Hvala.
Reč ima gospodin Đurđević. Izvolite.

Ovde se postavlja pitanje mere. Moja lična želja je, kada smo radili na nacrtu ovog zakona, bila da ceo pravno-informacioni sistem bude svima besplatan. To je ono što sam ja želeo. Međutim, na drugoj strani stoje mogućnosti. Da se udovoljilo toj želji, mi bi ugrozili poslovanje, finansijski bi ugrozili javno preduzeće "Službeni glasnik". Oni onda ne bi mogli da opstanu.
Prema tome, u ovom trenutku situacija je takva da će pristup pravno-informacionom sistemu delimično finansirati iz budžeta država, delimično će finansirati korisnici koje to zanima. Skupštinski odbor je predložio jedan amandman, da se pristup pravno-informacionom sistemu u toj sudskoj praksi dozvoli besplatan još nekim korisnicima, a to su sudovi, javna tužilaštva, Republičko pravobranilaštvo, Ombudsman, Poverenik za informacije od javnog značaja. Taj amandman bi se mogao prihvatiti i on naročito za sudove ima smisla, pošto "Službeni glasnik" sudsku praksu i dobija od sudova i onda je zaista neprimereno da sudovi plaćaju za informaciju koju dostavljaju "Službenom glasniku".
To je neki najširi krug korisnika kojima bi se mogao dozvoliti besplatni pristup pravno-informacionom sistemu, a da javno preduzeće "Službeni glasnik" finansijski opstane. Sve preko toga ako bi se širilo, to bi ugrozilo javno preduzeće. Pazite, do sada njihovo finansiranje nije bilo sistemski uređeno i jednostavno je to tako prolazilo, niko se na to nije osvrtao. To preduzeće ima i svojih objektivnih i subjektivnih problema. Činjenica je, na primer, kada se 2006. godine raspala državna zajednica Srbija i Crna Gora, mi smo imali javno preduzeće "Službeni list" nekadašnje SFRJ, pa je naziv menjalo kako se menjao naziv države. Država je tada imala interes da ti ljudi ne ostanu bez posla i sve zaposlene iz "Službenog lista" je integrisala u "Službeni glasnik". Tada se broj zaposlenih u "Službenom glasniku" naglo povećao. To je jedan teret koji je to preduzeće trpelo. Ono se dobrim delom finansiralo objavljujući oglase i tendere za javne nabavke.
Sa druge strane, postoji interes da se privreda rastereti tih troškova, pa je novi Zakon o javnim nabavkama u tom segmentu bio veoma povoljan za naručioce, predvideo je da se to objavljuje na raznim internet stranicama. Prihodi "Službenog glasnika" po tom osnovu padaju za 90%, od 1. aprila 2013. godine, kada je novi Zakon o javnim nabavkama počeo da se primenjuje.
U ovom trenutku oni možda mogu da izdrže ovu godinu. Od 1. januara 2014. godine, ako ne dobiju finansiranje iz budžeta, oni neće moći da objavljuju sve ove akte koji se moraju objavljivati u "Službenom glasniku". Ono što sam govorio i u raspravi u načelu, "Službenom glasniku" mi samo pošaljemo tekst zakona, uredbe, odluke, rešenja itd. i oni objavljuju. Nikada nam nije bila ispostavljena faktura. To zna i sekretar Skupštine, zna i direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, zna i generalni sekretar u predsedništvu, svaka služba Ustavnog suda Republike Srbije. Oni su to finansirali iz svog profita.
Sada pazite, kako pristupiti Službenom glasniku ima nekoliko modaliteta u uporedno pravu. Mi možemo njih da napravimo jednu javnu službu koja bi objavljivala propise i bavila se samo time. Onda imate jednu skupu opremu koja stoji svakog četvrtka kada Vlada donese odluke, ona te propise objavite mašine do sledećeg četvrtka stoje, a i veoma su skupe, a potrebne su vam veoma skupe mašine da bi propisi se brzo odštampali.
Druga stvar, da mi poslovanje sa Službenim glasnikom postavimo na konvercijalni osnov, pa i mi pošaljemo, na primer, pre zakona objavljivanju oni uspostavljaju fakturu, mi kad platimo da oni objave zakon. Država trenutno nema novca zakon se ne objavljuje. To isto jedna nepodnošljiva situacija za pravni poredak.
Imamo situacije, na primer, da nekad i objavljivanje propisa je jako skupo jer zahteva veliku hitnost. Na primer, svojevremeno je Narodna skupština, dan u oči derbija između Partizana i Crvene Zvezde donela zakon o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku koji je morao da stupi na snagu danom objavljivanja u Službenom glasniku. Bukvalno očekivalo se od Službenog glasnika da tog dana kada mu se zakon dostavi da oni tog dana izvrše prelom, pripremu za štampu, štampu, da to odštampaju u jednom ogromnom tiražu i da distribuiraju. Vi onda imate situaciju da ta firma nekada radi 24 časa dnevno. Onda te ljude morate da plaćate, te prekovremene, te rad noću itd.
Znači, objavljivanje propisa je jako skupo iz tog razloga mi moramo da vodimo računa i o finansiranju ove firme. Ovaj amandman koji je skupštinski odbor podneo jeste neki maksimum do kog se može otići, sve preko toga je rizično. Slažem, se ukoliko se situacija u budućnosti popravi, da sve to što sadrži pravno informacioni sistem treba da bude besplatan, ali u ovom trenutku to je samo na nivou lepe želje, realno u stvarnom životu nije realno.

Reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovane koleginice i kolege, o materiji člana 29. govorio i kada je bilo govora o Predlogu zakona u načelu. Činjenica jeste da veliki broj zakona dolazi po hitnoj proceduri i očigledno je da to povećava troškove. Nisam siguran da će ova sugestija da ti predlozi zakona budu razmatrani u nekim redovnim rokovima, bar u nekom kratkom periodu, naići na pozitivne efekte i da će ta sugestija da se prihvati. Da bi se ta sugestija prihvatila onda sutra sigurno ne bismo raspravljali o poreskim zakonima koji su praktično danas distribuirani narodnim poslanicima, a mi treba da u tom kratkom roku da predložimo amandmane i da popravimo, ukoliko je moguće popraviti, određene zakone.
Smatram, da bez obzira što to na neki način onemogućava Službeni glasnik da ostvari dodatne prihode, da ne treba praktično prodavanjem sudske prakse, odnosno podataka iz baze, podataka sudske prakse, da to bude glavni izvor finansiranja Službenog glasnika. Nisam siguran da sam postupak objedinjavanja sudske prakse i slanja svega toga prema Službenom glasniku i troškovi koji podrazumevaju obradu toga i stavljanje u bazu podataka, da to toliko košta da opravdava da sudska praksa bude po određenim visokim cenama, praktično prodavana potencijalnim korisnicima.
Po informacijama kojima raspolažem samo Advokatska komora Srbije za objavljivanje svojih akata od početka godine je platila dva miliona dinara Službenom glasniku. Znači, ono što se za "dž", odnosno za džabe što je i u redu, za to je Advokatska komora Srbije za svoje akte platila dva miliona dinara. Da li tu ima prostora da od tog prihoda se na primer održava baza ove sudske prakse i da bude svima besplatna. Da li je u redu da samo bogati advokati sa velikim kancelarijama mogu da se pretplate na sudsku praksu i da znaju, sa određenom verovatnoćom kako će sudovi presuditi, a da svi i drugi koji se bave zaštitom prava građana su na određenim način onemogućeni?
Dobro je što je učinjen napor od strane Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu da se predloži amandman kojim je dopunjen prvobitni amandman koji je na neki način bio u proceduru i što se praktično daje, ako se prihvati taj amandman, sudska praksa će biti dostupna bez naknade svim sudovima, javnim tužilaštvima, Republičkom javnom prvobranilaštvu, pravosudnoj akademiji, Zaštitniku građana, povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, javnim prvobranilaštvima opština, gradova, Grada Beograda, gradski opština. Istina, nema autonomnih pokrajina, nema nijedne autonomne pokrajine. Znači, prvobranilaštvo autonomne pokrajine, toga nema.
Drugo, nema zaštitnika građana na nivou teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i tu postoje Ombudsmani. To nije u amandmanu pobrojano. Da li i oni treba i imaju mogućnost da se upoznaju? Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, da li i ona treba da bude u istom statusu? Agencija za borbu protiv korupcija? Državna revizorska institucija? Konačno da vas pitam – da li sudska praksa, ukoliko bi Odbor za pravosuđe Narodne skupštine hteo da vidi šta pišem u sudskoj praksi i šta sudovi odlučuju da bi znali u toj materiji pravosuđa šta treba raditi, Narodna skupština će platiti korišćenje sudske prakse? I Narodna skupština, praktično Odbor za pravosuđe će biti u obavezi, i Ministarstvo pravde bi bilo u obavezi da plati i svi državni organi, jer nigde ne kažemo da su državni organi oslobođeni plaćanja sudske prakse.
Upravo zbog toga sam se javio, ne po amandmanu Odbora nego po amandmanu gospođe Donke Banović. Smatram, ukoliko brišemo ovaj stav 2. da ćemo doći na ono što, da kažem, bolja varijanta. Možda nije bolja varijatna od onoga što sam predlagao na Odboru za pravosuđe. Predlagao sam da na Odboru za pravosuđe, da baza koja sadrži sudsku praksu, dostupna je bez znaka svima, da ukoliko Službeni glasnik raspolaže nekim drugim bazama podataka to je u redu, to nek naplati od koga treba da naplati po tarifama na koju se daje Vladi. Ne znam da li ima takvih baza ili nema, ali hajde da vidimo, uopšte propisi budu javno dobro u Srbiji. Da svako ko je informatički pismen može da vidi na koji način može da zaštiti svoje interese. Da li je pravnik ili nije pravnik, i ako je pravnik, a ne samo da čovek koji traži zaštitu svojih interesa mora da plati bogatim advokatskim kancelarijama, da vide na koji način će ostvariti svoj interes. Kažem – bogatim advokatskim kancelarijama, jer običan provincijski čovek koji gleda kako da stigne, preživi iz meseca u mesec, neće biti u poziciji da plati. Nejednaki smo.
Ukoliko ne prihvatamo amandman gospođe Donke Banović, nejednaki smo. Zbog toga smatram da je bolje prihvatiti taj amandman i omogućiti bazu podataka svima, a dajte da nađemo način finansiranja Službenog glasnika, da li su to budžetska sredstva, dajte da vidimo to izmerimo koliko to košta održavanje te baze podataka i da toliko koliko košta, realno, da se plati iz budžetskih sredstava, pa makar preopteretili. Sutra koliko vidim imamo neke poreske zakone. Toliko poreski da se opteretimo ako treba ali da ovo učinimo javnim dobrom, da svako ima podatke o svemu. Znači, i koji propisi važe i kako sudovi presuđuju na osnovu tih propisa koji važe.
To će i nama kao narodnim poslanicima mnogo značiti. Da vidimo da li postoji potreba neke zakonodavne inicijative. Ukoliko vidimo da sudovi imaju praksu ovakvu ili onakvu, onda vidimo gde je usko grlo i kažemo – ej, alarm, daj da vidimo da menjamo zakon. Očigledno ovde nešto ne štima. Da li smo to hteli ili nismo hteli kada smo donosili zakon.
Upravo zbog toga, smatram da je izuzetno korisno da razmislimo o amandmanu gospođe Donke Banović, kada već nije bilo uspeha na Odboru za pravosuđe da sudsku praksu oslobodimo. Sada tehnički postoje dve varijante. Da usvojimo amandman Odbora, gde smo zaboravili Pokrajinskog pravobranioca. Zašto?
Smatram da je verovatno tehnički zaboravljeno, da nije zla namera, iako bi neko mogao da protumači u okviru svih političkih okolnosti da je nešto drugo. Ali, zaboravili smo Agenciju za borbu protiv korupcije, Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, mnoge druge neke…
(Predsedavajuća: Gospodine Mikoviću, to ćemo kod sledećeg amandmana. Molim vas, sada govorimo o ovom, Donke Banović.)
… Da, o Donkinom. Upravo zato i kažem zašto. Znači, to je jedna od opcija.
Možemo nesavršen amandman Odbora za pravosuđe da usvojimo i da budemo u problemu po pitanju primene toga i da sutra, kao član Odbora za pravosuđe, tražim informaciju o sudskoj praksi da bi mogao adekvatno da se uključim, što će obavezati Skupštinu da plaća, ili da usvojimo amandman gospođe Donke Banović i da sve te baze podataka učinimo dostupnim svim građanima da bude javno dobro i da bude upravo na onom fonu, da bude ceo pravni sistem transparentan, a i da bude transparentna i primena pravnog sistema sa sudskom praksom.
Još jednom vas molim, porazmislite. Iz najbolje namere ovo predlažem, upravo zato da bi sprečili nastajanje negativnih posledica usvajanjem, eventualno, ovog amandmana i stvaranjem problema koje dete više volim, koje dete manje volim, da li neku instituciju više volim ili manje volim, a da vam ne govorim da će se sutra postaviti pitanje nejednakosti u pogledu zaštite prava građana.
Da li imamo javno-tužilačku istragu?
Sad će tužioci znati šta je u sudskoj praksi, gde su branioci.
Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi direktori, uvaženi gospodo poslanici, pridružio bih se argumentaciji gospođe Banović koja se odnosi na činjenicu da treba apsolutno besplatno staviti na uvid svima koji su zainteresovani kompletnu bazu koja se vodi u informativnom centru, naročito uključujući i sudsku praksu.
Niko od nas nije rekao ovde da je put do pravde i istine brz, lak i jeftin. Naprotiv, svi smatramo da je demokratija koja garantuje prava, između ostalih i pravo na ravnopravnost, na pravično suđenje, na dostupnost i zakona i svih podataka svakom zainteresovanom u bilo kom postupku, garantovano Ustavom.
Samim tim, ravnopravnost stranaka u postupku se ovim putem narušava ukoliko mogućnost da jedan broj podataka ne bude dostupan svima, već se bude naplaćivao od onih koji su najzainteresovaniji za pravdu i koji su najbrojniji u traženju pravde, a to su građani Srbije.
Mi, kao njihovi predstavnici, treba da omogućimo prihvatanjem ovog amandmana da njihov pristup sudskoj praksi, koja nije nevažan izvor prava i koja nije nevažna u postupku odbrane ili u postupku tužbe koju građani vode pred sudovima u Srbiji, da ovaj vrlo važan resurs se njima potpuno besplatno stavi na korišćenje.
Ukoliko budemo naplaćivali, ne samo građanima, već i vi kao direktor Sekretarijata ćete morati da plaćate korišćenje sudske prakse i mi kao narodni poslanici i ministri u Vladi i predsednik Vlade i svi oni ostali koje je pobrojao gospodin Miković, će morati da plaćaju korišćenje ovoga. Osim tužilaštva, naravno, koje je strana u postupku i sudova koji sude.
Dovodimo u neravnopravan položaj građane, advokate koji zastupaju te građane, u odnosu na tužilaštvo i pravobranilaštvo, koji su najčešće strane u postupcima koji se vode.
Mi smatramo da treba apsolutno omogućiti besplatan pristup elektronskim podacima sudske prakse kao i svim ostalim podacima kako je predviđeno u elektronskoj formi i omogućiti ravnopravnu zaštitu svih pred ovim sudovima. U suprotnom, dolazimo u situaciju da male advokatske kancelarije neće moći da budu te koje će posedovati sudsku praksu i biti u mogućnosti da pruže punu sudsku pravnosudsku zaštitu građanima koji dolaze kod njih, da građani sami, koji odluče možda sami da se brane pred sudom,ima i takvih, neće biti u mogućnosti da bez plaćanja naknade pristupe ovim podacima i time će biti u neravnopravnom položaju u odnosu na pravobranilaštvo, tužilaštvo, ili možda na drugu stranu koju zastupa neka moćnija advokatska kancelarija, koja će apsolutno raspolagati svim podacima.
Smatramo da treba omogućiti svima ravnopravan pristup, ravnomerno suđenje i ravnopravan i fer pristup ka svim institucijama. To je jedna stvar.
Druga stvar, prihvatanjem amandmana koji je predložio Odbor, a to je sledeći amandman, to je jedno nekompletno rešenje koje bi opet moralo da se dopunjava ukoliko se odlučite samo za državne organe, a ne da dopunite taj amandman Vladom, Narodnom skupštinom i ostalim državnim institucijama.
Opet dolazimo u situaciju da imamo jedan loš amandman Odbora koji je neobuhvatan i imamo amandman poslanika DSS koji se odnosi da pristup bazi podataka bude apsolutno besplatan.
Smatramo da treba prihvatiti da baza bude besplatna.
Druga stvar, mi ne znamo koliko bi otvaranje baza svima opteretilo "Službeni glasnik" i opteretilo budžet Republike Srbije.
Mi takvu evidenciju ovde nemamo. Samo se ovde manipuliše podatkom da je 90% pao prihod "Službenog glasnika" od kada ne postoji obaveza objavljivanja javnih nabavki u "Službenom glasniku".
Drugi podatak nemamo, ne znamo ni koji su prihodi, ni rashodi, ni koliko ima zaposlenih, ni koji trošak ide na štampanje knjiga, na publikacije koje su apsolutno od drugorazrednog značaja u poslovanju "Službenog glasnika", jer i ono o čemu je govorila gospođa Banović u svom, jednom od ranijih amandmana, primarna delatnost "Službenog glasnika" je informisanje građana Srbije o zakonima i ostalim aktima koje donosi Vlada, Skupština i ostali organi, a čije je objavljivanje obavezno.
To je osnovna delatnost "Službenog glasnika" i zato ga je država finansirala, zato država treba da se stara o funkcionisanju i o finansiranju samog "Službenog glasnika", ukoliko je to neophodno da bi zakoni i svi drugi akti bili dostupni svima i da bi svi građani bili u ravnopravnom položaju pred državnim organima, ili imali mogućnost da se informišu o svim podacima, aktima vezanim za
funkcionisanje države i koji su od njihovog značaja.
Mi ćemo ostati istrajni u nameri da se usvoji ovaj amandman, s obzirom da on omogućava u 21. veku nešto što je osnovno pravo građana na informaciju o aktima, koje donosi država i sudovi i smatramo da na ovaj način neće biti ugroženo finansiranje "Službenog glasnika", jer nemamo nikakvu računicu kako bi to opteretilo "Službeni glasnik" ili državu, i da država mora da nađe sredstva ili na drugi način da pomogne "Službenom glasniku" da obezbedi besplatan pristup svima, svim podacima od strane građana Srbije.

Hvala.
Reč ima Dejan Đurđević. Izvolite.

Hvala.
Neću ponavljati argumentaciju prilog odbijanja ovog amandmana koja je već izneta, samo bih želeo da se osvrnem na ovu raspravu da se ne bi stekao neki pogrešan utisak kako je ovaj zakon diskriminisao male advokate u odnosu na velike, itd.
Javnost mora da zna kakva je sada trenutna situacija. Pod jedan, odnos malih i velikih advokata, danas su još više diskriminisani. Danas da bi bilo šta zvanično saznali sve morate da plaćate. Znači, morate da se pretplatite na "Službeni glasnik" da bi znali kako glasi tekst zakona, uredbe, rešenja, podzakonskog akta, itd. Danas se sve plaća i danas su mali advokati još više diskriminisani u odnosu na velike advokate. Danas mali advokat ili mora da plati pretplatu na "Službeni glasnik", mora da plati pretplatu nekoj privatnoj bazi podataka, da ih sada ne pominjem. Danas je veliki advokat u još boljem položaju u odnosu na malog, nego što će biti kada ovaj zakon stupi na snagu. Danas će bar, kada ovaj zakon stupi na snagu, propisi će biti svima jednako dostupni, samo će ostati sudska praksa koja će nekom biti dostupnija, nekom manje dostupna.
Kako stoji stvar sa Narodnom skupštinom? Kako danas Narodna skupština saznaje za te informacije koje su joj potrebne u radu? Danas Narodna skupština nema besplatan pristup zakonu koji je objavila. Pretplaćuje se na "Službeni glasnik", a poznato mi je kao članu RIK, da Narodna skupština danas plaća određenu sumu novca privatno, i to ne danas nego oduvek, raznim privatnim bazama podataka da bi imala na raspolaganju nezvanično prečišćen tekst propisa, da bi imala na raspolaganju neažurnu sudsku praksu u kojoj se iznese samo izreka, nekompletna odluka itd.
Što se tiče te ravnopravnosti, ne može se ona zakonom uspostaviti. Vi možete svima da date jednake šanse, ali ne možete sve šematski izjednačiti. Znate, nije samo dostupnost propisima i dostupnost sudskoj praksi ono što jednog advokata čini ravnopravnim ili manje ravnopravnim u odnosu na drugog, da bi se vi dobro pripremili za neko suđenje potrebno je da znate i stavove doktrine. Jel tako?
Jedan dobar Komentar zakona na primer kod nas košta četiri, pet hiljada dinara. Na primer, u Nemačkoj dobar komentar Građanskog zakonika košta 10 hiljada evra. Neko to može da priušti da kupi, neko ne može. Da bi se dobro upoznali, da bi se dobro pripremili za neki predmet, nije zgoreg samo da upoznate opšti načelni stav doktrine nego šta misli renomirani stručnjak o nekom konkretnom problemu.
Vi imate te velike advokatske kancelarije koje plaćaju konsalting istaknutom stručnjaku da im da pravni savet ili da ima da pravno mišljenje kako da postupe, pošto mali ne može. Da li to sada znači da ćemo angažovati pravne stručnjake da besplatno svima daju konsalting, da ćemo besplatno deliti knjige? Negde se tu treba povući granica.
Načelno, ja iskreno priznajem da je moja prvobitna ideja bila da to sve bude besplatno. Međutim, situacija je takva da javno preduzeće koje kroz istoriju, čak i da isključimo te priče o tome kako su vodili izdavačku politiku, da se ja sada time ne bavim, sama činjenica kako je koje savezno, javno preduzeće gašeno, ili republičko, da su radnici integrisani u taj "Službeni glasnik" je stvorilo tom javnom preduzeću ogroman problem. I u ovom trenutku nije moguće da država svojim budžetskim davanjima sve to iznese.
Znate, ovaj deo pravno-informacionom sistemu nije nov. Ja sam u Sekretarijatu za zakonodavstvo zatekao jedan nacrt zakona o objavljivanju zakona, propisa i drugih opštih akata, koje je to promovisao.
Na primer, prethodna Vlada za to nije htela da čuje. Postoji mišljenje prethodnog ministra finansija, koji je kategorički odbio da dinar da iz budžeta za "Službeni glasnik", ne samo da bude sudska praksa svim dostupna, nego da budu i zakoni dostupni. Jednostavno, nije mu padalo na pamet. To postoji, to je dokumentovano, postoji negativno mišljenje tadašnjeg Ministarstva finansija.
Prema tome, ovo nije ono što bi pravnici želeli. Svi mi želimo da svi ti podaci budu dostupni, da imam besplatnu sudsku praksu. Možda jednog dana da imamo i besplatne i akte pojedinačne upravnih organa, u raznim upravnim postupcima, da se i to sistematizuje, objavi, itd, ali trenutne finansijske mogućnosti su takve da to u ovom trenutku nije realno.
U svakom slučaju, mora se priznati da u odnosu na postojeće stanje gde se za sve plaća i za zakon, propis, sudsku praksu, ovo je veliki napredak. Dosta toga će od 1 januara 2014. godine biti besplatno.

Hvala.
Reč ima Dejan Mihajlov, replika. Izvolite.

Vi nam kažete da ćete na parče da ispravite neravnopravnost. Znači sada su svi neravnopravni, ostaće neravnopravni, ali manje. To može, da kažemo, da vama prija na neki način, ali mi smatramo da treba potpuno ispraviti neravnopravnost. Mi ne govorimo sada ovde o Beogradu, govorimo o tome da advokat u Crnoj Travi koja ima 2000 stanovnika, gledam po broju birača, oko 2000 i koji treba da…
(Predsedavajuća: Prijavite se još jednom molim vas, nešto se sa sistemom dešava.)
Mi ne govorimo ovde o Beogradu, uzmimo opštinu Crna Trava koja ima malo stanovnika, ili neku drugu opštinu koja ima svega par hiljada stanovnika gde prosto treba omogućiti da njima bude dostupno apsolutno svako pravo.
Advokat iz te opštine koja spada u jednu od najsiromašnijih, koji verovatno ima mali broj slučajeva, koji jedva krpi kraj s krajem da plati porez, zdravstveno, socijalno, ono po paušalu sve što plaćaju advokati, teško da može neka dodatna sredstva da izdvoji.
Znači, nama je u interesu da mi, i zato smo rekli da ravnopravnost i pravda nije ni brza ni jeftina već je to jedan duži put, ali mi treba da se ovde kao narodni poslanici, narodni predstavnici postaramo da to bude tako i da u svakom delu Srbije svakom bude dostupno pravno na punu odbranu, na ravnopravnost, na punu zaštitu svojih prava pristupom ovim propisima. Mi ćemo naravno ostati istrajni u odbrani ovog amandmana i u nastojanju da svim građanima potpuno besplatno bude dostupan pristup i sudskoj praksi.
Sad hoću da naglasim i to smo rekli u raspravi u načelu, smatramo da ovaj zakon i formiranje ovog informacionog centra jeste iskorak u odnosu na ono što imamo do sada i da to jeste nešto što smo mi pohvalili u načelnoj raspravi i da će to doprineti mnogo boljoj informisanosti o zakonima i ostalim aktima svih građana Srbije, svih onih koji to žele. Biće im omogućen pristup apsolutno svemu, osim sudske prakse, što mi smatramo da je takođe važno, kao izvor prava. Mi smo to potpuno rekli da je to jedan kvalitet i poboljšanje u odnosu na sadašnju situaciju.
Ostaje još samo ovaj jedan segment za koji smatramo da je isto tako bitan i smatramo da ne bi bio veliki trošak ili napor da se učini da potpuno otvorimo mogućnost svima da dođu do pravde na jednak način. Hvala.