Hvala.
Poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, naravno da nisam srećna kad vidim ovakav predlog budžeta. Iz dosadašnje rasprave koja je tekla i evo već danas drugi dan, vidimo da i mnogi slično o njemu misle. Ne možemo govoriti o tome da možemo u ovom vremenu i danas imati budžet koji je drugačiji ili koji je bolji. Nažalost, posledice odgovarajuće ekonomske politike koja je vođena u poslednjih 13 godina dovela je do toga, bez obzira ko je vodio i građane ne interesuje u tolikoj meri ono što je bilo, da li je ovaj ili onaj bio ministar u određeno vreme, nego pre svega interesuje šta ćemo sa ovim budžetom i kako ćemo dalje.
Rebalans budžeta danas smatram da je jedna iznuđena mera, koja je odgovorna, jer jedino ona na ovakav način sagledana je jedino moguće održivo rešenje. Parcijalno i povremeno sagledavanje stanja finansija i aktuelnih problema u vezi sa ekonomijom uopšte može da dovede u pojedinim cikličnim periodima upravo do stvaranja bolje klime u nekim segmentima, do promena u određenoj poslovnoj politici i samim tim, do adekvatnog i odgovornog trošenja novca u meri u kojoj on postoji i usmeravanjem na razvojne strane one koje su primarne ili koje su u tom trenutku održive.
Naravno, problem je kod rebalansa budžeta, između ostalog, to što on ponekad daje i linearna rešenja, što naravno nije najbolje, jer se teret takve politike onda ne raspoređuje jednako. Budžet daje smernice, daje okvir i za to je odgovorno Ministarstvo finansija. Moramo reći da u određenim periodima, ranije, pa i u ovo donekle, nije predvidelo sve probleme i očito nije dalo optimalno rešenje pre pola godine, nije umelo ili nije smelo. Naš je problem što nikad kada govorimo sami o sebi ne govorimo o onom stanju u kakvom jesmo, o našim objektivnim mogućnostima i o tome šta možemo objektivno da postignemo.
Vrlo često i lako posežemo za mnogo boljom slikom i manje realnim procenama. Zbog toga često dolazimo u jedan paradoksalni problem da nas sutra situacija poklopi mnogo više nego da smo je predvideli na vreme. To je bilo, da se podsetimo nekih ranijih situacija, kada je dolazila ekonomska kriza, pa smo smatrali da na nju možemo da odgovorimo adekvatnije i bolje i da je ona izazov za nas. Mi smo očekivali i predvideli njenu ogromnu širinu i veliku dubinu koja nas je sustigla na ovaj način. Da smo možda drugačije tada razgovarali, koristili sve resurse koji su u nekadašnjim prethodnim godinama postojali, koristili mogućnosti i eventualno neke pomoći iz inostranstva na adekvatan, racionalniji i ekonomičniji način, ulažući u neku konkretnu privrednu granu, u neko konkretno rešenje, možda bismo danas bili u boljoj situaciji.
Rezultat jednog takvog ponašanja, koje je bilo usmereno na trošenje koje nije imalo hrabrosti i smelosti da pogleda u susret stvarno onoj situaciji je u stvari ova današnja kriza, ovi današnji problemi, situacija u kojoj se nalazimo, pa onda naravno i ovakav rebalans budžeta i u celini budžet koji imamo.
Zato se upravo ova Vlada, a mislim da to danas i ovih poslednjih godinu dana i čini, odgovorno suočava sa problemima koje je zatekla, sa dubiozama koje postoje i traži i nalazi najbolje i najadekvatnije odgovore. Naravno, pred ovom Vladom, i ona je toga svesna, nalaze se i one koje se najbolnije zovu stvarne i dubinske, u celini društvene i ekonomske reforme i u njih ulazimo ne reformišući se samo radi drugih, nego reformišući se radi nas, radi stvaranja jednog društvenog okvira u kojem će Srbija moći u budućnosti da se razvija bolje i više.
Ovakav rebalans budžeta, kao jedna iznuđena mera, je jedan odgovor na probleme koje imamo i na projektovanje situacije koja treba da se nađe u budućem periodu.
Naravno, njegov problem je neravnoteža prihodne i rashodne strane. Šta je rashodna strana? Neki će reći to su obaveze države koje se odnose na plate, na penzije, na socijalnu, na zdravstvenu zaštitu, na kulturu, nauku, školstvo, itd. Možemo li se odreći neke od ovih obaveza? Istina je da mnoge od ovih deluju i funkcionišu danas na minimumu, nažalost. Nama je beskrajno teško zbog toga. Ali ne može radnik da bude trošak, ne može čovek da bude trošak, ne može to da bude dete, škola, zdravlje, nauka i kultura.
Po čemu se država prepoznaje? Prepoznaje se po tome koliko brine o svojim građanima. Zato se zalažem i dalje, u ovim uslovima i u ovakvom rebalansu, za državu socijalne pravde, za državu solidarnosti u kojoj postoji razvijena i dostupna socijalna i zdravstvena zaštita i briga o stanovništvu. Naravno, u kojoj je takođe škola dostupna za sve.
Najzad, šta reći za probleme koje imamo u demografiji i obnavljanju stanovništva? Smatram da su nam to veliki problemi, ali najveći je onda ona druga strana u budžetu koja se zove prihodna strana, jer je stanje privrede i stanje poljoprivrede nešto što postoji kao naš veliki izazov i veliki zadatak, da prema njima postavimo najveći i najznačajnije ciljeve, nalazeći i koristeći sve unutrašnje resurse.
Takođe se pridružujem svim onim apelima koji su izraženi do sada, da porezi i doprinosi budu uredno isplaćivani, jer javašluk i neodgovornost u tim segmentima takođe generiše u svim drugim oblicima ponašanje, jer kada se u jednom društvenom segmentu koji je važan vidi da nije kažnjivo i da je dozvoljeno neodgovorno ponašanje, tako će se događati i na drugim društvenim sferama.
Dakle, sa ovim takođe su povezani, govorim nešto skraćeno zbog samog vremena koje imamo, stanje i problemi privatizacije koji su bili, problemi restrukturiranja sa kojima ćemo se suočavati ozbiljnije u narednom periodu, održivosti preduzeća koji moraju biti efikasni u svim svojim obavezama.
Nedopustiva je neodgovornost koja postoji u svim društvenim segmentima i zbog toga svaka ozbiljna država, pa i naša, mora tome da posveti pažnju. To je onda putokaz i model za ponašanje svih, a ne za širenje svih oblika nediscipline, nerada, neodgovornosti i neprincipijelnosti.
Kaže se – u Srbiji je postojala crna rupa 2000. godine. Zar je manja 2013. godine? Jer, povećani su i multiplikovani razni problemi - i u privredi, i u nezaposlenosti, i u mogućnosti, posebno mogućnosti zapošljavanja mladih. Ako ne ostvarimo i ne obezbedimo uslove u kojima će ovo zapošljavanje biti omogućeno, onda ne znam u kojim ćemo segmentima društvenog delovanja pokazati svoju punu društvenu odgovornost.
Zašta bih se založila? Za sveobuhvatne ekonomske reforme, utvrđivanje strateških pravaca i ciljeva, ali koji nisu zasnovani samo na rasprodaji preostale društvene imovine. Mislim da postoje mogućnosti da preduzeća, koja funkcionišu u Srbiji, budu stvarno privatna preduzeća, da ne budu naših domaćih građana, da ne budu samo stranih investitora. Na koncu, Srbija koja je nekada imala toliko razvijenih proizvodnih delatnosti, danas je ostala potpuno uskraćena za mnoge od njih koje su bile ovde stare i po pedeset i sedamdeset godina.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam.
Dakle, imajući sve to u vidu, založila bih se za punu poresku disciplinu, za ubrzanje ekonomski reformi, za jačanje razvoja, pre svega poljoprivrede i hrane. Inicirala bih u budućem vremenu uspostavljanje Ministarstva za porodicu i zdravlje, jer ako porodicu i stanovništvo postavimo na prvo mesto, sve ostalo će imati, ukupna borba, svoj puni cilj i svrhu.
Dakle, smatram da su to mere ovog budžeta u ovom vremenu, ali i sagledavanje obaveza za neko buduće vreme, gde ćemo pokazati svoju punu odgovornost prema građanima i prema životu u Srbiji. Hvala.