Treća sednica Drugog redovnog zasedanja, 07.10.2013.

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja

07.10.2013

Sednicu je otvorio: Konstantin Arsenović

Sednica je trajala od 10:15 do 20:40

OBRAĆANJA

...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim da se izjasnimo.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 41, protiv – niko, uzdržanih –nema, nije glasalo – 138 od ukupno prisutnih 179 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku i predlozima za dopunu dnevnog reda, a na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Molim da se izjasnimo.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 123, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo – 56 od ukupno 179 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila dnevni red.
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju;
2. Predlog odluke o izmenama Odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, koje imate u prilogu.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača prof. dr Tomislav Jovanović, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja želi reč? (Da.)
Reč ima ministar Tomislav Jovanović. Izvolite.

Tomislav Jovanović

Poštovani predsedavajući, uvaženo predsedništvo, dragi poslanici, predstavlja mi izuzetnu čast što mogu po prvi put da se obratim javno i da predložim nešto što predstavlja rešavanje životnog problema 30.000 studenata, a možda i većeg broja, koji su u dosadašnjim zakonskim uslovima dovedeni u situaciju da ne mogu da nastave školovanje započeto. Ne mogu da ga okončaju, a svima je jasno u kojoj situaciji su i studenti, univerziteti, da možemo da realizujemo njihove zahteve.
Naime, Studentska organizacija Srbije u zajednici sa KONUS-om, sa Zajednicom univerziteta ili rektora svih univerziteta, i privatnih i državnih, je početkom septembra ove godine uputila zahtev Ministarstvu za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj za izmenu zakonskog akta kojim se dozvoljava da studenti i ove godine upišu narednu školsku godinu sa 48 ostvarenih bodova u prethodnoj školskoj godini.
Mi smo prihvatili to, uputili Vladi, a Vlada uputila jedan predlog pre izvesnog vremena Skupštini, sa molbom za hitno rešavanje tog problema. Kako ovaj visoki dom to nije usvojio, ponovo smo uputili zahtev, koji je Vlada usvojila. Danas po zahtevu i željama studenata, ja vas molim da usvojimo predlog studenata i da se zakonska odredba koja je donesena prošle godine izmenom Zakona o univerzitetu, koja definiše da student ima pravo da upiše narednu školsku godinu po osvojenih 50 SBB bodova, da to ponovo vratimo na 48 bodova.
Samo podsećanja radi, Zakon o visokom obrazovanju kojim je Republika Srbija ušla u zajednicu zemalja sa Bolonjskom deklaracijom i bolonjskim obrazovnim procesom, usvojen je septembra 2005. godine. Od tada pa do prošle godine, kada je učinjena izmena Zakona, uredbama Vlade Republike Srbije su donošene olakšavajuće okolnosti u kojima je sa 60 bodova dozvoljavano studentima da se upišu sa 48 bodova. Prošle godine, izmenama Zakona o univerzitetu, u dogovoru sa studentskom asocijacijom, dogovoreno je da se zakonom reguliše da taj broj bodova bude 50. Međutim, studenti, ponovo ponavljam, još pre početka septembarskog roka, su registrovali i napravili spisak od potencijalno 30 i nešto hiljada studenata, koji ne mogu da ostvare ili da dostignu prag od 50 bodova i zamolili vas ovde da dozvolite izmenu zakona kojim bi se i ove godine dozvolilo kolegama studentima u čitavoj Republici Srbiji da upišu narednu školsku godinu sa osvojenih 48 bodova.
Radi se o jedinstvenom zahtevu studenata Srbije i jedinstvenom zahtevu KONUS-a, Zajednice univerziteta Srbije, svih rektora, na kojima smo i mi prisustvovali i dali im podršku.
Uz ovaj osnovni zakon, na samom početku školske godine, registrovano je i da postoje problemi primenjivanja zakona koji treba da stvore zakonsku pretpostavku za osnivanje visokoškolske ustanove za ostvarivanje studijskih programa za potrebe nacionalne bezbednosti i istovremeno izjednačavanje njenih statusa sa visokoškolskim ustanovama odnosno za ostvarivanje studijskih programa za potrebe policijskog odnosno vojnog obrazovanja. Bili smo primorani da obezbedimo ustanovama koje se bave policijskim i vojnim visokim obrazovanjem izmene pojedinih članova zakona, odnosno samo člana 73. Zakona o visokom obrazovanju.
Vaše informacije radi, u toku je ili je završena javna rasprava o izmenama Zakona o visokom obrazovanju. Ta javna rasprava je trebala da se završi do 1. septembra ove godine. Na zahtev KONUS-a, znači Zajednice univerziteta Republike Srbije, i privatnih i državnih, i studentske asocijacije, javna rasprava je produžena do 1. oktobra. Ta javna rasprava je upravo završena i jedinstvena pravila zakona, predlog zakona, usvojen na KONUS-u i studentskim asocijacijama, naravno sa Ministarstvom, biće prosleđen Vladi Republike Srbije.
Ovom prilikom vas ja molim samo da učinimo ove dve izmene i obezbedimo nesmetan početak školske godine, nesmetan upis studenata koji su započeli studije kojima su studije i pravila studiranja menjana, počev od 2005. godine, sedam godina, odlukama Vlade, a onda izmenom Zakona do danas.
Ja vas ponovo molim da učinimo uslugu i da obezbedimo armiji studenata da nastave školovanje u uslovima kako je to moguće. Naravno, ubeđen sam da ćemo veoma brzo imati prilike da pređemo i taj famozni prag, ne 50 bodova nego i famozni prag od 60 bodova. Mislim da zajedničkim naporima univerziteta, univerzitetskih nastavnika i studenata, a za to sve postoji dobra volja, možemo da ostvarimo i tih famoznih 60 bodova. Sada famoznih, a realno očekivano je i moguće.
Moguće je kolege poslanici i profesori univerziteta, ako zajednički učinimo napore da podelimo odgovornost, prava i obaveze. Zajednički mi univerzitetski nastavnici i studenti možemo ostvariti da studenti studiraju, da u toku studija stiču znanja i ta znanja budu prevedena u ovih famoznih 60 bodova. Očekujem od vas podršku i ume studenata, u ime svih poslanika univerzitetskog obrazovnog sistema Srbije. Još jednom vas molim da usvojite ove zahteve i da usvojite predlog za hitnom izmenom ovih zakonskih regulativa. Hvala.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Konstantin Arsenović

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS | Predsedava
Hvala ministre.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile, da podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.
...
Srpski pokret obnove

Mirko Čikiriz

SPO-DHSS
Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, pre tačno godinu dana naša poslanička grupa je ceo dan ubeđivala tadašnjeg ministra prosvete, gospodina Žarka Obradovića, da razmišlja na način na koji ste vi sada razmišljali. Zbog činjenice da Bolonjska deklaracija nije podjednako zaživela na svim našim fakultetima, da ne postoji sveobuhvatna analiza niti validna baza podataka i da u sektoru za visoko obrazovanje u Ministarstvu prosvete radi svega nekoliko zaposlenih, ako se ne varam šest, sedam, a primera radi u Hrvatskoj ih ima negde oko 50, da ne postoji ni validna baza podataka pre primene Bolonjske deklaracije, jer je tada autonomija fakulteta tumačena na jedan pogrešan način i zbog činjenice da nismo obezbedili studentima sve ono što im predviđa Bolonjska deklaracija, smatrali smo da u narednih nekolik godina dok nemamo potpune podatke da su svi fakulteti na pravi način bez pogrešnog tumačenja, bez zloupotrebe ovlašćenja koje im daje Bolonjska deklaracije, bez njihovog pogrešnog tumačenja, da su primenili Bolonjku deklaraciju, tek tada možemo od studenata da tražimo da urade ono što rade studenti na evropskim univerzitetima i da im povećavamo prag za evropski sistem prenosa bodova.
Čini nam se da nažalost, gospodin Žarko Obradović uopšte nije za to imao sluha. Čak smo na kraju bili ubeđenja da je to neki dogovor unutar Vlade da se namerno smanji broj studenata koji bi se finansirao iz budžeta da bi država na taj način uštedela. Posle iscrpne i argumentovane rasprave, drugog nekog rezona za odbijanje ovakvog stava naše poslaničke grupe nije bilo.
Drugo, od primene Bolonje od 2005. godine mi gotovo svake jeseni imamo proteste studenata. Tako je i ove godine. Mi smo prošle godine, bez toga da prizivamo studente da oni protestuju, da šalju vama zahteve i da potpisuju peticije, i dalje znali šta će se dogoditi i zbog čega. Zato što smo stalno u kontaktu i sa studentima i sa univerzitetom i sa studentskim asocijacijama i organizacijama i znamo koji su njihovi životni problemi.
Svako ko hoće teret odgovornosti da prebaci na nekog drugog profesori koji ne primenjuju Bolonju, teret odgovornosti prebacuju na studente pa kažu – nemaju radne navike, nisu naučili sistematski da uče, mnogo je propusta u predškolskom, osnovnom, srednjem obrazovanju i onda ceh plaćaju studenti kada dođu na fakultet i to je rezon na primer, Veterinarskog fakulteta gde je prolaznost iz treće u četvrtu godinu samo oko 5%. Međutim, ako pogledamo neke druge fakultete, poput Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, koji je na izvanredan način, čini nam se, primenio Bolonjsku deklaraciju, odmah su podelili ispite u dvosemestralne, modernizovali, skratili gradivo, prilagodili ih studenskim potrebama, počeli rad sa studentima u manjim grupama. Jer, mi smo i prošle godine to stalno isticali, da profesori na evropskim univerzitetima rade u grupama od sedam do 10 studenata. Kod nas se radi sa toliko velikim brojem studenata, da se tu kvalitet apsolutno gubi, da to nema svoj efekat koji treba da ima. Cenu tome ko plaća? Plaćaju studenti. To se posebno dešava na privatnim fakultetima, gde je osnovni interes fakulteta, naravno, pored obrazovanja i vaspitanja, da se upiše što više studenata, da što više studenata finansira fakultet, da bi zaposleni imali od čega da žive. Ali, gde je tu osnovni smisao i svrha postojanja univerziteta i fakulteta? Mi smo to stalno isticali. Ne može profesor i univerzitet da bude u centru obrazovnog sistema. U centru obrazovnog sistema mora do visokog obrazovanja da bude učenik, a na visokom obrazovanju student i sve da bude podređeno studentima.
Mislim da, bez imalo pretenzija da se dodvoravamo zahtevima studenata, zbog činjenice da mi ni dan danas nemamo bazu podataka profesora, gde predaju, šta predaju, stručne kvalifikacije itd, da nam nedostaju mnoge baze podataka, da su ocene o tome koliko se kod nas primenjuje Bolonjska dekleracija, krajnje paušalne, od onih koji smatraju da se odlično primenjuje, što je sigurno činjenica na nekim fakultetima, recimo i na Fakultetu organizacionih nauka, ali je i činjenica da se na mnogim fakultetima neprimenjuje. Čini nam se da je dobar primer Univerzitet u Novom Sadu koji je odmah po potpisivanju Bolonjske deklaracije krenuo u neophodne promene i reformi i rezultati toga su vidljivi ako se analizira i broj prolaznosti studenata i prosečna ocena i prosečno vreme studiranje itd, i oni fakulteti koji su primenili na pravi način Bolonjsku deklaraciju oni su baš postigli one efekte koji smo želeli da imamo sa Bolonjskom deklaracijom.
Ono što je, čini mi se, neki još uvek utisak u javnosti, ali pogrešan utisak i postoje ljudi koji uopšte ne razumeju smisao Bolonjkog procesa obrazovanja i u startu imaju zbog neinformisanost otpor prema tome, zagovarajući i veličajući stari obrazovni sistem sa obrazloženjem da je Bolonjska deklaracija nešto što nam je nametnula Evropa. Mislim da zbog javnosti treba reći da to nije tačno, da smo mi dobrovoljno ušli u proces potpisivanja i primene Bolonjske deklaracije i tog načina obrazovnog sistema, da je skoro 50 zemalja Evrope potpisalo Bolonjsku deklaraciju i da se ona čak primenjuje i u Rusiji. Prema tome, nije projekat EU bez obzira što smo mi političke stranke koje su se otpočetka svog političkog delovanja zalagale za primenu evropskih vrednosti, smatrajući ih najvišim vrednostima civilizovanog sveta, a dobro je što je Bolonjska dekleracija imala taj izvan evropski karakter.
Šta mi treba da uradimo pošto će 50 bodova važiti za narednu školsku godinu, odnosno 2013, 2014. godinu? Šta treba da uradimo u ovih godinu dana? U ovih godinu dana treba da uradimo mnogo toga što nismo radili prethodnih godina u pogledu i validne statistike i dobijanje validne baze podataka i dublje i sveobuhvatnije analize i tek tada možemo, kada konstatujemo da su fakultetu uradili ono što je do njih, mislim da je naučno-nastavno veće to uradilo, profesionalno uradili, podizati prag studentima na veći broj bodova. Zato vama predstoji u narednih godinu dana veliki posao.
Šteta je što prethodni ministar sa njegovim timom nije razmišljao na način na koji smo razmišljali. Verujte mi, ako vi u ovom pogledu ne uradite to što treba da se uradi, mi ćemo sledeću jesen dočekati sa novih 30.000 potpisa studenata sa novim zahtevima i opet ćemo verovatno u istoj sali menjati zakon u tom smislu da će važiti 48 bodova i za školsku 2014. i 2015. godinu. To je naša procena, budući da smo veoma ozbiljno pristupili svim ovim problemima koji opterećuju studente, jer nezaboravimo da negde oko 80.000 đaka svake godine krene u osnovno obrazovanje, a posle srednjeg obrazovanja skoro 55.000 njih upiše fakultet, što je, s obzirom da se već na prvoj godini izvrši taj prvi krug selekcije, gde obično skoro polovina njih ne upiše drugu godinu, posle toga je taj procenat znatno veći. To znači da kod nas postoji veliki potencijal i velika zainteresovanost mladih ljudi da steknu visoko obrazovanje.
Drugo, ono što je moralo ministarstvo da uradi u sadejstvu sa ostalim ministarstvima je da sve nove oblike, nova zanimanja i obrazovanja koja podrazumeva Bolonjska dekleracija, da ih u dogovoru sa Nacionalnom službom za zapošljavanje klasifikuje, da u dogovoru sa Privrednom komorom utiče na pravna lica da ona u svojim sistematizacijama uvedu ta nova zanimanja, jer imamo paradoksalne situacije da se završe strukovne studije, da se završi master, a da kada neko sa takvim obrazovanjem ode u Nacionalnu službu za zapošljavanje oni jednostavno ne mogu da ga evidentiraju zbog nedostatka tog oblika klasifikacije. Zbog toga, bez obzira što smo opoziciona poslanička grupa, svakom smo problemu prilazili vrlo korektno, vrlo analitički. Sve što je dobro podržavali smo, a sve što vodi u nekom suprotnom smeru smo kritikovali argumentovano, ali smo i davali predloge za rešenja.
Ono što je po nama jedna od najvećih koristi Bolonjske deklaracije je dodatak diplomi, zvanični dokument gde se ne samo navode ispiti, bodovi i ocene, imena profesora, van nastavne aktivnosti, već i sve ostale aktivnosti studenata koje mogu biti jedan odličan si-vi, odlična preporuka za buduća zaposlenja, za buduću profesiju, jer će poslodavac ako pogleda studenta koji je imao širok dijapazon interesovanja, široku sferu oblasti koji su ga interesovale, koji je ima multidisciplinarni pristup ne samo surovom učenju, ili kako se to narodski kaže bubanju, već sticanju i vaspitanja i obrazovanja na jednom višem i širem nivou mimo onoga što mu predviđa fakultet, da će sigurno poslodavac pre zaposliti nekog takvog nego neko ko se bavi samo onim što se od njega traži i ko nema tu potrebnu širinu koja je potrebna za obavljanje svih vrsta poslova.
Kritikovali smo i smanjenje broja ispitnih rokova. To obrazloženje da će nastavnici imati više vremena da se posvete naučnom radu sa smanjenjem broja ispitnih rokova, rekli smo da to po nama odmah ne pije vodu, to pada u vodu. Zbog čega? Zbog jednostavne činjenice da profesor najmanje vremena troši na polaganje ispita, da se polaganje ispita često organizuje popodne i uveče i subotom i nedeljom i da ništa naučno-nastavni proces time ne trpi. Zbog toga smatramo da je dobro što se vraća ponovo taj šesti ispitni rok. Mislim da odgovornost za sve ovo o čemu pričamo nije samo na Ministarstvu prosveta, pa sada zbog toga što vi sedite kao predstavnik Vlade, da sve ono što je kritika naša upućena i prethodnom ministru i ministarstvu, i mislim da rukave treba da zavrnu i visokoškolske ustanove i srednjoškolske ustanove i ustanove obrazovnog sistema u osnovnom obrazovanju, profesori itd.
U razgovoru i sa studentima i sa profesorima dolazimo 1001 put do istog zaključka, da sve čine ljudi. Profesori koji ne žele da razmišljaju na način na koji se to od njih traži Bolonjskom deklaracijom, oni jednostavno svu odgovornost prebacuju na studente, a i ako primenjuju Bolonjsku deklaraciju, primenjuju je na način koji, čini nam se, po nama više ima zloupotreba onoga što nudi Bolonjska deklaracija, nego njene istinske i dobronamerne primene. Zbog toga je prolaznost na ispitima kod mnogih profesora, dva profesora predaju jedan te isti predmet, kod jednog profesora je prolaznost 80%, kod drugog 5%. Znači, to ne može da bude ni do studenata ni do naučnog gradiva, već jedino odgovornost može biti na profesoru. Zbog toga mi ne gledamo na ovu problematiku sa crno-belog pogleda, već isključivo analitički i, čini nam se, trezne glave.
Zbog toga mi mislimo da u narednih godinu dana vaše ministarstvo čeka jedan veliki posao i, ako taj posao završite, mi sledeće godine u ovo vreme nećemo biti u ovoj situaciji, ako ne završite posao, na žalost, ministre, imaćemo ponavljanje ove situacije. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala. Narodni poslanik Milorad Mijatović, samo se prijavite još jednom, molim vas. Izvolite.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Milorad Mijatović

Socijaldemokratska partija Srbije
  Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena potpredsednice, uvaženi ministre, državni sekretari, pomoćnici, meni je veliko zadovoljstvo da možemo danas raspravljati o ovom zakonu. Istina, ovo što danas raspravljamo, to je nešto što je iznuđeno, iznuđeno da bi se izašlo u susret ponovo populaciji studenata, drugim rečima, da bi im smanjili broj bodova za upis u narednu godinu, i već večito studensko pravilo - što više ispita. Sad idemo sa pet na šest, možete dati i 22 ispitna roka, mi opet nećemo dobiti kvalitet.
Ono što želim da govorim, to je - da li je Bolonjski proces koji primenjujemo u Srbiji je zaživeo? Ja mogu reći da jeste. Sam sam profesor, sam predajem studentima i veoma dobro znam kako smo počeli 2005, 2006. godine i gde se sada nalazimo, 2013. godine.
U prvom naletu je bilo da moramo povećati efikasnost studiranja. Počelo je naravno snižavanje kriterijuma i sama ta činjenica je značila da smo odjednom imali velike prolaznosti. Istovremeno, primenom Bolonjskog procesa naglo je porastao i broj visokoškolskih ustanova. Pored državnih, dobili smo i veoma veliki broj privatnih fakulteta, odnosno univerziteta. Počela je neujednačenost u kvalitetu i borba za svakog studenta.
Ja znam da je znanje bogatstvo, ali znanje nije jednako novac. Izgleda da smo mi shvatili da je znanje jednako novac, pa onda pojedinci osnivanjem fakulteta, raznoraznih odeljenja u svim mogućim mestima su shvatili da mogu zaraditi veoma velike pare. Neki od njih su to zaista i uradili i dobili.
Ne bih na ovaj način da kažem da su samo privatni fakulteti uzrok svemu tome. Naime, državni fakulteti, kada su se našli u borbi za opstanak na tržištu, i sami državni fakulteti su naglo počeli da smanjuju svoje kriterijume, ocenjivanja i dobili smo jednu veliku hiperinflaciju diploma, diploma koje nisu imale upotrebnu vrednost. Te diplome su koristile, nažalost, zajedno sa kombinacijom političke moći, da pojedinci dođu do značajnih mesta u državi, da upravljaju državom, a nisu imali sposobnost i nemaju sposobnosti.
Nemoguće je da svi budu najbolji. U jednoj generaciji ne možete imati, u jednom odeljenju ili kod jedne grupe od 50 studenata, da imate 25 desetki. Nisu svi takvih sposobnosti. Ono što imamo kvalitetno u našoj zemlji, to moramo podržavati, pa čak i po cenu da podižemo prag i da dođemo do tih 60 bodova, a za takve kvalitetne studente da imamo stipendije, mogućnost da ostanu da rade gde mogu svoje kvalitete da iskažu. Oni koji to ne mogu, oni nažalost neće dobijati značajna društvena mesta u državi, u državnoj hijerarhiji, a posebno kod privatnika.
Znate, diplome se negde toliko i ne cene. Bio sam dugo vremena i u Americi. Video sam da kod njih vi možete dobiti posao ako znate raditi i bez diplome. Isto tako možete imati diplomu, a ako ne znate, dobićete otkaz odmah. A i u jednoj Americi vole da imaju kombinaciju diplome, ali i znanja koje ta diploma verifikuje, da je taj student to zaradio onoliko koliko treba da ima. Ako shvatimo da visoko obrazovanje nije samo novac i ako shvatimo da moramo da imamo situaciju da iza tih diploma stoji znanje, onda ćemo vrlo brzo i vrlo lako doći do kvalitetnih kadrova.
Nažalost, mi smo napravili jednu inflaciju ljudi koji imaju raznorazne menadžmente i znanja koja nisu upotrebljiva, a kada tražimo informatičare, kada tražimo inženjere, kada tražimo ljude koji znaju posao, takve ljude ne možemo naći. Zašto? Zato što ovi fakulteti, neko je spomenuo i Elektrotehnički fakultet i FON, moraju da traže znanje, jer vi ne možete nekome dati da gradi puteve ili mostove, a da nije zaista ispekao dobro na fakultetu znanje, a kasnije, kroz struku, kroz iskustvo, došao do nekih zavidnih visina.
Mogu vam reći, možemo dovoditi strane investitore koliko god hoćemo, otvarati fabrike čipova, nisam siguran da ćemo naći inženjere koji će moći sve to da prate. Zašto? Zato što je društvena usmerenost bila – dođite do diplome, a onda ćemo se lako snaći, negde ćemo zaposliti po partijskim linijama, dobićete pozitivnu poziciju. Sve ono što je dobro oteraćete od sebe, oni će otići u inostranstvo, a mi ćemo ostati ovde gde se nalazimo i stalo dolaziti u istu situaciju, da nemamo kvalitetnih kadrova.
Ima još nešto što je veoma interesantno. Hiperinflacija, osim master diploma, doktorskih disertacija, prosto je neverovatno koliko imamo doktora nauka, ljudi koji se kite titulama, a iza sebe nemaju ni jedan ozbiljan naučni rad, niti su bilo šta objavili u inostranstvu, a isto tako nisu se našli u situaciji da njihov rad bude prikazan u bilo kom referativnom časopisu koji postoji u svetu, što je sasvim normalno ako se bavite naukom.
Još nešto postoji, a to je kupovina raznoraznih titula, kupovina nekih akademija. Moram priznati da, kada sam čuo da ima nekih akademija, kada sam jedan naučni rad objavio u Americi, dobio sam jedno pozivno pismo za Njujoršku akademiju nauka, da budem član. Trebalo se platiti, to je bilo devedesetih godina, kada je to bilo veliko, 60 dolara, ja nisam platio jer je mene bilo sramota da postanem član Njujorške akademije nauka sa jednim objavljenim naučnim radom. Vi sad imate akademike koji iza sebe imaju ne znam ni ja šta, što je titula bombastičnija, to je cena veća.
Kada govorim o svemu tome, želim da kažem samo jednu stvar. Očekujem da ćemo u narednih godinu dana detaljno sagledati kako idemo u visokom obrazovanju, koliko imamo fakulteta, a isto tako, kad to sagledamo, da vidimo šta je potrebno menjati u visokom obrazovanju, da li će to biti jedna celovita promena Zakona o visokom obrazovanju, iz prostog razloga da bi dobili adekvatan kvalitet. Ne moraju svi u ovoj zemlji imati fakultetske diplome, ali one koje imamo, iza njih mora da stoji znanje, kvalitet, kompetentnost, stručnost.
U tom smislu, nadam se da će nova ekipa novog ministra za obrazovanje znati uraditi, znati predložiti celovitu reformu koja mora da ide, ne samo od fakulteta, od osnovne škole, srednje škole, da nam se ne dešavaju sve ove stvari koje su se dešavale. U obrazovanju nemate velikih promena, ne možete ih imati. Nema tu velike modernosti. Tu ima podizanje kvaliteta, organizacija sistema koja mora da funkcioniše i onda ćete iza toga imati kvalitet.
Ako smo znali i u siromašno vreme, posle Drugog svetskog rata, da imamo dobre i kvalitetne kadrove, koji su bili spremni da grade ovu zemlju, valjda možemo i sada, 2013. godine, kada nismo toliko siromašni, jer nije uvek potreban novac za nešto. Nekad je potrebno samo znanje, stručnost, kompetentnost i ljudi da sednu i da uče, jer nema nekog velikog, volšebnog načina da nešto naučite. Nijedan kompjuter vam neće staviti stvari u glavu, ukoliko sami ne sednete, ne radite i ne pokažete ono što treba.
U tom smislu, SDPS će predložiti ove izmene samo kao nešto što je iznuđeno da premostimo ovu situaciju. Od vas očekujemo dugoročno rešavanje ovih problema, jer oblast obrazovanja, kao značajna oblast u ovoj našoj državi, je najlakša oblast koja se može transformisati, koja nije toliko potonula u svojim kriterijumima. Dakle, uz malo truda, malo volje i sa možda manje para ćemo moći da dođemo do kvalitetnih kadrova. Naravno, postoje tu i oblasti gde trebaju dosta velika sredstva, moderna oprema, ali takvih ljudi u ovoj zemlji nije potrebno baš previše. Sa mnogo manje para i ulaganja u nauku, povezivanjem sa privredom, mislim da možemo doći do kvalitetnih kadrova.
Meni nikako nije jasno, kada studenti idu na letnju praksu, vi izmišljate firme gde ćete ih slati. U suštini, idu kod prijatelja, pa formalno donesu i mi to formalno prihvatamo. Kada ćemo doći u situaciju da ozbiljne firme u završnim godinama fakulteta dolaze na fakultete, traže najkvalitetnije ljude i ti najkvalitetniji ljudi sutra, kada završe fakultete i visoke škole, odmah dobiju posao, da se uče i da mogu da rade. To je normalno u svetu. Izgleda, samo nije normalno u Srbiji.
U tom smislu, mi ćemo vam dati punu podršku i SDPS će u danu za glasanje dati podršku ovim izmenama i dopunama zakona. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milorad Stošić. Izvolite.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Milorad Stošić

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, PUPS smatra da je ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju nastavak uređenja oblasti obrazovanja, ali na jedan samo tehnički način, samo u delu ova četiri člana, što nije trajno rešenje. Nadam se da ćemo u nekom narednom periodu i ovaj zakon celovito regulisati i imati jedan normalan zakon o visokom obrazovanju.
Mi smo nedavno usvojili set zakona o obrazovanju. Nakon Zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, koji je već nekoliko godina u upotrebi i Zakona o visokom obrazovanju, koji već dugi niz godina detaljnije uređuje problematiku vezanu za visoko školstvo u Srbiji, usvojili smo Zakon o osnovnom obrazovanju, Zakon o srednjem obrazovanju i Zakon o obrazovanju odraslih, i time zaokružili jedan proces u obrazovanju. Ovim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju detaljnije uređujemo ovu oblast i izlazimo u susret potrebama studenata u ovoj teškoj ekonomskoj krizi za sve, a naročito za studente. Zbog toga će PUPS u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona i glasati za njegovo usvajanje.
Zakon o visokom obrazovanju, kao što je ministar naglasio, usvojen je 2005. godine, posle pristupanja naše zemlje Bolonjskom procesu, kao procesu stvaranja evropskog prostora visokoškolskog obrazovanja. O Bolonjskom procesu ne bih govorio posebno, zato što su moji prethodnici već govorili o tome i verovatno će govoriti i dalje, ali bih izneo jedan podatak o hiperprodukciji visokoškolaca. Pre neki dan je u novinama bilo da smo nekada imali u proseku 1.000 doktoranata na godišnjem nivou, a sada imamo 400% više i imamo 4.000 doktoranata na nivou godine, što svakako nije dobro.
Više puta su vršene promene i dopune ovog zakona, i to 2007, 2008, 2010. i zadnja promena je bila 2012. godine, tako da se i ove godine nameće potreba njegove izmene i dopune, koje ćemo danas regulisati. Ali, kako reče ministar, već je završena rasprava o Zakonu o visokom obrazovanju i nadam se da će u nekom narednom periodu taj zakon rešiti ovaj segment na jedan celovit način.
Ovom prilikom ću se kratko osvrnuti na pojedine članove i odredbe ovih izmena i dopuna Zakona o obrazovanju. Kažem da je ovo delimično samo tehničko pitanje, bez nekog suštinskog, jer je u članu 40. u stavu 3. regulisano da se, pored ostvarivanja studijskog programa za potrebe policijskog, odnosno vojnog obrazovanja, ostvaruje i studijski program za potrebe nacionalne bezbednosti i na jedan način i ovaj segment uvrštava i izjednačava u status sa ustanovama iz visokoškolskih ustanova, studijskih programa za potrebe policijskog i vojnog obrazovanja. To je verovatno kao jedno privremeno rešenje i verujem da će u narednom zakonu, koji će biti celovito, to biti rešeno u celosti.
U članu 73. dodaje se novi stav koji reguliše samo izvođače nastave i koji pruža mogućnost da se angažuju određeni predavači, odnosno izvođači nastave na ovom studijskom programu, koji će biti regulisan, odnosno koji će biti ustanovljen.
Članom 3. Predloga zakona menja se odredba prethodnog zakona, tako da broji ispitnih rokova u školskoj 2013/2014. godini bude šest, umesto sada predviđenih pet. Mi smo upravno prošle godine doneli kontra predlog. Ovaj stav predlagača malo je nejasan, jer su isti predlagači pre godinu dana dali predlog da broj ispitnih rokova bude šest. Nejasno je čime su se rukovodili ovakvim promenama svojih stavova za samo godinu dana, jer mi moramo, kada odlučujemo o nečemu ili kada nešto predlažemo, malo detaljnije da uđemo u tematiku. Ti isti predlagači koji su prošle godine predložili jedno, sada to opovrgavaju i predlažu sasvim drugu stvar.
Ovo je samo jedno tehničko pitanje i uopšte nije sporno da se studentima omogući više redovnih ispitnih rokova radi zaštite interesa studenata i umanje efekti ekonomske krize. Do sada je takođe bilo više ispitnih rokova nego što je to bilo zakonom predviđeno, ali se na ovaj način omogućuje studentima da imaju više redovnih ispita bez naknade plaćanja. Koliko je meni poznato, ne nekim niškim fakultetima godišnje imamo i po 11 ispitnih rokova i na taj način se omogućuje studentima da redovno daju ispite i ispune uslove za upis naredne godine.
Članom 4. Predloga zakona, radi zaštite interesa studenata i umanjenja efekata ekonomske krize, zbog izvesnog finansijskog opterećenja po osnovu plaćanja školarine, predlaže se smanjenje bodova sa 50 na 48 bodova u narednoj školskoj godini.
Ova dva člana, povećanje ispita i smanjenje bodova, su malo kontradiktorna, jer članom 3. omogućujemo povećanje broja ispita, a članom 4. smanjujemo efekte učinka. Valjda je logično da se poboljšanjem rada povećava, a ne smanjuje učinak, što mi ovde upravo radimo. Znači, povećavamo uslove, povećavamo broj ispita, a smanjujemo broj bodova, odnosno ispitnih rokova.
Ako je sve ovo u interesu obrazovanja u Srbiji, u interesu studenata, onda treba omogućiti studentima da u ovoj i u ovakvoj situaciji, bez većih trzavica, redovno završavaju svoje studije.
Poslanička grupa PUPS, nakon ove rasprave i rasprave u pojedinostima i eventualnog poboljšanja zakona kroz amandmane, u danu za glasanje podržaće ovaj zakon i glasaće za usvajanje ovog zakona. Poruka ministru je da novi zakon koji bude rađen bude celovit i da bude malo na duži period, a ne na godinu ili dve. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Gospodine Korać, bili ste prijavljeni. Da li želite i dalje reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik dr Žarko Korać. Izvolite.
...
Socijaldemokratska unija

Žarko Korać

Liberalno demokratska partija
Zahvaljujem se.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, ostaviću mojih kolegama iz poslaničke grupe da nešto kažu o tome kako se pojavila ova tačka ovde na dnevnom redu. Dakle, upravo je pre nekoliko dana odbijeno da se ovo pojavi, pa se onda pojavilo. Videćete i jednu zanimljivu činjenicu, da je već ovo sve predlagano u vidu jednog amandmana koji je naša poslanička grupa podnela, pa je to odbijeno. Dakle, zaista se postavlja pitanje kako se vodi prosvetna politika u ovoj zemlji. Ne mislim konkretno u ovom trenutku na ministra, koji je to tek postao, nego mislim u celini. Ali, reći ću nešto o ovom predlogu.
Pre svega, ovde se predlaže osnivanje jedne nove više škole. Treba istini za volju reći da ta škola već praktično postoji, da se ona nalazi u zgradi BIA, da je prilično nejasno koji je smisao osnivanja ovakve institucije. Želim da vas upozorim da to nije privatna institucija, nego državna, pa valjda je logika da će oni koji završe tu višu školu raditi u BIA ili u vojne bezbednosti. Mogao bih da postavim zanimljivo pitanje – kad popune kvotu koja je potrebna, a da ne iznosimo ono što se obično smatra državnom tajnom, broj zaposlenih u BIA, ali taj broj je nekoliko hiljada i nije neograničen, onda se postavlja pitanje gde će da traže posao? Da li će i oni da idu u inostranstvo, pa da rade u nekoj stranoj obaveštajnoj službi, vojnoj ili civilnoj, što je potpuno apsurdno?
Imamo Fakultet za bezbednost. Ovde je logika da ne treba svako da ima fakultete. Treba, poštovane dame i gospodo, treba nastojati da ljudi uvek imaju više obrazovanja, a ne manje obrazovanja. Postoji Fakultet za bezbednost i moglo je da se na njemu otvori nešto. Logika je ovde da valjda ne trebaju te četiri godine obrazovanja, a ono što je srž jedne obaveštajne službe, to je pre svega analitika i treba da budu tamo školovani i to najrazličitijih vrsta obrazovanja, što se kaže jednom nepismenom rečju – profila obrazovanja.
Moram i pored najbolje volje da kažem da ne vidim zašto bi ti tehničari, ne znam šta se pod time podrazumeva, oni koji postavljaju prislušne uređaje, prate, fotografišu, otvaraju poštu, čitaju nam mejlove, pošto imamo najsavremeniju opremu, moraju da imaju neku višu školu. Pa, ne moraju da imaju višu školu da bi to radili. Da bi se to radilo nepotrebna je viša škola. To možete da radite i sa nekom drugom školom, a ambicioznije treba uputiti da završe fakultete.
U svetu ljudi koji se bave tim poslom imaju i pravne i ekonomske, a naročito jezike kada rade sa strancima. Još jednom, ne vidim logiku osnivanja ovakve institucije, posebno što ona već postoji i već se zna ko tu radi i već se skupilo društvo itd.
Neću da budem zao, to nije deo moje ličnosti, ali ovo je urađeno onako kako nismo imali ni posle rata. Znači, UDBA je dobila svoju višu školu. Ne znam da li su pre imali kurseve, kako se to zvalo, ali nekako mi ne liči ovo na moderno vreme. Ima fakultet, neka završe fakultete, a tehničari i ovi koji rade, neka rade sa srednjom školom.
Sada da idem na ono što je ovaj predlog ovde. Ovaj predlog ovde koji je ono što se zvalo nekada palijativna mera ili mera koja treba da spreči neki požar, on nama otvara suštinu problema u našem visokom obrazovanju. Odmah da kažem, naša poslanička grupa će glasati za ove promene, da ne bude nikakve zabrane. Mi smatramo da studentima treba olakšati i omogućiti im da sa manjim brojem bodova i sa nešto većim brojem ispitnih rokova mogu da studiraju. To nije stvar demagogije ili prihvatanja da su naši studenti gori nego u svetu, nego činjenice pod kakvim uslovima naši studenti studiraju.
Kada se oni bune i ovo traže, nije korektno optuživati te mlade ljude da oni žele da se upisuju na fakultet i stiču diplome i polažu ispite, kako bih rekao, na neki drugi način nego što je to u svetu. Ima i toga, ali to se ne odnosi na većinu studenata. Većina su to mladi ljudi koji zaista žele da se obrazuju i da imaju dobro, moderno, kvalitetno obrazovanje. Dakle, nemojte po najgorim studentima suditi. Sudite po većini. Većina želi da se obrazuje.
Mi ovde imamo sledeće probleme. Navešću samo nekoliko. Prvo, imamo dostupnost obrazovanja. Ako niste na budžetu, naše obrazovanje ako se samofinansirajući, školarine postaju enormne za naše uslove. Roditelji to ne mogu da plate. Većina državnih fakulteta se nalazi u velikim gradovima. Tamo su cene smeštaja velike, hrana je skupa. Mi dobijamo prvi put od 1945. godine jednu naglašenu socijalnu dimenziju obrazovanja. Naša elita, finansijska, ekonomska, reprodukuje samo sebe.
Poštovani narodni poslanici, to je najveća katastrofa koja jednoj zemlji može da se dogodi, jer inteligencija se ne raspoređuje po imovinskom stanju i talentu i sposobnostima roditelja, nego na jedan prirodan način. Drugim rečima, kome roditelji ne mogu da plate školovanje ili da mu plate školovanje u velikom gradu, naročito za neke, da kažem, jedinstvene oblike studiranja, nemate svuda privatnih fakulteta, privatnih škola, ali postoje jedinstvene struke koje se nalaze na vrlo malo mesta, recimo na Filozofskom fakultetu, na kojem sam radio decenijama, arheologija. Nemate privatne škole za arheologiju. Imate nekoliko mesta u Srbiji gde možete to da školujete. Ne mogu roditelji to da plate. To je nešto što je duboko zabrinjavajuće.
Država ne vodi jednu politiku kontinualnog stipendiranja i finansijske pomoći mladim, talentovanim ljudima da bi mogli da završe studije. Dugoročno, Srbiji će se to strašno osvetiti, da danas studiraju oni čiji roditelji imaju novac da to mogu da plate.
Drugo, kada govorimo o ispunjenju zahteva Bolonje, sada će svi reći sada su skinuti kriterijumi bolonjskim studentima i sada naši studenti ispada da ne mogu da studiraju onako kako studiraju u Evropi. Da ostavimo po strani da li Bolonju sve zemlje ispunjavaju baš onako dosledno, do kraja. Odmah da kažem, u Evropi postoje varijacije toga šta je prihvaćeno od Bolonje, a šta nije. Još uvek nije potpuno jedinstvena primena Bolonjskih principa u svakoj zemlji. Neke zemlje se ne daju i hoće da imaju svoje specifičnosti u sistemu visokog obrazovanja, ali je činjenica kada govorimo o ispunjenju zahteva Bolonje da mi nismo prethodno odgovorili šta su uradili samo univerzitetski nastavnici i sami fakulteti vizavi studenata.
Da li npr. mi imamo ono što su zahtevi Bolonje kontinualni rad sa studentima, permanentno ocenjivanje tokom cele školske godine? Da li se prati rad studenata? Bolonja traži kraće predmete, po pravilu jednosemestralne itd. Da li su udžbenici prilagođeni? Navešću jedan primer. To se traži kod nas. Da li u taj bolonjski proces ulazi ocena studenata? Na mom fakultetu već godinama anonimno studenti ocenjuju svog profesora. Ja znam kakve sam ocene dobijao. Mogu vam reći da mi se čini da su bile veoma tačne. Ne vidim zašto studenti ne bi mogli da ocene i tačno svog profesora. Odlično ga vide. To se pomene kada ide izbor, unapređenje, ali to, recimo, uopšte nije bitno.
Nije tačno. U svetu, u Americi ni jednom profesoru neće biti produžen ugovor i najprestižnijem univerzitetu ako ga studenti negativno ocenjuju. Vi vrlo često imate utisak da mišljenje studenata o pedagoškom, ne naučnom, radu tog profesora i nije bitno. Nama generacijama studenata predaju ljudi koji uopšte nisu za nastavu. Ponižavaju, vređaju studente. Nemojte da iznosim primere koje čujem od studenata sa raznih visoko obrazovnih institucija u Srbiji.
Kada govorim o korupciji na univerzitetu, to nije direktno vezano samo za univerzitet. Evo, navešću primer. Nisam detaljno upoznat. Šta je sa tom čuvenom „Aferom indeks“? Na jednom mestu je nađena korupcija na jednoj visokoškolskoj instituciji. To se vuče. Ne znam u pravnom smislu gde to stoji. Ali, ako studenti tvrde, a ankete i istraživanja pokazuju da studenti tvrde da ima korupcije, da se plaćaju ispiti, šta je uradila država da se time pozabavi? Ako korupcije imamo i na visokoškolskim ustanovama, ja se nadam da je nema mnogo, iskreno se nadam i želim, ali onoliko koliko je ima, da li smo se mi time pozabavili? Onda kada se nešto nađe to se ad anfinitum odlaže sudski proces, izostave se iz sudskog procesa ljudi, bar jedan od onih koji ima, prema onome što je navedeno, visoku državnu funkciju.
Kako očekujete od studenta da ima poštovanja za taj proces i od njega očekujete da u potpunosti ispunjava one kriterijume koje sama država u odnosu na visoko obrazovanje ne ispunjava?
Kakve naučne radove i, pre svega, udžbenike pišu nastavnici? Da li su oni dostupni? Da li je organizovana nastava kakva treba? Da li profesori uopšte izvode časove? Našta liče ti časovi? Zašto se zadržavaju na nastavi ljudi koji su izbrani, ali se pokazalo da nisu za pedagoški rad? Svaki student da vam ovde dođe, i odličan student, nađite studenta sa najvišim prosekom, pa će vam ovo reći. Onda mi tražimo od studenata da oni ispune te kriterijume, a istovremeno mi kao društvo, univerziteti i država nismo studentima ispunili ono što oni ne mogu, ali očekuju da to učine odgovarajuće institucije koje se bave visokim obrazovanjem.
Tako se vrtimo u jednom začaranom krugu. Šalje se jedna vrlo loša poruka. Nedavno sam pogledao kako se procenjuje primena Bolonjskog proseca u Srbiji. Pravljena je jedna komparativna analiza. Bolonja je potpisana 1999. godine. Potpisalo je 28 – 29 ministara Evrope. Mi smo od 2005. godine počeli da je primenjujemo, u početku samo parcijalno, danas ozbiljno. Kaže se – sistem visokog obrazovanja u Srbiji je u haosu. Reč haos je izbegnuta, ali je rečeno da ima ogromnih problema itd.
Da li ćemo mi početi te probleme da rešavamo ili ne? Da li ćemo dobiti uverljive podatke od onih koji se bave akreditacijom, s obzirom na ogromne političke i druge pritiske da se akredituje svaka institucija koju neko osniva? Imate danas jedan primer. To nije baš najbolji primer, ali ta viša škola. Postavio sam pitanje – čemu ona tačno služi? Oni koji se za nju zalažu će reći – ona je od neocenjive važnosti da službenici BIA i vojne bezbednosti imaju višu školu. Pravo da vam kažem, nisam to dobro razumeo. Mislim da ako žele da se obrazuju još jedanput, neka se upišu na fakultete. Nadam se da svi imaju srednju školu.
Dakle, koja je logika osnivanja raznih fakulteta? Koja je logika osnivanja raznih privatnih univerziteta, neki već sad imaju više od 10.000 studenata? Da li su oni alternativa državi? Da li su odgovarajuća alternativa? Ko ide na te fakultete? Da završimo, poslednji popis je pokazao da je broj ljudi u Srbiji sa visokim i višim obrazovanjem od prošlogodišnjeg popisa, to je 10 godina razmaka, mi smo imali taj žalostan procenat, da kažem grubo oko pet-šest ljudi sa visokim i višim obrazovanjem u Srbiji, sada je dupliran. Znači, Srbija je za proteklih 10 godina dobila duplo više. To je ohrabrujući podatak i ohrabrujuća činjenica.
Ne mogu sada postavljati pitanja kome treba diploma, kome ne treba, to je čuvena rasprava koja se može jako dugo voditi sa jako mnogo argumenata i protivargumenata. Kod nas je kao i većini zemalja ostavljeno, na neki način, tržištu da reguliše, obrazovnom tržištu šta studenti upisuju.
Politika je vrlo osetljiva tu, sada vi kažete – treba Srbiji tri arheologa godišnje , a treba hiljadu pravnik ili 10.000 pravnika, pet arheologa, to je vrlo, ne znam po kojim kriterijumima, ali kada država određuje kvote, ali studentske ko se upisuje, jedna stvar je sigurna mi moramo konačno da porazgovaramo o tome, duplirali smo broj ljudi, odlično, dobro za zemlju, visokim i višim obrazovanjem, kako izgleda taj proces našeg visokog obrazovanja? Meni to nedostaje, posebno razne smene ministara neprekidne. Ministar se inače ne bavi samo visokim obrazovanjem, bavi se i svim drugim nivoima obrazovanja kojih ima mnogo od pretškolskog.
Meni jako mnogo nedostaje jedna posvećenost države visokom obrazovanju, jer verujte mi, zašto ja vama da citiram ono što će vam svako reći, nije zemlja bogata ako ima materijalne resurse. Da li hoćete da citiram Zorana Đinđića, onda bi Angola bila najrazvijenija zemlja na svetu. Angola ima i naftu, ne potcenjujući uopšte tu državu. Ima i naftu, ima i dijamante, ima sve, a imate Švajcarsku koja nema ništa od toga pa je jedna od najrazvijenijih zemalja.
U obrazovanju, ukupnom obrazovanju, ne samo u visokom obrazovanju u diplomi, u obrazovanju stanovništva je budućnost jedne zemlje. Sada kada se govori toliko o investicijama da li će neko konačno da shvati da investiranje u obrazovanje je najvažnija investicija u Srbiji, jer ti školovani obrazovani ljudi će dići ovu zemlju.
Evo sada se postavlja pitanje, završavam zaista, treba da se otvaraju nekakve fabrike čipova, treba da dođu informatičke tehnologije ovde, a neko je postavio pitanje – ima li Srbija uopšte stručnjake koji mogu da se time bave i to je najžalosnije pitanje koje može da se u okviru jedne države postavi, imamo li mi dovoljno stručnjaka ili treba da iz inostranstva dovodimo svoje stručnjake, da im dajemo ogromne plate da bi onda oni ipak došli ovde. To može da se radi, ali bi bilo potrebno da sama Srbija ima dovoljno takvih stručnjaka.
Bez investiranja u obrazovanje, ova zemlja je osuđena na, kako bih rekao, jedan neuspeh u toj utakmici u svetu između država razvijenih i nerazvijenih. Znate, ako jedan Karađorđe kada je pravio prvu srpsku državu, ustanak još, kada je on na početku XIX veka znao da mora da dovede najobrazovanijeg čoveka da vodi prosvetu, da pozajmi iz tuđe države, iz Austrije, Dositeja Obradovića koji je nesumnjivo bio vrlo obrazovan čovek. Ako je jedan Karađorđe znao da bez najobrazovanijeg čoveka u obrazovanju ne može da napravi državu, Karađorđu je to bilo jasno i on zove jednog Dositeja Obradovića koji dolazi, prvog srpskog ministra prosvete koji nam zaista služi na čast koji nam je bio u modernoj istoriji prvi ministar prosvete, onda bi morali da budemo makar na tom nivou, da ne kažem da budemo bolji od tih ustanika, da bez dizanja nivoa obrazovanja ljudi, a naročito u visokom obrazovanju, to je taj najvažniji deo obrazovanja, to je kruna, elita tog obrazovanja, mi nećemo kao država moći da odemo daleko.
Kad pogledate broj visokoobrazovanih ljudi, odmah ću vam reći dve zemlje koje imaju najveći broj visokoobrazovanih ljudi, možda vas interesuje, to su Izrael i Kanada. Videćete da su to zemlje koje su jako napredne u nauci, u tehnologiji, u ekonomskom razvoju upravo zbog toga što imaju ljude koji to mogu da nose.
Mi hoćemo da razvijamo Srbiju, da imamo investicije, a nemamo ljude koji mogu da nose to sve ili na malom broju ljudi to sve treba da počiva. Dakle, ako je ovo bila jedna molba da se povede računa o kvalitetu visokog obrazovanja, da se ne svidi ovo popuštanje „Bolonje“ studentima malo, to je slika nas koji se brinemo o obrazovanju, a ne tih studenata. Nisu naši studenti ni gluplji ni nesposobniji nego drugi studenti, naprotiv. Pogledajte kako dobre uspehe i rezultate postižu kada odu u inostranstvo, prosto nismo stvorili sistem materijalno, organizaciono, prateći ga, analizirajući ga, stalno ga menjajući, koji bi pomogao tim studentima da postižu bolje rezultate na ispitima.
Onaj koji nema da jede, koji ima profesora koji se njime ne bavi, koji ne može da stanuje kako treba i ne može da postigne poene koji zahtevaju po „Bolonji“, ne može i nemojte to od njega ni tražiti. E sada, kakve će to posledice imati za cilj sa obrazovanjem, to svi možemo da razmišljamo.
Meni je žao što sada kada se tako predlažu polurevolucionarne mere o tome kako Srbija treba odjednom naglo da se promeni, da sve bude bolje, molim lepo, podržavam, nekako je visoko obrazovanje potpuno ispalo. Čak smo čuli ovde, o tome sam već govorio, ne ulazim naravno u političke priče, da ne može da se nađe ministar građevine, jer eto nema ko. To je bezobrazno, uvredljivo. Pri Građevinskom fakultetu u Beogradu i drugim građevinskim fakultetima ima stručnjaka, sasvim je druga tema koga birate i zašto ga birate, ja se u to ne mešam.
Dakle, nemojmo potcenjivati sami sebe, bavimo se tim visokim obrazovanjem, ulažimo u to visoko obrazovanje. Ovo ovde što danas vidite nije krivica studenata, nego slika svih nas. Hvala.