Hvala, gospodine predsedavajući. Ja ću po amandmanu govoriti.
Hteo sam u uvodu da kažem da bi ova rasprava verovatno izgledala sasvim drugačije da je ovaj zakon adekvatan pravoj rekonstrukciji Vlade.
Zakon bi bio obimniji i opširniji, a diskusija bi bila kraća, jer bi povod bio jasan i zakon bi onda imao jedno opravdanje za mnogo manje šumova ove vrste, gde se raspravlja o svemu i svačemu, a raspravlja se o zakonu.
Nisu krivi oni što raspravljaju, nego sam zakon, ali nije kriv ni zakon, nego način kako je obavljena rekonstrukcija.
Mi smo pre dva dana svi konstatovali da ovaj zakon jeste mera rekonstrukcije i da zapravo suštinski menja samo jednu stvar, jedno ministarstvo deli na dva, dva resora koja su bila u jednom ministarstvu, sada čine osnov za dva ministarstva, ali kada pogledamo i taj jedini povod u ovom zakonu, nije pravi, pa zato
i o toj stvari ne možemo da razgovaramo koncentrišući se na pravu stvar.
Evo šta hoću da kažem, nije ova podela Ministarstva za finansije i privredu u dva ministarstva, proizvod neke koncepcijske rasprave unutar Vlade ili sporova koji su se vodili mesec dana, nego posledica odluke Vlade da jedan deo Vlade izbaci iz Vlade, pa u skladu sa tim i odgovarajućeg ministra koji je bio zadužen za ekonomiju i finansije.
Kada je on otišao iz Vlade, onda se došlo do toga da iz nekih razloga valja da taj objedinjeni resor, objedinjeno ministarstvo sa dva resora, da treba podeliti na dva ministarstva. Sve je ad hok, sve je na staklenim nogama, sve je pitanje trenutka, pitanje političkog oportuniteta, pitanje političke svrsishodnosti dana. Nema tu nikakvih ozbiljnih stvari zašto bi se ovo ministarstvo podelilo u dva. Mi to dobro znamo, zato što je Dinkić otišao. Zašto je otišao? I to znamo, ali u to neću da ulazim, to je jedna interna rasprava bila, borba oko političkog kolača, gde je on izgubio tu igru i sada mi treba ozbiljno da razgovaramo o zakonu koji je sveden i sam na minimum, a i ta jedna stvar o kojoj raspravljamo je izmišljena.
Zato ova rasprava ovako ide, zato što su ljudi, osećaju se prevarenim, ne radi se o tome, razume se, u politici ima i prevara, nego osećaju da su svi ovi poduhvati nekako besmisleni, bezpredmetni, moglo se i bez toga, nema tu nekih ozbiljnih političkih zahvata unutar Vlade, potrebe za rekonstrukcijom itd.
Da je bila takva ideja, čak i ovim političkim povodom, da se jedan ministar koji drži dva resora u jednom ministarstvu izbaci, mogao je biti povod da se napravi ozbiljnija restrukturacija Vlade, ozbiljnija raspodela resora, i o tome su neki poslanici govorili i pre dva dana, a mislio sam da će više danas govoriti, ali nisu.
Naime, pre godinu dana je spojeno nespojivo, a razdvojeno ono što mora biti zajedno.
Prosto, imamo dosta takvih primera, energetika i zaštita životne sredine, spajanje nespojivog i videli ste u amandmanima, kolege koje su ulagale svoje amandmane, argumentovali su da ne može zagađivač i onaj koji treba da se buni protiv toga i traži zaštitu od zagađivača biti u jednom resoru.
Znate, nekada je reformski komunizam imao ideal da vladajuća stranka bude vladajuća istovremeno i sama sebi opoziciona. To je jedna velika ideja reformskog komunizma koja je propala i bila je besmislena po sebi, jer Vlada i opozicija moraju biti razvojni.
Tako su neke stvari koje su u nekoj prirodnoj konfliktnosti, zagađenje i borba protiv zagađenja ne može biti pod istim ministrom i to se znalo i pre godinu dana, ali iz nekih razloga je učinjeno ono što je učinjeno.
Ministarstvo za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu je pravljeno prema fotografiji planirane ministarke, jer ta stranka je zapravo od regionalnog razvoja napravila svoju političku koncepciju, pa je državu htela da podigne na više političkih regiona, pa je to dala svom čoveku kao ministru, a pošto lokalna samouprava podseća na neku teritorijalnu podelu vlasti, onda se to pripojilo.
Takav razlog se sada mogao lako odbaciti, jednostavno razdvajanjem ove dve stvari, regionalni razvoj prirodno pripada Ministarstvu za privredu, jer regionalna ekonomija, to je ekonomistima poznato, nema nikakve veze sa teritorijalnom organizacijom vlasti, nikada nije imala veze, pa nema ni danas, jedino je Vlada ovo uspela da spoji, te dve nespojive stvari ili kao što sam već imao prilike da kažem, trgovinu i telekomunikacije. Telekomunikacije pre pripadaju saobraćaju, itd.
Čak se ni ono što je očigledno, kada je već došlo do promena nije učinilo, i otuda i ovoliki amandmani i rasprava, ali mene najviše ustvari sekira što je ta rasprava bila neurotična, a bila je neurotična zato što je upravo u nekoliko meseci u javnom životu pumpana nekakva ozbiljna stvar da bi to na kraju ispalo na mućak i to prosto danas svi znamo.
Nemojte očekivati raspravu koja će da teče mirno. Kažem, da je sve bilo ozbiljnije, opozicija bi kritikovala svakako zakon, ali bi bila, kako se to kaže, konstruktivnija. U to sam uveren.
U skladu sa ovim o čemu govorim, hoću da pomenem jedan problem, a njih ima više, a glavni problemi su ovi politički. U samom zakonu vi nemate mnogo povoda za raspravu, ali se nađe tu i tamo, osim ove kompozicije ministarstava o kojima sam govorio, u krajnjoj liniji mi možemo da imamo i svako svoje mišljenje, ali je razmena mišljenja dragocena da bi se došlo do dobrog zakona, možda bi i Vlada prihvatila nešto što nismo imali priliku, jer je zapravo ovo jedna falš rasprava oko jedne nepostojeće stvari, metaforički govoreći, ali ima i u samom zakonu kao što sam rekao nekih problema.
Recimo, to razdvojeno ministarstvo, privreda i finansije, ako se već to uradilo i ako je već to kretanje prema EU neka značka ove Vlade i neka stvar koja nju treba istorijski da identifikuje, da se posle 1000 godina u istorijskim udžbenicima kaže – ova vlada je, itd. Onda je to trebalo pažljivije da se radi. Ako se razdvajaju ministarstva i finansije, onda taj posao oko korišćenja fondova pretpristupnih i razne programe, trebalo je da se smesti u jedno ili u drugo ministarstvo, ne može konkurentno i u jedno i u drugo.
Dakle, u predlogu za Ministarstvo finansija, delokruga nadležnosti stoji – koordinacija sistema upravljanja i sprovođenja programa finansiranih iz sredstava EU, a u onom članu o Ministarstvu privrede imate da ono obavlja poslove državne uprave koji se odnose na realizaciju infrastrukturnih projekata iz raznih izvora i iz sredstava pretpristupnih fondova EU i drugih međunarodnih zajmova.
Prva stvar, nije razdvojena na resore jer pretpristupni fondovi, novac koji se deli za određene projekte u određenim oblastima ili komponentama, kako se to kaže, spadaju takođe u programe finansirane iz EU, apsolutno nije razdvojeno. Moralo je da stoji u jedno ministarstvo, ne u oba.
Sad, znate, ako budu dva ministra finansije i privrede, vi ste verovatno anticipirali da će tu biti jagma ko će upravljati sredstvima koja dolaze iz EU. Možda je to, skrećem vam pažnju, jedna loša anticipacija. Prvo, pitao bih one koji su pisali ove zakone, da li su se oni raspitali da će ti pretpristupnih fondova uopšte biti u periodu od 2014 do 2020. godine? Hajde, recimo, ako prate diskusiju oko budžeta EU, mogu da kažu – biće. U predlogu koji je Evropski savet prihvatio prošle godine jednoglasno stoje neka sredstva za onih sedam godina za pretpristupne fondove, parlament to još nije usvojio.
Recimo i da će usvojiti, da li vi znate kolike su pare izdvojene za Srbiju? Ne znate zato što nisu pare podeljene po državama koje imaju taj status kandidata pa samim tim i pristupa pretpristupnim fondovima. Znači, tu se sada, kako da kažem, pravi ražanj, a zec je u šumi i taj ražanj se šta više koristi za dve suparničke lovačke družine, jedna pripada Ministarstvu finansija, a jedna pripada Ministarstvu privrede. To je jedna ako hoćete i tehnička greška, ali ja mislim da je pre svega politička, jer Evropskoj uniji ti pretpristupni fondovi, to je nešto što je prosto spas za nas i mi se za to hvatamo kao davljenik za slamku.
Svojevremeno, pre nekoliko godina, kada smo mi učestvovali u tim pretpristupnim fondovima, samo za dve komponente dobijali između 190 i 290 miliona, prethodni potpredsednik Vlade je zadužen za evropske integracije, Božo Đelić, govorio je – kada postanemo kandidati, imaćemo 500 do 600 miliona evra godišnje. Postali smo marta 2011. godine kandidati, ništa nije bilo od tih para, za 2011. i 2012. godinu smo dobili između 196 i 210 miliona, a za 2013. godinu 160 miliona. Znači, padalo je. Gotovo da je to bilo manje, nego što smo izgubili na ubiranju prihoda iz carina, kojih smo se lišili zato što primenjujemo SSP.
Hoću da vam kažem šta je složena materija. Tu ne možete tako da kažete jedno i drugo ministarstvo uzima pare iz istog izvora iz EU. Da li će biti para, da li će biti fondova, koliki će biti, u kojoj meri će se raspoređivati na države kandidate, to ni Unija nije odlučila. Prema tome, ovo je stvarno, tako da kažem trčanje pred rudu.
Najzad, o tome bi se dalo dosta govoriti, ali eto kažem da ima i tehničkih problema u ovom, hoću na to da skrenem pažnju.
Najzad, da skrenem pažnju na još jednu stvar. Dakle, kada je reč o ministarstvima koje ste pobrojali u ovom članu 1, vidite ta ministarstva kao i u svakoj Vladi pokrivaju određena područja delovanja, određene resore, pa se događa kao i u svakoj Vladi da više resora pripada većem broju ministarstava i to je dakle, stvar spretnosti i kompozicija Vlade da se oni ispravno raspodele. To vidimo da nije učinjeno prošle godine, a nije ispravljeno ove.
Međutim, ono što sasvim izvesno nedostaje ovoj vladi, to je dakle ministarstvo koje bi se bavilo najvažnijim i najtežim pitanjem ove vlade, a to je Kosovo i Metohija. Nema ministarstva Kosova i Metohije, kao što ga nije bilo ni u prethodnom zakonu, tj. ovom zakonu koji se sada menja.
Mi smo prošle godine razgovarali o tome veoma ozbiljno, dve poslaničke grupe su uložile amandman, argumenti su bili da kako god bilo u stvarnosti Vlada mora permanentno da ima to ministarstvo zato što se ne zna kako će to pitanje da se reši. Recimo u najmanju ruku u pogledu na ujedinjeno kraljevstvo koje ima ministarstvo za severnu Irsku, problem traje 40 godina i trajaće još 40, ali oni to ministarstvo ne menjaju. Kakva god da je vlada, imaju ministarstvo.
Vlada koja kaže – nećemo nikad priznati nezavisno Kosovo, verovatno razmišlja i o sledećem, ako iskreno govori to što kaže. Ako nećemo nikad priznati ono će jednog dana da uđe u svoj normalni pravni status i međunarodno-pravni i ustavno-pravni Srbije. Evo već jednog razloga da permanentno držite ministarstvo za Kosovo. Ta činjenica bi vas obavezivala da ne samo taj problem u okviru Vlade držite na nivou ministarstva, znači na najozbiljnijem mogućem nivou, nego bi vas obavezivala da neprestano delujete takođe na visokom nivou i za međunarodne … kojih je tamo koliko hoćete i prema unutra, u odnosu na to pitanje.
Znači, nije sada to pitanje dnevne politike, niti neke orijentacije Vlade da kažemo za EU, ili višeskeptičke prema EU. To je pitanje ozbiljnosti Vlade oko pitanja, oko problema, koje je zaista najveće u državi. Obrnite, okrenite, on je najveći u državi. Pored toga što se on medijski pokušava po malo spustiti rasprava o tome, vi ne možete u najvažnijoj stvari, a to je Evropska unija, da mrdnete pola koraka ako ne rešavate to pitanje. To vam je dokaz da je pitanje važno. Verovatno je bolje držati glavu u pesku, nego o tome raspravljati i verovatno je bolje napravi kancelariju, nego ministarstvo, ali to nije ozbiljno, o tome govorim.
Hoću da kažem to zaista nedostaje, ma kakvu konkretnu politiku i spoljnu i evropsku Vlada vršila. To je takođe jedno važno pitanje koje smo mogli na bolji način, u boljoj atmosferi da raspravljamo posebno da je DSS uložila amandman, a nije uložio zato što se čvrsto drži one prve primedbe koju sam dao, da je ovo sve ispalo kao posledica jednog tako da kažem spora unutar Vlade, jedne bure u čaši vode. Zato nismo smatrali primerenim, da prilažemo na bilo koji način formalno gledano naš prilog poboljšanja ovog zakona, ali to naravno ne znači da o tome nećemo da govorimo. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Božidar Đelić.

Pošto sam imenom pomenut, prvo ću se složiti sa jednim delom onoga što je govorio prethodnik, a to je da ovaj zakon je stvar antiklimaks svega onoga o čemu smo mogli da slušamo i naši građani poslednjih šest meseci. Ponavljam, ovo je jedno veliko ništa u pravnom smislu, ovo je isti zakon i niko ne može ubediti ni nas ni građane Republike Srbije, da je nekome, pa i mnogo manje talentovanima, nisu mnogo talentovani oni koji vrše trenutno izvršnu vlast i trebalo je toliko vremena da samo podele jedno ministarstvo na dva, a onda vrate onoga koji je zapravo izbačen na jedino mesto prvog zamenika, prvog potpredsednika na prvi komitet za jedinog investitora kojeg možda imamo u ovoj zemlji.
Sada ono sa čim ja ne mogu da se složim, a to mislim proizilazi iz toga da neko ko se nekada bavio evropskim integracijama, sada je uveo ideologiju tog. Ponosan sam na to što smo se borili nekada zajedno i gospodin Samardžiću, da vas podsetim, hvala vam na vašem glasu, na nekadašnjoj Vladi Republike Srbije…
(Predsedavajući: Gospodine Đeliću, molim vas, nemojte se direktno obraćati poslaniku.)
Dobro. Ima poslanika ovde, zahvaljujem se onim poslanicima koji su nekada bili ministri u nekim zajedničkim Vladama, što su me ovlastili da potpišem Sporazum o stabilizaciji koji danas kritikuju i što se tiče fondova…
(Predsedavajući: Molim vas da me saslušate, da vas ne bih isključivao, da se čujemo, molim vas da pređete na amandman i nemojte se obraćati narodnim poslanicima.)
Ovo je replika, gospodine predsedavajući, pomenut sam. Niste čuli da sam pomenut? Dali ste mi reč.
(Predsedavajući: Nisam čuo, ali ne vidim ni osnovu replike, izvinite.)
Izvinite, mislio sam da ste svi čuli da sam pomenut i da sam davao navodno neka obećanja koja nisu realna.
(Predsedavajući: Gospodine Đeliću, vi niste imali osnova replike, gospodin Samardžić ni jednom rečju nije vas ni spomenuo niti je vašu partiju, prema tome, nemate onda pravo replike, izvinjavam se.)
Gospodine predsedavajući, nije zbog mene, ali zatražite stenogram.

Nemate pravo, čak i ako vas je i spomenuo nije uvredljivo, nije ništa, nisam to primetio.
Reč ima gospodin Samardžić, po Poslovniku.

Javljam se po Poslovniku, član 27.
Gospodine predsedavajući, mislim da niste u pravu što ste oduzeli reč kolegi Đeliću, zato što sam ga pomenuo, i to sam ga pomenuo u jednom kontekstu za koji zaista ima pravo da odgovori, po mom mišljenju.
Osim toga, prvu rečenicu je i počeo sa time da će replicirati onome što sam ja rekao. Nije ovo rekao ovako, ali se to zaista dogodilo, tako da mislim da bi trebalo da mu date reč da replicira. Sam sâm vinovnik toga i mogu to možda i najbolje da potvrdim. Hvala.

Gospodine Samardžiću, molim vas, da li vi tvrdite da ste rekli nešto uvredljivo o Đeliću?  Samo vas pitam. Izvolite.

Član 104. kaže da ne samo uvredljivo, nego i pogrešno, pogrešno interpretira stavove poslanika druge stranke.
Možda je gospodin Đelić mislio da sam to pogrešno učinio i siguran sam da misli i siguran sam da je o tome hteo da govori, a ne uvredljivo.

Reč ima gospodin Đelić. Izvolite. 

Javljam se po osnovu replike  i na pogrešno interpretiran stav i povezujući to sa mojim imenom.
Poslanik je potvrdio, što je verovatno i cela Srbija, a izgleda ne i vi, gospodine predsedavajući, čuli da sam pomenut.
Neću dugo i nije mi neka namera da ovde raspravljam. Mi ćemo govoriti malo kasnije. Želim samo da kažem o suštini.
Slažem sa onim koji me je pomenuo, da je ovde dodatno i tehnički loše urađeno pitanje i materija evropskih integracija. Ispravka na grešku. Nikada nisam rekao da će Srbija dobiti 500 miliona evra predpristupnih fondova kada dobije status kandidata, nego sam se borio sa mnogim ljudima iz naše administracije da u ovoj, evo, sada predstojećoj finansijskoj perspektivi EU se obezbede dodatna sredstva. Uspeli smo u jednome, a to je jedan Fond koji se zove „Povežimo Evropu u domenu infrastrukture“, da u predviđenoj regulativi omogućimo, to nije sigurnost, nego mogućnost da se delimična infrastruktura naših teritoriji finansira iz tog fonda. To je prvi put.
Ono što ćemo mi reći to je da ova Vlada godinu dana nije ništa uradila, ama baš ništa da se obezbedi povećanje tih sredstava. Ništa se nije uradilo i želim da vam kažem, i to je druga greška, gospodine Samardžiću, mogli ste to da vidite kada je komesar File došao u Beograd, posle sporazuma između lidera EU koje je postignut pre neki mesec, zna se da će biti predpristupnih fondova i, nažalost, zna se da neće biti povećani ni za jedan evro u nominalnom iznosu, što znači da u realnom iznosu, nažalost, oni će dodatno pasti za našu zemlju i za to nije odgovorna samo ova vlada, tu je i kriza i problem budžeta, ali sigurno da je ova vlada mogla mnogo više da se bori, a to nije radila, da Srbija dobije nešto više predpristupnih fondova. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima gospodin Samardžić. Izvolte.