Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao ovu raspravu. Bila je zanimljiva, ali ću vas zamoliti da prestanemo sa publikovanjem jedne veoma jeftine demagogije.
Smeta mi podela na vladu, podelu na ministra, koji, kao Atila Bič Božiji, nekim groznim, odvratnim kaznama teroriše građane u Srbiji, koji nemaju od čega da žive, koji nemaju od čega da ishranjuju porodice, koji nemaju od čega decu da šalju na jesen u školu i, s druge strane, te divne, sjajne narodne poslanike koji brinu o građanima Srbije koji nemaju gde da rade.
Hajde onda da vidimo razlog zbog čega su ti građani došli u situaciju da nemaju decu čime da šalju u školu. Hajde da vidimo zbog čega, i u koje vreme su ti građani ostali bez posla u tim silnim privatizacijama, a nijedna nije bila srećna, koja je bila u Republici Srbiji. Nemojte da zaboravljamo ličnu i partijsku odgovornost onda kada smo participirali u nekim vladama, neke vlade i vodili.
Ne možemo gledati na građane Srbije i na sve probleme, i na svaki zakon koji uđe u ovu proceduru, samo na jedno oko. Ne možemo se prepustiti zarađivanju nekih sitnih poena, dnevnih, kako eto, tamo neko brine o građanima, a ministar i Vlada brinu samo o punjenju budžeta, nekim ogromnim kaznama.
Ta briga je trebala da bude u ono vreme kada su se neke vlade vodile, i kada je postojala odgovornost stranaka za vođenje tih vlada i za te privatizacije, i za ta enormna zaduživanja, i za te ostanke bez posla, a ne sada smo se naknadno setili i zabrinuli se i moramo da branimo građane pred ovakvom groznom i odvratnom Vladom Srbije, koja eto tako kažnjava građane.
I ovde, nije kažnjavanje građana, niko ne kažnjava građane zato što hodaju ulicom, ili poštuju pravila, ili poštuju zakon, ovde se kažnjavaju ljudi koji su prekršili zakon, prekršioce, ne građane, prekršioce. Moramo da napravimo razliku u svemu tome. Ne pričamo o slučajnosti, o detetu od 13 godina koje je selo na motor i napravilo ne znam ti šta. Ovde pričamo o ljudima koji sa namerom ulaze u pravljenje prekršaja, Šta sa njima? Šta ćemo sa ljudima, ako sam već čuo ovde neku argumentaciju da te kazne treba da budu na osnovu materijalnog bogatstva porodice. I da li neko radi, i koliko prosečno prima?
Šta ćemo sa porodica prekršioca koji ne radi, koji nema primanja? Nema primanja, nema kazne. Da li je takav sistem održiv? Kakvu poruku šaljemo na taj način nekim ljudima koji će se sutra uputiti smisleno ili ne, da izvrše neko krivično delo? Zbog toga, molim vas da ovu raspravu uvedemo u neke normalne tokove, da se ne hvatamo neke jeftine dnevne demagogije i da gledamo suštinu, pravo i ličnu odgovornost zbog čega su građani Srbije u takvom položaju, u kakvom jesu sada.