Ja ću takođe po amandmanu.
Dakle, u članu 8. predlagač kandiduje da postoji javna škola, odnosno državna škola, zatim privatna škola, a onda uvodi još dva modela obrazovanja – obrazovanje kod kuće i obrazovanje na daljinu.
Moramo svi da se složimo da javna škola, odnosno državna škola košta, da nije besplatna, iako mi to volimo da kažemo, da jeste besplatna, ali je zaista besplatna u odnosu na ono koliko košta privatna škola. Da bi dete pohađalo privatnu školu, roditelj mora da odvoji jako mnogo hiljada evra danas u Srbiji. Da bi privukao roditelje i dete, da dete dođe da uči u takvoj privatnoj školi, privatni vlasnik škole mora da ima i jako kvalitetan profesorski kadar. Odakle će on da dobije taj jako kvalitetan profesorski kadar? Iz državnih škola, iz javnih škola. Privatnik takođe neće naći da je za njega bacanje novca da ima 25 učenika. U javnoj školi 30 učenika je mera.
Sada da kažemo još neke zanimljive stvari. Kakvi nastavnici će onda da ostanu u ovim državnim školama? Da li će ostati ti vrhunski nastavnici koji će biti dobro plaćeni? Oni nisu dobro plaćeni, neće sigurno ostati ovde, nego će otići trbuhom za kruhom. Ko će ostati onda u državnim javnim školama? Osrednji i manje kvalitetni, da ne kažem loši nastavnici.
Sada vi uvodite i pravo roditelja da izabere da njegovo dete uopšte ne ide u školu, ni u privatnu, ni u javnu, nego da roditelj može da obrazuje svoje dete kod kuće, sam, u slučaju da je neki čovek koji je sposoban, roditelji koji su sposobni da svoje dete sami obrazuju, ili u drugom slučaju da plate profesora, jedan na jedan, da to njegovo dete uči, da se dete ne muči, da ne ustaje rano ujutru u školu, da nema 30 učenika u odeljenju i da to dete niko danas ne muči od nastavnika koji su neraspoloženi. Tako kažu roditelji.
Kako vama sada izgleda ovaj sistem? To je segregacija. Takve škole vi već imate u Americi, imate ih u drugim zapadnim zemljama, javno školstvo koje je osrednje i loše i koje ne mora da podrazumeva lošu decu. Ima bisera od dece i onih koji se jako trude, ali nema ko i nema sredstava da mu pomogne da uspe u životu. Onda naša deca više nemaju jednako pravo. To je ono pravo o kome ja govorim malopre kada govorim da ne postoji muško i žensko pravo, nego to je ono pravo da oni imaju jednake šanse u životu.
Nemaju jednake šanse oni koji se obrazuju jedan na jedan, oni koji se obrazuju u privatnoj školi i oni koji se obrazuju u državnoj školi. Moramo to svi da priznamo. Tako je, kako je. To, naravno, vodi zaista u ozbiljnu segregaciju. To je ozbiljna segregacija. Mislim da to nije bila vaša namera, ali tako se dogodilo. To jeste tako.
Hajde sada da pogledamo koje sve uloge, osim obrazovne, ima škola? Jedna od tih uloga jeste vaspitna, grupa vršnjaci. Druga od tih uloga jeste socijalizacija dece, izuzetno važna uloga. Hoćemo li da imamo tu vrstu uloga onda kada to dete bude učilo kući jedan na jedan? Nećemo, naravno da nećemo imati. Da li to sada društvo ima neki novi koncept da nije potrebna socijalizacija učenika u školama, da nam nije potrebno da nam se deca socijalizuju i da odrastaju na drugi način? Ne bih se složila sa vama.
Kada sam govorila u načelu, govorila sam iz pozicije inkluzije i kako to izgleda iz pozicije roditelja koji želi da upiše dete u inkluzivnu školu. Nema sredstava za uklanjanje građevinskih barijera, recimo. Zatim, nema sredstava za prevoz. Onda, nema sredstava lokalna samouprava za personalne asistente. Nema sredstava za pedagoške asistente. Obišla sam jako mnogo škola i, verujte mi, ovo je pravilo. Nema sredstava lokalna samouprava da reguliše pitanje i status interresornih komisija. Sa svim tim nema, nema, nema, nema, šta mislite, da li će se roditelji možda ipak opredeliti da dete školuju kod kuće, ako već računa da je to u interesu deteta? Bojim se da je ovo jako komplikovano i da je mnogo komplikovanije nego samo što izgleda ovde kada ga navedemo kao mogućnost da se dete obrazuje kući i da to nije koncept kome treba da teži država. Mislim da svako dete ima pravo na jednaku šansu u životu i na jednako obrazovanje u životu, a država to zaista mora da mu pruži.
Još nešto. Evo kako se dešavaju paradoksi u životu. Pisala sam amandman i navela da ne želim da se u članu 8. reguliše pitanje obrazovanja kod kuće, a doživela sam da vaš odgovor na ono što sam govorila popodne u neki rani popodnevni sat i ono što sam govorila na Odboru za prava deteta čujem kod kuće, da se obrazujem kod kuće. Ima poslanika koji idu javnim prevozima kući i ti javni prevozi, nažalost, u neki sat idu tako da moram da dođem do svoje kuće. Žao mi je, ali takođe smatram da nema rasprave ako vi ćutite a ja govorim. Tu nema ničega. Ne moram ni da budem prisutna u sali, mogu da pročitam. Hvala vam.
