Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče, ministre, saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo veoma važne zakone pred sobom.
Rekao bih u uvodnom delu da ovo vreme u kome živimo, uz ono što su svakodnevne međunarodne relacije, protok ljudi, njihovo prisustvo, život i rad na raznim destinacijama u drugim zemljama, na svim tačkama zemljine kugle, dovodi do toga da treba da uredimo mnoga pitanja koja su značajna za građane, kako naše, tako i građane drugih zemalja.
Danas je protok ljudi i veze između njih interesi i sve ono što je za njih značajno rašireno na celoj zemljinoj kugli. Danas možemo govoriti o građanima jedne zemlje, a istovremeno su to građani Evrope i sveta. Zato je potrebno urediti mnoga ta pitanja koja su značajna za njih i, eto, danas pred sobom imamo dve značajne konvencije. Jedna se odnosi na zaštitu dece i saradnju u oblasti međunarodnog usvojenja. Druga konvencija se odnosi na sprečavanje i borbu nasilja nad ženama i nasilja u porodici i dva sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Republike Srbije i Kanade i sa druge strane između Srbije i Luksemburga.
Kada je reč o konvenciji o zaštiti dece i o saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, značajno je reći da se ovom konvencijom prepoznaje prevashodni značaj odrastanja deteta u porodičnoj sredini. To je uslov za srećno detinjstvo i za zdrav razvoj deteta i to je ono što je osnovno.
Veoma je važno to što se ovom konvencijom zabranjuje sticanje finansijskih dobiti, čime se obezbeđuje sigurnost, predvidljivost i transparentnost za sve učesnike u procesu usvojenja. Važno je da uspostavlja odnose između organa država porekla i prijema u cilju primene standarda najboljih interesa deteta, a što u krajnjem treba da spreči svaku zloupotrebu tipa otmice, prodaje, trgovine decom i takvim nekim najgorim činovima.
Zna se da je kod nas zbrinjavanje dece bez roditeljskog staratelja smeštajem u drugu porodicu, bilo srodničku ili hraniteljsku, usvojenjem ili smeštajem u ustanovu socijalne zaštite. Smeštaj deteta u ustanovu socijalne zaštite je krajnja mera. To su standardi koji danas važe. Možda ranije pre 30,40 ili 50 godina je to bio prevashodni cilj i smatralo se da je to najbolje.
Pokazalo se da inkluzija u krugu porodice i u društvu uopšte, ali polazeći od porodice je najbolji način uvažavanja svih potreba deteta kada je reč o deci sa smetnjama u razvoju. To je posebna problematika jer i kada imamo usvojenja i kada imamo smeštaj dece u hraniteljske porodice uglavnom se izbegavaju deca sa smetnjama u razvoju, što nije slučaj kada je reč o usvojenjima iz drugih država.
Ono što je najbolje za svako dete jeste da raste i razvija se u biološkoj porodici. Ponekad kada je reč o deci koja su sa smetnjama u razvoju, imamo to da su ta deca iako imaju svoje biološke roditelje odrastaju van porodice. Reč je o mnogim problemima koji obespravljuju ove biološke roditelje i o tome da čak i hraniteljske porodice su donedavno imale neka veća prava u oblasti socijalne zaštite u odnosu na biološke roditelje.
Moram da kažem da je poslanička grupa SPS u prošlosti činila na poboljšanju ovih pitanja, tako je 2011. godine tokom rada na Zakonu o socijalnoj zaštiti u saradnji sa Udruženjem roditelja dece sa smetnjama u razvoju „Zora“ iz Loznice uspela da amandmanima koje smo podneli značajno poboljšamo položaj bioloških porodica i te dece. Radi podsećanja, jedan od amandmana je bio prava na uvećanu tuđu negu i pomoć drugog lica za decu i odrasle sa posebnim potrebama i utvrđenim invaliditetom. Iz ovog prava proističe i drugo pravo, a to je istovremeno jedan od naših najznačajnijih doprinosa, to je da jedan od roditelja koji nije u radnom odnosu a koji najmanje 15 godina neposredno neguje svoje dete koje je ostvarilo pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugih lica, ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini najniže penzije. Naravno, kada navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzija prema propisima PIO.
Kada je reč o međunarodnom usvojenju, želim da kažem da tu postoje određene razlike i da su predrasude kod nas mnogo veće nego kod ljudi u drugim zemljama, ali to je proces sazrevanja svesti i o tome će vreme učiniti svoje.
Želim da kažem kada je reč o Konvenciji Saveta Evrope i sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, da je za svaku pohvalu da je ženski deo parlamenta na jedan veoma sveobuhvatan i kvalitetan način obradio ovu temu i da je veliko interesovanje ženskog dela parlamenta. Čuli smo da se i muški deo parlamenta uključio u to, mada lično smatram da je mogao i u većoj meri da se uključi, jer kako kaže naša poslanica gospođa Mira Dragaš koja je u ime SPS predstavila ove konvencije i ova pitanja, to je ne samo žensko, čak bi se reklo pre svega muško pitanje.
Zašto je to muško pitanje? Svaki muškarac danas nije potpun, nije ceo da tako kažem bez one svoje ženske komponente. Ta komponenta je veoma prosta i jednostavna. Svaki muškarac ima svoju majku ili ima svoju ćerku, možda ima sestru, suprugu ili devojku i tek u nekim takvim relacijama on je ono što treba da bude. Prema tome, naravno da svi treba da se uključimo na jedan adekvatan način.
Izrazio bih pohvalu za Ministarstvo rada i socijalne politike da je stavilo ove zakone na dnevni red Narodne skupštine, jer su ovo veoma značajna pitanja. Činim pohvalu u ime SPS za vas gospodine potpredsedniče i ministre i vaše saradnike, da se bavite i drugim pitanjima na jedan veoma odgovoran i profesionalan način.
Ono što je važno u ovoj konvenciji, posebno za nas iz poslaničke grupe SPS je važno da u konvenciji stoji da ne postoji opravdanje za određeno nasilje koje se čini zbog određene kulture, religije, običaja ili tzv. časti, pa je to sada olakšavajuća okolnost u nekim sredinama da se učinilo nasilje. Toga ne sme nikako da bude i to ne sme da bude opravdanje.
Još bih rekao da je veoma značajna ova druga komponenta ne samo pravno-formalna regulativa u represiji i sprečavanju nasilja, već je važna i prevencija nasilja nad ženama i nad decom. Tu obrazovni sistem može mnogo da učini i ministarstvo sa drugim ministarstvima i drugim organizacijama. Još je 2005. godine uvelo program „Škola bez nasilja“. To je veoma važno. Tu su i drugi projekti i programi, sprečavanje digitalne represije, zatim je MUP kroz jedan aneks memoranduma uključio se u ovaj projekat zaštite dece od nasilja, odnosno „Škola bez nasilja“.
Nije samo u pitanju pravna regulativa koja treba da uređuje ova pitanja. Mi ovim pitanjima moramo da se bavimo i u oblasti kulture i u oblasti obrazovanja i u oblasti informisanja. Naša pažnja i cele javnosti treba da bude usmerena bavljenjem ovih pitanja na jedan sadržajniji i konkretniji način. Socijalistička partija Srbije će glasati za ove konvencije i sporazume.

Reč ima narodna poslanica Nataša Vučković. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću se fokusirati u svom govoru uglavnom na Istanbulsku konvenciju. Ne zbog toga što ostale teme na dnevnom redu smatram manje bitnim, nego pre svega zbog toga što sam kroz rad u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope imala priliku da od samog početka pratim i pripreme na izradi ove konvencije, samo usvajanje konvencije i na kraju krajeva velike kampanje koje Savet Evrope u različitim zemljama članicama je pokrenuo i vodio tokom ovih poslednjih godina.
Brojni izveštaji, razne studije su ukazale da je nasilje nad ženama i porodično nasilje toliko rasprostranjeno u Evropi da su standardi toliko neujednačeni i da je potrebno zbog zaštite ljudskih prava, zaštite prava žena i dece, ujednačiti te standarde i zbog toga je Savet Evrope pokrenuo izradu, donošenje, usvajanje ove tzv. Istanbulske konvencije.
Ono što je nama svima jasno je da je nasilje nad ženama i porodično nasilje svakodnevnica u Srbiji. Izveštaji ukazuju na raširenost ovog problema, novinski izveštaji ukazuju na razarajuće oblike porodičnog nasilja i nasilja nad ženama. Kod nas se često postavlja pitanje da li je danas nasilje nad ženama i porodično nasilje povećano u odnosu na to kako je bilo ranije? Mislim da je to pitanje potpuno relevantno.
Ono što je bitno danas je da shvatimo da je ovo bio jedan privatan problem, da ga nismo osvetljavali kao društvo, da danas kada ga osvetljavamo kao društveni problem, kada se borimo protiv toga po svoj prilici uspevamo da prikažemo svu ozbiljnost i razarajuće dejstvo ove pojave.
Mislim da smo kao DS u prethodnoj Vladi učinili velike napore da se pokrenu brojni mehanizmi koji će ublažiti ovu pojavu, koji će žrtvama pružiti određene mehanizme zaštite, da je i kroz Nacionalnu strategiju koja je doneta 2011. godine i kroz izmene pravnih propisa pokrenuta ozbiljna društvena akcija za borbu protiv nasilja nad ženama. Mislim da je važna podrška koja je u svim ovim godinama davana sigurnim ženskim kućama i svim drugim organizacijama koje su se uključile u ovu borbu. Ona nije dovoljna zato što je problem ogroman i zato što je broj žena koji je izložen nasilju toliko veliki da mi teško kao jedno siromašno društvo možemo imati takve mehanizme zaštite, odbrane koji svaku ženu možemo najefikasnije zaštiti od nasilja.
Međutim, i Autonomni ženski centar pokazuje da su programi prevencija u priličnoj meri sporadični i da moramo da ih intenziviramo. Potrebno je žrtvama garantovati veću zaštitu, sveobuhvatniju podršku, a sam problem procesuiranja počinilaca je poseban problem na koji moramo obratiti pažnju kroz naše pravosuđe i obezbediti mnogo veću kažnjivost. Po mišljenju mnogih i po mom ličnom mišljenju kazne koje se izriču počiniocima nasilja nad ženama i porodičnog nasilja su izuzetno blage.
Postavlja se pitanje i na to ne možemo dati odgovor – otkud toliko nasilje u porodici, otkud toliko nasilje nad ženama? Pored toga što osiromašenje, brojni problemi koje vučemo iz 90-tih godina, ratna razaranje, izbeglištvo i sve drugo što utiče na jednu strašnu promenu društvene strukture, postoji nešto u našem društvenom ambijentu što po mom mišljenju u našim svakodnevnim životima na neki način podstiče nasilje. Mislim da kao građani ne možemo ostati ni slepi i ne možemo kao političari ne osuditi sve one pojave koje i kroz medijske sadržaje i kroz neki vrlo agresivni advertajzing, u kojima se žena prikazuje kao neko inferiorno biće, ali i mi između sebe kada komuniciramo u ovoj javnoj sferi ne pružamo dovoljno ni poštovanja jedni prema drugima, a čini mi se, a to ima sigurno i određeno dejstvo na građane, da ne razvijamo dovoljnu količinu i ne podstičemo određenu količinu tolerancije i borbe protiv nasilja i svake vrste agresije. Kod nas u društvu je nasilje nataloženo tokom svih ovih godina i kriza i ratova i moramo se mnogo svestranije i intersektorski boriti protiv toga.
Nasilje nad ženama i porodično nasilje je u priličnoj meri povezano sa diskriminacijom, mada diskriminacija sama po sebi ne mora odmah biti nasilje i ne treba mnogo analize pa zaključiti kako izgleda osoba koja danas po svoj prilici u Srbiji vrlo malo šanse ima da nasilje izbegne. Ako pokušamo da napravimo foto robot te osobe, verujem da ćemo se svi složiti da se radi o devojčici romske nacionalnosti koja živi u porodici sa više dece, braće i sestara, gde su roditelji nezaposleni i koja živi u nekoj od najsiromašnijih opština u Srbiji. Vrlo je taško da će ona izbeći različite vrste nasilja. To je nešto na šta moramo posebno da obratimo pažnju.
Međutim, suočavamo sa vrlo čestom predrasudom, a to je da je nasilje u porodici i nasilje nad ženama vezano za najsiromašnije slojeve koji su egzistencionalno ugroženi. To apsolutno nije tačno. Mislim da se mnogo manje pažnje posvećuje da se mnogo manje prijavljuju slučajevi nasilja u gradskim centrima, u velikim gradovima. Mislim da to nije ni na koji način vezano samo za najsiromašnije slojeve, već postoji i u vrlo dobrostojećim beogradskim porodicama, ako hoćete. Vrlo četo zatvaramo oči pred tom činjenicom kao da se to događa nekom drugom jako udaljenom od nas.
Ova konvencija ima jednu tripartitnu, ako mogu tako da kažem, zaštitu odnosno pruža tri nivoa zaštite. Jedna je prevencija i ona tu predlaže i utvrđuje mere koje svaka država članica, odnosno potpisnica treba da preuzme i razvije u svojim okvirima. Druga je zaštita žrtve i treći nivo je kažnjavanje. Mislim da je vrlo važno da imamo u vidu da konvencija postavlja temelje za uvođenje novih krivičnih dela i za mnogo efikasniji odgovor države na nasilje. Takođe, od svake države potpisnice traži se efikasan monitoring i to je nešto gde ćemo morati da napravimo značajan korak napred, upravo imajući u vidu da naše statistike, naši izveštaji nisu dovoljno precizni u tom smislu.
Mislim da je važno naglasiti da borba protiv nasilja u porodici i nad ženama ne može biti u nadležnosti samo jedne ili par državnih institucija, da je potreban intersektorski pristup, multidisciplinarni pristup i u tom smislu želim da iskoristim ovu priliku i da pozovemo sve one opštine koje još nisu usvojile Protokom o pristupanju i saradnji ustanova i organa i organizacija da to učine, zbog toga što ćemo na taj način postići da postoji bolja saradnja između različitih ustanova i organa.
Sa svoje strane želim da podržim ovaj amandman u odnosu na rezervu koju je Vlada podnela na član konvencije koji se odnosi na naknadu štete. Nadam se međutim da ćemo svi jedinstveno glasati za usvajanje ove konvencije dokazujući tako da smo jedinstveni u osudi svakog nasilja, a posebno nasilja nad majkama, ćerkama, suprugama, sestrama i prijateljicama, ali isto tako i protiv svakog oblika porodičnog nasilja koji sve češće uključuje i dečake i mladiće. Nadam se da ćemo na taj način doprineti smanjenju ljudske patnje i očuvanju mnogih života. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Biljana Pantić Pilja.

Poštovani predsedavajući, ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, danas je na dnevnom redu tzv. Istambulska konvencija i broj prijavljenih govornika, mojih kolega potvrđuje izuzetnu važnost ove teme. Postoji izreka kada se poremete odnosi u braku – bolje dobar razvod nego loš brak. U Republici Srbiji mali je broj supružnika koji se vodi ovom izrekom.
Prema nezvaničnim podacima godišnje se podnese preko 20.000 prijava za nasilje u porodici. Nema podataka koliko žena ne prijavi nasilje u porodici pa je ovaj broj na žalost mnogo veći. Dosadašnji program prevencije nasilja nad ženama u porodici pokazao se kao neadekvatan i nedovoljan i da će implementacija konvencije u našem zakonodavstvu nadam se doprineti poboljšanju istog. U Srbiji postoji problem što je mali broj nasilnika uopšte procesuiran. Žrtva ima strah da prijavi nasilnika ili nakon prijave odustane uz obećanje nasilnika da se nasilje više neće ponavljati. Nasilnici koji su procesuirani su bili osuđeni na blage kazne, pa je potrebno promeniti postojeće odredbe Krivičnog zakonika uvođenjem strožije kaznene politike.
Oblici nasilja o kojima se najčešće govori su fizičko nasilje koje se ne tako retko okonča smrtnim ishodom, seksualno nasilje, ekonomsko i ne manje bitno verbalno nasilje. Centar za socijalni rad kao organ starateljstva ima široka ovlašćenja, ali mišljenja sam da su oni ili preopterećeni ili imaju manjak stručnih ljudi, ali ne rade odnosno ne doprinose svom statusu ključnoj instituciji u zaštiti protiv nasilja nad ženama. Danas je nasilje u porodici na žalost rasprostranjena pojava. Svaka treća žena je žrtva porodičnog nasilja, dok svaka druga trpi psihičko nasilje, a preko 90% slučajeva izvršioca krivičnog dela nasilja u porodici su muškarci.
Prema podacima policijske uprave za Novi Sad u prvih sedam meseci 2012. godine počinjeno je 151 nasilje u porodici. Funkcije i osnivanje sigurne ženske kuće postiže se unapređenje društvenoj zaštiti, pomoći ženama i deci ugroženih nasiljem. Imamo i sigurne kuće i SOS telefone, ali smatram da treba da edukujemo kroz medije da postoje ovakve vrste pomoći za žrtve nasilja. Ne treba zaboraviti da u Srbiji i dalje postoji patrijarhalni model porodičnih odnosa ekonomska zavisnost žene od svojih nasilnika. Mnoge žene se boje da prijave nasilje. Neke smatraju da su zaslužile da dobiju batine jer nisu bile dobre, poslušne supruge i majke ili još gore razmišljaju – gde da ode, uzeće joj suprug dete pa bolje da trpi.
Poražavajući podatak UN je da je prvi uzrok smrti ili invalidnosti žena između 15 i 45 godina starosti nasilje i da je za ženu najopasnije mesto njen sopstveni dom. Nasilje nad ženama u porodici mnogi smatraju za unutrašnji porodični problem. Dokle god ga tako posmatramo, ovu problematiku nećemo imati uspeha da rešimo. Nasilje u porodici nije lični problem, već nezakonito i nedopušteno ponašanje koje se mora sankcionisati i sprečiti.
Jedan od glavnih ciljeva Ženske parlamentarne mreže jeste stalna borba protiv svih oblika nasilja, kojoj su se pridružili naše kolege poslanici koji su se danas javili za reč, i mislim da je to napredak za naše patrijarhalno društvo i hvala im na tome.
Konvencija koja je pred nama zagovara jednakost žena i muškaraca. U društvu u kojem postoji podređenost žena prema muškarcu, nasilje je izvesnija pojava. Istorijski su žene bile u podređenom položaju. Nisam feminista, ali svi znamo da u našem društvu i dalje postoji krilatica da je za ženu kuća, a nije posao. Kada žena nema posao, nema primanja, pa je suprug izdržava i imamo dominaciju muškarca nad ženama. Deca u porodici su često i sama žrtve nasilja, ili su svedoci kada tata tuče mamu jer mama nije bila dobra i stvara se obrazac ponašanja. Nije retko da dete koje je svedok nasilja i samo postaje nasilnik kad odraste, jer je to obrazac u kojem vidimo.
Konvencija koju treba da usvojimo definiše ciljeve koje država potpisnica treba da ostvari, a najbitniji cilj je zaštita žena, jer samo zaštitom žena doprinosi se suzbijanju svih oblika nasilja, mere zaštite, pružanje podrške i pomoći.
Imajući u vidu poražavajuće statističke podatke i položaj žena i rasprostranjenost porodičnog nasilja, pozivam sve da u Danu za glasanje glasamo za Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Hvala vam.

Hvala i vama.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovani ministre, mi ćemo, naravno sa rezervom, podržati potpisivanje ove konvencije. Naša rezerva je, čini mi se, potpuno opravdana, jer nismo sigurni šta je Ministarstvo spremno i sposobno u ovom trenutku da po ovom pitanju preduzme i preduzima u budućnosti.
Hvalimo se činjenicom da smo šesti koji će to potpisati, ovu konvenciju, a mislim da ostali to još nisu potpisali jer oni vrlo ozbiljno shvataju svaku reč iz ove vrste konvencije, a jedna od reči koja se često ponavlja je – potpisnici se obavezuju na mnoge stvari po ovoj konvenciji, a iskustvo nas uči da mi lako potpišemo, a teško sprovodimo ono na šta smo se obavezali.
Da je sumnja opravdana me uverava i činjenica da trenutno ovde nije prisutna gospođa Stana Božović, koja vodi ustanovu za rodnu ravnopravnost. Dakle, imamo ustanovu, ali oni koji treba da diskutuju i sa kojima treba da razgovaramo o ovoj konvenciji i primeni te konvencije nisu ovde.
Imam problem u tome što se uvek ove vrste konvencija najviše bave žrtvama a manje počiniocima. Bez obzira što govorim kao muškarac, znam da nisam počinioc, bar nisam svesni počinioc te vrste nasilja, ali mislim da u našem društvu osnovni problem jeste što se mi vrlo retko bavimo onima koji počine zločine i sa svim vrstama zločina imamo jedan poseban odnos.
U ovoj konvenciji u članu 9, pokušao sam neke članove da izvučem kao vrlo bitne, se govori o udruženjima građana. Prepoznaje se i kao obaveza državi se daje da podstiče i podržava rad relevantnih udruženja građana i organizacija civilnog društva u borbi protiv nasilja nad ženama i uspostavlja delotvornu saradnju sa tim organizacijama. Kao što znate, mnogi možda i ne znaju, postoji jedna cela mreža organizacija civilnog društva koja se zove – Ženska mreža za borbu protiv nasilja nad ženama. One funkcionišu u veoma teškim uslovima, bez prave podrške države, bez prave komunikacije sa državom. Uveravam vas da će organizacija civilnog društva vrlo predano pratiti primenu ove konvencije i podsećaće vas na ovu svoju obavezu svakog trenutka kada ta obaveza ne bude ispunjena.
Član za koji ne sumnjam da će biti ispoštovan je član 10, a to je formiranje koordinacionog tela, jednog ili više. Formiraće se ta tela, to će postati uhlebljenje ponovo za neke ljude koji sa ovom temom nikada pre toga, a ni tokom svoga rada u tim telima se neće baviti, kao što je, recimo, ustanova za rodnu ravnopravnost. Moram da postavim jedno pitanje, žao mi je što državna sekretarka nije ovde, koja je, koliko ja znam, dobila projekat od Švedske, koji se zove – Prioritetne aktivnosti iz nacionalnog akcionog plana za sprovođenje Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti. To je trebalo da počne u januaru ove godine. Koliko sam upoznat, on još uvek nije započet, zato što su odnosi između ustanove i ministarstva po pitanju – ko i kako treba da raspolaže tim sredstvima, nedefinisani po želji ministarstva.
Postaviću i kao poslaničko pitanje, da mi se odgovori, zašto milion i po evra za trogodišnji projekat inače još nije dirnuto, nego čeka sa strane da se vi između sebe dogovorite – kako zaštititi i poboljšati položaj žena u društvu?
Član 14. kaže – strane koje potpisuju se obavezuju da preuzmu neophodne korake za uvođenje nastavnog materijala o pitanjima kao što su jednakost itd. Obavezujete se da uspostavite komunikaciju sa ministarstvom koje je odbilo projekat da svoje nastavnike obavesti o Zakonu protiv diskriminacije. Zakon protiv diskriminacije uopšte nije bio tema u nastavi na bilo kom nivou. Nastavnici naši ne prepoznaju diskriminaciju, ne znaju koja im zakonska rešenja stoje na raspolaganju, ne umeju da se bore protiv diskriminacije. Kako će se boriti protiv nasilja u porodici? Da li naši nastavnici su osposobljeni da prepoznaju među decom žrtve nasilja? Da li su stručne službe u školama, psiholozi i ostali, senzibilisani na ovu temu? Koliko ja znam, nisu, a vi se obavezujete da nešto u tom smislu preduzmete. To je ogroman posao za koji sasvim sigurno nećete imati podršku ministarstva, a još manje u samim školama, jer će se to shvatiti, nažalost, kao još jedno opterećenje, kao još jedna dodatna obaveza u i ovako teškom i komplikovanom nastavnom programu i planu, kako se kod nas sprovodi.
Uvođenje u obrazovanje teme nasilja kao takvog i teme nasilja unutar porodice je obaveza koju ste preuzeli i zbog toga mi je jako drago i to će biti monitorisano, uveravam vas, najkoncentrisanije što je moguće. Pratićemo šta se u tom smislu radi. Školski sistem, ovakav kakav je, to nije spreman da prihvati. To se vidi, između ostalog, i u načinu na koji se sprovodi inkluzija osoba sa invaliditetom i drugih manjinskih grupa. Dakle, to su problemi koje treba na jedan poseban način tretirati i drago mi je da vas ova konvencija na to obavezuje, kao što vas obavezuje da obučite stručnjake koji mogu biti u školi, ali mogu biti i, recimo, u pravosudnim organima. U našim pravosudnim organima, kada se pogledaju presude, vidi se da se u svim brakorazvodnim parnicama, da se pri registrovanju bilo koje imovine uopšte ne uzima u obzir da bi neka porodična imovina mogla biti registrovana i kao vlasništvo žene. Uvek je vlasnik muž, a to je, prema ovoj konvenciji, jedna vrsta finansijskog nasilja koje se vrši nad ženama. Ta vrsta osvešćenja i osposobljavanja žena, da prepoznaju to svoje pravo, može doći samo iz škole, iz obrazovnog sistema i iz drugih kampanja koje se vode u ovom društvu.
Pomenut je slučaj sada sa ovom devojčicom koja je dovedena iz Hrvatske, između ostalog i zato što njena majka nije imala nikakva sredstva prepisana na svoje ime, te nije mogla da izdržava to dete u Hrvatskoj, dok je tamo živela.
Naravno, pošto su obe konvencije često neprijatno konkretne, tu je i član 24. koji kaže – strane se obavezuju da preduzmu mere neophodne zakonom, kao i druge mere za uspostavljanje non-stop, 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, besplatne SOS telefonske linije koje pokrivaju celu zemlju itd.
Pre nekoliko meseci smo morali da intervenišemo prošle godine zbog zatvaranja sedam SOS telefona u Srbiji, pa je to u poslednjem trenutku sprečeno, zato što je, između ostalog, na računu te iste uprave za rodnu ravnopravnost bilo sredstava za to, ali niko se time nije bavio. U ovom trenutku, neposredno sam upoznat sa tim, SOS telefoni koje vode organizacije civilnog društva, ženske organizacije, su ponovo u istom problemu.
Vi se obavezujete da pomognete rad tih SOS telefona jer je to ne samo briga o žrtvama, nego i jedna vrsta prevencije, jer osposobljavate potencijalne žrtve kako da se na pravi način suprotstave nasilju koje im preti. Naravno, znam da to košta. Ono što me brine jeste činjenica da ste vi stavili ogradu na pitanje nadoknade žrtvama, zato što nema para. Ako nema para za nadoknade, neće biti ni za SOS telefone.

Hvala. Odlično.
Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović Plavšić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Nadam se da ću i ja zaslužiti vaše pohvale, predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo, dozvolićete mi, imajući u vidu da je danas sa nama ministar čija su nadležnost i socijalna pitanja, da podsetim da je danas 17. oktobar - Svetski dan borbe protiv siromaštva. Ovo je dan kada treba da se podsetimo na sve probleme siromaštva i sigurno da ga povežemo i sa ovom temo, jer i nasilje i briga o deci jesu sa njim povezani.
Vi, gospodine ministre, jako često u javnosti ostavljate utisak čoveka koji se dosledno i uspešno bori za prava penzionera. Pozvala bih vas da se sa istom odlučnošću borite i za prava siromašnih. Podsetila bih vas da su u ovoj zemlji, nažalost, najsiromašnija populacija deca, a ne penzioneri. Volela bih da vas čujem da malo glasnije govorite i u zaštitu njihovih interesa, pogotovo sada kada će njihovi roditelji biti još siromašniji, imajući u vidu da očekujemo poskupljenje osnovnih životnih namirnica.
Neću govoriti o ovim konvencijama sa aspekta tumačenja njihovih odredbi, niti ću ih prepričavati. Želim da čestitam svim kolegama koji su se danas uključili u raspravu. Ne smatram da je nasilje nad ženama žensko pitanje i ne želim da pohvaljujem koleginice koje su o tome govorile, to podrazumevam. Volela bih da vidim više muškaraca i volela bih, da budem iskrena, da vidim gospodina ministra koji sa nama razgovara o ovome i vodi polemiku ukoliko je potrebno. Volela bih, gospodine ministre, da, osim što ste pročitali tekst, učestvujete sa nama u ovoj raspravi i da nam pre svega kažete šta ćete vi uraditi da ove konvencije u Srbiji zaista budu na snazi. Šta ćete vi uraditi da se ove konvencije primenjuju u praksi? Možda biste za početak, ako biste me slušali, mogli da odgovorite na neko moje pitanje.
Pre svega, kada je hraniteljstvo u pitanju, verujem da vi imate podatke o tome koliko se dece nalazi u hraniteljskim porodicama, ali ono na šta želim da vam skrenem pažnju, jeste da je, po podacima koje sam ja našla u prošloj godini, među decom koja su u hraniteljskim porodicama bilo 112 studenata i šest studenata master i doktorskih studija. Po podacima koje su dali centri, osposobljeno za posao je 26 dece. Mislim, ministre, da je vaš posao da zajedno sa drugim ministarstvima, ne samo obezbedite da ova deca izađu iz hraniteljskih porodica, već da zaista omogućimo kao država da ova deca i nađu posao.
Šta je to 26 mladih ljudi koji su prošli težak životni put, završili svoje obrazovanje, osposobili se, kako kažete, za dalji život, a nisu u mogućnosti da nađu posao? Zar nije prioritet da im u tome pomognemo? Ja očekujem da budete aktivni na tom pitanju i da rešavajući ovako konkretne probleme, a ne pričajući samo o konvencijama, damo pravi doprinos poboljšanju položaja ove dece.
Ono na šta još ozbiljnije želim da vam skrenem pažnju, gospodine ministre, to je da je, po podacima iz 2012. godine, 27 dece koja se nalaze u hraniteljskim porodicama bilo izloženo zlostavljanju i nasilju. Znači, 27 dece, koja su izdvojena iz svojih porodica zbog toga što su zanemarena i zlostavljana, trpelo je nasilje dok su bili u hraniteljskim porodicama.
Dobro, možda ćete reći da to može da se desi. Ali, kako može da se desi, gospodine ministre, da je podneto samo četiri krivične prijave za ovih 27 dela? Oni su registrovani kao zlostavljanje, a podneto je samo četiri krivične prijave. To je direktna odgovornost ministarstva koje vodite i volela bih da mi date odgovor na to pitanje.
Kada govorimo o nasilju nad ženama, naravno da je to problem čitavog društva i URS će naravno podržati ovu konvenciju. Ona je dobra za našu zemlju. Zašto? Zato što je Srbija još uvek društvo koje je tolerantno na nasilje i, nažalost, tolerantno i na nasilje nad ženama. Svaka treća žena u Srbiji žrtva je fizičkog nasilja. Svaka druga žena žrtva je psihičkog nasilja. Svaka četvrta žena u Srbiji bar jednom je bila žrtva nasilja. Svakog trećeg dana novine u Srbiji objavljuju članke o zlostavljenim, pretučenim ili ubijenim ženama. Već je 38 žena ubijeno u Srbiji kao žrtve nasilja u porodici. Samo 16,5% slučajeva je prijavljeno policiji. U 25% slučajeva nasilje se ponavlja više od pet puta. U 18% slučajeva zlostavljeni su i drugi članovi porodice, naravno, najčešće deca. Zatim, 7,4% nasilnika koristi oružje ili oruđe kako bi nanelo teške telesne povrede ženama. U 74% slučajeva nasilnik je supružnik.
Dame i gospodo, u Srbiji još uvek 72% roditelja misli da je batina iz raja izašla i priznaje da tuče svoju decu. Svako dete u Srbiji bar jednom je bilo izloženo fizičkom nasilju. Zato je ova konvencija važna. Ali, zato je još važnije šta ćemo mi zaista uraditi da ovu konvenciju sprovedemo, pre svega u onom delu koji govori o prevenciji nasilja. Konvencija kaže da je naša država obavezna da promeni društvene i kulturne obrasce sa ciljem iskorenjivanja predrasuda, običaja i tradicija, koji se zasnivaju na ideji inferiornosti žena. Da li mi možemo to?
Šta ćete konkretno vi uraditi, gospodine ministre, da se ovi obrasci menjaju? Da li to znači da više nećemo svi stajati iza toga da treba štititi tradicionalne vrednosti u srpskim porodicama? Šta su to tradicionalne vrednosti u srpskim porodicama i šta je, na kraju krajeva, tradicionalna srpska porodica? Da li je možda vreme da menjamo i odredbu klasične porodice? Jer, porodica, priznaćete, već davno nije samo mama, tata i dete.
Šta ćemo učiniti da se kultura, običaji, religija, tradicija ili tzv. čast ne smatraju opravdanjem za nasilje nad ženama? Ogroman broj srednjoškolaca u jednoj anketi je rekao da je opravdano tući devojku ili ženu ako ona vara muškarca. Šta ćemo učiniti zaista da se to promeni? Da li ćemo i dalje negovati tradicionalne srpske obrasce?
U jednom istraživanju gospodina Žarka Trebješanina u jednom njegovom tekstu o tome šta su tradicionalni srpski obrasci, analizirajući usmenu i pisanu književnost srpsku, on kaže da se žene u tradicionalnoj srpskoj kulturi predstavljaju kao varljive, zle, brbljive, lukave, glupe. To je tradicionalno srpsko shvatanje o ženama. Evo nekih dokaza. Recimo, poslovice na koje često volimo da se pozovemo: „Na pseto zamahni, a devojku udari“, „Konja i ženu treba držati za ular“, „Ljudi kad buče, žene nek muče“, „Ženu i zmiju po glavi udri“, „Ko ženu ne bije, on čovek nije“. To su tradicionalni srpski obrasci i stereotipna shvatanja o ženama.
Jedino kada se žena pominje u pozitivnom kontekstu je ako je majka i domaćica. Danas još čujemo neke političare koji nam kažu da žene treba malo više da heklaju, a malo manje da rade neke druge stvari. To je ono što po ovoj konvenciji ćemo biti obavezni da menjamo da bismo prevenirali nasilje nad ženama, a ne samo da bismo svi govorili jednoglasno kako zaista u to verujemo.
Na kraju, dame i gospodo, samo jedan citat gospodina Nimilera, nemačkog intelektualca koji je rekao, napisao je jednu pesmu koja glasi ovako: „Kada su došli po komuniste, ćutao sam, kada su došli po Jevreje, ćutao sam, jer nisam Jevrejin, kada su došli po sindikalce, ćutao sam jer nisam sindikalac, kada su došli po katolike, ćutao sam, jer nisam katolik, kada su došli po mene više nije imalo ko da se pobuni.“ Dame i gospodo, nasilnici u Srbiji tuku žene, tuku pripadnike drugih nacionalnih grupa i doći će i po vas.

Reč ima narodni poslanik Bojana Božanić.