Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Upravo je ključna rečenica koju je kolega izgovorio – kako mi to unutar škole prepoznajemo? Ne zanima mene kako vi to prepoznajete, kolega. Svi smo mi stručni da to prepoznajemo. Hoću da aktiviram decu, jer im tamo navodite šta treba da budu ciljevi i ishodi obrazovanja. Hoću da deca to prepoznaju kod sebe i da to žele. To je ključna razlika između vas i mene.
Ako bude ovako kako ovde piše, ako ostavite da škola ima sama pravo da to odluči na način na koji će, onda nema sistema, onda će u mojoj školi to biti tako da će se opredeliti berza sama za sebe, ali neće biti za svu decu moguće. U drugoj školi to neće biti princip. Ja bih želela da to bude princip. Želela bih da zaista deca o tome odlučuju. Mislim da su sposobna, jer ovde govorimo o dodatnoj nastavi. To su vrlo sposobna deca da artikulišu šta je to čime žele da se bave i način na koji žele da se bave. Ne vidim da je to sporno. U pedagogiji to nije sporno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Da kažem kratko mišljenje. Mislim da nema razloga za različito mišljenje. Želje učenika se poštuju. Voleo bih da vidim nastavnika koji neće ispoštovati za dodatnu nastavu želje učenika, samo što su želje različite, što one ponekada zavise i od stava nastavnika prema nastavnom predmetu koji izvodi, da li on dobro izvodi ili loše, pa se možda neće opredeliti.
Ima masa faktora i zato smo rekli - prepustimo to školama. Bogatstvo je unutar vaspitno-obrazovne ustanove, ogromna bogatstva. Prepustimo to školama. Zašto kodificirati? Zašto im nametati? Neće ostati ni jedan učenik koji je nadaren, da uzmem tradicionalni naziv za napredne učenike. Njegovo je pravo da kaže gde je to napredan - da li je to srpski jezik, da li je to matematika ili je to biologija. Neće mu nikada nastavnik sputavati tu želju, normalno, uz pomoć nastavnika. Tu je nastavnik koji potiče i dogovara zajedno. Ako im mi odredimo, pa gde je sloboda učenika i sloboda nastavnika? Izvinite na ovoj upadici.

Hvala.
Reč ima Milica Vojić Marković.

Upravo kolega to i govorim, ne mi da im odredimo. To upravo govorim. Vi malo pričate o tome da treba da odredimo, pa malo pričate o tome da ne treba da im odredimo. Dakle, o tome govorim. Ne treba mi da im odredimo.
Navešću vam, to možda nije zanimljivo sad da nabrajam, ali navešću vam 50 učenika iz moje osamnaestogodišnje prakse u osnovnoj školi u Valjevu, 50 ću da vam navedem, tamo gde je nastavnik odlučio čime će on da se bavi i na koje će takmičenje ići. Nastavnik gleda šta je interes njega i njegove škole. Njega ne interesuje šta je dete u pitanju. To vam tvrdim. Zato tražim, gospodine, da dete, ako dete može da ima pravo, vi ste se založili za taj amandman, da ima tajnost podataka o medicinskoj dokumentaciji, pa, izvinite, šta je sporno da mu date pravo da se opredeli čime će da se bavi, i da to ne bude kodificirano?
Molim vas, mora da uđe u zakon, zato što onda ako nije u zakonu, onda može biti kako ko hoće. Odokativna metoda je jako opasna u obrazovanju. Jako je opasna u obrazovanju. Učenik je sposoban da artikuliše svoje potreba i treba mu dati pravo. Zalažem se da to pravo i dobije. Hvala.

Zatvaramo krug replika.
Gospodine Atlagiću, možete da koristite vreme poslaničke grupe, ukoliko želite.
Izvolite.

Zaista ne želim voditi polemiku jer sigurno znam da i gospođa Vojić Marković zna pedagoška pravila. Po pedagoškim pravilima se poštuju interesi učenika. Ukoliko ima nastavnika koji to ne poštuju, gde su školski pedagozi? Šta rade oni? Šta rade direktori? Postavljam ta pitanja. Molim vas, oni su da upozore, da vode akciju oko pitanja nadarenih učenika. Uzmimo škole od 1.000 učenika, tu imamo masu naprednih učenika. Školski pedagozi i psiholozi su dužni da intervenišu na ovo što ste rekli. Zašto primaju platu tamo? Izvinite, to im je osnovni zadatak.

Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.

Kolega i ja se zalažemo za dve vrste pedagogije, ali dobro. Zalažem se za ono što mislim da je pravilo i što treba da bude pravilo.
S druge strane, izvinite molim vas, ako treba da se sprovodi postupak u školi ko se ogrešio o zakon, ko je to uradio, ko nije uradio, to se uvek slomi na detetu. To jako dobro znam. Onda dođemo do toga da imamo problem sa testovima koji se pojavljuju, volšebno nestaju i pojavljuju se, i deca su kriva zato što su ih kupila. Nije moguće da su deca kriva zato što su ih kupila.
Zalažem se za jedan univerzalni princip, da dete ima pravo da odlučuje i to branim. Uopšte neću da ulazim u ovo što gospodin Atlagić priča, da li pedagog prima plata zato da istražuje šta je uradio nastavnik. To je druga priča i o tome može da priča na nekom drugom mestu. Ovde ne želim da pričam o tome. Zalažem se za svoj amandman. Branim ga argumentima struke i prakse, i zalažem se za njega. Hvala.