Gospodine predsedavajući, pošto je bitno to što kažete, izvinjavam se, nijednog momenta nisam hteo da vas uvredim. Kada sam rekao da ne znate govorio sam o vladajućoj većini koja je izglasala dnevni red, a ne o vama lično.
Ono što želim da kažem jeste da se ne može svesti diskusija ovde na to da li je trebalo šest meseci, godinu dana ili dve godine, već treba govoriti o posledicama predloženog zakona. Izvinite, posledica jeste da unosi određene nejasnoće i rizik u postupak restitucije. Ako neko ima drugačiji argument, neka izvoli.
Efekat jeste da gubimo vreme u upisivanju imovine javnih preduzeća, što onemogućava javnim preduzećima da posluju na jedan efikasan način. Jer, ukoliko bi bili u stanju da upišu tu imovinu, bili bi u stanju da posluju tako što bi mogli da založe njihovu imovinu, a ne da traže garanciju njihovog osnivača. Čini mi se, imajući u vidu da je Vlada rekla da će nam javni dug dostići 65% BDP, da je izuzetno bitno da nađemo mehanizme za ono što je potrebno za poslovanje javnog servisa, javnog sektora, da mogu da upotrebe njihovu imovinu i da ne opterećuju budžete svih. Sve mi se čini da je to legitimno, kao što je legitimno reći da zbog prolongiranja država, pokrajina, grad i lokalna samouprava nisu ušli u ovaj dijalog koji će obezbediti da se sazna koja imovina je stvarno potrebna javnim i javnim komunalnim preduzećima.
Sve je ovo tačno i vezano za ovaj rok, a posledica pomeranja roka je to što jedan deo imovine koji predstavlja i zemlja, koji predstavljaju i nekretnine, koji predstavljaju i pokretne stvari i mnoge druge stvari koje su danas daleko od onoga što je srž funkcionisanja tih javnih i javnih komunalnih preduzeća će ostati u njihovom sklopu nepotrebno. Tako da, kažem, u ime DS, da ovaj rok nije slučajno određen. Kada smo predložili zakon, to je posle pomne diskusije i sa osnivačima i sa javnim i javnim komunalnim preduzećima, nije tada predloženo, kao što se često dešava u našem parlamentu i u našim vladama, šest meseci, tri meseca i onda konstatujemo da nije urađeno, već su predložene dve godine. Dve godine, to su dva budžeta. Dve godine, to je dovoljno vremena da neko prođe kroz lavirint naših propisa. To je dovoljno da se zakažu sednice i, što je veoma bitno, da se u diskusiji između osnivača i javnih i javnih komunalnih preduzeća dođe do onoga što je srž stvari, a to je da stavimo stvari na ono mesto koje im pripada, da se kaže – „Pošti“ je stvarno potrebna ta ekspozitura. Pokažite nam koliko ima aktivnosti u nekoj drugoj. Da li je racionalno da imate te dve ekspoziture tako blizu jedna drugoj? Treba da se postavi pitanje „Železnici“ – da li stvarno treba vama da pripada najmoderniji skener u ovoj državi?
Zar ne bi bilo uputnije da izuzetno skupa oprema bude stavljena na raspolaganje svim građanima Republike Srbije, a ne samo onima koji su korisnici zdravstvenih usluga „Želenice“. Da se postavi pitanje EPS – da li stvarno morate da budete turistička agencija? Zar nema drugih turističkih agencija koje mogu da služe i vaše zaposlene?
To je taj dijalog koji nije završen i mogao je da bude završen. Zbog toga što se nije radilo i što sada ne vidimo ko će raditi, bitno je, očekujem, bez glasova DS jer mi nećemo glasati za ovaj zakon i pričanjem o amandmanima, prema nekim rokovima koji nam se čine prikladnijim, da je apsolutno na mestu da na odboru, a nadam se možda i na plenarnoj sednici do kraja godine vidimo dokle smo stigli oko primene ovog zakona, možda modifikovanog i Zakona o restituciji. Hvala puno na vašoj pažnji.
