Repliku na ovo.
Zahvaljujem se gospodinu Mihajloviću što želi da se uključi u ovo, jer mislim da je ovo vrlo važna tema i svi smo se negde opredelili, kada je prošli zakon donet, da se zaista odredimo kao inkluzivno društvo i da inkluziju uključimo u redovno obrazovanje.
Prvo se ne bih složila da je to odrednica, zato što je to vrlo važan stav koji kaže da mi nemamo inkluziju. Molim vas, čitajte. U školi za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju školuju se deca bez obzira na vrstu smetnje. Znači, više nema potreba da interresorna komisija određuje vrstu smetnje i gde će da usmeri dete. Znači, sva deca, bez obzira na vrstu smetnje, idu samo u ovu školu, što nije tačno i nije u skladu sa našim sistemom. Samo je trapava definicija.
Naravno da sada mogu da govorim o tome šta interresorna komisija radi, ali nije to suština mog amandmana, gospodine Mihajloviću. Suština mog amandmana je trapavost definicije. To nije odrednica, nego je zaista vrlo važno i trapavo postavljena definicija jer, na osnovu toga, neka manje odgovorna interresorna komisija će vrlo jednostavno reći – lepo piše član 18. stav 1. dete ima smetnje u razvoju, ima invaliditet, upućuje se samo u ovu školu. Ne. Ne treba da bude tako.
Na kraju krajeva, da sam u pravu potvrđuje komentar UNICEFA na ovu istu definiciju. Znam da smo na Odboru o njoj razgovarali. Zaista mislim da se ovde samo nije dovoljno promislilo i nije se dovoljno definisalo šta smo u stvari hteli da kažemo ovom odredbom. Zato smatram da je bolje izbrisati je, jer na osnovu ove odredbe mi ćemo isključiti inkluziju u našem obrazovanju. Tako zvuči. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman su zajedno podnele narodne poslanice Gordana Čomić i Maja Videnović.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

 Zahvaljujem.
Član 18. sa rubrumom - škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju ima problematičan prvi stav o kojem je govorila koleginica Milica Vojić Marković, koji, ponavljam, glasi – u školi za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju školuju se deca bez obzira na vrstu smetnje.
Nisam predložila brisanje ovog člana, nego drugačiju formulaciju, ali o njoj ću malo kasnije. Za sada mi je zanimljivo, kao što sam i obećala, obrazloženje koje je Vlada poslala kao tekst kojim ne prihvata ovaj amandman. Obrazloženje glasi – amandman se ne prihvata iz razloga što je član 18. stav 1. Predloga zakona u skladu sa koncepcijom inkluzivnog obrazovanja i vaspitanja Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja i Strategije razvoja obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. godine.
Da bi ovo obrazloženje bilo u skladu sa 1. stavom, ono ne bi moglo da bude ovakvo u osnovnom tekstu zakona, nego bi pisalo – u školi za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju školuju se deca bez obzira na vrstu smetnje i deca bez smetnji. Onda bi imali pravo da, neodbijajući preformulisani 1. stav, govorite da je u skladu sa inkluzivnim obrazovanjem i sa Strategijom razvoja obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. godine.
Odbijanje Vlade da ili sama preformuliše ovaj stav, prihvatajući amandman Milice Vojić Marković, ili da prihvati moj preformulisani stav, pokazuje jedan mnogo veći problem nego što je jedan jako loše napisan stav u članu koji definiše jako važnu oblast. Ovde je očigledno da Vlada ne razume da ovim stavom briše sve ono što smo doneli kao inkluzivno obrazovanje i Strategiju. Jer, rečenica da se u školi za obrazovanje učenika sa smetnjama školuju deca bez obzira na vrstu smetnje, nije nikada bila i ne može biti u skladu sa inkluzivnim obrazovanjem. Ta rečenica kaže – deca koja imaju smetnje u razvoju školuju se u školama za decu sa smetnja u razvoju. Ništa drugo ta rečenica ne govori.
Mogu samo da vas molim da napore koje je već ova zemlja uložila u jednu sjajnu promenu uvođenjem dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom u redovnu nastavu, mnogo raznih ljudi, iz raznih stranaka, mnogo sjajnih stručnjaka koji su se bavili inkluzivnim obrazovanjem, molim vas da sav taj napor ne brišete zbog prpošne tvrdoglavosti kojom i pišete i obrazloženje, da je ovo u skladu sa Strategijom.
Da ima institucionalnog integriteta, bilo koji poslanik kome se usudite da napišete ovakvo obrazloženje, da je u skladu sa inkluzivnim obrazovanjem, bi tražio ne ostavke i smene, nego mnogo gore stvari nego što je to da neko izgubi posao ili bude kritikovan. Ako ne razumemo koliko važan deo ljudskih prava je inkluzivno obrazovanje i tako sa lakoćom i površnošću na izmenu teksta 1. stava odgovorimo da je ovaj stav u skladu sa inkluzivnim obrazovanjem, mi imamo mnogo veći problem nego što nam se čini da je u toku rasprave u pojedinostima, gde neki, mi poslanici, pažljivo čitajući zakon, stvarno želimo da ne propadne napor mnogih vrednih ljudi koji su za inkluzivno obrazovanje radili. Ovde neko ne razume koliko je to važno. Ovde neko ne razume šta piše u Strategiji. To nisam ja i to nije koleginica Milica Vojić Marković.
Mi možemo da izrazimo žaljenje što amandman neće biti prihvaćen, a reći ću vam kako glasi amandman kojim se preformuliše tekst i koji je u skladu sa inkluzivnim obrazovanjem i sa Strategijom do 2020. godine.
Moj amandman, a i koleginice Maje Videnović, glasi – u redovnim školama školuju se po pravilu i deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom uz dodatnu podršku u obrazovanju i u skladu sa individualnim obrazovnim planom, a izuzetno se školuju u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom onda kada je to u najboljem interesu deteta odnosno učenika na osnovu mišljenja Inter-resorne komisije uz saglasnost roditelja odnosno staratelja. Školovanje deteta sa smetnjom u razvoju u školama za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je izuzetak. To je suština inkluzije, a vi meni šaljete obrazloženje da te škole postoje za decu sa smetnjama u razvoju i usuđujete se da mi kažete da je to inkluzija. Ponavljam, jeste kada bi u toj rečenici stajala potpuno neprirodno da u te škole idu deca bez smetnji u razvoju i bez invaliditeta.
Stvar je toliko važna i toliko površne lakoće se jednostavno prenebregava koliko je važna da to kod mene u suštini izaziva zabrinutost, ne teškoće koje imamo u primeni inkluzije i svi oni koji su se bavili uključivanjem dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u redovnu nastavu znaju koliku podršku imaju moju ličnu, mene kao članice Odbora za prava deteta, poslaničke grupe DS ili bilo koga kome treba poslanička podrška da bi inkluzije zaista bilo. Kao što imamo iskustvo o tome kakvi su sve otpori u osnovnim školama i srednjim školama, na kakve sve izraze nailazite kod ljudi koji sebe zovu profesorima, nastavnicima i učiteljima bez ikakvog opravdanja, jer decu sa smetnjama u razvoju nazivaju pogrdnim imenima, omaložavajućim izrazima. Organizuju roditelje da takva dece ipak ne bi bila deo nastavnog procesa. Organizuju kampanje nastavljajući sa diskriminacijom dece koje imaju smetnje u razvoju i invaliditet. Ideja koju je ova Skupština sa velikim naporom iznela da inkluzije bude jer je to civilizacijsko dostignuće, ljudsko dostignuće.
Molim vas da ovaj član ne pokušate više bar da obrazlažete kao da je potvrda inkluzivnog obrazovanja i Strategije 2020 jer on to nije. Razumećemo se ako ostanemo tvrdoglavo pri ovom članu, a razumećemo se i prvi sledeći put kada isti ovaj stav u članu 18. bude uporište onih koji su protiv inkluzivnog obrazovanja, a biće. Tada će opet doći neki ministar i tada će opet doći neki stručnjaci iz državne uprave i tada će opet doći razni ljudi koji ulažu napore da inkluzivnog obrazovanja bude i koji se tiho ili otvoreno bore protiv inkluzije. Doći će ovde u ovu Skupštinu i opet ćemo zajedno rešavati problem. Moj predlog je da izbegnemo taj problem. Hajde da kako Vlada smatra, ostavimo van svake sumnje da prvi stav ovog člana ne bude u Predlogu zakona jer ne sme da bude. Ako to ne razumemo onda će biti mnogo članova koji će biti mnogo manje važni nego što je ovaj o kome je reč.
Pošto odbor ima još uvek vremena do kraja rasprave u pojedinostima i pravo poslovničko i nadležnost da podnosi amandmane, molim članove odbora i predsednika odbora ako može da napravi većinu da, izbegavajući to da su dve narodne poslanice iz poslaničke grupe DS podnele amandman, nama to nikada nije bilo važno, predloži tekst amandman kojim bi stav 1. promenili. Razlog za to je što postoje mnogo važnije stvari od lične netrpeljivosti, ličnog neznanja, od sklonosti da se jednog govori kada je inkluzivno obrazovanje u pitanju, a da se drugo radi. Postoje mnogo važnije stvari od naših političkih ideologija, od naših političkih mreža i mrežica, a to su deca koja imaju smetnje u razvoju ili invaliditet u Srbiji. Oni su ovde jedino važni. Molim vas da to razumemo. Hvala.

Hvala gospođo Čomić.
Podsetiću vas na odredbe člana 157. Poslovnika stav 6, da u vremenu između završenog načelnog pretresa i otvaranja pretresa Predloga zakona u
pojedinostima nadležni odbor može da podnese amandmane na Predlog zakona. Odbor više nema vremena pošto smo započeli pretres u pojedinostima, nažalost da podnese amandmane.
Narodna poslanica Ljiljana Lučić.

Ako su takva poslovnička rešenja onda stvarno imamo problem i neće biti dobro ako ovakvo rešenje u zakonu ostane. Mislim da se o tome dovoljno govorile koleginice Vojić Marković i Čomić.
Mogu da razumem da je u definisanju člana 18. bilo nekih problema u smislu kako definisati školu za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju ako dosledno primenjujete koncept socijalnog uključivanja. U nekoj budućnosti ustvari ovakvih škola ne bi trebalo ni da bude. Znači, nije lako definisati danas šta je škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. Elegantnije bi bilo, ako već imamo u sistemu te škole u godinama ispred nas koje će još uvek postojati, možda školu definisati kao školu u koju idu deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom kada je to u najboljem interesu te dece po odluci Inter-resorne komisije. Ali, obrazloženje koje je dala Vlada odbijajući amandmane koleginice Vojić Marković i koleginice Čomić vidimo da to ustvari nije bio problem. Vidite da tu nije bilo razmišljanja i mučenja oko definicije šta je škola koja u budućnosti ne bi trebalo da postoji, ako ćemo se dosledno posvetiti procesu socijalne uključenosti u obrazovanju, nego nažalost ne razumevanje ovog procesa, jer ovako definisana škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, gde kažemo da se tu školuju deca bez obzira na vrstu smetnji je u potpunoj suprotnosti sa socijalnom inkluzijom.
Najveći problem ovih škola jeste upravo to što su školovale i decu koja imaju problema zato što ne znaju jezik, romska deca, zato što su siromašna i socijalno isključena pa imaju problem prilagođavanja. Ako ovako široko definišemo ko može tu da se školuje, sve ono što smo uradili u socijalnoj inkluziji, a posebno u socijalnoj inkluziji u oblasti obrazovanja, mi smo ustvari pogazili.
Još jednom pozivam Vladu da razmisli o tome ili da ovaj stav nema ili da ga preformuliše na način na koji je to predložila koleginica Čomić da se deca pre svega školuju u redovnim školama, a izuzetno onda kada je to u njihovom najboljem interesu po mišljenju Inter-resorne komisije ona budu u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. Hvala.

Narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, zaista podržavam u potpunosti amandman koji je podnela koleginica Čomić i on je smislen i opravdava postojanje tako formulisanog člana u zakonu. Inkluzija je  jedan od naših posebnih pitanja u obrazovanju.
Ne mogu sa jednim delom njene diskusije da se složim i nikako ne mogu to da prihvatim, a to je ono što je rečeno u vezi sa prosvetnim radnicima koji sprovode inkluziju pre svega. Sadašnje iskustvo i opterećenje koje je to donelo školama, prosvetnim radnicima posebno je stavljeno na ispit, apsolutno taj misionarski deo posla koji prosvetni radnici imaju.
Dolazeći iz sredine gde visoko odgovorno rade taj posao, poznavajući kolege koje sprovode inkluziju u svojim odeljenjima znam da su to uradili sa više volje, ljubavi i iskustva, stručnog znanja, to nije lako u ovakvom društvu, sa svim ostalim pratećim segmentima društva. Nije lako uopšte socijalno devastirano društvo, ali oni to zaista rade. U ozbiljnom smo problemu, pred velikim ispitom. Na jednom ispitu smo kao društvo juče pali, i nemojte da padnemo na ovom. Ovo je nešto što je pred nas stavljeno kao ozbiljno iskušenje. Takođe, nemojte da zanemarimo da postoji čitava struka koja se bavi ovom vrstom obrazovnog profila u društvu. Dakle, postoje defektolozi i zato postoje te posebne škole.
Dakle, ono što je naše, što jeste odgovor društva, što mora biti odgovor ministarstva, to je ono što jeste u najboljem interesu deteta, odnosno učenika. Zato postoji komisija. Mi ovde treba da ugradimo ovaj amandman u ovoj član. Kažem, zaista ga podržavam, s tim da moram da stanem u odbranu prosvetnih radnika koji su se, u ovom trenutku, pokazali odgovornim kada je u pitanju inkluzija, koliko god su mogli. Inkluzija je zaista zahtevna. Znate, doveli smo inkluzivnu decu ljudima koji za to nisu posebno pripremani. Nije lako pripremiti i amortizovati odeljenje, sredinu za takvu situaciju. To je vrlo zahtevno. O tome ćemo govoriti kada dođemo do broja učenika. Zaista, oni to jesu radili odgovorno i ponosno.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Poštovana predsedavajuća, dozvolite da se uključim u raspravu o ovom članu 18. Odmah da kažem, sam naziv škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju možda nije prikladan. Zašto? Vidite, možda bi naslov trebao da glasi – škola za vaspitanje i obrazovanje. Stalno se trudimo da u svim članovima Zakona o osnovnom vaspitanju i obrazovanju izbacujemo reč "vaspitanje". Valjda nema nikog ovde kod nas, nastavnika, roditelja, a da ne kažemo da se naša deca vaspitavaju i obrazuju sa smetnjama u razvoju. Unapred smo isključili vaspitanje, a upravo toj kategoriji naše dece je bitno vaspitanje.
Moram da napomenem, da ne bih kasnije uzimao reč, da se u mnogim članovima, od prvog člana do zadnjeg, provlače iste greške. Koje su to greške? U nekim članovima stoji "obrazovanje i vaspitanje". Nije to dobra kategorija. Nije dobro definisana. Sada me gledaju profesori sa pedagogije. Oni su zamolili da upotrebljavamo reči "vaspitanje i obrazovanje", a ne "obrazovanje i vaspitanje", jer to nije pedagoški i suštinski. Deca se najpre vaspitavaju, a onda obrazuju. Deca idu u predškolske ustanove, a onda u osnovnu školu. Čisto radi terminologije koja je odomaćena u pedagoškoj praksi i u pedagoškoj teoriji. Toliko o tome.
Što se tiče člana 18, smatram da ste ga dobro, gospodine ministre, postavili, za razliku od mojih kolega poslanika. Malo nam je vremena da o tome suštinsku raspravu vodimo u Skupštini Srbije, ali suštinske rasprave vode defektolozi, vode pedagozi, socijalni radnici na simpozijumima. Dobili bi mi daleko drugačije rezultate, nego kako se ovde prikazuje.
Biću malo direktan u raspravi. Kako? Evo, pročitaću ovaj prvi stav člana 18. U školi za obrazovanje učenika, po mome, trebalo bi da stoji – u školi za vaspitanje i obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju školuju se deca bez obzira na vrstu smetnje i to je dobar stav.
Jedan sam od školskih pedagoga koji je sprovodio inkluziju, ima 30 godina, znate, kao mlad, početni pedagog. Vi koji me zovete istoričarem, istoričar sam i pedagog sa pedeset naučnih radova iz pedagogije. Dakle, provodio sam inkluziju 30 godina u jednoj bivšoj republici bivše Jugoslavije. Ta republika je to napustila. Reći ću vam da sam za to, ali je način kako.
Idemo dalje. Čitam dalje – radi unapređivanja inkluzivnog obrazovanja i vaspitanja škola za obrazovanje učenika sa smetnjama. Trebalo bi staviti – škola za vaspitanje i obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju pruža podršku školi u sistemu redovnog obrazovanja i vaspitanja. Taj stav treba da ostane.
(Predsedavajuća: Gospodine Atlagiću, moram da vas podsetim da govorimo o amandmanu gospođe Gordane Čomić i Maje Videnović. Imali ste priliku da podnesete amandman kao narodni poslanik, a sada da govorimo o tome, mislim da je kasno. Ne možemo sada da intervenišemo sa nekim novim amandmanom.
Dakle, vratite se na tekst amandmana ove dve narodne poslanice.)
Upravo i govorim o amandmanu i govorim da nije prihvatljiv, ali da je tekst zakona prihvatljiv. Govorim iz razloga zbog čega amandman nije prihvatljiv. Treba da date obrazloženje. To jeste suština zašto je Vlada, predstavnik Vlade, dao ovakvo obrazloženje, kao što jeste.
Završiću, vidim da mnogi ne razumeju o čemu se radi, uz dve rečenice, ako predsedavajuća dozvoli. Ako ne, mogu i da prekinem ovo.
Pošto me ne prekidate, reći ću. Molim vas, nisam za to da se amandman prihvati zato što škola sa smetnjama u razvoju treba da postavi kod učenika od prvog razreda osnovne škole do osmog razreda osnovne škole. Daću obrazloženje. To znači da kada se deca upisuju u redovne škole, koja nisu sa smetnjama u razvoju, tada imamo predupisno testiranje i kategorizaciju. Komisija za kategorizaciju, ako je dete kategorizovano, upućuje u školu sa smetnjama u razvoju. Ako nije, onda u redovnu školu.
Međutim, u toku daljnjeg školovanja, u redovnoj školi, ako se pokaže da ne može napredovati, da je sposoban za redovnu školu, mi ga kategorizujemo ponovo, pa ga vraćamo u školu sa smetnjama u razvoju ili obrnuto. Završavam sa ovim. Vidim da mnogi ne razumeju o čemu se govori, pa da ne maltretiram poslanike. Dakle, ili obrnuto.
Može biti da učenik ide u redovnu školu, a da u daljem svom napredovanju pokazuje da on nije za redovnu školu, tada ga upućujemo na Komisiju za kategorizaciju i ona odlučuje da li jeste ili nije. Inkluzija jeste, i završavam, pojam inkluzije, dame i gospodo, kada učenike sa smetnjama u razvoju kategorizujemo da su za redovnu školu i onda ih socijalizujemo sa učenicima u redovnoj školi.
Znam na šta vi bacate akcenat. Na socijalizaciju. Ona je prisutna i u domovima, i u školama, u istoj sredini, u istoj lokalnoj samoupravi. Đaci se druže, ako je u pitanju socijalizacija. Moram da kažem, nemojte se ljutiti, neki su uključeni u projekat inkluzije i ovde dižete debele pare na račun ovoga. Dakle, to je jedno.
Drugo, molim vas, ovo je možda jako bitno, pravo učenika sa smetnjama u razvoju jeste da ide sa učenicima u redovnu školu sa ostalim učenicima, ali je i pravo svih drugih učenika, imaju i ona prava, da se vaspitavaju i obrazuju u skladu sa svojim sposobnostima. Kako ćete sada dete koje je sa inkluzijom, koje je asocijalnog ponašanja, imamo masu takvih, koji imaju smetnje u psihološkom smislu, držati inkluzijom, socijalizovati sa 29 učenika u istom odeljenju? Koja je to učiteljica koja to može i koji su to učitelji koji to mogu? Postavljam pitanje.
Smatram da je ovaj amandman ne prihvatljiv, da je ministarstvo dobro ocenilo. Znači, dozvoljavamo, na neki način, da se vrši prelaz iz jedne škole u drugu, a u skladu sa psihofizičkim sposobnostima pojedinog učenika. To psiholozi, pedagozi, defektolozi prate i usmeravaju tu našu decu u škole sa programima sa smetnjama u razvoju i obrnuto, iz tih škola u redovne škole, inkluzijom, kako je neki nazivaju. To je jedan normalni proces. To je radila naša pedagoška praksa 30 godina i ne vidim tu neke novine. Meni je prosto čudno kakve su to novine. Novine su problem ako je učenik niske inteligencije, asocijalnog ponašanja. Inkluzijom preveden u redovnu školu nastavnik ne može sa njim da vlada, ni u jednom pogledu. Nažalost, išao sam da gledam, posmatram takve slučajeve u školi.
Slažem se sa koleginicom da nastavnici nisu pripremljeni za takvu vrstu rada. Podržavam ovaj predlog Vlade. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta.