Poštovane dame i gospodo narodni poslanici,  otvaram sednicu Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 97 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 95 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Miljenko Derete, Milan Lapčević, Aleksandar Pejčić, Nebojša Zelenović, Meho Omerović, Milica Dronjak, Đorđe Milićević, Zoran Kasalović, Miroljub Stojčić i Mladen Grujić.
Saglasno članu 86. stav 2. i članu 87. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da je predsednik Narodne skupštine ovu sednicu sazvao u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, izuzetno za petak, dakle i mimo dana utvrđenim u članu 87. stav 1. Poslovnika zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predlog akta iz dnevnog reda koji je određen u zahtevu 162 narodna poslanika za održavanje vanrednog zasedanja.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Šesto vanrednog zasedanja Narodne skupštine u 2013. godini, koju je sazvao na zahtev 162 narodna poslanika, saglasno članu 106. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 249. Poslovnika Narodne skupštine, dostavljen vam je zahtev za održavanje Šestog vanrednog zasedanja u 2013. godini, sa određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite za Šesto vanrednog zasedanje Narodne skupštine u 2013. godini određen je sledeći
D n e v n i r e d
1. Predlog deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih od 1944. do 1945. godine, koji je podnela grupa od 69 narodnih poslanika.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Primili ste Predlog deklaracije koji je podnela grupa od 69 narodnih poslanika.
Podsećam vas da shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničkih grupa.
Raspored vremena po poslaničkim grupama dobili ste u materijalu.
Molim poslaničke grupe da ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 190. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram jedinstveni pretres o Predlogu deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih od 1944. do 1945. godine.
Da li predstavnik predlagača , narodni poslanik mr Nebojša Stefanović želi reč?
Reč ima narodni poslanik mr Nebojša Stefanović.

Poštovane kolege, pred nama je deklaracija čiji je osnovni cilj ispravljanje istorijske nepravde, oslobađanje od kolektivne odgovornosti, ali i osuda akata počinjenih protiv mađarskog civilnog stanovništva u Vojvodini zasnovanih na nacionalnoj osnovi.
Apsolutno je nesporno da su svi zločini, koji su počinjeni, moraju biti osuđeni i mi to dugujemo svim žrtvama svih naroda, ali ovde se, to kažem zato što je bilo takvih pitanja, ne radi ni o kakvoj reviziji istorije, već o jednom aktu kojim Narodna skupština pokazuje da svi oni koji su nevino osuđeni, čak oni protiv kojih nije bilo ni sudskih procesa, želi da u potpunosti rehabilituje.
Uveren sam da prednost koju imamo u našoj zemlji, koja se ogleda u našoj etničkoj i kulturnoj raznolikosti, moramo da negujemo i da je to nešto što naša zemlja treba da ima kao svoje blago. Osmišljena integrativna politika koja je osmišljena ka spoljnim, širim uključivanjem u globalne, kulturne, ekonomske, političke procese ka jačanju i unutrašnjih kohezivnih veza, među kojima značajno mesto zauzimaju nacionalne i etničke zajednice, složen je i dugotrajan proces koji se sprovodi na regionalnom i nacionalnom i lokalnom nivou. Uspeh ove politike ne može da bude izvestan ukoliko ona nije zasnovana na realnom sagledavanju prirode kultura, identiteta i ako ne postoji bazičan dogovor o uređenju više etničkih zajednica.
U Srbiji je u vezi sa uređenjem položaja i zaštitom identiteta manjina institucionalno usvojena politika koja se oslanja na usvajanje najviših standarda zaštite prava nacionalnih manjina, koji su preporučeni kroz multilateralne, bilateralne i regionalne dokumente, koji su poslednjih 15 godina kreirali Savet Evrope, USC, UN, Evropska komisija i druge organizacije.
Suočavanje sa prošlošću i pomirenje među narodima na ovom prostoru, sastavni su deo evropskih integracija.
Regionalna saradnja ključna je za rešavanje pitanja nasleđenih problema iz prošlosti, ali i onih sa kojima se danas suočavamo. Suočavanje sa prošlošću podrazumeva stvaranje atmosfere u kojoj možemo sarađivati i rešavati pitanja poput nestalih osoba u ratovima, povratka izbeglica, ali i ispravljanja davno nanetih nepravdi i istorijskih grešaka.
Regionalna saradnja i pomirenje su teški zadaci, ali upravo regionalna saradnja je sama suština EU, pa tako mora biti i u našoj zemlji. Postoji potreba da se problemi i nerešena pitanja iz prošlosti reše, kako bismo mogli da idemo u budućnost.
Kada su u pitanju naši odnosi sa susednom Mađarskom, ova deklaracija, mogu da se poslužim rečima predsednika Nikolića tokom posete Budimpešti, je nešto blizu istorijskom sporazumu i da je sada otklonjeno sve što je nekada razdvajalo dva naroda, što su katkada i drugi koristili da onemoguće bolji život i Srba i Mađara. Konkretnu korist od ove deklaracije koja se može prihvatiti kao akt pomirenja, imaće i srpska manjina u Mađarskoj, kao i mađarska manjina u Srbiji, jer će od prijateljstva dve države zavisiti stepen ekonomskog razvoja i ostvarivanja punih manjinskih prava u ovim zajednicama.
Ovom deklaracijom mi pokazujemo da smo potpuno opredeljeni za demokratiju, za razvoj, za poštovanje ljudskih i građanskih prava i sloboda.
Što se same deklaracije tiče, ona veoma jasno osuđuje sve akte protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjene 1944. i 1945. godine. Istovremeno, Narodna skupština se zalaže za punu rehabilitaciju svih nevino optuženih i nevino stradalih, ne dovodeći u pitanje individualno utvrđenu odgovornost onih lica čija krivica je dokazana ili se dokaže pred nezavisnim sudovima i u zakonito sprovedenom postupku.
Istovremeno, razgovarali smo sa više poslaničkih grupa i razgovarao sam i sa gospodinom Balintom Pastorom, spremni smo da prihvatimo amandman kojim Narodna Skupština Srbije osuđuje stradanja svih ostalih nevinih žrtava tokom i nakon Drugog svetskog rata na području Vojvodine, jer smatramo da je ovo važan dodatak.
Podsećam, mađarska Vlada je donela odluku, još tokom trajanja Drugog svetskog rata, da osuđuje zlodela počinjena u "Novosadskoj raciji". Važno je da istaknemo da postoji jedna opšta osuda svih zločina, koji su počinjeni i nad građanima koji su bili različitog nacionalnog opredeljenja, kako nad građanima mađarske nacionalne manjine, tako i nad Srbima, kao i svima ostalima.
Mislim da je ova deklaracija dobar korak ka početku jednog istorijskog pomirenja i usvajanju određenih standarda, koje ova skupština uvek može da koristi i da na njih bude ponosna.
Predlažem i nadam se da će većina poslanika ove Narodne skupštine glasati za predlog deklaracije. Treba da imamo u svesti kakva je naša istorijska uloga u ovom trenutku, ne zaboravljajući da se ovde nalazimo jer smo izabrani od naroda i da u ime naroda treba i da donosimo sve ovakve odluke. Hvala.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne)
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Poštovana predsednice, gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je očigledno da je mnogo ranije postojala potreba da ova Narodna skupština ili Republika Srbija, kao organizovana politička zajednica, počne da zauzima stavove prema vrlo važnim događajima iz svoje prošlosti, pogotovo onim koji su obeleženi sumnjom ili nespornim dokazima da se iza njih ili da u svojoj suštini predstavljaju kršenje osnovnih prava, pre svega kršenje prava na život i čitavog niza drugih prava, kao što je ovde slučaj.
Za LDP nije sporna potreba da se o jednom ovakvom dokumentu razgovara, da se na njemu radi i da Narodna skupština i drugi državni organi pokušaju da otklone makar deo nepravde ili posledice nepravde koje su činjene tokom Drugog svetskog rata i neposredno nakon njegovog kraja.
Ono što je problematično za nas, gospodine Stefanoviću, obraćam vam se kao predstavniku predlagača ove deklaracije, je stil koji ste odabrali da ovo uradite, način koji ste organizovali, pisanje, odnosno izradu ovog teksta deklaracije, a onda i njeno upućivanje u Narodnu skupštinu. Potpuno nerazumljiva brzina sa kojom ste zakazali ovu sednicu. Pred narodne poslanike je tekst ove deklaracije stigao juče u toku dana zajedno sa aktom kojim se predlaže sazivanje ove sednice.
Najveći problem je taj gorak ukus u ustima, koji proističe iz činjenice da se ovo radi u predvečerje donošenja odluke o dodeljivanju datuma, odnosno datuma početka pregovora Srbiji. Uz utisak da je ovo neka vrsta našeg gesta prema jednoj od članica EU, koja treba da da svoj pozitivan glas za početak pregovora na Savetu EU, a ne na Evropskoj komisiji, kako ste vi u jednom od svojih nedavnih intervjua pogrešno rekli. Dakle, glasaju zemlje članice EU. To i ne krijete u ovom prilično kratkom i, moram da kažem, konfuznom obrazloženju predloga ove deklaracije.
Naime, kažete – predlaže se da se ova deklaracija donese po hitnom postupku, kako bi se u procesu pridruživanja Srbije EU, zaista ne razumem kako potreba, da pokušamo da ispravimo jednu strašnu nepravdu učinjenu pre 70 godina, može na tako direktan način, kao osnovni razlog za donošenje, da se poveže sa postupkom pridruživanja Srbije EU.
Dalje kažete – da bi se obezbedio neophodan elemenat u procesu pomirenja u regionu. Sada neću ulaziti u sitnice i upozoravati vas na to da je reč "region" napisana velikim početnim slovom, što je netačno i problematično samo po sebi, kao što je problematičan i onaj deo vašeg obrazloženja gde vi govorite o multilateralnim, bilateralnim i regionalnim međunarodnim ugovorima, iako regionalni ugovori uglavnom spadaju ili u bilateralne ili u multilateralne ugovore, pošto treća vrsta međunarodnih ugovora ne postoji.
Postoji čitav niz problema u organizaciji samog teksta ove deklaracije. Da smo o ovome duže i više razgovarali, da su druge političke stranke dobile prilike da o tome razgovaraju, da je otvorena ozbiljna javna debata o ovome, da smo makar sledili put koji slede i na kome rade dve akademije – Akademija Srbije i Akademija Mađarske čitav niz godina, mislim da bismo danas dobili mnogo ozbiljniji tekst i da bi on mnogo lakše mogao da ostvari svoju svrhu.
Zašto je za mene i za LDP problem da se ovako na brzinu usvaja ovaj tekst? Zbog toga što je smisao ove deklaracije da se u javnosti progovori, da se čuje istina ili makar jedna verzija istine o događajima koji su deo naše sada već daleke prošlosti, naše nasilne prošlosti, što je teret koji decenijama opterećuje generacije ne samo u ovoj zemlji nego u čitavom regionu, da društvo za to sazna i da se u društvu o tome razgovara.
Naravno da bi najbolji način bio da se u društvu na organizovani način razgovaralo pre teksta ove deklaracije, ali, ako već to nije učinjeno, šta vi, gospodine Stefanoviću, očekujete da bude posledica, društvena, realna, usvajanja ovog teksta deklaracije na ovaj i ovakav način? Ovo će se završiti kratkim crticama u televizijskim vestima, u jednom delu našeg društva, da tako kažem, desno orijentisanom biće povod i za neko novo nacionalno ili nacionalističko okupljanje i huškanje, a efekti pomirenja, efekti ispravljanja nepravde, efekti moralne satisfakcije za one koji su žrtve ili one koji su danas njihovi naslednici, u potpunosti će izostati, gospodine Stefanoviću.
Zbog toga mislim da je ovakav način apsolutno pogrešan i da je on izazvan i inspirisan samo potrebom da profitirate na činjenici da će predsednik Republike uskoro razgovarati sa svojim, kako gospodin Vučić kaže – kaunter partijem, odnosno svojim mađarskim kolegom i da mi ovde treba da poslužimo kao neka vrsta prethodnice ili organizatora tog skupa, susreta, svečanosti, naredne nedelje. Naravno da nije sporna potreba da predsednici o tome razgovaraju, da budu zatvorene teške stranice ili teška poglavlja naše istorije.
Međutim, vi ste naravno uzeli sebi slobodu da citirate predsednika Republike i ja mislim da ste citirali potpuno pogrešne stavove predsednika koje je izrekao, čini mi se, kako ste rekli, u Budimpešti. Prvo, nije tačno da će ovim nestati ili biti zatvorena sva otvorena pitanja između naša dva naroda, odnosno naše dve države, zbog toga što ovo nije najotvorenije pitanje i nije svakako jedino otvoreno pitanje. Mi ćemo u budućnosti sa Mađarskom i svim drugim zemljama i regiona i zemljama sa kojima ćemo imati bilateralne ili multilateralne, da ne kažem i regionalne, kako vi kažete, razgovore, konsultacije, pregovore u procesu pridruživanja, imati na desetine, na stotine ovakvih pitanja.
Bilo bi dobro da ih ne zatvaramo na ovakav način, odnosno da to ne radimo nekoliko dana pre donošenja odluke te zemlje ili tih zemalja o jednom manje ili više tehničkom pitanju, kakvo je početak pregovora o članstvu sa EU.
Još nekoliko reči o samom tekstu, zbog čega je on problematičan. Uspeo sam da vidim neke amandmane, mislim da ih je podnela, između ostalog, DS. Neki su ovako, prima facie prihvatljivi, kao posebno pojašnjenje da usvajanjem ovog teksta deklaracije ili ove deklaracije ni na koji način ne vodi reviziji istorije, ništa od toga nije sporno, ali u ovom preostalom delu postoje zaista problematične formulacije koje su, rekao bih, izraz olako obećane brzine ili neveštosti, a to je zaista u srpskom jeziku imaju takvo značenje da mogu da proizvodu ozbiljne probleme u budućnosti.
Vi, gospodine Stefanoviću, kao predlagač između ostalog kažete – i podržavajući rad i ceneći rezultate Mađarske akademije nauka o utvrđivanju civilnih žrtava u Vojvodini tokom i posle Drugog svetskog rata 1941-1948. godine - pa sad slušajte – sa željom da se zatvori tragično poglavlje zajedničke prošlosti Srba i Mađara. Ovakva formulacija na srpskom jeziku znači da vi mislite da je zajednička prošlost Srba i Mađara tragična, da ona treba da se zatvori i da više ne treba da postoji zajednička sadašnjost ili budućnost srpskog i Mađarskog naroda. Vodite računa kada pišete ovakve tekstove, zbog toga što to može da proizvede vrlo ozbiljne posledice.
Koristili se u svom obrazloženju neku vrstu teksta ili podsetnika, ne znam kako bih to nazvao, gde ste govorili o ovoj osmišljenoj, integrativnoj politici, kohezivnim vezama itd. Bilo je tu puno krupnih reči, ali ste propustili da progovorite malo više o kontekstu, gospodine Stefanoviću. Već sam vas u jednom trenutku svog izlaganja upozorio na to da jedina moguća vrednost rasprave o ovoj deklaraciji jeste u tome da naša javnost sazna šta se dogodilo, pod kojim okolnostima se dogodilo, koliko su bile teške godine Drugog svetskog rata, kao i godine koje su usledile nakon njega, da je odisaj jednog, drugog, trećeg i četvrtog naroda, kako se obično kaže, bio snažan, da su vrlo česte bile akcije osvete, retorzije, nazovite to kako god hoćete, neformalno ili formalnim izrazom i da je to sve posledica ludila koje je vladalo u Drugom svetskom ratu.
Zbog čega onda danas ne objasnite građanima Srbije šta se dešavalo u tim opštinama, odnosno srezovima u godinama na koje se odnosi ova deklaracija? Voleo bih da to učinite u ovom trenutku, da govorite o Žablju, da govorite o Titelskom srezu, da govorite o Čurugu, tako biste imali mnogo više autentičnosti i kredibiliteta, ne samo vi, ne govorim danas o vama kao poslaniku SNS, nego kao predsedniku parlamenta koji ima ambiciju da pozove ovaj parlament, da zajedno stane iza ovakvog, slažem se, značajnog predloga.
Još jednom apelujem na vas da iskoristite nekoliko minuta i javnosti u Srbiji ponudite, ponovo kažem, makar jednu verziju istine ili događaja o kojima ova deklaracija govori i za koje, s pravom čini mi se, upotrebljavate vrlo teške ili vrlo oštre formulacije.
U obrazloženju ste govorili pre svega o ljudima koji su nepravedno osuđenim, ovde je to najmanji problem. Ovde je pre svega reč o ljudima, a zapravo nisu imali, makar ne suđenje koje ispunjava elementarne principe zakonitosti, čini mi se, kako vi ovde kažete, odnosno principe pravednosti.
Još neke formulacije su problematične. Nije uobičajeno da se u našim pravnim dokumentima koristi formulacija – dokazivanje pred nezavisnim sudom, to je tradicija anglosaksonskog prava, kod nas to ne znači mnogo, a sa druge strane otvaram prostor za relativizaciju. Pitam vas – da li formulacija, čija krivica je dokazana ili se dokaže pred nezavisnim sudom, otvara prostor da se otvaraju neki od novih postupaka u odnosu na one postupke koji su vođeni, recimo 1944/45. ili u nekim sličnim godinama?
To je vrlo važno pitanje. Mi smo o tome danima ovde, gospodine Stefanoviću, razgovarali krajem prošlog saziva, kada su bili na dnevnom redu Zakon o rehabilitaciji i čini mi se Zakon o restituciji. Vi u tom trenutku niste bili narodni poslanik, ali mnoga od tih pitanja nismo zatvorili tada. Propisi koji su usvojeni nisu do kraja jasni. I tada su ti zakoni usvajani pred sam početak izborne kampanje, jednim delom zbog potreba ispunjavanja formalnih uslova EU i ušli smo u problem. Ako na to naslonite ovakvu nepreciznu formulaciju, bojim se da onda neće mnogo značiti ta dodatna formulacija o odsustvu ambicije, da se prekraja istorija koja će, pretpostavljam, biti usvojena na predlog jedne od političkih stranaka, odnosno poslaničkih grupa u ovom parlamentu.
Konačno, a možda za mene i najvažnije pitanje, gospodine Stefanoviću, je pitanje kredibiliteta. Da li vi smatrate da vi i politička partija kojoj pripadate zapravo treba da budete monopolisti i na odnose sa Mađarskom zajednicom u ovoj zemlji i na odnose sa Republikom Mađarskom i na pitanja suočavanja sa nasilnom prošlošću, što je termin koji se uobičajeno koristi već dvadesetak godina, ne znam koliko vam je to poznato.
Mislim da to nije dobar put. Prvo, postoji u međunarodnom odnosima i međunarodnoj politici nešto što se zove – korišćenje narušenog kredibiliteta. Naime, ja mislim da ste vi, kao neka vrsta pregovarača, sagovornika, idealni za svaku od zemalja recimo EU, kada bude pregovarala sa nama, zbog toga što je ili zbog toga što će, makar ja tako očekujem, prag vaše tolerancije na ucene, nefer zahteve biti mnogo viši nego što je kod nas koji nemamo potrebu da se na taj način dokazujemo, da peremo svoju ružnu prošlost i da dokazujemo kako smo i koliki smo evropejci.
Ne zameram vam što se nalazite u toj situaciji. Svakako verujem da je bolje što danas zastupate ovakve političke stavove, a ne one političke stavove koje ste vi, ili još snažnije, gospodin Nikolić, koji je takođe deo ovog političkog projekta, zastupali pre 10, 15 ili 20 godina. Samo kažem da za zemlju nije dobro da to radite jedino vi. Od vas se očekuje da date više ustupaka i to je realno očekivanje. Nije to ni prvi put u istoriji međunarodnih odnosa da se dešava. Zbog toga nam tako izgledaju poslednje nedelje ili poslednji dani pred dobijanje ili nedobijanje datuma, zbog toga nam tako izgleda poslednjih godinu dana u odnosima i sa EU i sa najmoćnijim zemljama međunarodne zajednice.
Odlučili ste da nosioci ovog projekta budu Tomislav Nikolić, kao predsednik Republike, formalno osoba koja nije član SNS, ali sasvim jasno predsednik koji je izabran na vaš predlog kao vaš kandidat, a da u parlamentu vaša politička stranaka nudi, odnosno predlaže ovakvu deklaraciju, a da vi budete njen formalni obrazlagač, odnosno predlagač. Mislim da to nije dobar pristup i da bi bilo mnogo pametnije da ste se opredelili za neki drugačiji pristup.
Kada sam na početku govorio da se stiče utisak da ovo radite, možda ne samo, ali pre svega pod tim pritiskom, tog očekivanja, da morate da pokažete strašno veliku kooperativnost i novu politiku u poslednjim danima pred datum. Podsećam vas na jednu drugu situaciju gospodine Stefanoviću, na još jedan od primera vašeg kampanjskog načina bavljenja politikom.
Podsećam vas, da ste u danima nakon donošenja oslobađajuće presude u slučaju Markač-Gotovina najavili a onda poslali parlamentu Predlog deklaracije, ili rezolucije, koja je takođe trebalo da se bavi pitanjima nasilne prošlosti, zločina, ubistava, masovnog proterivanja, recimo Srba, sa teritorije Hrvatske
Ta fama je trajala nekoliko dana. U međuvremenu ste povukli taj zahtev. Više nema ni Srba iz Hrvatske, ni njihove teške sudbine, ni bilo čega sličnog u onome što radite.
Zbog čega, takođe, mislim da je trebalo, ili da ste morali da izaberete drugačiji način? Vi ste, naravno, nekoliko puta u obrazloženju rekli da osuđujete, ili da je vaša politička poruka, da želite da osudite i sve druge zločine koji su činjeni tokom Drugog svetskog rata. Mislim da morate da budete eksplicitniji.
Vaše političko ponašanje u prošlosti, relativizacija različitih delova naše istorije, relativizacija antifašizma, ako hoćete, mislim da vas sve danas obavezuje na to da vrlo jasno kažete na koje događaje mislite i šta je vaš definitivan politički stav.
Još jedna stvar, u ovakvim okolnostima i u ovakvim danima nije moguće izolovati pokušaje, ispravljanje istorijskih nepravdi ovakve vrste, samo na period Drugog svetskog rata.
Mnogo toga se dešavalo na ovim prostorima posle Drugog svetskog rata, najtragičnije stvari, nažalost, u periodu između 1990-1991. i 1999. godine.
Meni, prosto, ne deluje logično i koherentno vaša politika u kojoj, verujem zbog želje da ispravite nepravdu, ali ipak se ograničavate samo na jedno pitanje, na pitanje zločina prema mađarskim civilima 1944-1945. godine, a istovremeno, recimo, vi ste još uvek politička partija koja nije prihvatila Deklaraciju u Srebrenici, koja se na vrlo problematičan način ponaša kada je u pitanju pomoć haškim optuženicima, odnosno osuđenicima koji su optuženicima, odnosno osuđenicima koji su optuženi ili osuđeni, što je još gore, za iste ili mnogo drastičnije stvari, povreda ljudskih prava, masovna ubistva, nego što je to slučaj sa ovakvom deklaracijom.
Neću više insistirati na svim drugim otvorenim pitanjima koja postoje. Razgovarao sam maločas o tome sa kolegom Stefanovićem, pa smo čini mi se došli do neke zajedničke formulacije. Ovo je, otprilike, deklaracija između jogurta, onih sendviča koji su nuđeni Mađarima i nove evropske politike, ali negde zastala na pola puta, stalno između tog straha da vodite novu evropejsku politiku i da ćete možda već sledećeg vikenda krenuti jogurtom i autobusima na Vojvodinu i Novi Sad.
Samo budite jasni, objasnite do kraja svoje stavove i verujem da neće biti problem za ovaj parlament da podrži ovakav dokument.
Izvucite pouke iz onih grešaka koje su činili i vi i mnogi pre vas, koji su pokušavali za sebe da monopolizuju jednu ideju koju nisu u stanju da na adekvatan način sprovedu ili zaštite. Hvala.

Reč ima Slobodan Samardžić.

Poštovana predsedavajuća, mi danas imamo jedan važan akt, važan po posledicama, nego po namerama i zbog toga je sva ozbiljnost Skupštine neophodna da bi se on bar razmotrio, ako ne i sprečilo njegovo usvajanje.
Činjenica da se jedna ovakva stvar, koja hoće da preispita neke akte iz prošlosti, iz 1944. i 1945. pre 70 godina, stavlja pod hitan postupak i na dnevni red od danas do sutra govori u najmanju ruku o lošim motivima predlagača.
Lošim, u neku ruku neiskrenim motivima, jer postoji strašna razlika između sadržaja i forme, sadržaja i postupka. Ako se traži preispitivanje događaja iz 1944. i 1945. godine, pa potom i njegovo ispitivanje, pa onda ocena itd, pa na osnovu toga deklaracija, onda se razume da priprema za ovakvu jednu temu mora biti mnogo duža i ozbiljnija.
To što ste se vi u uvodu pozvali na rad Međuakademske komisije srpske i mađarske akademije nauka, nije dovoljno. Kao prvo, mi nemamo rezultate tog rada. Trebalo je u najmanju ruku da nam podelite i da pročitamo i onda smo morali na brzinu da se obaveštavamo šta su oni radili i imamo vrlo parcijalne odgovore, odgovore koji dovode u pitanje vaše tvrdnje o određenim selima, jer ti odgovori se ne slažu sa onim što kod vas piše da je u tim i tim selima izvršen zločin, koji je posle proglašen, na osnovu kolektivne odgovornosti.
Znači, tu nemamo nikakvu pripremu, a dokument je jako važan, on je pun zbog loših posledica, loših implikacija, loš je po spoljne odnose i unutrašnje. Naime, ako vi hoćete da mađarsku državu danas privolite zbog nekog cilja, vi to nećete učiniti tek tako, budite sigurni, oni vide na osnovu ovoga kako mi radimo i kako usvajamo za manje od 24 sata, da je ovo neiskrena ponuda, ako se ozbiljno uzima u razmatranje događaj iz Drugog svetskog rata iz 1944. i 1945. godine, pa i kasniji događaji.
Prosto, mađarska država će to da učini i da prihvati i iz oportunističkih državnih razloga, kao što bi svaka država, nešto što joj odgovara prihvatila, neku ponudu neke druge države, posebno susedne države, posebno u stvarima koje su istorijski sporne među nama, ali nećete vi njih ubediti u svoju dobru nameru za dobrosusedskim odnosima na osnovu ovoga.
Ovakve stvari kao što su događaji daleke prošlosti, koji su propušteni tokom decenija, da se ispitaju i istraže, ne mogu ovako brzo da se poravnaju.
Ova deklaracija hoće volšebno da pokaže kako je sve u redu. Napisali smo jedan akt, uzeli gumicu i izbrisali prošlost, izvinili se, opet manir iz prethodne Vlade i završili smo priču.
Naime, naši su odnosi i unutar zemlje i van zemlje veoma teški i komplikovani.
Ako neko zamišlja da se to reši i rešava na jedan pravi dobrosusedski i prijateljski način, on mora da zna da će to trajati, da su tu potrebne zaista istražne radnje komisije, pa i revizije sudskih postupaka i procesa koji su bili pogrešni i koji su doveli do novih animoziteta.
Znači, ovo se radi zarad dobijanja datuma. Ne znam šta se u ovoj državi nije uradilo zadnjih mesec dana zarad dobijanja datuma.
Pričam o Kosovu mesecima i godinama, jer je prethodna Vlada rešila da žrtvuje Kosovo da bi se dobilo nešto u EU, a ova Vlada ima sada manje vremena za to, pa brzim koracima radi ono što se od nje traži i ne traži.
Znate, jedan ovakav akt je prelio čašu, iako mislim da je čaša prelivena odavno, kada je u pitanju odbrana državnih interesa, povodom evropskih integracija. Uopšte nisu u pitanju evropske integracije, nije o njima reč.
Reč je o nekoj stvari koju niko živi ne može da objasni u ovoj zemlji šta znači, i niko iz Brisela neće moći da objasni šta znači taj datum.
Reći će vam formalno, jel, to znači, odobrenje početka pregovora oko pristupanja. Kada to počinje, koliko će to da traje, kakve su pozitivne posledice za državu, to neće niko moći da objasni sem lažnih obećanja kao što su investicije itd.
Sećate se, kada smo kukali za kandidaturu, glavna propaganda u zemlji je bila kada dobijemo status kandidata, investicije će da pohrle u Srbiju.
Isto će biti i sa datumom. Zarad toga, tako nečeg maglovitog, nikakvog, mi sada pravimo ovakvu deklaraciju kao Skupština, kao državni organ, izjašnjavamo se o jednoj stvari gde nemamo pravo da se izjasnimo bez prethodnih radnji, na to nas terate.
Ovde je u pitanju jedan istorijski predmet, par ekselans, jedna nepravda, čije sve elemente i dimenzije, nisu jasne ljudima.
Vi imate na terenu u Vojvodini sećanja na to i to je sada druga ili treća generacija ljudi. Prva generacija verovatno nije ni živa, koja ima živa sećanja. Ta sećanja između jednih i drugih su potpuno oprečna u antinomijama, to je već jedan pokazatelj da ne možete brzo nekom mašinom, volšebno razrešiti taj problem, pogotovo ne deklaracijom. Šta zapravo to znači?
Vidite, kada je evropski kontekst u pitanju, ja ću navesti jedan primer, ali posle jedne male i kratke analize od dva ili tri minuta tog istorijskog konteksta gde je došlo 1944. i 1945. godine. Svi mi znamo, ma koliko se ne bavili istorijom, da je Bačka bila pod mađarskom okupacijom, mađarska je tada bila fašistička država, potpisnica Trojnog pakta i veliki saveznih Hitlera i Musolinija, isto kao što je Banat bio pod nemačkom okupacijom i tu su se vršili veliki zločini. To svi dobro znamo, a posle toga je došlo vreme osvete.
To je nešto što je jako teško, premda je prethodna država, ona komunistička imala još vremena, jer je bilo i dokumenata i sećanja da istražite stvari i da ih u nekom revidiranom procesu na onoj individualnoj osnovi istražite i učinite taj korak ka pomirenju. To je sada nama ostalo. Mi ćemo to još teže da uradimo.
Pitajte se da li je sličan slučaj u Rumuniji ili Slovačkoj, apropo Mađarske, bio tokom ovih evropskih integracija. Oni su imali zajednički interes. Bili su u zajedničkoj korpi za ulazak u EU. Rumunija nije dopustila nikakve mađarske invektive prema mađarskoj manjini u Rumuniji, a Slovačka još vehementnije to odbila.
Jedan drugi slučaj koji uzimam kao slučaj kako evropski političari rešavaju tu stvar, Lisabonski ugovor je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine. Poslednji koji je zadržao stupanje na snagu tog ugovora, jako važnog za funkcionisanje Evropske unije, je bio Vasel Klaus, predsednik Češke Republike. I posle onih irskih referenduma i posle raznih ucenjivanja Poljske i Češke oko Povelje osnovnih prava i zahteva Irske oko abortusa i mnoge stvari koje su se zadržavale stupanje na snagu tog ugovora, Klaus je povukao poslednji potez. On nije potpisao već ratifikovani Lisabonski ugovor, koji je ratifikovao Češki parlament. Nije ga potpisivao nekoliko meseci čekajući da se sve ove prethodne radnje i prepreke završe, a onda je postavio svoj uslov, a to je garancija EU, apropo sudetskog problema, da se Nemačka država i sudetski Nemci neće više osvrtati na taj problem i da će zapravo ta stvar biti skinuta ad akta sa odnosa Češke i Nemačke u budućoj Evropi. Napravljen je poseban protokol zarad takvog jednog zahteva i Klaus je rešio problem sudetskih Nemaca.
Mi možemo da govorimo koliko hoćemo, da analiziramo nepravdu koja je njima učinjena, bar na nivou imovinskih prava, ali to je slično sa Bačkom i sa Banatom. Tamo su Nemci na teritoriji Češke Republike bili saveznici, domiciono stanovništvo tim fašističkim režimima koji su tu defilovali i stvar se tako završila, nasiljem, proterivanjem, oduzimanjem imovine i konačno jednim protokolom EU uz Lisabonski ugovor. To je ponašanje evropskih političara koji vode računa i o svojoj državi i o budućoj evropskoj perspektivi susedskih naroda. Dakle, stvar je završena istorijski.
Šta mi radimo? Mi radimo potpunu obratnu stvar. Zarad jednog čina, koji je u nekoj perspektivi nejasan i potpuno nesiguran, mi vraćamo ceo taj kompleks animoznosti među stanovništvom na teren. To će možda biti suspregnuto delovanje vlasti ili ćutanje medija ili raznim represivnim i polurepresivnim merama, ali to će ostati i to nije način. O tome govorimo.
Druga loša konsekvenca ovoga o čemu ste morali da razmišljate baš zato što su stvari vezane istorijski, zato se i osvrćem na istoriju, jeste mogući efekat presedana ovoga što je sadržaj današnje deklaracije.
Pomenuo sam Banat i Nemačku. Tu je slučaj bio još drastičniji nego u slučaju Mađara u Bačkoj. Dakle, postojalo je nasilje. Ljudi su bili terorisani pod tezom kolektivne odgovornosti i sve ono što današnji pravni sistemi ne odobravaju. U Banatu je bilo masovno proterivanje. Nemačka manjina bila je najveća nacionalna manjina u bivšoj Jugoslaviji. Oni su proterani i to je zapravo jedna istorijska činjenica. Oni imaju svoja udruženja, kao što i sudetski Nemciimaju udruženja širom Nemačke, naslednika druge, treće, četvrte generacije, koji gledaju da bar imovinu vrate i koji rade sa svojom državom, nemačkom Vladom, na toj stvari.
Pazite, ova stvar je još ozbiljnija. Mađarsko stanovništvo bar živi na području Bačke i hvala Bogu da živi posle Drugog svetskog rata. Ono je smanjeno na osnovu delovanja komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata, ali je u ogromnoj većini opstalo i živi svoj život i deli sudbinu ostalih ljudi u ovoj državi.
Nemačko stanovništvo je proterano. Ono može na osnovu ovog predsedana i onih svojih udruženja da traži istu stvar sa punim pravom. Opet je neko vršio represiju nad više od 300-400 hiljadu ljudi, koji su proterani šta više.
Vodite računa o konsekvencama takvog jednog koraka. Ovaj korak može biti presedan, a ona konsekvenca će biti daleko gora i zato govorim da vodite računa o tome šta radite, jer ovo neće na dobro izaći.
U našoj državi je od pre jedno pet godina nastala moda izvinjenja i donošenja deklaracija i rezolucija kojim će se navodno ispraviti ove krive drine iz prošlosti bliže i dalje. Dakle, prošla Vlada je uvela taj jedan stil ne bi li odobrovoljila susede i Brisel i razne države koje žare i pale po EU, pa smo onda imali i onu Deklaraciju o Srebrenici, koja je bila doneta, kako god bilo, ipak na način koji je proceduralno zadovoljavao minimalne uslove.
Dakle, imali smo vremena da je pročitamo. Postojala je javna rasprava o toj stvari. Uveliko se već pisalo i u inostranstvu i u zemlji o tome šta se zapravo dogodilo u Srebrenici. Uveliko su iznošene činjenice itd. Mi smo imali, tako da kažem, neki verbalni okršaj ovde i polemiku u Skupštini i glasalo se onako kako se glasalo. Rezolucija je prošla, ali to je uvod u te parcijalne dokumente Skupštine, kao što je i ova parcijalna. Glavna zamerka DSS bila je ne osuda zločina, nego osuda zličina prema Muslimanima, jer su zločini bili na sve strane.
Ovde takođe imamo nasilne akte i zločine prema jednom narodu, prema predstavnicima mađarskog naroda u jednoj situaciji gde su živeli i mnogi drugi narodi, pod istim tim režimom fašističkim i pod istim tim režimom komunističkim. Dakle, i jedan i drugi su vršili nasilja, premda se ona ne mogu porediti, to moram da kažem. Ovo drugo je bar bio neki revanš, a ne inicijalna kapisla za taj lanac nasilja.
Dakle, kako smo krenuli pre nekoliko godina, tako nastavljamo sa Mađarima. Možda ćemo sutra sa Nemcima, prekosutra sa Vlasima. Sećate se da je dobijanje kandidature bilo na kraju u pokušaju predsednika Rumunije Baseskua, da otvori vlaško pitanje u Istočnoj Srbiji. Vidite kako je taj proces osetljiv i koliko on može da zavede i povede raznih tajnih agendi države da se okoristi o slabosti jedne države koja je spremna zarad nekakve maglovite budućnosti da žrtvuje sve ono što inače u toj zemlji vredi, počev od teritorije, pa do samog poštovanja itd.
Upravo je to ključna reč kojom hoću da završim ovo moje izlaganje. Mi ovom deklaracijom imamo jednu potvrdu našeg samoponiženja koje se već godinama okreće najpre u javnom mnjenju, pa onda u raznim grupama tzv. elite srpske, da bi najzad došlo do političke klase, koja je interiorizovala taj jedan osećaj samoponiženja ličnog i samoporicanja sebe kao države i kao nacionalnog identiteta.
Dakle, došli smo dotle da činimo sve što se od nas traži bez diferencijacije, bez razlikovanja. Potpuno nam je svejedno. Radite šta hoćete, samo nam dajte datum. Dajte nam, molim vas, datum. Uzmite šta hoćete i imaćete ono što hoćete. To je ono što mora da se zaustavi. Mora da se zaustavi zato što je to relativizacija sveta. Nema relativizacije države i naroda i njegove istorije i njegove sadašnjosti i njegove budućnosti, a ona započinje sa ovom relativizacijom fašizma tokom Drugog svetskog rata u Vojvodini, posebno u Bačkoj i Banatu, pa i u Sremu, razume se, jer i on je bio pod određenom fašističkom okupacijom. Relativizacijom fašizma, potom relativizacijom komunističkog terora posle Drugog svetskog rata, koji je takođe tema za preispitivanje, ali ne ovako parcijalno, sad ćemo da preispitujemo kako su prošli Mađari, pa Rumuni, pa možda će i Srbi doći u jednom momentu na dnevni red, vi znate šta je učinjeno u Beogradu 1944. i 1945. godine, i onda ćemo dogurati do one poslednje tačke samoponiženje, čemu prisustvujemo iz dana u dan.
Naše državno rukovodstvo se na najsramniji način udvara zapadnim političarima. Dakle, to ne može više da se gleda na televiziji. Govorim moj lični utisak, a imam dosta ljudi sa kojima sam razmenio takav utisak i koji zaista smatraju da na ovako niske grane politička aktivnost i politički poziv nije nikada pao. Zato govorim o ovoj deklaraciji kao jednom aktu u takvom nizu kretanja i ponašanja ove države i njenih predsednika i to ne može završiti na dobro. Ako hoćete evropske integracije pokušajte da to učinite ali bar malo uspravite kičmu i dignite glavu, više će vas ceniti. To je naše iskustvo. Inače stvar je odložena za jedno 10, 15 godina najmanje kad se o Briselu radi, tako da imamo vremena da ih preispitamo i sebe i našu strategiju i naš odnos prema EU, pa onda i odnos prema susedima. Hvala na pažnji.

Hvala.
Nebojša Stefanović. Izvolite.

Dame i gospodo, razumem da pojedini članovi ovog doma žele da predstave da ovde piše nešto što ne piše. To je njihovo pravo. Ali, dokument je veoma jasan i ovde piše sve što smo želeli da kažemo.
Pročitaću vam prvi stav deklaracije koji kaže da – Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje akte protiv civilnog mađarskog stanovništva iz Vojvodine, počinjene 1944. do 1945. godine, kojima su određena lica iz nacionalnih razloga lišena života, slobode, ili drugih prava bez sudske ili administrativne odluke. Da li ima neko u ovoj sali ko bi mogao da bude protiv ovog? Da li neko zagovara da se može preći preko toga da se ljudi ubijaju, a da nema sudske presude, da se zatvaraju i da im se oduzima imovina, ko god oni bili. Ali, mi u drugim članovima govorimo o drugim ljudima kojima je to isto rađeno, i ne vidim šta je razlog da ulazimo u jedan, čini mi se sukob oko nečega što je potpuno normalno. Istovremeno bilo je nekih koji možda nisu najbolje razumeli.
Mi ovde govorimo i o onima koji su lišeni ovih prava bez suđenja ali i onima kojima su izrečene neke odluke na osnovu nacionalne pripadnosti. Apsolutno smo protiv da se bilo ko osuđuje, proganja ili bilo šta da mu se čini zato što pripada nekoj nacionalnoj grupi ili nekom narodu. Sud mora da postoji i treba da osudi one koji su krivi. Oni koji su stradali samo zato što su pripadali nekom narodu to ova Narodna skupština mora da osudi.
Ne mogu da dozvolim i ne mogu da ćutim kada se kaže – relativizacija fašizma. Moj deda se borio u partizanima, 1945. godine učestovao je u borbama na Sremskom frontu i za to je odlikovan medaljom za hrabrost. Moja porodica se za to borila snažno i ovde se ne radi o relativizaciji fašizma, hoću da dozvolim da neko meni to spočitava. Ovde takvog nečega nema. Najsnažnije smo osudili uvek, i Srbija to čini svakog trenutka, i ova Vlada i ova većina, svaki fašizam, fašizam koji je postao 1939. godine do 1945. godine, ali i sve ono što je urađeno u ime drugih, a može se podvesti pod fašizam. Ubijanjem nevinih ljudi zato što su pripadali jednom narodu je isto fašizam, bez obzira kakav su ideološki znak nosili oni koji su to činili.
Ovde se ne radi o sukobu između dva naroda. Srpski narod nije onaj koji želi da čini zločine, niti je genocidan, niti bilo šta slično. Ovde se radi o postupcima određenih ljudi, ne ulazeći u to kakvi su ti ljudi bili i koje nacionalnosti su pripadali, koji su tada predstavljali različit nivoe vlasti i koji su donosili te presude i činili takva dela i bez presuda. Mislim da je to suština ove deklaracije.
Trudiću se da se ne javljam do kraja, ali za ovo sam bio prinuđen da reagujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić, replika.

Ako je reč o ispravci stvari koje su urađene u prošlosti, to može samo sud da uradi. Onda morate da revidirate te sudske procese koji su na osnovu kategorije kolektivne odgovornosti optuživali i vršili nasilje nad stanovništvom.
Svako ime mora da se vidi, da se kaže i to je način kako to možete da uradite. Ako to radite onda to morate da radite na nivou čitave zemlje, 1944. i 1945. godine. Dakle, takvih delovanja nepravednih i nepravičnih i delovanje novog režima je bilo prema svima. Takođe morate da pogledate šta je bilo u vremenu od 1941. do 1944. godine kada su fašistički režimi vladali na to području, tri fašistička režima. Moraju da se sakupe imena žrtvi i onda da se ispita svaki od tih pojedinačnih slučajeva. Siguran sam da to niko ne može da uradi.
Ovo je samo jedna apstraktna pretpostavka, ali zašto onda pravimo ovako jedan "anblok", jednostavna potez gde se svi rehabilituju koji su osuđeni po principu kolektivne odgovornosti? Može da se desi, na osnovu te rehabilitacije da neko promakne ko je stvarno bio zločinac. Zašto? Zato što ne idete individualnim putem. To je pogrešno sa stanovišta preispitivanja istorije kroz sudski proces. Mi suviše ozbiljno pričamo o ovim stvarima. Vaša namera je da otvorite jednu novu stranicu dobrosusedskih odnosa i sada činite brzopleto korak koji ne može da se preduzme tek tako.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Što se tiče revitalizacije fašizma, imajte u vidu da u konsekvenci to može biti upravo to. Na neki način može biti amnestija određenih akata Kortijevog režima u Bačkoj, gde je stanovništvo uglavnom…