Treća sednica Drugog redovnog zasedanja, 07.10.2013.

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja

07.10.2013

Sednicu je otvorio: Konstantin Arsenović

Sednica je trajala od 10:15 do 20:40

OBRAĆANJA

Sanda Rašković Ivić

Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
Mi se iz DSS nadamo da će zaista Prištinski univerzitet sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici ostati srpski univerzitet, ali se istovremeno i plašimo da će određene stvari da se promene već sledeće godine. Ja se nadam da za godinu dana, ako se budemo videli u ovom visokom domu, neće biti nekih iznenađenja i nekih drugih izjava. Mi vas, gospodine ministre, kao ozbiljnog i uvaženog čoveka držimo za reč i nadamo se u vas. Hvala vam.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Narodni poslanik Neven Cvetićanin ima reč. Izvolite.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Neven Cvetićanin

Socijaldemokratska partija Srbije
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, uvažene koleginice narodne poslanice i uvažene kolege narodni poslanici, na samom početku izlaganja o ovom predlogu zakona izneo bih nekoliko uvodnih napomena, kako bi bolje razumeli ono o čemu raspravljamo danas.
Oblast prosvete, nauke i tehnološkog razvoja jedna je od strateških oblasti za razvoj jedne države, jer bez sposobnosti te iste države da odškoluje i odgaji kvalitetne kadrove, nema napretka tog društva i te države. Nema napretka u društvu i državi koje ne poštuju ljude od knjige, od znanja, koji govore jezike, koji donose nova znanja i dozvolite mi da podelim sa vama ubeđenje da su ti ljudi istinska elita ovoga društva, oni rade u tišini, oni često nisu pod pažnjom javnosti. Hiljade profesora, nastavnik, naučnika, studenata koji treba da budu kičma ovoga društva, prvenstveno kičma njegovog razvoja.
Stoga je događaj od prvorazrednog značaja kada u Skupštinu dođe neki od zakona iz oblasti prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i bez obzira što ovaj predlog zakona ima samo četiri člana, ovo je prilika da kažemo neke stvari o našoj prosveti i ovo je prilika da prosveta makar ovih nekoliko dana dok radimo i u načelu i po amandmanima bude u fokusu javnosti, što se inače veoma retko dešava.
Treba da kažemo da su prosveta i nauka u našem društvu dugo bili u zapećku, usred ekonomske krize u kojoj se nalazimo bezmalo četvrt veka i na nama je zadatak, na svima nama, bez obzira da li pripadamo poziciji ili opoziciji, jer u ovoj stvari ne može i ne sme biti partijskih borbi, na nama je svima zadatak da vratimo prosvetu u fokus javnosti. Zato je svaka ova, ja ovo ne nazivam polemikom što je imao ministar sa narodnom poslanicom Sandom Rašković Ivić, ja smatram da je to diskusija i smatram da je ta diskusija za sve nas korisna, bez obzira, opet kažem, ko je pozicija a ko je opozicija.
Što se tiče ovog konkretnog zakonskog predloga, da se vratimo na dnevni red, mislim da je zadatak svih nas danas da prvenstveno objasnimo građanima, onima koji ovo gledaju, o čemu se tu radi i koja su to četiri člana koja nešto menjaju u njihovim životima, u životima njihove dece, životima njihovih komšija, itd.
Takođe treba danas ovde da objasnimo i profesorima i studentima i ljudima iz struke na koje se ovaj predlog zakona odnosi, o čemu se danas tu radi i da im damo garanciju, da im ulijemo poverenje da će i ubuduće problemi iz oblasti visokog školstva biti ažurno rešavani i da će njihove primedbe biti uvažavane, kako primedbe profesora tako i primedbe studenata.
Naravno, govorio bih više o ovim članovima zakona koji su bili u javnosti raspravljani, oko kojih se javnost podelila, ne samo stručna, već i šira javnost i već je bilo reči o broju ispitnih rokova i o broju potrebnih bodova za upis godine na budžetu.
Ne bih da ponavljam neka opšta mesta koja smo već čuli od kolega poslanika, samo bih pokušao da istaknem ono što je suština rasprave o broju ispitnih rokova. Mi smo raspravljali, često su se čuli ovde argumenti samo jedne strane, one koja je za povećavanje ispitnih rokova, ili argumenti druge strane, ona koja je za smanjivanje ispitnih rokova.
Da bi ovu stvar raspravili na valjan način, treba da izložimo argumente jedne i druge strane. Ko je za manje ispitnih rokova i za smanjen broj ispitnih rokova? Uglavnom profesori. Zašto? Koji su argumenti profesora? Njihovi argumenti da su preopterećeni, jel malo, malo pa im naiđe neki ispitni rok u kome moraju da ispitaju stotine studenata, a nije lako, verujte mi, da se ispitaju stotine studenata na objektivan način da nekog ne zakinete.
Takođe, argument profesora je da usred ispitnih rokova, usred semestra trpi nastava. Znači studenti imaju ispitni rok usred semestra i onda ne idu na nastavu i studenti samim tim izlaze na ispite a da im nije ispredavano gradivo.
Konačno, treba takođe da se izloži mišljenje studenata. To su bili argumenti profesora. Studenti, i to su dve vrste studenata, to se mora priznati, jedna vrsta studenata su oni, da ih nazovemo napredniji, koji žele da imaju više ispitnih rokova kako bi mogli brže da polažu ispite, brže da završe svoje studije i brže da završe sve obaveze i da se posvete profesionalnom životu.
S druge strane, imamo i to treba da pomenemo one lošije studente koji žele više ispitnih rokova, kako bi izlazili na ispitne rokove kao što se izlazi u grad, opušteno i ležerno kako bi izlazili na ispitne rokove kao što se izlazi na lutriju, pa se kockaju, pa je njihova logika, izaći ću na ispit šest puta, pašću a sedmi put će me profesor pustiti bez obzira da li sam spremio gradivo ili ne, što je nonsens, jer student ne može da položi ispit dok gradivo koje mu je propisano ne savlada.
Konačno, treba tu reći, da je svetski standard u broju ispitnih rokova od dva do četiri, u najrazvijenijim zemljama, univerzitetski najrazvijenijim zemljama je od dva do četiri, ne manje od dva, ne više od četiri. To je ono što je propisano, što su govorili neki poslanici i prvobitnom namerom kad se donosio zakon o visokom školstvu.
Konačno, rekao bih da za ovu situaciju, već je neko pomenuo ali nije zgoreg da ponovimo, nisu krivi ni studenti, ni profesori, ni fakulteti, ni univerzitet, ni uopšte oblast visokog školstva. Sada bih izneo tezu koju nismo imali prilike danas tu da čujemo da je za to kriva situacija, što deca studenti dolaze iz srednje škole bez radnih navika, što deca dolaze na fakultet nespremna. Meni je drago što je ministar pomenuo više puta reč - inercija, u odgovoru narodnoj poslanici Sandi Rasšković Ivić. Naš sistem ima inerciju koja se prenosi sa donjih nivoa na najviše nivoe. Već u srednjoj školi počinju problemi, jer ako neko nema radne navike, a srednja škola ne stimuliše da se stvaraju radne navike, uzmimo recimo, nemački sistem dualnog srednjoškolskog obrazovanja, koje formira čoveka ili za posao ili za studije. Znači, kod nas je upravo tu problem.
I ove teme koje se raspravljaju iz godine u godinu, slažem se, da se ne ponavljamo po nekom refrenu, i o broju bodova i o broju ispitnih rokova. Nije kriva oblast visokog školstva za to, nije kriva oblast visokog obrazovanja za to, problem je u inerciji sistema gde se kao po logici štafete predaje problem pa ide iz osnovne škole u srednju, iz srednje škole na fakultete i tamo se samo locira.
Konačno, rekao bih nekoliko reči o ovim članovima koji nisu toliko zanimljivi javnosti, o kojima je bilo reči o tome, da li treba oblast nacionalne bezbednosti da se uvede u sistem našeg visokog školstva. Do sada smo imali sistem odbrane preko Vojne akademije, unutrašnje poslove preko Policijske akademije. Imali smo, dozvolite da konstatujem, vrlo uspešan Fakultet bezbednosti koji je takođe školovao kvalifikovane kadrove, ali ne vidim razloga zašto i nacionalna bezbednost ne bi bila na način predviđen zakonom u oblasti visokog školstva akademskih studija. Sve ozbiljne države to rade, i u SAD, Rusiji, Kini imate visokoškolske ustanove koje su isključivo posvećene obuci onih koji će se baviti nacionalnom ili državnom bezbednošću.
U zaključku ovog izlaganja rekao bih, odnosno ponovio, da je u našem prosvetnom sistemu prisutna inercija, da je dobro što je to locirano i od strane resornog ministra i da u budućnosti probleme treba rešavati sistemski. Od toga kava nam je osnovna škola zavisi kakva će nam biti srednja škola. Od toga kakva je srednja škola zavisi kakva će biti oblast visokog školstva. Ne smemo više dozvoliti rđavo predavanje štafete gde se problemi prenose iz jedne oblasti u drugu i zato nadam se da možemo očekivati jedan sistematski zakon i o srednjoškolskom obrazovanju, kako bi tu otklonili sve probleme i da počnemo konačno sa reformama od temelja.
Kao što je rekao moj prethodnik iz SDPS koji je govorio o ovome, SDPS će podržati ovaj predlog zakona u danu za glasanje očekujući da se u reformama u prosvetom sektoru krene na sistematski način, ne na bilo kakav kozmetički način i da u budućnosti otklonimo probleme na nižim nivoima, kako nas oni ne bi stigli na najvišim nivoima, kao što je oblast visokog obrazovanja o kojem raspravljamo danas, koje treba da bude kruna čitavog prosvetnog sistema. Zahvaljujem.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Miljenko Dereta

Liberalno demokratska partija
Hvala predsedavajuća.
Poštovani ministre, poštovane kolege, bilo je potrebno samo godinu dana da prihvatite amandman LDP koji smo dali na prošli zakon, ali mi smo navikli da čekamo da naše razumno rešenje, da naše razumne politike budu usvojene kao opšte prihvaćene.
Ovo je vrlo zabavna situacija zapravo utoliko što sve ono što su bili argumenti za donošenje one izmene Zakona o visokom obrazovanju su sada argumenti da se to rešenje poništi.
Isto tako, zanimljivo je da je jedan od glavnih argumenata u tom sistemu, da tako kažem, kontradiktornom, činjenica da to podržava KONUS, podržava Studentska organizacija. To je sramota za te dve organizacije, to je sramota da dve vrhunske koje bi trebale da se bave osnovnim principima obrazovanja na taj način menjaju svoje stavove, to je jedno etičko pitanje i ono zapravo ukazuje na duboku krizu morala u našem obrazovnom sistemu.
To etičko pitanje se ogleda u još mnogo čemu. Ogleda se u činjenici da pitanje priznavanje diploma, ministarstvu, ja to znam, hoće da napravi, ali otpor dolazi sa univerziteta i sa fakulteta. Taj otpor nije u interesu znanja, kao što mnogi kažu, nego je u interesu privilegija koje oni na fakultetima imaju kontrolišući na taj način konkurenciju koja bi mogla doći iz inostranstva ljudi koji su kompetentni, ljudi koji znaju, koji razumeju šta je novo obrazovanje, njih treba sprečiti da uđu u sistem i zato mi imamo taj problem sa priznavanjem diploma. Činjenica da naši fakulteti ne priznaju diplomu Jejla je zapravo jedna vrsta apsolutno nacionalne arogancije koju ne znam kako bih drugačije nazvao.
Drugi problem koji vidim jeste u činjenici da ova promena koja se sada radi, takođe nema kao motiv poboljšanje znanja i situaciju u zdravstvu. Motiv je potpuno socijalno-politički. Dakle, kao što smo mi rekli obrazlažući svoj amandman pre godinu dana, na ovaj način pada, zadržavanjem broja 48, pa onda postepenim povećanjem, izazvaćete reakciju studenata, to nije pripremljeno kako treba u okviru programa i načina na koji se nastava vrši. Izazvaćete revolt studenata i sada kada su se studenti zakašljali nisu još ni najavili pravi protest, država je brže bolje pokušavala sada da ih smiri.
To će trajati do sledećeg oktobra. Jer ova izmena zakona, zapravo će se dogoditi u okviru zakona koji podrazumeva četiri roka polaganja i 60 poena kao kriterijum. Dakle, ova izmena je zapravo ponovo jedno privremeno rešenje. Zaista pozdravljam vašu ideju gospodine ministre, da se napravi čvrst ugovor, dakle, da se propišu pravila ponašanja i pravila studiranja koje se ne mogu menjati u jednom obrazovnom ciklusu.
Promena ove vrste zapravo narušava taj ugovor. Taj ugovor se dakle, mora napraviti, taj ugovor se mora poštovati i taj ugovor mora imati za cilj nešto što je profesor Matijević koji je inače radio na strategiji vrlo lepo definisao, on je rekao - problem naše obrazovnog sistema je što se on bavi samim sobom, a ne znanjem, ne studentima, ne učenicima, ne kvalitetom znanja koji treba da pruži.
Promene zakona su zapravo bavljenje samim sobom, dakle, fakulteti i univerziteti i ljudi koji na njima rade pokušavaju da zadrže svoje privilegije, da ništa ne promene. Naš univerzitet, ja mislim da je jedna od najkonzervativnijih ustanova danas u našem društvu i prosto ne znam kako bih opisao osećanje nemoći koje čovek ima pred nespremnošću onih koji pripremaju nove generacije da ih pripreme za vreme u kome živimo.
Govorilo se danas i o tome da li postoji i ima korupcije na univerzitetu? Ovo što sam sada govorio kao sprečavanje mladih obrazovanih ljudi koji dolaze iz inostranstva da se uključe na nastavu na univerzitetima jeste zapravo jedna vrsta korupcije koja se vrši. Moram da kažem da me jako čudi, jer koliko znam bar dva univerzitetska profesora rade istovremeno i u Agenciji za borbu protiv korupcije. Očekivao bih da oni budu oni koji će pokušati da spreče korupciju na onom drugom mestu na kome imaju, na kome rade, međutim, očigledno da oni imaju neki konflikt interesa tu koji ih u tome sprečava.
Dakle, to pitanje etike na našem univerzitetu mislim da je suština ovog problema i ona se širi kroz celo društvo. U pravu je gospodin Cvetićanin kada kaže da se prenosi i predaje se štafeta, ali ta štafeta se ne završava na univerzitetu. Ona sa univerziteta ide u celo društvo. Nespremnost da se radi, neznanje kako se radi, pristanak na nestručnost, pristanak na određenu vrstu etičkih, da tako kažem kompromisa koji apsolutno nisu dozvoljeni.
Govorilo se ovde i o tome da naše obrazovanje treba da pripremi naše studente za tržište. Daću jedan mali primer, Ministarstvo zdravstva ima skoro, pa monopol na sve zdravstvene usluge koje se daju našem društvu. Ista država, ista Vlada ima da kažem, najveći broj studenata ipak završava državne fakultete, da li postoji dogovor između Ministarstva zdravstva i medicinskih fakulteta, koliko god ih ima u Srbiji, oko toga koji su im kadrovi potrebni? Očigledno ne. Zato što na Birou za zapošljavanje imate veliki broj lekara koji nemaju posao i istovremeno u zdravstvenom sistemu imate veliki manjak nekih specijalista koji su nam potrebni, pa onda neke usluge ne dajemo i neke mašine koje smo dobili ne koristimo, a za isto vreme neki studenti medicine koji su završili ne znam ni ja koje odseke sede besposleni.
Dakle, ako država ne može da pripremi za tržište koje kontroliše, apsolutno kadrove, onda o kakvom drugom tržištu mi možemo da govorimo?
Ima jedan svetli primer koji sam nedavno pročitao. Gospodin Rajlić iz „Simensa“ je u Subotici, pošto je iz srednje škole dobijao apsolutno neupotrebljiv kadar, dogovorio sa srednjom stručnom školom da uvede dva predmeta koji su njima potrebna i da učenici koji završe te predmete dobijaju automatski posao kod njega. To je fantastično rešenje. Da li ga je bilo ko iz Ministarstva kopirao? Da li ga je bilo ko iz neke druge stručne škole kopirao? Nije. Raspitao sam se i nije. Dakle ne postoji spremnost da se na jedan mnogo fleksibilniji način priđe celom sistemu obrazovanja i da se ono reši na jedan duži period.
Mi ćemo glasati za amandman koji smo pre godinu dana podneli. To je jasno, LDP će to da uradi. Nažalost, istovremeno ćemo glasati i za drugi deo zakona koji je nametnut, koji je vrlo vešto zakačen za ovaj, jer se zna da niko neće glasati protiv studenata, pa onda hajde da niko ne glasa protiv stručne škole za nacionalnu bezbednost. Prva razlika gospodine ministre, koju možete da pokažete jeste da prihvatite amandman da se ta dva člana zakona brišu i da dođu kao poseban predlog zakona pred poslanike. Zato što su to dve stvari koje su potpuno različite i ne možemo glasati za pola zakona, a protiv pola zakona. Dakle, pokušava se na jedan vrlo vešt način, pretpostavljam da oni koji se bave nacionalnom sigurnošću znaju kako se stvari švercuju, pa su to pokušali da prošvercuju kroz ovaj zakon koji će sigurno biti prihvaćen.
Pretpostavljam da ste iznenađeni onim što ste zatekli u Ministarstvu, koju vrstu, neko je pominjao inerciju, znači jednu vrstu bavljenja samim sobom koja je prosto zastrašujuća. Mi nemamo nacionalni okvir kvalifikacija. Zašto? Pravio sam tu računicu i šalio sam se na taj račun oko ovih članova o priznavanju diplome. To su dva člana u zakonu. Ukupno 359 reči. U martu je bilo javno slušanje. Na javnom slušanju su sami studenti koji su došli iz inostranstva govorili o tome šta je potrebno i koliki su problemi sa kojima se suočavaju. Tada smo se dogovorili da je dovoljno mesec i po dana da se tih 359 reči napiše i da dođe pod hitno pred ovaj Dom i da se o njima raspravlja. Zašto?
Zato što smo znali da potrebno da se temeljne reforme obrazovanja sprovedu uz apsolutno učešće onih koji su se školovali u drugačijem sistemu, koji razumeju taj odnos između fakulteta i studenata i međusobne obaveze i prava. To nije urađeno. To su dve stvari koje su osnova drugih stvari.
Ne znam koji je status sada „PISA“? U neformalnom razgovoru ste mi rekli da je uplaćena za „PISA“. Bilo bi katastrofa da nije uplaćeno zato što bi to bio još jedan znak da ne želimo da bilo ko sa strane objektivno oceni naš obrazovni sistem.
Mogao bih o ovome još mnogo da govorim, ali ću to ostaviti za raspravu o pojedinostima. Samo vas pozivam da vrlo ozbiljno razmotrite amandmane kojima se traži da se brišu ova dva člana o strukovnoj školi nacionalne bezbednosti zato što je to mislim, protiv interesa u ovom trenutku obrazovnog sistema, jer je to novi trošak. Jako me interesuje i molio bih da tu informaciju dobijem, koji je stav Ministarstva finansija po otvaranju te nove obrazovne institucije. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Neven Cvetićanin, replika.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Neven Cvetićanin

Socijaldemokratska partija Srbije
Prijavljujem se što sam pomenut, nije replika zato što je do sada tok diskusije bio takav da nismo imali debatu između narodnih poslanika, pa čak ni između ministra i poslanika, nego smo svi na neki način učestvovali konstruktivno u ovoj diskusiji, što i treba da se čini kada je zakon iz oblasti prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na dnevnom redu.
Iskoristio bih priliku da se nadovežem na kolegu Miljenka Deretu, jer mislim da nije bitno ko je pozicija, ko opozicija kada raspravljamo o ovome. Upotrebio je jednu reč za koju mi se čini da je ključna. To je fleksibilnost.
Ova štafeta koja se prenosi iz osnovne škole u srednju, iz srednje na univerzitete, prenosi se veoma često jer je sistem trut. Hajde da sada pokrenemo, da iskoristim priliku, problematiku tzv. Vukovih diploma. Bilo je to u javnosti i o tome se raspravljalo u javnosti.
Znači, to je jedan nasleđeni institut da deca ako su sada odlikaši dobijaju neku diplomu, a taj institut prosvetni izaziva loše posledice, jer veoma često roditelji vrše pritisak na nastavnike da ako dete ima nekoliko četvorki ili trojki, da se zaokružuju petice. Dakle, to je nešto što ne proizvodi bilo kakvu dobru posledicu.
S druge strane, evo da se zadržim samo na ovom konkretnom primeru, deci se daju nerealna očekivanja. Takozvani vukovci se uljuljkuju da će njima sve biti lakše. Pa naravno da im nije lakše.
Ovo što je rekao kolega Dereta, mislim da bi Ministarstvo takođe moglo da razmisli o tome da neke stare institute u našoj prosveti, kao te Vukove diplome ili bilo šta što je nasleđeno a ne proizvodi bilo kakav koristan efekat u 21. veku, preispitamo ili makar da se postrože kriterijumi za te Vukove diplome, da ne bi smo imali 60% vukovaca, što je nemoguće, kao što imamo i toliko studenata da, maltene, nećemo imati dece iz srednje škole da upišemo da se popune sva mesta. Samo toliko, ne bih više dužio. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Narodni poslanik Miljenko Dereta, pravo na repliku. Izvolite.

Miljenko Dereta

Liberalno demokratska partija
Mi na Odboru za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj vrlo često imamo visok stepen saglasnosti i tu se vrlo malo vidi ko je opozicija, a ko je pozicija zato što zaista govore ljudi koji su iz te struke. Razlike se pojavljuju onog trenutka kada se nađemo u ovoj sali i kada se glasa.
Dakle, ono protiv čega ste glasali prošle godine, za to ćete sada glasati zato što u ovom trenutku, da tako kažem, pobeđuje ipak neki razum i neki interes koji je zajednički.
Znam da je u našem društvu skoro nemoguće postići bilo kakav konsenzus. Bilo bi lepo da pitanje obrazovanja i reforma obrazovanja bude tema oko koje zaista možemo da postignemo konsenzus da je to prioritet, da je neophodno da to bude moderno, da bude fleksibilno i da bude jedno rešenje koje nije predmet političke borbe, nego je predmet razumnog promišljanja budućnosti i razumnog promišljanja interesa generacija koje treba obrazovati za jedno drugačije vreme i za jednu drugačiju situaciju.
Dakle, ne može se govoriti o Vukovoj diplomi kao o nečemu što je pokazatelj znanja učenika zato što je i Vukova diploma postala sredstvo koje obezbeđuje drugačiji status prosvetnog radnika i škole i od broja vukovaca zavisi zapravo pozicija škole. Tog trenutka ta Vukova diploma je izgubila smisao. Onog trenutka kada zaista ne pomaže učeniku, nego je, pre svega, interes nastavnika i škole kao takve, kao institucije, ona je obesmišljena. Treba pronaći, ovo koristim samo zato što je gospodin Cvetićanin to pomenuo, jedan novi razlog zašto se Vukova diploma daje, recimo, za digitalnu pismenost.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima gospođa Milica Vojić Marković. Izvolite.