Reč ima narodna poslanica Maja Gojković.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, očigledno je inspirativna tema za poslanike, pošto o ovom amandmanu pričamo više od dva sata. Postoji jedna velika politička volja da se učestvuju u Vladi Republike Srbije, jer podnošenje ovakvog predloga zakona u stvari izražava političku volju i težnji vladajuće većine.
Dosta je neobično da opozicija ozbiljno misli da predlaže ovakve amandmane, da predlaže Vladi u rekonstrukciji kako bi Vlada trebala da izgleda, ali dobro. To su i politički i pravni nonsensi našeg parlamentarnog života.
Samo da se osvrnem na delove izlaganja predlagača ovog amandmana, koji je u stvari predložio uvođenje mnogobrojnih novih ministarstava, smatrajući da je suštinska rekonstrukcija povećanje broja ministarstava u Vladi Srbije. Nije suština rekonstrukcije niti odbijanje ovog amandmana, da kažemo, ne želja Vlade da postoji posebno ministarstvo nauke, posebno ministarstvo obrazovanja, posebno ministarstvo svega i svačega, kako se to na jednoj od društvenih mreža kolega iz našeg poslaničkog kluba, gospodin Cvijan našalio. Suština je šta ta Vladi rekonstruisana misli da radi, u čemu sve misli da sprovodi reforme i koje su težnje u modernizaciji Srbije.
Ovde se kao personifikacija kod predlagača ovog amandmana da se izdvoji posebno ministarstvo zaštite životne sredine, izdvojila priča o jednom hrastu, kao nešto što treba da oslika potrebu da se stvori jedno posebno ministarstvo zaštite životne sredine. Takav predlog od strane Vlade je ozbiljno razmatran, ali nije uslov EU i pristupanju EU i dobijanje datuma postojanje takvog ministarstva, nego upravo ovo što je koleginica Aleksandra Tomić naglasila, da se u toj oblasti ministarstva rade zaista objedinjeno.
Primer da nismo napravili nikakav korak ka EU time što smo imali u jednom periodu tj. u prošloj vladi, posebno ministarstvo zaštite životne sredine je to što u ovoj oblasti od tog ministarstva nije urađeno ništa. Imali smo nekoliko akcija, akcija „Očistimo Srbiju“ za koju ne vidim da je napravila nekakav napredak u zaštiti životne sredine. Ako ste već navodili primere zapošljavanja u zelenoj ekonomiji, ne bih mogla da kažem da ono što je pomagalo ministarstvu za zaštitu životne sredine pomagalo firmama koje su se bavile paljenjem guma i to uvoznih guma. Da kažem da smo time otvorili neka nova zelena radna mesta. Ne radna mesta, nego zelena radna mesta, niti da smo unapredili zaštitu životne sredine, nego smo otvorili put mnogobrojnim istragama o radu postupajućeg ministarstva zaštite životne sredine.
Što se tiče hrasta, to je potpuno jedna ogoljena priča inicirana od strane DS. Možda je tu mimikrija, iskorišćen neki pokret, možda su i Zeleni u stvari članovi DS i to može lako da se dokaže. Ali, sa jedne strane je postavljena priča o hrastu, a sa druge strane postoje ljudski životi koji se godišnje gube na tom delu Ibarske magistrale.
Kada me pitate da li sam za očuvanje hrasta za koje ništa nije urađeno da bi zaista dobilo zaštitu kao prirodno dobro od Srbije u prošlom mandatu i ljudske živote ljudi koji su izginuli na tom putu, onda je vrlo lako da dobijete odgovor da se SNS zalaže za moderne puteve i za zaštitu života. Setite se onih spotova u prošlom mandatu koji su skupo plaćeni, a od kojih ništa niste naučili, kada ljudi voze brže od života i kada na kraju vidite kako udaraju u neko drvo u autoputu i ginu.
Sad vi dobro razmislite da li ćemo se baviti drvetom, koje je pri tome bolesno i koje, u stvari, ne predstavlja za ovu državu ništa, jer da predstavlja nešto značajno, onda bi ono prošlo proceduru zaštite životne sredine opštine u kojoj se nalazi i to drvo bi bilo zaštićeno kao prirodno dobro.
Da vam kažem da u tom delu Srbije postoji jedno jedino drvo staro preko 200 godina. U pitanju je jedna lipa u selu Gornja Trepča, koja je prošla potpunu proceduru i to privatnom inicijativom, a ne inicijativom Ministarstva zaštite životne sredine, niti ministra Olivera Dulića. To je jedino prirodno dobro zaštićeno u ovoj državi. Zove se, slučajno, mojim prezimenom – Gojkovića lipa. Mogu da vam pokažem kako to izgleda napraviti elaborat, zaštititi tu državu, obratiti se ministarstvu i imati sluha, kao što je imala Skupština grada Čačka koja je to drvo i proglasila zaštićenim dobrom.
Za hrast nije učinjeno ništa i žao mi je što kolega Ivan Karić, koji se toliko ovde zalaže i bio jedan od promotera te nekakve akcije da je hrast, u stvari, personifikacija zaštite životne sredine, nije ni jednom jedinom rečju osudio neponašanje, nečinjenje, nepostupanje Olivera Dulića i Ministarstva da bi taj hrast stvarno nešto predstavljao za Srbiju, osim prepreku da se tu napravi autoput.
Kolega Markićević nije ovde. Da, ima poslanika iz Vojvodine koji uopšte ne misle da budu prepreka pravljenja putevima i ostalim delovima Srbije. Nemamo ih ni mi u Vojvodini, takođe zahvaljujući vlasti DS u Vojvodini, a nema ih ni ostatak Srbije.
Da kolegu opet podučim šta je to zelena ekonomija, šta je to zaštita životne sredine, a šta su zelena radna mesta. Preporučićemo jednostavan udžbenik i jednostavan film može da se pogleda, dobio je Nobelovu nagradu i zove se „Neprijatna istina“. Taj film je režirao i knjigu napisao Al Gor, bivši potpredsednik SAD i možete da vidite da to nema nikakve veze sa ovim akcijama koje se sprovode protiv SNS, a ne u ime zaštite životne sredine, jer zaštita životne sredine je nešto potpuno drugo.
Da kažem i kolegi Đeliću da nije završen, nije otvoren rektorat u Novom Sadu. Datumi se stalno pomeraju, ne zato što neko nema vremena da otvori, nego zato što radovi jednostavno u Novom Sadu nisu završeni. Samo da vam kažem da SNS ima nameru da se najozbiljnije pozabavi zaštitom životne sredine i tim resorom u predstojećem periodu, ali zaista na pravi način. Čućete to i u ekspozeu, čućete to i od predsednika SNS, odnosno potpredsednika Vlade Srbije, koje su namere dovođenja investitora u oblasti zelene ekonomije i koliko hiljada zelenih radnih mesta će ti investitori otvoriti. To je pravi odgovor na politikantske namere da hrast zameni ljudske živote i modernizaciju srpskih puteva. Hvala.
PREDSEDAVAJUĆA: Iskorišćeno je osam minuta i 35 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Ivan Karić.
Na raspolaganju vam je 13 minuta.

Zahvaljujem.
Uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, pošto gospodin Markićević nije tu, nadam se da ćete mu preneti ovo što ću sada da pročitam. On je, sad videćete ko je to on, u Gornjem Milanovcu, gde je osnovan Pokret zelenih, izjavio da većina članova Vlade nije bila za to da se hrast zaštiti i da je jedino ministar građevinarstva, Velimir Ilić, imao hrabrosti da to kaže i jedini preduzme mere za njegovo spasavanje. Izjavio je Ivan Karić.
Mislim da sad u celoj ovoj raspravi i u izvinjenju koje gospodin Markićević toliko priželjkivao neko drugi zaslužuje izvinjenje, jer ni ja, a i nije to izjavio Pokret zelenih u Gornjem Milanovcu, nego sam ja izjavio na osnivanju pokreta, da je jedini koji je nešto uradio za spas hrasta. Gospodin Velimir Ilić je izjavio da ceo taj poduhvat košta 210.000 evra. Ovde se pominju milioni i desetine miliona evra. Zaista, zalaganje koje je pokazao, dolazak na teren i sve ono što je uradio u ovih nekoliko meseci za to, zaslužuje svaku pohvalu. Mi smo tu pohvalu izricali, kao što smo izrazili i određene pohvale i prema energetici i prema ministarki. Ali, nažalost, sve ono što je u vezi sa životnom sredinom, sa zaštitom životne sredine, nema nijednu reč hvale koju možemo da kažemo. Žao mi je što zaslepljeni svojim ideološkim predstavama, svi ovde ili većina ovde nije slušala šta sam ja rekao.
Srećom, ja sam to zapisao. Ne treba hrast da shvatite kao svoj poraz. Nije tu niko pobedio itd. Prema tome, niko ovde ne priča. Nije naša želja ni bila da pričamo o hrastu, ali svaki put se hrast nekako sam pojavi od sebe. Nadam se da će se vratiti gospodin Markićević, da nije tu samo da bi rekao ono što misli i nestao, jer najviše voli da sluša sam sebe, ne on, nego većina kolega kaže šta ima, izvuče karticu i ode. Zbog toga nas uvek ovde ima između 20 i 50, a ne 250. Hvala.

Hvala.
Samo da se izvinim u ime potpredsednice Čomić. Poslaničkoj grupi DS, pre vašeg izlaganja, ostalo je 11 minuta umesto 13.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Cvijan.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, i danas sedam sati diskutujemo o zakonu, a najmanje smo pričali o zakonu, o amandmanima. Ima vremena, pričaćemo i o rekonstrukciji.
Ono što je meni posebno zanimljivo u ovoj diskusiji koja traje već dva sata, apropo eventualnog uvođenja posebnog ministarstva ekologije, je činjenica da smo mi zaista danas imali priliku da vidimo jedan vrlo kvalitetan amandman podnet od strane i kolege Karića, i ne samo njega, više narodnih poslanika je insistiralo da se uvede posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine. Pre toga smo imali priliku da čujemo da treba uvesti posebno ministarstvo za ljudska i manjinska prava. U stvari, da budemo precizniji, o tom amandmanu je trebalo prvo diskutovati, ali nema veze.
Čuli smo da treba uvesti ministarstvo vera, kao posebnu ideju. Čuli smo da treba uvesti posebno ministarstvo za nauku, pa smo čuli da treba da se posebno izdvoji ministarstvo za omladinu. Neki su predlagali, makar na konferencijama za štampu ili ovde u plenumu, da se uvede i posebno ministarstvo za evrointegracije.
Jednom rečju, kad sve saberemo, pa koliko Vlada treba da ima ministarstava, 35, 40 ili ko u vreme Sovjetskog saveza? Sovjetski savez je u vreme raspada imao 48 ministarstava, pa je bilo posebno ministarstvo za voće. Mislim da je dugo vremena Mihail Gorbačov bio ministar za voće, pa posebno ministarstvo za povrće, pa posebno ministarstvo za konzervirano voće ili ono što je koleginica Maja Gojković rekla da sam tvitovao, pitao sam se – ko iz Alan Forda, hoće li neko da predloži uvođenje ministarstva za sir i vojnu muziku?
Dakle, svi mi u naši programima, bez obzira iz koje stranke dolazimo, SNS isto ima u svom programu, je da državna uprava treba da bude srazmerna količini novca koja postoji u budžetu, srazmerama potrebama Srbije, da ne bude državna uprava takva da opterećuje građane, da opterećuje onako budžet koji je najviše opterećen, upravo zbog raznih dugovanja koja moramo da vratimo iz ranijih vremena, zbog raznih kamata koje moramo da vratimo iz ranijih vremena.
Nije teško biti pametan i u Skupštinu doći i reći – mi predlažemo stvaranje posebnog ministarstva, npr. za zaštitu životne sredine, ali ako bismo sabrali sve ove ideje koje generalno nisu loše, došli bismo do jedne glomazne Vlade, a mislim da se slažemo svi zajedno da Vlada ne treba da bude glomazna, da ne treba da imamo 30, 40, 50 ministara, da moramo zaista da smanjimo količinu novca koji se daje za državnu upravu. U krajnjoj liniji imali smo čak i predloge da u nekim budućim promenama Ustava smanjimo i broj poslanika, što takođe ne bi bila loša ideja. Iz tih razloga postaje jasno zašto treba podržati upravo stav Vlade koji danas prezentuje ministar Selaković, to je da se svi amandmani ovoga tipa prosto odbiju, oni jesu odbijeni i u danu za glasanje neće biti prihvaćeni, jer 18 ministarstava, ovako kako su koncipirani, smatramo da je više nego dovoljno.
Takođe smatramo da su, ovako kako su određene nadležnosti ministarstava u zakonu koji je predložen, te nadležnosti su vrlo precizne, nema onih klasičnih preklapanja nadležnosti. Nisam čuo ni jednom da je bilo ko kritikovao preklapanje nadležnosti. Mislim da je zakon jako precizno napisan, a znam koliko ga je teško napisati i sam sam učestvovao svojevremeno u tri radne grupe za izrade Zakona o ministarstvima. Jednom rečju, treba, po mom mišljenju, objasniti građanima da zakon koji je predložen i o kome ćemo glasati sutra, ovako kako je predložen, ne zahtevaju se nikakva posebna finansijska sredstva za njegovo sprovođenje.
Ovaj zakon, ovako kako je predložen, neće ništa posebno koštati građane. Ako bismo uveli sva ova ministarstva, neka predložena kroz amandmane, neka predložena kroz diskusiju, onda bi definitivno morali da vršimo neki rebalans budžeta, da dižemo neki PDV ili da dižemo porez. Za to nema potrebe. Najbolje moguće rešenje je upravo ovo predloženo rešenje, a to je da se u okviru finansijskih sredstava koja postoje u budžetu, da se u okviru tih sredstava napravi rekonstrukcija Vlade, da se napravi novi sistem ministarstava i da se napravi nešto što neće državu, neće budžet ništa posebno koštati.
Malo smo ovde diskutovali u međuvremenu, čisto da ne bismo ostali dužni. Neko je pomenuo – nema para za zaštitu životne sredine, ima za avione. Eto, nije me mrzelo da malo gledam u međuvremenu koliko košta novi MIG, pa sam shvatio da, ako bi bilo za milijardu, mi bi mogli da kupimo, kao i svi pravnici, nisam dobar u matematici, ali rekao bih oko 44 MIG. Stvarno ne znam odakle taj podatak da će ova država da se zaduži milijardu evra za MIG ili avione. Imamo čak i fotografije tih što se prodaju, potpuno novi.
Hajde da uvedemo ovu diskusiju u nešto malo kulturnije. Bilo je dosta prepucavanja, to svakako nije lepo i ne doprinosi ugledu Narodne skupštine, ali bilo je mnogo iznošenja raznih neistina, kao npr, ovo za MIG. Mogli smo da kupimo, da je milijardu eura potrošeno, ceo nosač aviona. Dakle, ni to nije tačno, to tako ne ide, da građani prosto znaju kako stvari stoje.
Jednom rečju, nema spora da će SNS u danu za glasanje podržati ovaj zakon, o tome smo pričali još juče, ali isto tako nema spora da će i amandmani koji su podneti, a nisu prihvaćeni od strane Vlade, a to je svih 39 amandmana, naravno, neće naići na podršku SNS, donekle neki od amandmana su prihvaćeni kroz amandmane Odbora za pravosuđe, koji su kasnije potvrđeni na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, u pitanju su tehničke izmene, uz veliku pomoć i podršku i poslanika opozicije koji su glasali za ove amandmane. Kad sve saberemo, nema potrebe za uvođenjem posebnog ministarstva za zaštitu životne sredine ili ministarstva ekologije ili kako već. Ideje, posebno program SNS u toj oblasti je vrlo jasan, u zakonu jasno stoji ko će biti nadležan, to će se sprovoditi kao što se i do sada, uz uglavnom solidne uspehe sprovodilo i očekujemo da će za ovako predloženi zakon glasati apsolutna većina u Narodnoj skupštini u danu za glasanje. Hvala svima.

Hvala.
Reč ima ministar Selaković.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici…
(Ivan Karić, sa mesta: Ja sam se javio za repliku.)

Ja se stvarno, gospodine Kariću, izvinjavam, pogledajte Poslovnik. Prednost ima predstavnik predlagača zakona. Molim vas, sačekajte malo.

U prethodnih nešto više od dva sata sam budno pratio čitavu diskusiju i ne mogu da kažem da racionalno, gledano sa strane, ne postoje i neki razlozi za ono što su predlagači amandmana, kroz podnošenje tih amandmana, i tražili. Ipak, izrečena je jedna stvar koja je zaista vrlo bitna, a to je da vlade ne treba da budu glomazne. Ja ću uz to dodati da ne samo da vlade ne treba da budu glomazne, već za efikasno organizovanu državu ni ministarstva ne treba da budu glomazna.
Praksa o kojoj sam prekjuče govorio, jedna loša praksa u sijaset prethodnih vlada, ne u jednoj, pokazala je da smo postali skloni formiranju i ministarstava koja zaista umeju da ponesu i naziv, epitet „mamutska ministarstva“. Setite se svojevremeno ministarstva, ne govorim pojedinačno o ljudima koji su se nalazili na čelu tih ministarstava, jednostavno je postojala politička volja da se formiraju takva ministarstva, pa je postojalo, recimo, Ministarstvo za kapitalne investicije. Postojala su ministarstva koja nisu bila toliko glomazna, koja su nosila značajna imena, ne znam da li su nešto veliko iza sebe ostavila, kao što su ministarstva za nacionalni investicioni plan. Menjali su se ministri.
Imamo jedno zaista veliko ministarstvo kojim je teško upravljati i ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima predlaže se njegovo razdvajanje u dva ministarstva i tu se ispunjava onaj cilj racionalizacije državne uprave, ne samo vlade da ne treba da budu glomazne, već ne treba ni ministarstva da budu glomazna. Treba da imate ministarstvo koje je operativno.
Ovaj amandman o kome se trenutno raspravlja delom se tiče i predloga podnosioca amandmana da se formira Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Zaista, kada tako kažete, rekli biste da je to ministarstvo, kao takvo, nekada u Srbiji postojalo, da je radilo dobro, da se dogodilo nešto kataklizmično i da to ministarstvo više nije moglo da nastavi dobro da radi.
Podsetiću vas, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, da je pre konstituisanja ove Vlade postojalo Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, takođe jedno mamutsko ministarstvo. Uzgred, u toj Vladi je postojalo Ministarstvo energetike i infrastrukture, govorim o rekonstruisanoj Vladi iz 2011. godine. Juče sam pominjao Ministarstvo ljudskih i manjinskih prava, lokalne samouprave i državne uprave, Ministarstvo vera i dijaspore. Dakle, imali smo Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja u Vladi 2001. godine. Nije tačno, bilo je jedno ministarstvo koje je nosilo naziv zaštite životne sredine, ali je to bilo Ministarstvo zdravlja i zaštite životne sredine. Laiku koji sluša naizgled to se čini približnim, međutim, resori su prilično udaljeni jedan od drugog.
Ako je dozvoljeno, biću u jednoj rečenici ličan. U zimu 1996. godine osušio se poslednji primerak zlatnog bora endemske vrste koja je postojala na planini, koja je po toj biljci ponela svoje ime. Pre nekih 100 godina bilo ih je 12 primeraka, 1996. godine osušio se poslednji. Država tada nije mrdnula prstom da se to zaštiti, kao što ni mnoge od prethodnih vlada i ministarstava nisu mrdnule prstom da dekontaminira jedan značajan deo velikog Bačkog kanala kod Vrbasa, pored koga ne možete normalno ni da prođete od neprijatnog zadaha koji tu vlada, kao što nije učinjeno ništa ni da se spreči pomeranje vodotoka Drine zbog nekontrolisanog i ilegalnog eksploatisanja šljunka sa dna reka, kao što nije učinila ništa da spreči ni nekontrolisano eksploatisanje recimo peska na severu Bačke koji dovodi do utanjanja tla, kao što nije učinjeno ništa u tom periodu, kada je bila cela životna sredina u jednom ministarstvu, da se spreči nekontrolisana ilegalna izgradnja objekata u nacionalnim parkovima i u rezervatima prirode.
Kao što nije učinjeno ništa da se u saradnji sa nama susednim državama spreče ekološki akcideni zagađivanjem, recimo, Tise, zbog ispuštanja otrovnih materija iz rudnika i u Ukrajini i u Mađarskoj, ili u nekoj od naših reka kao što je, recimo Rasina. Kao što ne znam da li je učinjeno nešto građanima vidljivo do sada nešto, da recimo, građani Zrenjanina dobiju pijaću vodu u vodovodu, na početku 21 veka.
Dozvolite mi da taj deo izlaganja dovršim zaključkom da postoje oblasti od značaja za našu državu i društvo koji nisu celovito objedinjene u jednom jedinstvenom resoru. Razgovaram sa vama i kao građanin Srbije, pa postavljam pitanje – da li imamo jedan resor, jedan, koji se ozbiljno bavi populacionom politikom u Srbiji? Dakle, postavljam pitanje – da li postoji jedan jedinstven resor? Zašto? Zato verovatno što nije postojao taj nivo političkog sluha u prethodnim godinama da se tako nešto formira. Postojalo je nekada Ministarstvo za brigu o porodici, ako se ne varam, postojalo je to ministarstvo, ali od tog vremena deli nas nešto više od deceniju i po.
Dakle, ako ćemo ići po tom razlogu racionalnosti, nešto treba da postoji. Da. Mislim da je mnogo bitnije da se resor u čijem delokrugu nadležnosti se nalazi neko pitanje bavi tom tematikom. To je ono što je mnogo bitnije, kako se neke nadležnosti konzumiraju, kako se nešto radi, a ne da li će to biti posebno ministarstvo ili neće.
Kada je reč o tom simboličnom hrastu, znate, uvek se setim one rasprave, što može da se pročita i u stenografskim beleškama, rasprave iz Narodne skupštine Kraljevine Srbije, kada se pokrenulo pitanje naše međunarodne obaveze izgradnje pruge prema jugu. Kada su ustajali poslanici koji su vikali da će se time mleko od belog pretvoriti u Srbiji u crno, jer će pokraj pruge, sa koje dolaze ti tamni oblaci iz parnih mašina padati na travu, onda će pocrneti trava, krave će jesti tu travu koja više nije zelena nego crna, i onda će pocrneti i mleko, i onda će građani Srbije, odnosno tadašnje stanovništvo Srbije, poblesaviti od tog mleka, ili šta će se već dogoditi.
Znate, da su naši preci tako razmatrali pitanja od životnog značaja za svoju državu, verovatno u Srbiji ne bismo imali ni jedan jedini kilometar pruge, ne bismo imali ni jednu jedinu hidroelektranu, zato što ne bismo podizali brane. Ne bismo imali mnogo što šta. Ne bismo verovatno imali ni jedan jedini rudnik.
Ali podsećanja radi, dakle, pre nešto više od godinu dana postojalo je Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja. Dajte malo da unesemo principijelnosti. Nisam rekao da je ovaj zakon idealan. Ovaj zakon oslikava trenutni konsenzus političkih volja vladajuće većine u Srbiji.
Da li ima šta da mu se prigovori? Ima. Daleko od toga da nema. Ima jedna narodna izreka koja kaže – u tuđem oku vidi trun, a u svome ne vidi kolac. Hajte da budemo principijelni do te mere. Pozivam vas da se vratimo zaista na raspravu u pojedinostima o svakom od amandmana, bez želje da izazovem bilo čiju repliku ili reakciju, ali sam se trudio da kroz ovo izlaganje izvučem nešto što mislim da treba da bude zajednički sadržalac u ovoj našoj raspravi.
Čućemo još jedan amandman koji će biti obrazlagan, koji će izraziti potrebu za formiranjem još jednog ministarstva i pomno ću ga saslušati zaista zato što mislim da je u pitanju veoma važna oblast. Ali, vraćam se na to, mnogo je važnije kako se neka nadležnost upražnjava, kako se neki poslovi obavljaju od toga da li će jedna oblast imati posebno ministarstvo. Uporedna praksa nam govori zaista različite stvari kakva su sve kroz istoriju nekada i umobolna ministarstva postojala u nekim zemljama čiju orjentaciju tadašnju zaista neću ovde da pominjem. Ali, još jednom kažem, dajte da budemo racionalni.
Rečeno je već jednom da podela Ministarstva finansija i privrede neće izazvati velike finansijske troškove. Što je logično, pogledajte koliko danas to ministarstvo zato što je veliko ima, recimo, državnih sekretara. Taj broj može da se podeli na pola.
Ali u ovom trenutku još nešto bih dodao, nešto što mislim da je bitno, a čega se nismo držali kao društvo, moramo da priznamo svi, u prethodnih iks godina. Nagle promene u strukturi organa državne uprave nisu dobre za sistem ako iza njih ne stoji jedna dobra i adekvatna priprema. Mene je začudila jedna druga stvar. Za tih šest meseci koji se toliko često pominju, kako se nije dogodilo da je bilo koji, ali bilo koji od 250 narodnih poslanika ili da uključujemo poslanike vladajuće većine, mogao da sedne i da napiše predlog jednog zakona o ministarstvima. Po Ustavu Republike Srbije narodni poslanik ima pravo zakonodavne inicijative. Pa bi time mogao da iznudi od predsednika Skupštine stavljanje na dnevni red na redovnom skupštinskom zasedanju i raspravu o jednom takvom ministarstvu.
Ponavljam još jedom ova kao i svaka druga rekonstrukcija mogla je da prođe bez promene jedne jedine tačke ili zapete u Zakonu o ministarstvima. Ali, jednostavno ovde se pristupilo jednom tehničkom poslu, manjeg obima, mislim značajnom, tako da vas molim da u onom duhu u kojem je trajala u dobrom delu u poslednjih dva sata ova rasprava nastavimo i dovršimo je kako to priliči ovom domu. Zahvaljujem.

Hvala. Gospodine Kariću vi ste želeli repliku? Izvolite.