Po amandmanu da ne bude zabune.
Pokušao sam da objasnim da, kad su u pitanju advokati i lekari, mi ovde imamo problem. Ovde država finansira, u ovom članu je vrlo jasno, usluge onom širem broju korisnika. Dakle, tvrdim da čak te propise i akte neće gledati svi građani već samo oni koji imaju računare i oni koji su vezani za internet. Dakle, ipak je to malo uži krug od najšireg kruga građana, ali i taj malo uži krug država finansira iz budžeta. Dakle, osnovni propisi, akti sve ono što se objavljuje u "Službenom glasniku" vezano za donošenje propisa akata koji se tiču građana. Država, odnosno na predlog Vlade, će plaćati u korist tih korisnika tih usluga. Dakle, građani to neće plaćati na takav način se upoznavati sa zakonima i propisima.
Sad ovaj drugi deo prakse, sudske prakse, stručne prakse, ja bih to tako nazvao, ta vrsta usluge je potrebna veoma malom broju ljudi koji se bave uslugama, dakle advokatskim uslugama, ili iz nekog svog stručnog ugla za koji primaju lične dohotke i nadoknade. Oni iz tog ugla koriste ovaj drugi deo koji se naplaćuje. Radi se o malom broju ljudi koji i kad brane po službenoj dužnosti, ovde je to navedeno, svoje klijente, ipak te usluge naplaćuju od države. Kroz tu uslugu je do sada bila sadržana i cena celog "Službenog glasnika", a ovog puta može da bude sadržana i cena manjeg dela, odnosno te sudske prakse koja će se naplaćivati prilikom korišćenja u elektronskom internet izdanju "Službenog glasnika RS".
Ovo je daleko naprednije od onoga što smo imali, a ovaj drugi deo koji se ne finansira iz budžeta treba razumeti ovako. Ko puni budžet? Budžet pune svi građani. Ti građani imaju pravo da koriste ovaj prvi deo besplatno, a ovaj drugi deo, koji je vezan za veoma mali broj korisnika, zašto bi siroti seljaci, siroti otpušteni radnici kroz porez ubacivali novac u budžet iz koga bi se finansirale usluge lica koja i ovako preskupo, za naš standard, naplaćuju svoje advokatske i druge stručne usluge po pitanju zainteresovanosti građana za njihove usluge. Ako oni to već naplaćuju, zašto bi onda morali taj uži krug svi građani da finansiraju kroz budžet, na određeni način, njihove usluge koje oni inače naplaćuju svojim klijentima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

Vidite, smatram da održavanje baze sudske prakse ne košta toliko i nema razloga, to će se voditi, pa će se voditi. Znači, baza sudske prakse će postojati i to će nešto koštati.
Dajte da vidimo koliko ljudi je zaposleno na tome, dajte da vidimo koliko košta održavanje. Siguran sam da jedan dan zasedanja Narodne skupštine je skuplje nego da pružimo sudsku praksu svim građanima Srbije. Znači, da imamo te podatke, da imamo analizu efekata propisa i da imamo, pored ovog zakona, mogućnost da sagledamo šta koliko košta, onda bi nam bilo lakše da se opredeljujemo i da vidimo šta je. Međutim, koliko smo već probili i pustili da jednom krugu ljudi može da bude dostupna sudska praksa? Dajte da nađemo modus na koji način bi usaglašavanjem amandmana, bilo na određeni drugi način, bilo kroz praksu i odlučivanje Vlade u pogledu davanja saglasnosti na cene, da omogućimo da to bude dostupno svima. Hajde da izađemo sa tom analizom, onda ćemo svi mi pravnici, ekonomisti, gospoda, drugovi, ovi, oni moći da vidimo šta je ono što je najkorisnije za građane.