Mene nikad istina ne pogađa, ja pred istinom stojim i nemam nikakvih problema da se sa njom suočavam. Možete da priđete i da vidite da nisam mrtav hladan, vrlo sam živ i topao. A preko činjenica ne prelazim, već isključivo ostavljam posao da se njime bavi onaj ko je za bavljenje tim poslom nadležan.
Prema tome, da li se meni dopada što u Srbiji predmeti zastarevaju? Ne. Mislim da je to veoma loše. Mislim da je to, i trudim se da budem maksimalno objektivan, za razliku od promena raspoloženja nekih koji mogu da budu jedno vreme „objektivni“ a neko vreme ne, da je to hronični problem srpskog pravosuđa. Vi navodite dva slučaja, gde je reč o nekim malo zvučnijim imenima. Koliko li je predmeta koji zastarevaju a u kojima su zainteresovani malobrojni obični građani, a za koje mi ne znamo?
Da li je to dobro? To nije dobro. Ja mislim da to treba da se otklanja, ali da to ne sme da otklanja ni Narodna skupština, ni Ministarstvo pravde i državne uprave, ni Vlada Republike Srbije, već srpsko pravosuđe. Srpsko pravosuđe poslednjih nekoliko godina i u narednih nekoliko godina dobijaće budžetska ovlašćenja. To je dobro. Kad sam juče pričao o nezavisnosti, s jedne, i odgovornosti, s druge strane, dobiće svoj budžet pa će iz tog budžeta plaćati brljotine svoga rada ili nerada i ovakve stvari. Verujem da se u tome značajna većina nas, pogotovo pravnika, pogotovo onih koji se bave pravosuđem, i slaže.
U tom slučaju će se mnogo više voditi računa kako se postupa, da li se ročišta zakazuju na 12 meseci ili se zakazuju, ako ima prostora, mnogo češće, da li se presude donose u razumnom roku, da li se po odlukama koje su donete po pravnom leku postupa adekvatno, da li se odluke po pravnom leku donose utemeljeno a ne ofrlje, da li se pritvori određuju i kako se određuju, itd. Kažete – nemojte da ja pričam o tome. A zašto ja da ne pričam o tome kada sam kao ministar nadležan za pravosuđe nasledio hiljade i hiljade zahteva za naknadu štete lica neosnovano lišenih slobode, za preko 120 hiljada dana neosnovano provedenih u pritvoru, u periodu pre nego što sam stupio na funkciju ministra pravde i državne uprave?
Mnogi od nas smo kritikovali, dakle, i sam sam bio neko ko je kritikovao važeći Zakonik o krivičnom postupku, u čijoj izradi nisam učestvovao, u čijem donošenju nisam učestvovao, ali je država preuzela obavezu da počne sa primenom toga zakonika. Moje je mišljenje da tu postoji jedna, u moru loših, od dobrih strana, a to je što ćemo prvi put imati i mnogo više i mnogo bolje definisanu odgovornost za rad tužilaca, koji će i te kako voditi računa šta će optuživati a šta neće optuživati. Jer, za ono što optuže, u slučaju pada optužnice pred sudom, donošenja oslobađajuće presude, odgovaraće budžet tužilaštva a ne više budžet suda. Pa ako neće moći da plate, onda neće moći ni da primaju plate.
Veliki problem našeg pravosuđa, i o tome otvoreno moram da govorim, jeste činjenica da je to jedan neodrživ sistem, da je to sistem u kome se dugi, dugi niz godina samo uzima i to što se uzima ne vodi se računa kako se uzima. Juče su na jedan pogrešan način protumačene moje reči kada sam govorio o platama sudija. Ja se nikako ne zalažem da te plate budu manje, ja sam čak neko ko misli da one u svakom trenutku kada se stekne mogućnost treba da budu i veće, ali da svaki nosilac pravosudne funkcije mora da bude svestan koliko je u Srbiji teško zaraditi taj novac. Ko to najbolje zna? Najbolje zna privatnik. I svako onaj ko se privatno bavio nekim poslom zna koliko je teško zaraditi i 30 i 40, a kamoli 100 ili 120 hiljada dinara. To ljudi najbolje znaju.
Građane zaboli kada dođu u bilo koji državni organ, ili u sud, kada mu se pred nosem zatvore vrata, kada mu se spusti šalter, kada ga neko kao građanina ne ceni, a on je onaj koji plaća budžet, a iz tog budžeta se isplaćuju plate, svakome onome ko radi u uslužnim delatnostima, kojoj god grani vlasti da te uslužne delatnosti pripadaju.
Malo pre je bila izneta jasnija konstatacija, koju opet nisam razumeo, da su u prethodnom periodu doneta merila za ocenu rada. Znate, to što u zakonu piše, a o čemu ste vi govorili, bez donošenja pravilnika od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca je apsolutno nesprovodivo.
Ta dva organa su imala, ako se ne varam rok od šest meseci da donesu te akte, dakle polovinom 2010. godine. Oni to nisu doneli, kao ni mnoge druge. Onda je Narodna skupština pritrčala u pomoć sudskoj vlasti kada je donela Zakon kojim je omogućila izbor sudija i zamenika tužilaca koji su izabrani na tri godine, na stalnu funkciju. Dakle, da nije narodnih poslanika bilo, da nije bilo Narodne skupštine, Srbija bi ostala prvo bez svih sudija prekršajnih sudova, a tek o sudovima redovne nadležnosti da ne pričam koliki je to broj. Dakle, dogodilo bi se nešto što bi stvorilo ogroman, možda neispravljiv sistemski problem. Zašto? Zato što Visoki savet i Državno veće nisu radili svoj posao.
Onda se postavlja osnovno pitanje, sada se dotičem nečega o čemu ste malopre govorili, da li je to moguće da u Srbiji neko ne može da odgovara zato što nije radio svoj posao? Zakoni kažu da jeste, što znači da su zakoni u tom delu loši. Onaj ko nije radio svoj posao, ili ga je radio ali na jedan veoma loš način, mora da snosi odgovornost. Znate, nemaju nosioci javnih funkcija visoke plate zato što su bogom darovani za ta mesta, već zato što vuku jednu izuzetnu odgovornost zbog funkcija na kojima se nalaze, i zbog mogućnosti povlačenja poteza koji im pravni sistem daje u nadležnost.
Daću vam jedan slučaj, mislim da će biti interesantno svima, građanima naročito. Pre nešto više, pa ne nešto više, ali pre možemo reći 10 godina, u Vladu Republike Srbije izabran je na funkciju jednog važnog resora jedan ministar koji je ušavši u svoje ministarstvo, mimo svih važećih propisa koji regulišu status državnih službenika, zaposlenih lica, u svom ministarstvu sproveo nešto što se kolokvijalno naziva „čistka“. Otpustio je preko 350 ljudi. Potpuno suprotno zakonu. Dakle, pre nešto malo manje od 10 godina. Ljudi koji su otpušteni presavili su tabak tužili državu. Odjednom se našlo 350 sporova pred sudovima.
Naredni ministar koji je došao da rukovodi tim resorom video je u evidenciji svoga ministarstva dok su se još i vodile evidencije, sada ih uspostavljamo, dakle evidencije sporova u kojima je ministarstvo jedna od strana, video da ima 350 sporova. Pitao je svoju službu za opšte i pravne poslove, imao, pretpostavljam sastanak sa zamenikom pravobranioca, i rekli su mu da je potpuno izvesno da će država izgubiti svih 350 sporova, zato što je ministar samo svojom pukom političkom voljom otpuštao ljude.
Šta se dešava posle toga? Taj ministar koji je video da će se to dogoditi, koristeći svoje veze i vezice u pravosuđu, uspeo je da godinama prolongira donošenje pravnosnažnih sudskih presuda u tim sporovima. I kako se to već, desi u trenucima smena Vlade, posle izbora, sudije u tih 350 sporova donesu jednobrazne odluke.
Sada imate situaciju da jedno ministarstvo u kome je popunjena sistematizacija, u kojem nemate slobodnih mesta, gde nemate finansijskih sredstava da plaćate 350 ljudi više, imate presude na osnovu kojih morate 350 ljudi da vratite na posao. I ne samo da ih vratite, već da im nadoknadite neisplaćene zarade za čitav taj prethodni period.
Postavljam jedno pitanje, i postavi ga svako od građana, verovatno kada čuje ovu priču. Ko će to da plati? Ministar koji je sada na čelu tog resora, imao je jedan razgovor samnom, savetovao sam mu da tuži onoga ko je donosio takva nezakonita rešenja, i da traži naknadu štete. Zato što ministarska funkcija ne nosi samo vlast, već nosi i odgovornost.
Ne verujem da će se u Srbiji naći neko ko će da kaže da ako neko pričini štetu svestan da nešto čini protiv zakona, tu štetu ne treba da nadoknadi. Mislim, da je to sasvim ispravan pristup. U suprotnom, svako može da radi šta hoće. Nisam dao primer jednog ministarstva gde se to desilo pre 13. godina. Svega i svačega imate, svakakvih primera.
Još jednom ću da skrenem pažnju, ne, nikako ne doživljavam i ne prihvatam lagodno informacije da je neki predmet zastareo, ali ću se obratiti nadležnom, a nadležni su disciplinski organi Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca, koji treba da provere zašto je do toga došlo.
Da li ja mogu tu nešto da utičem, mogu u doziranoj jednoj meri zato što sam po funkciji član ta dva organa. I mogu da postavim ta pitanja, i takva pitanja postavljam, i koristim tu svoju funkciju Ustavom i zakonom na predviđen način, jer sam uveren u činjenicu da su članstva po funkciji predsednika skupštinskog odbora i ministra nadležnog za pravosuđe u ova dva, upravo onaj glas građana koji treba da se čuje tamo gde je pretežno prisutan glas struke.
To je razlog što i većinu osnovanih pritužbi tražim da rešavaju ti organi i zašto mislim da ih treba i stručno i kadrovski i materijalno i tehnički osposobiti da se time bave na zadovoljavajući način i sa odgovarajućim zaradama kada smo o onome juče pričali. Zato smo tu da podržimo i verujem da ćemo to podržati svi mi koji se zalažemo za istinski nezavisno pravosuđe. Izvinjavam se što samo oduzeo ovoliko vremena, ali mislim da sam se dotakao ovih stvari o kojima ste rekli. Naročito, ovoga što ste rekli o merilima i da vreme nije potrošeno. Zahvaljujem.
