanstvo i čast koja se dovela pod znak pitanja kada smo rekli da i pacijent treba, u skladu sa životnim dobom, stepenom obrazovanja i socijalnim statusom, da ispolji ova svojstva i dostojanstvo i čast u relaciji ka terapeutu, ka stručnim timovima, a podrazumeva se, naravno, da ovaj, pre svega na drugoj strani, mora imati kao sastavni deo i profesionalne komunikacije. Nameravamo, napravili smo pilot program, već smo krenuli sa tim. U deset sredina smo pokušali da vidimo kako nam to. Čini mi se da taj korak moramo napraviti, jer bez dobre edukacije, zaista su u pravu svi oni koji su skeptici i postoji mogućnost da se kompromituju, inače izuzetno dobra ideja, da savetnik uči sve nas koja su naša prava.
Ministarstvo će morati pred vama da položi račun o primeni ovog zakona, jer se samo obavezuje da organizuje u najbržem roku edukaciju. Da li će ona biti podjednako uspešna svuda? Neće. Da li će nam dobri primeri i oni koji su potpuno suprotni biti modeli da nešto menjamo u samom programu edukacije? Hoće. To je ono što jeste naša namera.
Kada je u pitanju dete od 15 godina i vrlo korektno razmišljanje o tome da je dobro da u obrazovnom sistemu do 15 godina, već njegov stepen informacija o tome šta kad je ono i pacijent, treba da zna. Ta dobra primedba verovatno je ujedno stimulativna za sve poslanike i sve nas, da nekoliko ministarstava kroz određene programe radi više na medicinskom obrazovanju od predškolskog perioda, od obdaništa, pa do tih 15 godina.
Ali i celoživotno obrazovanje je izuzetno važno. U našem sistemu imamo vrlo bitne institucije koje bi morale opštu populaciju da informišu. To su institucije za javno zdravlje. Ako bismo zaista elemente ovoga o čemu svi mi ovde pričamo uneli u ova dva segmenta, u školski i predškolski sistem s jedne strane i u programe celoživotnog obrazovanja kroz programe institucija za javno zdravlje, mi bismo zaista pokrili Srbiju i onda bi ovaj zakon u praksi bio nešto što bi zaista značilo unapređenje zdravlja. Zaista zahvaljujem na ovakvom načinu razmišljanja, jer ovo jeste duh zakona. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, verujem da ćemo mi završiti načelnu raspravu do 18,00 časova. Međutim, ukoliko to ne uradimo, saglasno članu 27. i članu 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova i to do završetka zajedničkog načelnog pretresa koji je u toku, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda sednice.
Sada u skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata i sa radom nastavljamo u 15,00 časova. Hvala.
(Posle pauze)

Dame i gospodo, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, predstavnici Vlade, poštovani uvaženi poslanici, danas se pred nama nalaze dva nova zakona iz oblasti zdravstva koja zavređuju našu pažnju, ne samo po tome kako uređuju ovu oblast, već ovaj prvi - Zakon o pravima pacijenata po tome što prvi kao takav na celovit način uređuje prava pacijenata korisnika zdravstvenih usluga, a drugi - Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama jer se opet po prvi put na jednom mestu posebnim zakonom uređuje način, postupak, organizacija i uslovi lečenja lica sa mentalnim smetnjama.
Ovde je od posebne važnosti, bar se to meni tako čini, to što se ovim bolestima i licima sa mentalnim smetnjama prilazi bez stigmatizacije i naročito se potencira učešće lokalne zajednice, lokalne sredine, porodice i širih vrsta službi.
U procesu donošenja ovih predloga zakona istakla bih nekoliko važnih stvari, a to je jedna izražena odgovornost ministarstva i aktuelnog tima sadašnjeg ministra da uoči potrebu da posebnim zakonom reguliše prava pacijenata, da ih napiše, pretvori u normu i pred sve nas, organe državne uprave, pred Skupštinu, odnosno ministarstvo, lekarske komore, Fond za zdravstvo, medicinske ustanove, stručne i zdravstvene radnike i saradnike, pred lokalne samouprave, udruženja građana itd, u celini pred sve nas građane postavi zadatak da se sistem zdravstvene zaštite i njegova politika moraju razvijati kroz partnerski odnos lekara i pacijenata i da oba ta subjekta imaju svoja prava i svoju odgovornosti. Smatram da je to veoma važno sa stanovišta struke, etike, odgovornosti, a važno je i sa stanovišta stepena razvoja demokratskog društva i odgovornosti svih nas u tom društvu za ono u čemu danas živimo i kakvo društvo imamo.
Povodom ova dva zakona, kako smo čuli u izlaganju gospođe ministarke prof. Slavice Đukić Dejanović, organizovana je, na šta želim posebno ovom prilikom da skrenem pažnju, široka javna rasprava u kojoj je, kako je rečeno, učestvovalo 330 subjekata, preko 40 institucija i preko 1000 učesnika. To je bio citat. U ovom predlogu zakona ostalo je, kako je istaknuto, 12 starih prava koja su sadržana u raznim drugim zakonima koja regulišu oba zdravstva različite teme. Znači, prava koja su kod nas već prepoznatljiva, koja su ozakonjena, koja su postojala, prava na koja smo navikli. Isto tako uvedeno je i sedam novih prava, za šta smatram da treba imati i posebnu odlučnost, tako da u suštini dobijamo zakone sa mnogo većim pravima pacijenata.
Takođe, želim da istaknem da je poznato da je javnu raspravu povodom ova dva zakona neprekidno pratila organizacija OEBS. Učestvovali su u toj javnoj raspravi i u završnom skupu ili završnoj sesiji koja je održana krajem prošle godine. Koliko se sećam, predstavnica ove organizacije, tada prisutna, gospođa Poli Tidi, na završnom skupu krajem prošle godine je istakla da je predlogom ovih zakona ostvareno i otvoreno novo poglavlje u oblasti zdravstva, u oblasti zaštite prava pacijenata i da su ostvareni uslovi za efikasnost i otvorenost za saradnju i da su ovde ugrađeni evropski standardi u oko 50 članova jednog, odnosno 68 članova drugog zakona. S obzirom da sam bila i neposredni učesnik te završne sesije i tog razgovora i bila prisutna tada, ovo je citat, odnosno rečenica koju je predstavnica OEBS tada rekla.
Kada je reč o ovim zakonima, želim da istaknem značaj ovakve javne rasprave sa stanovišta potrebe da se čuje struka, da se čuju udruženja građana, nevladine organizacije i slično, što smo inače u praksi donošenja zakona kod nas zaboravili, odbacili, valjda kao suvišno, prevaziđeno, sa populističkim pristupom, u svakom slučaju i istorijski odbačeno. Umesto toga, u poslednjoj deceniji smo bili očevici i robovali smo tuđim modelima koji su se teško i nekad besmisleno ili nasilno navlačili na našu glavu, uvodili smo neke kriterijume i zakone bez reda u naš sistem, tako da sada ne treba da vas čudi masa donetih zakona koji međusobno nisu usklađeni ili su čak potpuno suprotni i sa tog stanovišta neprimenjivi i neodrživi.
Ti zakoni su donošeni u ovoj Skupštini i nisam videla toliku brigu poslanika da se u vreme njihovog donošenja obezbedi upravo nešto što se kod donošenja ova dva zakona, osobito u raspravi koja je juče i danas prisutna, ovde potencira. Naravno, ne smeta mi potenciranje i istrajavanje na tome da zakon bude jasan, precizan i primenjiv, ali mislim da bi takav pristup i princip morali da imamo kada govorimo o svim zakonima. Takođe, želim sada da izrazim uverenje da će se to u narednom periodu ipak i događati.
Isto tako, apsolutno je raširena pojava da se usvoje zakoni čija se primena odgađa za jednu godinu, dve ili više i zakoni za čiju primenjivost, odnosno uređenost mora da se donese niz podzakonskih akata koji se ili zaborave, ne donesu ili se donesu mnogo kasno. Kao posledicu toga imamo činjenicu da zakoni često nisu sa tog stanovišta adekvatno primenjivi. U ovom slučaju kod nas se u životu u primeni još nalaze i zakoni iz doba SFRJ, koji nisu u međuvremenu promenjeni. Htela bih ovom prilikom da skrenem pažnju na njih. Mnogi od njih su dobri, a neki čak bolji od ovih novih, jer su celovitiji i možda bolje uređuju neku struku, nude pravila, ali i traže odgovornost. Međutim, njima je trebalo promeniti bar naslov ili preambulu, odnosno ukinuti delove koji su prevaziđeni, jer za 30 ili više godina život je otišao mnogo daleko i struka takođe. Zato je važno u ovom slučaju pohvaliti ove zakone, metod rada u ovom slučaju samog ministra i ministarskog tima, proučiti ih potpuno sa namerom da i sebe promenimo, odnosno poboljšamo, jer ćemo tako poboljšati i društvo i državu. Dakle, imamo i sopstvenu odgovornost za to. To neće uraditi niko sem nas samih.
Ovi zakoni koje danas razmatramo za nas nisu novina, jer su mnoga dobra pravila i praksa bili prisutni na osnovu potpisanih mnogih evropskih i svetskih konvencija i deklaracija, čime smo mi već od ranije bili deo svetske, odnosno evropske dobre prakse. Naše zdravstvo, odnosno naši zdravstveni stručnjaci su inače ocenjivani u Evropi visokim ocenama.
Dakle, Zakonom o zaštiti prava pacijenata po prvi put se na jednom mestu govori koja su to prava koja kao pacijenti svi imamo, ali i koje su naše odgovornosti. U ovom zakonu srećemo se sa pravom i odgovornošću za sopstveno zdravlje, za preduzimanje preventivnih pregleda i kontrola. Ti preventivni pregledi i kontrole su u jednom periodu takođe bili zanemareni, ali oni su značajni sa stanovišta upravo i smanjenja troškova, sa stanovišta efikasnosti zdravstva, ali i, što je najvažnije, sa stanovišta zaštite zdravlja pacijenata, za šta postoji jednaka odgovornost i zdravstvenog sistema, ali i svakog od nas pojedinca koji pre svega mora da ima odgovarajuću zdravstvenu kulturu.
Takođe je u ovom delu važno istaći da postoji dostupnost zdravstvene zaštite, pravo na drugo stručno mišljenje, pravo da se napusti zdravstvena ustanova, pravo dece na humanije lečenje i prisustvo roditelja u zdravstvenoj ustanovi, pravo na olakšavanje patnji i bola, na poštovanje nas kao ličnosti i našeg vremena, ali istovremeno i ličnosti lekara i medicinskog osoblja, i to upravo u tom partnerskom i uzajamnom odnosu.
Posebno o svim ovim pravima ne bih govorila, jer je o njima već dosta govoreno u prethodnoj raspravi, ja ih sada ovde prosto podvlačim, jer smatram da su ta prava značajna i upravo skretanjem pažnje javnosti na to šta je to novo što donose ovi zakoni skreće svima nama pažnju na to da sami sebe moramo postaviti da kažem, u taj aktivni odnos u čitavom ovo procesu.
Otvara se pitanje i prava svakog pacijenta na prigovor. Gde on daje taj prigovor? U samoj zdravstvenoj instituciji, kako je to do sada bilo u praksi, ali u ovom slučaju i po sadašnjem modelu u lokalnoj zajednici koja je i osnivač te zdravstvene ustanove. Dakle, formira se poseban tim, znači pre svega stručno lice, koje je savetnik odnosno zaštitnik prava pacijenata, odnosno formira se savet za zdravlje koje smatram da je jedan reprezentativni širi organ koji može da okupi odgovorne, izabrane odbornike lokalne samouprave, stručnjake, predstavnike fonda, koji upravo pretpostavka, treba da budu pozitivna, treba da vode pozitivnu politiku, da zdravstveni centri u toj lokalnoj zajednici treba da funkcionišu dobro, da funkcionišu organizovano, da budu bolji, da se u njima pokaže elementarna stručnost, znanje i međusobno visoki nivo kvaliteta i efikasnosti.
Šta je ovde posebno važno i novo? Naglašavanje upravo toga, da je dužnost pacijenta da bude odgovoran za sebe, da bude odgovoran za druge, da bude odgovoran i za zdravstvene radnike i saradnike i sve one ljude koji u zdravstvenim institucijama rade i pružaju određene usluge. Odnosi da se razvijaju sa poštovanjem i uvažavanjem, kao što ih uostalom, u odnosu na sve institucije razvija i ministarstvo.
Mnogi se plaše, kao što smo čuli u ovoj raspravi juče i danas, da je zakon mrtvo slovo na papiru, da je nesinhron sa našim zapuštenim sistemom, to je citat, i vrlo osiromašenim kako se ono danas ocenjuje, i da zato kažu da ovaj zakon ne valja.
Zdravstvo jeste sve siromašnije, mi smo sve bolesniji, mnogo ima administriranja, ima mnogo čekanja, ima pojave i korupcije. Nije to međutim, jedino zdravstvena bolest, odnosno nije to samo zdravstveni sistem na takav način ugrožen, ovo je nama očigledno, ovo je nama više smeta, upravo iz tog razloga, jer je u pitanju zdravlje građana, na šta smo svi osetljivi. Ali, na drugim mestima problema sa korupcijom, problema sa neefikasnošću u svakom segmentu društvenog sistema mi danas srećemo, i nažalost, moramo da ga konstatujemo. To je prisutno i kada je reč o dobijanju posla i mogućnosti za zapošljavanje, za školovanje, za suđenje, za pravo na rad, itd.
Zato, ne bih se složila sa onom ocenom da je naše zdravstvo potpuno urušeno sa zastarelom mrežom infrastrukturom i lošim kadrovima. Rekla bih da je ovde, i pored svih problema koje zdravstvo ima, i zanemarivanja kojima je on bio izložen prethodnih godina, i otvorenog čak politizovanja, da je zdravstvo očuvano, da je ogroman broj dobrih lekara i stručnjaka u njemu i dalje opstao i da radi, koji kada odu u penziju, to je za nas jedna upozoravajuća stvar, neće imati ko da zameni, i pored ogromnog broja mladih lekara koji su bez posla i koji čekaju svoju priliku ovde u zemlji, ili su nažalost, prinuđeni da odu u inostranstvo.
Dobre stvari prethodnog sistema smo odbacili u prethodnom vremenu, a da nove nismo usvojili, ili smo ih usvajali stihijski, po modelu divljeg liberalnog kapitalizma koji je grabio za sebe, koji je za narod razvijao demagošku priču, citiram – kad još samo ovo, još ovo, i ovo završimo, onda za nas dolaze bolji dani, i to oni bolji dani koji su bez rada i truda i sopstvene odgovornosti. Kad su se obećanja izlizala, progledali smo i videli stvarnost sa urušenim sistemima, prodatim fabrikama, otpuštenim radnicima, obespravljenim, onih koji rade sve više i za sve više manje nadnice, kao da smo svih ovih godina do sada razvijali model ili ideal skoro besplatnog rada.
Nadam se da je tome došao kraj, da svaki rad mora da zna da ima svoju cenu, isto tako da u budućem vremenu i medicinski rad, rad stručnjaka u medicini mora takođe, da ima svoju cenu, jer čini mi se, da ćemo tada usluge zdravstvenih radnika i lekara i stručnjaka koji tu rade, mnogo više ceniti i uvažavati sami. Čini mi se da su tako mnoge stvari došle do apsurda iz ovog prethodnog perioda, zato smatram, da što pre moramo početi da sami budemo odgovorni za ono što stvaramo, za ono što imamo i ono u čemu živimo.
Zato je i ovaj zakon značajan, baš sad, da bi u životu postavio kao odgovorne i pojedinca i porodicu i lokalnu zajednicu i zdravstvenu ustanovu, sve od primarne zdravstvene zaštite gde mi se posebno dopada ideja koju je ministarka, gospođa Slavica Đukić Dejanović od prvog svog dana mandata u ministarstvu isticala u ovom parlamentu i uporno ih brani kod svih predloga zakona koji kod nas dolaze, da domovi zdravlja pre svega moraju da budu institucije u lokalnoj sredini koji će biti posebno uvaženi, gde će ljudi na primarnom nivou zdravstvene zaštite moći da dobiju svoju prvu negu, pomoć i stručno uputstvo za svoje dalje lečenje.
Mi samim tim razvijamo jednu kulturu da dom zdravlja koji se nalazi u neposrednoj blizini treba da posećujemo, u njega da odlazimo i da tražimo u suštini i preventivne pregleda da bi svoje zdravlje zaštitili. Dakle, iz tog razvijamo jednu lokalnu takođe zajednicu koja je odgovorna za stanje stanovništva u svojoj lokalnoj sredini.
Time se takođe prekida jedna drugi nivo ponašanja, a to je da je samo država odgovorna koja treba da nam daje, a mi da pasivno čekamo njena rešenja, ili da ih ne sprovodimo ili kritikujemo.
Istina je da je ovo samo deo puta i sada postavljamo pitanje pred zdravstvom, ono što nas interesuje, ono što je najavljeno i ono što će nadam se pokazati svoju pravu efektivnu ulogu i date rešenja na mnoga i ovde postavljena pitanja, a to je – kakav nam je plan mreže, plan kadrova, plan potrebnih sredstava, plan potrebnih prioriteta i stepeni i nivoi zdravstvene zaštite koji se razvijaju u skladu sa potrebama stanovništva?
Ovde ono što je važno kod Predloga zakona o zaštiti prava pacijenata što mislim da nije posebno istaknuto do sada u raspravi jeste da jeste inkorporirana privatna praksa i ono što je važno da jednaka prava imaju i stranci u okviru našeg sistema zdravstvene zaštite. Naravno, zna se na odgovarajući način.
Dakle, kada pogledamo koja to nova rešenja je ponudio ovaj zakon vidimo da se tu razvija dostupnost zdravstva, stručnost, odgovornost, etika, ali isti ti zahtevi su i prema nama samima, odnosno prema lekarima.
Kada je reč o Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama kao što je do sada rečeno ovaj zakon je po prvi put na celovit način na jednom mestu regulisao metode lečenja bolesnika sa mentalnim smetnjama. Ovim se u ovoj oblasti postiže više nivo kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja i primenu savremenih metoda i novih savremenih medicinskih znanja. Promovisanje dostupnosti, jednakosti i posebno, što je već istaknuto, bestigmatizacije. Broj lica sa mentalnim smetnjama u društvu kod nas i u svetu nažalost nije mali. Poremećaj su različiti, heterogeni. Nekad se u porodici ili lokalnoj sredini ne prepoznaju ili se o njima ćuti, ali zato je važno da dostupnost lekara psihijatara bude ostvarena bilo preko domova zdravlja ili drugih odgovornih službi u lokalnoj sredini.
Ovo je značajno za nas, posebno i sa stanovišta stanja zdravlja u našem društvu, jer smo proteklih godina kao građani, na najrazličitije načine bili ugroženi i moram reći ispovređivani, bilo da je to bilo bombardovanjem ili ratnim traumama, socijalnim problemima, gubitkom posla, osećajem nesigurnosti bezperspektivnosti, pojavom ili razvojem širenjem sa socijalnim problemima i teških pojava alkoholizma, razvoja droge, posebno kod mlade generacije koja na najrazorniji mogući način utiče na mladi organizam, sa pojavom novih bolesti, bilo da su u pitanju mladi ili sa pojavom bolesti starog dela populacije, posebno imajući u vidu da smo mi nacija koja sve više stari.
U skladu s tim, mislim da se mora razvijati i nova ideja o tome u kom pravcu zaštita zdravlja stanovništva mora da bude i da se razvija upravo zbog toga da bi obezbedili zaštitu dece i mladih na odgovarajući način, razvijanjem njihove perspektive time i zaštite zdravlja, stvaranjem socijalne sigurnosti, što je naravno zadatak drugih delova našeg društva i drugih ministarstava, ali, istovremeno i razvoja onih metoda zdravstvene zaštite sve starije populacije.
Velike su posledice ovakvih stanja i zato je dobro da ministarstvo ide u susret problemima, da razvija svest o potrebi zaštite, da obezbeđuje dostupnost, kvalitet. Za lečenje ovih bolesti je važno zaštita opštih ljudskih prava, pravo protiv zloupotreba materijalnih, seksualnih, prisilnog rada, omalovažavanja itd. Naučno znanje i razumevanje mentalnih smetnji uznapredovao je i ona mora da primenjuje nove dijagnostičke metode.
Dakle, u svakom slučaju, moje mišljenje je da iznošenje sa ovako dva celovita koncepta zakona dolazimo do novih rešenja, da ona ide u susret rešavanju mnogih pojava i problema koje postoje u zdravstvu, da je dosta hrabar potez i da u svakom slučaju je primer i za druge oblasti koje treba da preduzimaju, pre svega prava na rad, koje je naše osnovno pravo, pa ono treba da bude zadovoljeno, a u svakom slučaju želim da istaknem da će SPS u danu za glasanje podržati oba ova zakona. Oprostite na produženju vremena i hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Radoslav Milovanović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, DS nije upravljala resorom zdravstva od prvih višestranačkih izbora u Srbiji, tako da su mnogi poslanici i poslanice govorili o problemima zdravstva i tu se DS ne može prepoznati.
Ono što je bitno, bitno je da se i na to pitanje konačno odgovori – ko je odgovoran za ovakvo stanje u zdravstvu? Najpre ću se kratko osvrnuti na Predlog zakona o pravima pacijenata, tačnije na pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, član 6. stav 2. koji kaže – u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, ponavljam – mesto stanovanja, vrstu oboljenja i vreme pristupa zdravstvenoj službi.
Pre više meseci sam postavio poslaničko pitanje, a vezano je za opštinu odakle ja dolazim, opštinu Kučevo, gde pacijenti upute overavaju u Petrovcu na Mlavi? Ne sumnjam u stručnost komisije, tamo nadležne, u Petrovcu na Mlavi, ali prosto je neprimereno da pacijenti iz moje opštine idu i tamo overavaju upute pored dobrog rada doma zdravlja i vrlo kvalitetnih lekara koji se nalaze u mom mestu i molim vas da se oko toga angažujete da se bar ta komisija vrati u moje mesto.
Ono što je za mene sporno jeste član 42. ovog zakona, koji precizira savet za zdravlje u lokalnoj samoupravi. Savetnik koji bi radio na ovim poslovima bio bi sigurno zavistan od nekog predsednika opštine ili od vladajuće koalicije u kojoj se nalazi, s obzirom da je sve tako u našem društvu i mislim da bi neki centralizovaniji organ po ovom pitanju bio mnogo funkcionalniji i mogao bi ovo pitanje da reši na pravi način.
Druga stvar, drugi zakon kojim ću se ja baviti je Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Ne postoji tačan podatak o broju ovih lica a statistički podaci pokazuju da ih ima oko 3% u populaciji. Broj ovih lica je znatno veći i u stalnom je porastu. Ono što nije obuhvaćeno ovim zakonom, a po meni je vrlo važno, jedan problem koji se malo i skriva, malo su se neke ustanove i bavile time, jeste postratni sindrom ili tzv. "vijetnamski sindrom".
Prema procenama stručnjaka sa VMA u Beogradu oko 400.000 je bilo učesnika rata iz Srbije na prostoru bivše Jugoslavije. Procenjuje se da je su skoro 35.000 ovih ljudi žrtve posttraumatskog stresnog poremećaja. Ova populacija ljudi ima strašno osećanje krivice zbog onoga što su radili na ratištu, kao i da se osećaju odbačeno, izmanipulisano, a svoju mirnodopsku okolinu doživljavaju otuđeno.
Ovaj predlog zakona nažalost, iako je bilo dobre volje da se ovakva jedna stvar odradi, nije reformski jer se njegovom primenom isključuje veliki broj ljudi. Zakon tretira, po meni isključivo osobe koje se nalaze u zdravstvenim ustanovama, a isključuje osobe koje se ne nalaze.
Zakon se oslanja na postojeće institucije sistema – azilarne ustanove koje su loše rešenje u tretmanu ovakvih osoba. Dobra volja Ministarstva zdravlja je pitanje prinudne hospitalizacije i primene fiksacije i izolacije. Dobro rešenje je pojačanje uloge suda i pojednostavljenje procesa smeštaja, pojačavaju se ovlašćenja psihijatra. Loše rešenje, po meni je, što je do sada bilo potrebno mišljenje dva veštaka psihijatra, a sada je potrebno mišljenje samo jednog.
Primer dobre prakse je centar za mentalno zdravlje u zajednici u Nišu, gde se ovakve osobe nalaze u prirodnom okruženju. Drugi dobar primer je saradnja Vlade AP Vojvodine sa psihijatrijskim službama italijanskog grada Trento, sa ciljem deinstitualizacije i transformacije psihijatrijskih ustanova u Vojvodini. Dom zdravlja u Inđiji se uključio u ovaj projekat. Cilj ovog projekta je da se život osoba sa mentalnim smetnjama ne odvija u četiri zida.
Uostalom, treba uvažiti sugestije Zaštitnika građana u ovoj tematici. Dakle Nacrt zakona se bavi, po meni, isključivo medicinskim aspektima a zanemareni su ili su manje tretirani aspekti zaštite ljudskih prava. Da bi se ove primedbe otklonile, potrebno je angažovanje drugih ministarstava, pre svega Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.
S obzirom da bi i centre za mentalno zdravlje preuzeli domovi zdravlja, smatram da se tu ne bi odvijala adekvatna zaštita mentalno obolelih lica, pogotovo teških hroničnih i psihijatrijskih pacijenata.
Prepreka je i ta što se po sadašnjim normativima na 30 do 40.000 stanovnika organizuje delatnost doma zdravlja u oblasti psihijatrije. To je veliki problem za opštine sa manjim brojem stanovnika. Hvala.