Rekao sam da se to poklopilo i zaista je to tako. To mogu da vam ponovim i da vam obrazložim. Pomenuo sam i Mariju Terezu, a pomenuo sam i Tita jer je činjenica da se u to doba bivša Jugoslavija zaduživala.
Ako pitate odakle su finansirani svi ovi projekti, i Đerdap, i autoput koji se nekad zvao Autoput bratstvo i jedinstvo, a sada ima samo u jednoj pesmi to, i termoelektrane, to je bilo iz kredita raznih institucija koje su presahli počevši od 1980. godine na dalje, nakon Titove smrti.
Ja vam to govorim. To je tačno. Zašto je to tačno? Višestranačje, kao što znate, nije uvedeno 2000. godine, nego 10 godina ranije, tako da se i to poklapa. Znači, ako već pričate da nije bilo devedesetih godina infrastrukturnih projekata, kao što nije, to se poklopilo da je bilo u doba kada je uvedeno višestranačje.
Ne kažem da je višestranačje odgovorno i nisam želeo, samo kažem da su se te činjenice poklopile, da kada je postojala jedna vrsta sistema lakše su se i brže sprovodile investicije.
Tada nije bilo javnih nabavki. Svidelo se to nekome ili ne, tada se nešto i gradilo i to ne nešto, nego sve ovo što je sagrađeno, sagrađeno je bez javnih nabavki. Ne kažem da su javne nabavke krive, ali hoću da kažem da neke zemlje koje nemaju na primer javne nabavke, u arapskom zalivu Emirati ili neke druge zemlje koje nemaju ta pravila, pokazalo se da su brže sprovodile neke infrastrukturne projekte.
Ne kažem da mi treba da se vraćamo u to doba, to je istorija. Kako znam da je sve ovo rađeno na zaduživanje? Prvo možete da pogledate strukturu našeg duga. I dan danas neke od tih kredita otplaćujemo, a posle 2000. godine javni dug je bio 160% BDP, a onda nam je otpisano 66% od strane Pariskog i Londonskog kluba. Upravo taj novac je korišćen za ove infrastrukturne projekte.
To je bila moja konstatacija, da je tada očito organizacija bila bolja, kada se ipak nešto gradilo. Moje pitanje je - kako je moguće sada, u kojoj mi godini sada živimo, u 2013. godini, da je maltene teže izgraditi, hajde čak i ovaj put koji je pomenut malo pre od Požarevca do tzv. dunavske magistrale, do Kladova, nego što je Egipćanima bilo da izgrade piramide, kad nije bilo ne samo javnih nabavki, nego kad nije bilo ni tehnike?
Dakle, činjenica je da imamo problem u organizaciji i tu pare ne pomažu, tu novac ne pomaže. Zašto novac ne pomaže? Zato što, izneo sam vam podatke koliko imamo nepovučenih kredita za infrastrukturu, tri milijarde i 300 miliona evra u ovom trenutku. To je bilo neefikasno, mogu da govorim od 2000. godine na ovamo, u svim vladama. Slažem se sa vama, bile su druge okolnosti, bilo je i 90-tih. Opet se vraćamo, jedino se kapitalno gradilo kada je Srbija imala jednostranački sistem. Da li sam ja za to da se vrati? Nisam. Mada bi bilo bolje da su koalicije manje.

Replika, gospođa Popović.

Hvala vam gospodine predsedniče.
Poštovani gospodine ministre, ja bih se složila sa vama. Ne bih ni ja volela da se vratim u ono vreme i u to jednostranačje, iako danas postoje mnogi koji bi i te kako voleli da se uvede jednostranačje i da jedan čovek u stvari bude onaj prosvećeni apsolutista i da vlada ovom državom i na nebu i na zemlji.
Pitala bih vas mnogo, mnogo životno pitanje. Sami ste rekli, novaca negde ima, ali novac se ne troši racionalno. Ne radi se organizovano. Dakle, očigledno postoje neke smetnje u organizaciji i uređenju ove države i ovog društva. Šta je to potrebno, gospodine ministre, da se tu nešto promeni? Danas ova Vlada ima jednu komotnu većinu. Ova Vlada već godinu dana postoji. Ima prostora, ima vremena, ima mogućnosti, ima podršku u svetu, ima podršku u Evropi, ima veliku podršku na domaćem terenu. Sa ovakvom većinom u parlamentu mnogo šta može da se uradi.
Kako to objašnjavate, gospodine ministre, da ova Vlada sopstveni zakon, Zakon o javnim preduzećima, ne primenjuje i ne sprovodi? Kako to objasniti i građanima i kako objasniti javnosti da Vlada ne želi nešto što je u funkciji neke organizacije i neke uređenosti i transparentnosti, jednostavno ne želi to da sprovodi i primenjuje.

Reč ima ministar.

Kako da se to reši? To ne može da uradi jedan čovek. To mora da bude jedna opšta podrška društvu. To znači da se ne ogadi život nekom sposobnom koji bi hteo da radi na nekom mestu u javnom sektoru i da sprovede sve ovo preko raznih napada medija itd, jer mi sada imamo situaciju da ljudi koji su najsposobniji beže iz državnog sektora, jer ne mogu da imaju dobru platu, a još plus ih napadaju sa svih strana oni koji su lošiji od njih.
Umesto da napravimo jedan sistem da nema uravnilovke i da nađemo način da se dobri stručnjaci koji bi vodili ove infrastrukturne projekte dobro plate, a da ne vise svakog dana u novinama zato što im je plata veća od, recimo, nekih u administraciji, pa da se onda birokratija smanji, da npr. kada se radi novi zakon o planiranju i izgradnji, da se ne ide na to da to bude u interesu prostornih planera i onih kojima odgovara da se što duže i komplikovanije rade ti projekti da bi oni što više imali honorara i što više zaradili, nego da to bude što kraće i da što manje ljudi bude u to uključeno.
Mnogo je takvih stvari, ali mnogo je i drugih interesa sa druge strane, kojima to ne odgovara. Kada se sve to sabere i oduzme, mi smo sada faktički žrtva jednog vrlo birokratskog sistema, gde kada neko čak i pokuša da napravi iskorak, biva napadnut zato što štrči u nekom smislu iz tog birokratskog sivila. Da li je to moguće rešiti? Mislim da jeste, ali je potrebna jako velika snaga.
Potrebno je da se ne osvrće taj koji to rešava i koji ima političku podršku na razne natpise u novinama i da gura to, da saseče birokratiju, da napravi dobru organizaciju, da ako neko kaže – zašto moja organizacija nije uključena u sprovođenje projekata, kaže baš me briga, ako nisi potreban, nećeš biti uključen. Onda, mediji da ne promovišu po TV inženjere koji su izgubili posao zato što je državni budžet smanjio da kupuje, ne znam, informacionu tehnologiju, a oni su imali godinama dogovor sa raznim državnim institucijama da baš njihove firme rade. Oni koji su na tržištu, ne mogu da dođu na televiziju da kažu koji su njihovi problemi. Oni koji imaju neki interes i koji su olako dobijali poslove, sada kada skresan budžet drugog, trećeg ministarstva, gledam pre neki dan, u jutarnjem program TV "Pink", neki ekspert se pojavljuje i kaže – izgubićemo svi posao. Ko će da izgubi posao? Većina uopšte ne radi za državu, većina je na tržištu. Većina radi za inostranstvo. Prodajemo softvere po svetu.
Dakle, ovo je samo jedan mali segment, jedan primer. Ako bi mogli da kreiramo jednu takvu klimu, gde se otvoreno priča o problemima, ali i rešenjima i da nema te uravnilovke, opet kažem, i demagogije, mislim da bismo do tog rešenja došli. Mislim da je vaša poslanička grupa jako otvorena i konstruktivna i da doprinosi stvaranju takve klime, ali što kaže, vi napravite jedan korak unapred, a onda neki drugi naprave tri koraka nazad. Ne nalaze se oni uvek, nažalost, samo u vlasti. Ima ih, ali ih ima dosta i u onom nekonstruktivnom delu opozicije, sada da ih ne pominjem, baš evo gospodin koji stoji pored vas ih predstavlja.

Gospođa Popović, replika.

Hvala.
Gospodine ministre, otprilike, tu bismo se složili šta je sve potrebno da se uradi, ali za početak, koje su prepreke u ovoj Vladi zbog čega se ne sprovodi i ne primenjuje Zakon o javnim preduzećima? Evo već sedam meseci je taj zakon na snazi i još uvek se ne kreće u realizaciju u smislu formiranja nadzornog odbora. I dalje imamo upravne odbore. I dalje je problem da se raspišu konkursi za javna preduzeća. To je jedno osnovno pitanje, ukoliko zaista krenete u to da promenite i reformišete ceo javni sektor.
Sami ste se danas iznenadili koja je dubioza "Puteva Srbije" i od kada ta dubioza potiče, iz 1992. godine. Sami ste predvideli smanjivanje subvencija, jer ste shvatili koliko je to bacanje para i u "Želenici Srbije". Videli ste kolike kamate otplaćujete zbog toga što se "Srbijagas" nekontrolisano zaduživao.
Brisali ste u ovom rebalansu član 34. koji je omogućavao Vladi neko diskreciono pravo za nova zaduživanja i davanja novih garancija. Očigledno ste svesni gde je problem, gospodine ministre, ali kako to rešiti? Pažljivo sam vas slušala danas tokom celodnevne rasprave. Prosto očekujem od vas da date jedan konkretan i iskren odgovor – šta vi nameravate kao ministar finansija da preduzmete u vezi toga da se Zakon o javnim preduzećima ozbiljno primenjuje? Da li vi imate podršku vaših koalicionih partnera? Da li postoji politička volja da se taj zakon primenjuje? To je za početak.

Reč ima ministar.

Daću vam iskren odgovor, kao što ste to od mene tražili. Mi smo demokratsko društvo. Narod je glasao za partije koje baš briga za departizaciju. Najveći broj glasova na izborima su dobile stranke kojima to uopšte nije prioritet. Ja sam sve u svom resoru konkurse sproveo na vreme, za ovo malo javnih preduzeća koji se nalaze u mom resoru, a takođe i još neke. Ali, to je demokratija. Ako narod to ne stavlja u vrh svojih prioriteta kada dođu izbori, nego se o tome priča samo u novinama ili pre izbora ili između dve kampanje.
Znam kakvo je zalaganje vaše stranke i vi znate zalaganje stranke koju ja predstavljam, ali narod većinski glasa za one kojima to uopšte nije prioritet, departizacija, biranje direktora javnih preduzeća na javnim konkursima. To treba reći. Tražili ste otvoreni odgovor, to je otvoreni odgovor. Da li je to demokratija? Jeste. To je demokratija, narod glasa kako želi i to ne možemo mi da menjamo.

Moram da dam reč narodnoj poslanici Bojani Božanić.