Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, mnogo je diskusije bilo danas oko Predloga zakona o robnim rezervama, možda je i neka teška reč rečena. Potpuno se slažem sa kolegama narodnim poslanicima koji tvrde da je ovu zakonsku materiju trebalo još ranije staviti u proceduru i rad robnih rezervi regulisati zakonom koji je dorastao situaciji u kojoj se danas država nalazi.
Možda nekome ovo danas neće da se svidi, ali moram da kažem da mi u proteklom periodu nismo ni imali robne rezerve zato što po definiciji robnih rezervi one služe kada dođe do elementarnih nepogoda, ratne opasnosti i velikih poremećaja na tržištu. Baš me interesuje kad su to naše robne rezerve u poslednjih 15-ak godina intervenisale kada dođe do velikih poremećaja na tržištu.
Pogotovo kada su u pitanju poljoprivredni proizvodi koji su strateški. O energentima ne bih želeo da pričam zato što je stvar nadležnih ministarstva i tu možda i postoji neke tržišne utakmice ali nije vezana za druge delatnosti ali životne namirnice i te kako jesu.
Mi smo nedavno imali, recimo, blokade puteva zbog otkupne cene suncokreta. Potrajale su dugo i želja je ove Vlade, nadležnog ministra da sve se upodobi liberalnim uslovima na tržištu. Sada, postavljam jedno drugo pitanje – imamo li mi te liberalne uslove na tržištu? Ili imamo kartelsko monopolska udruženja koja regulišu sve što se dešava u Srbiji. Mogu da kažem da imamo ovo drugo.
Znamo svi kada je elementarna nepogoda, znamo svi kada je ratno stanje, ali ne može niko da me ubedi da razlika u ceni žive stoke u februaru i oktobru bude 40% i da to nije ozbiljan poremećaj na tržištu, a bude tako. Niko ne može da me ubedi da ozbiljan poremećaj na tržištu nije kada je razlika u otkupnoj ceni pšenice u julu ili u decembru, januaru po 40% veća. Razlika. Ko na tome zarađuje? Karteli. Zašto? Pa nemamo tržišnu utakmicu. Nemamo ko će da se bori da otkupi poljoprivredni proizvod ili nešto drugo, nego imamo jednu masu, najviše mangupa koji na ovome zarađuju novac.
Da stvar bude još gora, do sada sa robnim rezervama i njihovim zalihama se trgovalo da bi se kasnije ta ista roba zamenila kada su uslovi na tržištu bili povoljniji za onoga ko otkupljuje poljoprivredni proizvod. Zato smo imali taj čuveni manjak u robnim rezervama koji se pojavio. Ne verujem da su oni baš hteli da pokradu, bilo bi to očigledno, ali da su hteli mnogo para da zarade, sa parama koji obezbeđuju građani Srbije, to je činjenica. I to ne može niko da porekne. Tu su naše robne rezerve dokazale da u postojećoj zakonskoj regulativi nisu dorasle trenutnoj situaciji na tržištu.
Ako se već zalažemo za liberalni kapitalizam i tržište, voleo bih da mi neko pokaže nekog ekonomskog eksperta ili stručnjaka kako on planira dugoročno da pravi razvoj svog preduzeća kada ima oscilaciju u tržištu od 40% u nabavci sirovine. Možda bi to i mogao da isplanira ali još nije dovoljno pametan da proceni hoće li imati dovoljno sirovine zbog takvih uslova na tržištu.
Srbija je poljoprivredna zemlja i cela Vlada treba da se organizuje na taj način da stvori normalne uslove za razvoj poljoprivrede, a uslovi su bili ovakvi da je poljoprivredni proizvođač gubio. Baziraću se najviše na stočarstvu jer to je najviši oblik poljoprivredne proizvodnje, a mesna industrija je najviši oblik poljoprivredno-prehrambene industrije. Imali smo situaciju da je poljoprivredni proizvođač, farmer, gubio januara, februara, marta, aprila, maja meseca, često juna, zato što nije mogao da pokrije troškove proizvodnje ili uzgoja zato što su u tom trenutku sirovine bile skupe, a njegova stoka jeftina. Potrošač je gubio u avgustu, septembru, oktobru, novembru – zato što je meso bilo skupo. Ko je zarađivao? Kako se štitio standard građana? To su problemi zašto danas imamo poljoprivrednu proizvodnju, barem kada je stočarstvo u pitanju, na nivou iz 1912, 1913. ili 1914. godine.
Hoćemo li da pričamo o tome kako je uklonjena konkurencija koja je trebalo da učestvuje u tom liberalnom tržištu? Preko zakonskih regulativa, gde su zakoni bili selektivno primenjivani, pogotovo 2008, 2009. i 2010. godine. Čini mi se da je tada neki direktor Uprave za veterinu bio gospodin Mićević, bivši kolega, koji je zatvarao samo klanice koje nisu u nekom sistemu, a koje su zapošljavale po 400 ljudi.
Mi iz SNS smatramo da će se ovim zakonom neka loša praksa prekinuti, kao i neki loši podzakonski akti da prestanu da postoje, da neko prestane da zarađuje na robnim rezervama. Jer, samo stabilizacija na tržištu može da bude dovoljan motiv robnim rezervama da im ne treba ni dinar iz budžeta da sačuvaju privredu, da sačuvaju životni standard građana i stvore stabilne uslove na tržištu da može da se razvija privreda i da to državu ne košta ni dinara, čak šta-više, da malo zaradi. To je neko naše viđenje kako treba upravljati robnim rezervama.
Smatramo da ovaj zakon daje te mogućnosti, za razliku od prethodnih i zato ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.