Reč  ima ministar Ljajić. Izvolite.

Zaista ne znam kolika će cena biti ulja u maloprodaji, ali treba sagledati i jednu i drugu činjenicu. Prošle godine cena je bila 460 do 480 evra po toni. Ove godine je to palo na 300, 330 evra i manje, čak i manje.
Svako mora da snosi rizik neke svoje proizvodnje bilo da je to u pitanju suncokret, jabuke, maline. Moramo konačno da navikavamo ljude, nema ništa što je sigurno, nema ništa što je obezbeđeno. Cene se formiraju na tržištu. Prošle godine je bila idealna cena za proizvođače. Idealna cena i ljudi su zaradili. Ove godine su uzeli u zakup, računajući da će cena biti slična ovoj, velike količine zemlje po skupljim cenama nego inače i ta cena, koju imamo ove godine, pokazuje se neisplativom za njih.
Mi ne možemo da naredimo, bilo bi logično ovo što vi kažete, da cena bude ispod 100 dinara litra ulja. Oni su u razgovorima koje smo imali sa njima, govorili da će tako i biti. Tačno je i gledali smo u velikim maloprodajnim objektima, ta cena je malo manja od one koja je bila prošle godine, iako je cena suncokreta bila značajno veća. Logika kaže da bi cena trebalo da bude najviše 99 dinara. Nisam video da je litar ulja 99 dinara. Nigde nisam video. Ono ulje koje je bilo 139 dinara prošle godine, po ovoj ceni suncokreta od 460 evra po toni. Ali, država ne može da utiče na te cene.
Mi imamo šest velikih proizvođača ulja. Da li je to malo ili mnogo, verovatno bi bilo bolje da ima mnogo više, ali je to u ovom trenutku realnost. Opet, nije naše da li postoji monopol ili ne. Postoji Komisija za zaštitu konkurencije koja će to da kaže, ali se slažem u potpunosti, da bi po ovoj ceni suncokreta koju smo imali ove godine, cena litra ulja trebala da bude značajno manja nego što je sad, ali smo nemoćni da tu bilo šta uradimo. Ne možemo da naredimo bilo kome i da kažemo – spusti cenu ulja, jer si kupio suncokret po 280, 240 evra po toni.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

  Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, poštovane kolege poslanici, današnji set zakona sastoji se, praktično, od Zakona o robnim rezervama, ali i o jednom zakonu o kome možda danas manje govorimo, Zakon o hemijskom oružju i dva sporazuma. Svaki od ovih zakonskih predloga je, u stvari, u svojoj oblasti jako važan.
Nadovezaću se na moje prethodne govornike da mi Zakon o robnim rezervama nismo imali od 1992. godine, ali očito nije postojala politička volja ranijih vlada da takav zakon donese. Uopšte, ne postavljamo pitanje zašto to do sada nije urađeno, a treba postaviti pitanje, jer očito je nekima odgovaralo da se ne uredi ova oblast, pogotovo po pitanju poljoprivrednih proizvoda. Očito ni jedna vlada nije dovoljno smogla snage, dok nije došla ova Vlada koja je dala ovaj predlog objedinjen, zajednički, kao Ministarstvo trgovine i Ministarstvo energetike i zaštite životne sredine.
Zašto ovo govorim? Zato što, pre svega, sve poslaničke grupe treba da podrže ovaj zakonski predlog, s jedne strane. S druge strane, nadovezaću se na diskusiju u poljoprivrednim proizvodima.
Mi smo prošle godine imali jednu elementarnu nepogodu koja je u ranijoj klasifikaciji imala vanredne situacije, a to je suša. Tada kada dolazi do takvih situacija, Vlada kao organ koji vrši izvršne aktivnosti mora da donosi određene odluke. U tom trenutku ona je smatrala za shodno da određene strateške proizvode ne treba više izvoziti.
Naravno da određeni dobavljači, pogotovo iz zemalja EU koji su navikli na naše srpsko tržište, u trenutku su to shvatili kao prekid jedne privredne saradnje. Teško je vratiti se na ta tržišta, ali u tom trenutku to je bila jedina realna odluka, iz prostog razloga što smo imali konsolidaciju finansija koja nije imala mogućnosti da interveniše na tržištu. Ako želimo tržišnu ekonomiju i ako želimo da se odgovorno ponašamo kao država prema svojim građanima, onda kod takvih vanrednih situacija moramo i odgovorno da donosimo odluke u smislu strateških proizvoda.
Ovaj zakon o robnim rezervama, o kome prvo razgovaramo, obuhvata ne samo energente, o tome ćemo posebno govoriti pošto sada prvi put imamo naftu i naftne rezerve, nego obuhvata poljoprivredne proizvode, obuhvata proizvode koji se odnose i na farmaceutsku industriju, na lekove, od kojih praktično živi dosta neproizvodnog sektora u Srbiji, kao što je zdravstvo, obrazovanje i kao takvi sektori jednostavno ne mogu da funkcionišu bez ovakvih strateških proizvoda.
Zašto govorimo sada o slučaju koji prvi put imamo, snabdevanje i uređenje oblasti robnih rezervi kod vanrednih situacija, kod određenih elementarnih nepogoda? Zato što to sada možemo da vežemo usko sa terminima klimatskih promena koje, kao što vidite, su sve češće i sve nepredvidivije.
U tom sektoru praktično, robne rezerve predstavljaju ne samo instrument ne samo ekonomske stabilnosti nego jedan dobar segment kreiranja suštinski budžeta Republike Srbije koji na kraju moramo da planiramo. Vrlo teško je onda u datim trenucima prekomponovati budžet tako da on bude održiv. Zbog toga je jako važno što je u ova oblast najzad napravljen taj prvi pokušaj da se ona uradi na krajnje odgovoran način.
Ono što treba pozdraviti to je ta transparentnost koju mislim da po prvi put imamo. Sve ovo što smo čuli: neadekvatno raspolaganje robnim rezervama, bogaćenje pojedinaca, pojedinih grupa interesnih koje smo imali u prošlosti, sada na neki način pokušavamo da smanjimo na najmanju moguću meru, odnosno da totalno pokušamo da izbacimo kao moguće termine i načine poslovanja u Srbiji.
Ono što je važno, a to je da direkcija po prvi put treba i da propisuje određeni deo zaštite podataka. Mi smo na odboru u čijoj je nadležnosti praktično ovaj zakon, imali mišljenje jednog Odbora za evropske integracije, da članom 7. i članom 12. na osnovu mišljenja Nacionalne agencije za zaštitu podataka Direkcija za robne rezerve treba na neki način, da ipak neke određene informacije koje su od javnog značaja, a koje jednostavno predstavljaju na neki način strateške odluke ove zemlje, a to je pitanje robnih rezervi, mora da se na neki način pojača u ovom zakonsku rešenju. Tako da ćemo verovatno imati kao amandmane odbora na član 7. i član 12.
Mislim da smo malo u razgovoru sa Ministarstvom trgovine i našli tu saglasnost. Tako da mislimo da oko toga neće biti nikakvih problema.
Prvi put, praktično sada u ovom zakonskom rešenju imamo naftu i naftne derivate, kao jedan oblik robnih rezervi na koji je dat poseban akcenat kroz ovaj zakon. Na kraju krajeva, mi smatramo, iz SNS da je to dobro.
Zašto? Zato što sada po prvi put ovim zakonom imate nadležnost svakog ministarstva za svaku oblast koju radi. Do sada praktično Direkcija za robne rezerve je lutala u svojim nadležnostima. Samim tim kada imate jedan jak državni organ koji odgovara Vladi Srbije, a ne kontrolisan, normalno da po prirodi stvari tu uvek možete da dođete u određenu vrstu aktivnosti privrednih subjekata, pa i same Direkcije koja nije kontrolisana a koja ima koristi, pravne vakume za svoje poslovanje. Ovaj put toga nema. Imamo čitav niz ministarstava koji kontrolišu rad robnih rezervi.
Ono što je dobro jeste da Ministarstvo energetike znači ide u susret evropskim direktivama. Ide u susret praktično onom delu odluka Energetske zajednice u kojoj Srbija ove godine predsedava, na čelu sa našim ministrom. Ono što je važno da je samim tim naše obaveze koje će naravno tek proisteći 2023. godine, smo sada pokazali da imamo nameru da definišemo. Mi možda za sada nemamo definisane robne rezerve ali ne treba zaboraviti da jedna četvrtina kompletno korišćenje energenata se oslanja na naftu i nafte derivate u Srbiji i sada praktično pravljenjem tog novog plana ovo ministarstvo pravi jedan put kako će to izgledati u budućnosti.
Treba pozdraviti čak i to što se uvodi određena vrsta male naknade, jer ta naknada praktično treba da definiše i određene razvojne tehnologije koje će se pojaviti u skladištenju naftom. Na kraju krajeva, to je jedan put ka otvaranju ovog trećeg paketa, praktično svih direktiva i obaveza koje Srbija će morati da poštuje kada se otvore pregovori sa EU.
Ono što je još važno na kraju reći, to je da uopšte zakon o kome razgovaramo, a gde je nafta kao jedan od glavnih fokusa, je praktično ideja Evropske unije, potiče još od naftne zajednice 1973. godine, 2006. godine Srbija se obavezala i potpisala Sporazuma, a od 2008. godine je praktično počela da se bavi primenom ovih direktiva.
Ovaj deo zakona praktično obuhvata direktivu 119 iz 2009. godine i time u stvari pokazujemo zaista naše suštinsko opredeljenje da idemo ka ostvarenju svega onoga što podrazumeva pristupanje, odnosno pridruživanje toj velikoj zajednici. Naravno da u tom pridruživanju i u tom putu mnoge odluke će biti teške, kao na primer da onoga trenutka kada formirate svoje količine rezervi nafte morate da prijavite Evropskoj uniji, ali polako sa tim uvođenjem u red, na kraju krajeva mi imamo svoje obaveze, ali imaćemo sigurno i prava, a to je da će se sigurno otvoriti određeni fondovi sa kojih ćemo moći da crpimo kao država, da izgradimo nova skladišta, koja na kraju krajeva će biti u svojini države Srbije. To je jedan od načina u kojima praktično taj vid investiranja u samu državu, u samu svojinu, u same te resurse, na neki način povećava sam kapital zemlje.
To je ona rasprava kada smo pričali o popisu državne imovine, zbog čega je bilo dobro odložiti za godinu dana, zbog toga što mnoge stvari su u toku i neko investiranje u toku, i što nisu upisane u imovinu. Zbog toga, na kraju krajeva, ovaj zakon o robnim rezervama je jako važan, pogotovo zbog naše težnje da pristupimo Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao jednoj od međunarodnih organizacija, koja jedino Srbija i Bosna i Hercegovina nisu postale članovi, čak i Rusija posle 18 godina je postala članica ove međunarodne organizacije.
Regulativa kojom treba urediti ceo ovaj sektor, treba da bude podržana od svih poslaničkih grupa, zakon koji je u ovom paketu, a koji se odnosi na hemijsko oružje pokazuje da je Srbija još 2000. godine praktično ratifikovala i potvrdila ovu konvenciju.
Srbija je jako mala zemlja da bi se bavila i SFRJ tadašnja, iako je bila mnogo veća nije se bavila proizvodnjom ovog hemijskog oružja i na neki način je uvek bila ta koja se borila kroz određenu političku neutralnost i da se uvek treba rešiti ovog vida oružja, ali samim tim Srbija kao mala zemlja je uspostavila određene obaveze koje je potpisivanjem ove konvencije preuzela, samim tim treba podzakonske akte uskladiti i doneti, što naravno otvara dosta prostora samoj struci da da ta rešenja i te predloge i to je dobro, jer je mnogo toga dato, prenešeno sa političkog na taj ekspertski nivo i na kraju treba reći i pohvaliti ovaj zakon, zato što nema novih troškova. Znači, imamo pojednostavljeno izveštavanje i nemamo upotrebu nekih većih državnih resursa da bi ovaj zakon uveli.
Ova dva sporazuma koja su u današnjem setu predloženi u načelnoj raspravi je Sporazum sa Kanadom, odnosno njihovom državnom korporacijom koja se bavi strateškom i ekonomskom saradnjom.
Prvo bih o tom sporazumu nešto rekla, s obzirom da je naš Odbor imao prilike da se sastane sa članovima Senata Kanade, koji su uvek vrlo bili zainteresovani sa time kako se sprovode određeni projekti i ono za što je dobro što je ovaj sporazum najzad donesen.
Zato što je dosta kanadskih firmi postojalo na ovom tržištu sa nekim svojim projektima. Ovim sporazumom su se ti projekti nekako, kako kaže predlagač ukrovili, odnosno stavili su se pod jednu kapu. Uvek je bilo pitanje, ne samo senatora, nego i ambasadora, zbog čega to sada ide sporo, zbog čega nema otprilike nekih bržih aktivnosti u toj privrednoj saradnji, pa upravo zbog toga, što ovakvi sporazumi mora da prođu određene organe, pre svega Vladu Srbije, da prođu parlament Srbije i kroz taj strateški sporazum, onda oni mogu da funkcionišu.
Znači, može da funkcioniše i deo dokumentacije koji se odnosi i na Bistricu, na određene projekte, zatim na određene studije izvodljivosti koje se takođe odnose na mini hidroelektrane, ali onaj deo za koji su oni vrlo zainteresovani, to je oblast rudarstva i onaj deo koji se odnosi na samu poljoprivredu.
Znači, ovaj sporazum nije isključivo samo energetika, nego obuhvata i deo projekata koji su iz ove dve oblasti. Naravno da ga treba podržati, jer sve što daje mogućnost da otvara investicioni ambijent u Srbiji, naravno da sve poslaničke grupe bi to trebale da podrže.
Na kraju, imamo aneks ugovora koji se odnosi na Sporazum sa Narodnom Republikom Kinom, koji se odnosi na ifrastrukturu, ali treba reći da taj aneks nije samo infrastruktura, znači, nisu samo mostovi, već predstavlja i mogućnost razvijanja putne mreže, ali i onaj deo za koji su oni jako zainteresovani, a to je taj deo energetike, ali poseban deo koji se odnosi na zaštitu životne sredine. Znači, na pronalaženje novih tehnoloških rešenja.
E sada, kod nas na Odboru, imali smo jednu debatu, stalno se postavlja pitanje, ne samo Sporazuma sa Kinom, nego i IBRD, kako mogu domaće firme da uzmu učešće ili da pobede na tim tenderima koje raspisuju praktično strani investitori, kroz određene banke i onaj deo koji je dobar u ovom delu aneksa, to je da će sigurno kroz ovaj sektor infrastrukture, i kroz sporazum Srbije i Narodne Republike Kine, Srbija imati veću sigurnost i mogućnost, i kompanije, da budu izvođači. Obično kada se postavi visoka lestvica konkursnih zahteva, tu lestvicu naši izvođači radova u oblasti infrastrukture ili oblasti termoenergetike, ne mogu baš da postignu i zbog toga smo mi stalno u tom nekom sektoru podizvođača.
Ovaj deo sporazuma i deo aneksa treba podržati upravo iz ovog razloga, što imamo šansu da možda kroz naše neke domaće izvođače radova, dobijemo poslove, što možemo da zaposlimo veći broj radnika samim tim i što samim tim poboljšavamo ambijent, taj investicioni, kao i kod prethodnog sporazuma.
Nadam se da smo, što se tiče ovih zakonskih predloga sve obuhvatili, ali ono što treba na kraju poentirati, da je ova vlada shvatila potpunu odgovornost svoju prema građanima Srbije, predlažući ovakve zakone i uređivanjem jedne, totalno neuređene oblasti koja je izazivala puno štete, pre svega državi i građanima Srbije, a onda svima nama pojedinačno, jer taj sistem vrednosti koji je vladao na tržištu, pa i u oblasti robnih rezervi je pokazivao da ne moraju građani Srbije da razmišljaju, ni o svojoj državi, kao ni što država neće da razmišlja o njima.
Takav princip praktično sa konstituisanjem nove Vlade od 2012. godine je prestao i ovaj set zakona je jedan u nizu od takvih koji je pokazao zbog čega ova Vlada će imati i ima uspeha u svom mandatu.
Zbog toga će SNS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Nadamo se da će i ostale poslaničke grupe se pridružiti tome.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč?(Ne)
Prelazimo na listu prijavljenih narodnih poslanika. Prva je, narodni poslanik Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, poštovani predsedavajući, fokusiraću svoju pažnju samo na Predlog zakona o robnim rezervama jer je punih 20 godina prošlo od kako je donet zakon koji je sada na snazi i koji uređuje materiju robnih rezervi. U međuvremenu su se okolnosti u svakom pogledu političkom, ekonomskom, društvenom, međunarodnom do te mere promenile da je apsolutno logično namera predlagača da se donese novi zakon koji uređuje ovu izuzetno važnu oblast i uskladi ga sa novonastalim okolnostima u kojima živimo.
Odredbama u Predlogu novog zakona u članu 1. do 4. vrlo precizno se između ostalog definišu ciljevi i osnovna svrha postojanja robnih rezervi. Dakle, uslovi za obrazovanje, finansiranje i korišćenje, potom, načela, poslovanja, načela i upravljanja robnim rezervama, okolnosti, odnosno situacije u kojima se one aktiviraju kao i od kojih se to roba po prirodi stvari formiraju robne rezerve.
Posebno je u članu 3. stav 2. definisan izraz „snabdevenost“ i to kao snabdevenost stanovništva poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima, lekovima i medicinskim sredstvima i proizvodima koji su neophodni za život ljudi i zdravlje životinja, kao i strateškim sirovinama i materijalima za reprodukciju od posebnog značaja i od strateško interesa za Republiku Srbiju u čemu vidimo dodatnu sigurnost za građane Republike Srbije.
Što se Direkcije za robne rezerve tiče odredba člana 6. ustanovljava njenu obavezu da preduzme sve potrebne mere u cilju blagovremenog sprečavanja nastanka materijalne štete na robi koja čini robne rezerve, a odredba člana 7. predviđa da Direkcija posluje robnim rezervama na transparentan način, osim u zakonom predviđenim izuzetnim situacijama.
Nabavka robe za robne rezerve vrši se u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast javnih nabavki, što je svakako dobro rešenje, osim u slučaju kada se vrši otkup tržišnih viškova od poljoprivrednih proizvođača ili kada bi primena postupka i javne nabavke dovela do otkrivanja informacija od posebnog značaja ili strateškog interesa za Republiku Srbiju.
U istom smislu i odredba član 13. da se prodaja roba iz robnih rezervi vrši putem javnog oglasa i javnim nadmetanjem, čime se implementira proklamovano načelo tržišnog poslovanja, odnosno naglašava jednak pravni položaj svih učesnika na tržištu, dodaje dodatnu sigurnost na tržišnom poslovanju u Republici Srbiji.
Član 15. do 31. uređuju bitnu novinu koju ovaj Predlog zakona sadrži. Naime, ovim zakonskim odredbama uređuje se tzv. obavezne rezerve nafte i naftnih derivata. Obavezne rezerve nafte se ustanovljavaju radi očuvanja energetske stabilnosti zemlje u vanrednim situacijama. Njihovo formiranje predstavlja direktno posledicu međunarodne obaveze koje je Republika Srbija prethodno preuzela, i ovaj detalj dokazuje da je ova Vlada apsolutno posvećena održavanju međunarodno pravnog kontinuiteta i poštovanju svih prihvaćenih obaveza iz prethodnog perioda što je odlika ozbiljnih država.
Naime, na sastancima Saveta ministara održanih 2008. godine, odnosno 2012. godine, doneta je odluka da se najkasnije u narednih 10 godina uspostavi sistem obaveznih rezervi nafte, a u skladu sa direktivom Evropske zajednice kojom se nameće obaveza zemljama članicama da u svakom trenutku drže minimalne rezerve nafte, odnosno njenih derivata. U tom smislu i odredba član 17. definišu dugoročni program postepenog formiranja i održavanja obaveznih rezervi za period od 10 kalendarskih godina.
Kada pominjem rokove, moram da kažem da smatram da je dobro rešenje u članu 18. stav 5. gde se propisuje obaveza da se godišnji program obaveznih rezervi donese najkasnije u roku od pet dana, od dana donošenja republičkog budžeta.
Član 19. taksativno navodi sve poslove koje treba da obavlja nadležni organ, a to je Ministarstvo energetike u kome se tim povodom formira posebna organizaciona celina.
Odredba člana 20. sa druge strane definiše poslove koji su u nadležnosti Direkcije za robne rezerve, a u vezi obaveznih rezervi, bitno je da se i na ovom mestu naglašava obaveznost poštovanja propisa koji uređuju oblast javnih nabavki, posebno kada je u pitanju kupovina nafte i njenih derivata, kao i obezbeđivanje nedostajućeg prostora za skladištenje.
Član 22. definiše naknadu za formiranje obaveznih rezervi naftnih derivata nafte, subjekti koji su prema ovom zakonu obavezni da plaćaju svu ovu naknadu su energetski subjekti koji obavljaju energetsku delatnost proizvodnje derivata nafte, trgovine naftom, derivatima nafte, bio-gorivima i komprimovanim prirodnim gasom,imaju licencu za obavljanje ovih energetskih delatnosti.
Smatram da je izuzetno važna odredba u članu 23. koja precizira da je skladištar energetski subjekt koji koristi skladišta u javnoj svojini, a sa kojima je ministarstvo zaključilo ugovor o skladištenju obaveznih rezervi, dužni da ovlašćenom predstavniku direkcije obezbede slobodan pristup skladištu kao i da stave na uvid celokupnu dokumentaciju koja se odnosi na obavezne rezerve. Ovo posebno imajući u vidu nedavne afere, već pominjane danas, koje su uzburkale domaću javnost a tiču se naknadno ustanovljenog velikog manjka robe u robnim rezervama, mada su papiri navodno bili u redu.
U istom smislu je i odredba člana 15. koja naglašava da ukoliko dođe do mešanja obaveznih rezervi sa drugim rezervama nafte i ove rezerve imaj u identičan tretman u pogledu obaveze i izveštavanja, odnosno nadzora.
Dobro je i rešenje predviđeno članom 27. koje propisuje da su skladištari dužni da prilikom zaključenja ugovora sa ministarstvom, kao nadležnim organom, predaju utvrđena sredstva obezbeđena za uskladištenje obaveznih rezervi.
Član 30. između ostalog navodi da su Direkcija, energetski subjekti koji koriste rezervoare u javnoj svojini, kao i skladištari koji skladište obavezne rezerve, dužni da na zahtev nadležnog inspektora, odnosno drugog lica ovlašćenog od ministarstva, stave na uvid isprave i svu potrebnu dokumentaciju koja se odnosi na obavezne rezerve, kao i da u svakom trenutku imaju na stanju uskladištenu količinu obaveznih rezervi odgovarajućeg kvaliteta, osim u slučaju obnavljanja obaveznih rezervi ili neke više sile. Pored toga, dužni su da preduzmu potrebne mere radi blagovremenog sprečavanja nastanka materijalne štete na robi koja čini obavezne rezerve.
Član 35. propisuje da roba iz robnih rezervi ne može biti predmet zaloge niti obezbeđenja potraživanja trećih lica prema skladištaru ili zakupcu, kao ni predmet bilo kakve upotrebe, promene namene ili ubiranja plodova bez saglasnosti Direkcije, što je takođe izuzetno važno.
Na kraju, smatram da su zaprećene novčane kazne za privredni prestup u članu 39. primereno visoke i da će takođe doprineti ozbiljnom i odgovornom odnosu svih subjekata koji po prirodi stvari na ovaj ili onaj način dolaze u kontakt sa robnim rezervama.
Još bih napomenula jedno obrazloženje. Ovim zakonom se uvodi posebna naknada za obavezne rezerve nafte i derivata nafte, kojom će se obezbediti sredstva za obrazovanje, čuvanje, obnavljanje i druge troškove vezane za poslovanje obaveznih rezervi nafte i naftnih derivata, a koju će plaćati svi krajnji kupci kroz cenu proizvoda.
Imajući u vidu kretanje cena derivata nafte u 2012. godini, odnosno na berzanske cene derivata nafte, vidimo da kretanja na domaćem tržištu zavise od kretanja cena na berzi, ali se primećuje i uticaj internih odluka privrednih društava koja se bave trgovinom nafte i naftnim derivatima.
Ukoliko uvođenje naknade za formiranje obaveznih rezervi nafte bude uticalo na značajniji i neopravdani porast cena osnovnih derivata nafte, Vlada može propisati način utvrđivanja najviših cena osnovnih derivata nafte bez fiskalnih dažbina u slučaju sprečavanja poremećaja na tržištu nafte i derivata nafte ili otklanjanja štetnih posledica poremećaja na tržištu naftnih derivata i nafte.
Na osnovu navedenog, može se zaključiti da najveći uticaj na cene derivata nafte na domaćem tržištu imaju cene na berzi, te da naknada neće bitno uticati na povećanje cene koju će plaćati krajnji kupci.
Dakle, to je ono što smo o zakonu, o robnim rezervama, odnosno predlogu zakona koji imamo danas na dnevnom redu, mi u NS konstatovali i zbog svega toga što sam iznela mio ćemo u danu za glasanje podržati ovaj set zakona i ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Radmila Gerov. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani ministri, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, nije sporno da je Zakon o robnim rezervama trebao da dođe u skupštinsku proceduru jer bi zakonom trebalo definisati sve ono što se odnosi na robne rezerve.
Nije sporno, to smo danas imali prilike da čujemo više puta, da je u nekom prethodnom periodu godinama i godinama u nazad došlo do zloupotrebe svega onog što se čuvalo kao robna rezerva, što je moglo u krajnjem slučaju da ugrozi i ekonomske slobode u ovoj zemlji, moglo da dovede do zdravstvenih problema. Ja ne bih govorila o tim zloupotrebama, o tome je govorila narodni poslanik Ranka Savić, ako ovlašćeno lice ispred LDP.
Meni deluje da mi danas na dnevnom redu imamo ovaj zakon isključivo zato što je obaveza Republike Srbije da do 1. januara 2023. godine uspostavi obavezne rezerve nafte i naftnih derivata i da je to osnovni razlog što je ovaj predlog zakona u proceduri. Vi ste, gospođo Mihajlović, u svom uvodnom izlaganju govorili o tome da se država Srbija krajem prošle godine obavezala da tako nešto uspostavi i to je dobro za energetsku sigurnost naše zemlje. To za nas u LDP nije sporno.
Članom 15. predlog zakona kaže se da se obavezne rezerve formiraju u visini 90 dana prosečnog dnevnog neto uvoza ili 61 dan prosečne dnevne potrošnje nafte ili naftnih derivata. Od vas ministarka nismo imali prilike da čujemo kolika je dnevna potrošnja nafte i naftnih derivata u Srbiji, koliki je prosečni dnevni uvoz nafte i naftnih derivata. Da li vaše ministarstvo ima te podatke? Ono što je još značajnije, da li postoji siva ekonomija u ovoj oblasti, da li imate procene koliko država gubi zbog sive ekonomije vezane za uvoz nafte i naftnih derivata ili prodaju istih? Ukoliko trebamo da uspostavimo robne rezerve nafte i naftnih derivata koji se vezuju za određeni broj dana, bez obzira da li je to uvoz ili dnevna potrošnja, onda je osnov da znamo te parametre. Molila bih vas da mi odgovorite na to pitanje – znate li koliki je prosečni dnevni uvoz i kolika je prosečna dnevna potrošnja nafte i naftnih derivata u Srbiji?
Članovima od 18. do 24. predviđeno je da se donese godišnji i srednjoročni program vezan za obavezne rezerve i teritorijalni razmeštaj. Kaže se da se sredstva za formiranje robnih rezervi, kao investicije u skladišta i prateću infrastrukturu, obezbeđuje u budžetu Republike Srbije, definiše se šta je skladištar i kaže se da se propisuje da se skladištenje obaveznih rezervi vrši u skladištima Direkcije i u skladištima subjekata u javnoj svojini, a ukoliko to nije moguće, ukoliko su svi ti rezervoari već popunjeni, onda se daje mogućnost da se vrši skladištenje nafte i naftnih derivata u skladištima drugih energetskih subjekata koji poseduju licencu za skladištenje nafte i naftnih derivata.
U obrazloženju ovog predloga zakona ste napisali da je početna godina za formiranje obaveznih rezervi 2014, da je cena izgradnje skladišnih kapaciteta između 200 i 240 evra po metru kubnom, u zavisnosti da li su kapaciteti za sirovu naftu ili naftne derivate, i da je ukupno potrebno 700 miliona evra za period od 2014. do 2023. godine za ulaganje u ovu oblast. To je otprilike 70 milijardi dinara. Ukoliko se zna da je budžetom za narednu godinu predviđeno tri milijarde, a od 2014. do 2023. godine imamo devet godina, ukoliko će naredni budžeti Republike Srbije biti projektovani na iznos od tri milijarde, onda je potpuno jasno da Vlada ne može da ostvari ovaj cilj vezan za investicije od 700 miliona evra.
U obrazloženju kažete, pročitaću vam sledeće, da će se skladišni prostori u javnoj svojini iskoristiti u potpunosti, što će dovesti do smanjenja fiksnih troškova po jedinici proizvoda za skladištenje. Takođe, donošenjem ovog zakona podstaći će se izgradnja novih skladišnih kapaciteta za oko 130 miliona evra, što će uticati na podsticaj domaće metaloprerađivačke i građevinske industrije i povećanje zaposlenosti.
Htela bih da vam postavim jedno pitanje, ne znam koliko ste u toku, država Srbija ima svoja skladišta. Najveće skladište je u Smederevu. Drugo po veličini skladište za naftu i naftne derivate je u Negotinu na Dunavu. Obzirom da je ono u vlasništvu 30% Direkcije za robne rezerve, a 70% je u vlasništvu NIS, pre petnaestak dana stiglo je obaveštenje iz NIS da će to skladište biti konzervirano, i to počev od 1. januara naredne godine. Ukoliko je to drugo skladište po veličini u Srbiji, ukoliko Direkcija za robne rezerve sama tamo ima 30% kapitala, vrednosti toga, a NIS 70%, a mi svi znamo da u NIS država ima svoje učešće, to znači da je to skladište većinski državno. Mi trebamo od naredne godine da počnemo da radimo obavezno skladištenje nafte. Zbog čega se onda ta skladišta u Negotinu konzerviraju? Zbog čega Direkcija za robne rezerve daje saglasnost NIS da to uradi? Pretpostavljam, možda ne znate, to je drugo po veličini skladište u Srbiji. Tamo ima 30 radnika. Od kada je izgrađeno skladište u Nišu za potrebe NIS koje je tri puta manje od ovog u Negotinu, sav promet NIS u istočnoj Srbiji …
To je tačno, jer sam razgovarala sa radnicima. Znači, za istočnu Srbiju, Borski, Zaječarski okrug snabdevanje naftom i naftnim derivatima ide iz Niša, a to je potpuno nerentabilno, jer iz Pančeva brodovima može da se dopremi u te skladišne kapacitete koji već postoje.
Znamo da država Srbija, o tome smo mnogo puta govorili, uvek ima za nas loše aranžmane sa Rusijom, gde ruska država štiti sebe, ima veće učešće za razliku od nas koji imamo manjinsko i uvek je to učešće na štetu naše države. Ako znamo da je rudna renta 3% i da se vi kao ministar ne slažete sa time, ali možda možete to da promenite na sledeći način. Ako NIS nisu potrebna ta skladišta, neka ih država uzme za sebe. Ako već ne možete da povećate rudnu rentu, neka NIS pokloni državi Srbiji ova skladišta, jer nema potrebe graditi druga. Naravno, negde će teritorijalno biti potrebno da se izgrade nova skladišta, ali odavde se snabdevala cela istočna Srbija, pre svega RTB Bor i potpuno je ekonomski neisplativo da iz Niša, pogotovo zimi, preko Tresibabe, prolaze cisterne, umesto da se to radi iz Negotina.
Ukoliko bi se tom skladištu dozvolilo da snabdeva samo Borski i Zaječarski okrug, oni bi bili potpuno renbatilni po svojoj proizvodnji. Ukoliko niste upoznati, volela bih da se upoznate sa tim problemom, jer zaista smatram da mi u istočnoj Srbiji ne možemo više da budemo građani drugog reda.
Obraćam se i jednom i drugom ministru. Ni prethodna Vlada, ni ova Vlada, za sada, nema ni jednu ozbiljniju investiciju vezanu za Borski i Zaječarski okrug, ukoliko izuzmemo RTB Bor i sve ono što je država uradila za RTB, gde se čak i topionica gradila bez građevinske dozvole koja je kasnije morala da se retroaktivno izda.
Kada govorim o skladišnim kapacitetima, postoje skladišni kapaciteti za gas. Znate li možda šta je sa Banatskim Dvorom? Da li je to u dobrom stanju ili je to izraubovano? Ne znam koliko znate, ministarka, 80-tih godina u Vojvodini su napravljene tri elektrane na gas. Vremenom su sve prešle na mazut zato što im nije bilo ekonomski isplativo. Jedna je bila u Sremskoj Mitrovici, jedna u Novom Sadu, a jedna u Zrenjaninu. Ta u Zrenjaninu je bila snage od 500 megavata i trebala je toplotnom energijom da snabdeva Pančevo. Nažalost, oni su prešli na mazut i to sada više nije moguće zato što je elektrana na gas ekonomski neisplativa.
Smatramo da Republička direkcija za robne rezerve, osim što treba da vodi računa o onome što skladišti, ona mora da vodi računa o svojoj imovini, jer ukoliko je nestalo žito, to je jedan problem, a ukoliko se imovina urušava, to je drugi problem. Mislim da država Srbija nije dovoljno bogata da svake godine ulaže u neke nove objekte, da ih adaptira zbog nečije nebrige.
Znam, ministre, da se vi ne slažete sa ovom rudnom rentom i zato sam i postavila pitanje da vidite sa NIS da li je moguće da državi Srbiji, koja tamo ima 30%, daju te skladišne kapacitete.
Taj naš odnos koji Srbija ima prema Rusiji na kraju se završava uvek na štetu Srbije, ali sada i na jedan drugačiji način, gde ruska država i pojedini predstavnici imaju pravo čak da kritikuju i komentarišu da li su naši ministri muškog ili ženskog roda. Ja smatram da su vaše kolege iz Vlade trebale na to da odgovore. Jer, ukoliko nas tako gledaju, mi imamo dve ministarke u Vladi, a ja smatram da treba bar polovina ministara da budu ženskog roda, onda je potpuno jasno da Vlada i vaše kolege u Vladi zaista ništa nisu preduzele da vas zaštite u tom smislu. Mi to kao LDP ne smatramo normalnim.

Reč ima ministarka Zorana Mihajlović. Izvolite.

Pokušaću da odgovorim na vaša brojna pitanja.
Krenuću od onoga da na jugu i jugoistoku Srbije nema nijednog većeg infrastrukturnog projekta, izuzimaju RTB „Bor“, da nije samo u pitanju topionica nego i fabrika sumporne kiseline. Ono što svakako taj deo Srbije treba da ima je Južni tok, kao što znate. To je jedan od velikih infrastrukturnih projekata.
Dnevna potrošnja je 8.701 tona u Srbiji a neto potrošnja 61 dan je 530.764 tone. Nisu sporni podaci, podatke imamo. Ali, nešto što ste pročitali, a to je iz Studije energetske zajednice koja je rađena i gde se pominje iznos od 130 miliona evra kao potrebno ulaganje u izgradnju skladišta, imajući u vidu da se desila kriza, da su se neke stvari promenile od pre 2011. godine kada je pravljena ta studija, današnja procena na današnji dan Ministarstva iznosi da je potrebno uložiti negde oko 50 miliona evra u izgradnju dodatnih skladišta.
Kad pominjete skladišta, ja sam govorila da postoje skladišta u javnoj svojini kao što su skladišta Direkcije i javnog preduzeća „Transnafta“ i to nije mala količina, dakle, 180 hiljada metara kubnih i 130 hiljada metara kubnih, znači, 210 hiljada metara kubnih mi već imamo skladišta u javnoj svojini koja možemo i koja ćemo koristiti. Naravno da postoji ona priča o javnom pozivu svih onih drugih koji takođe danas imaju raspoloživa skladišta i možemo ih u jednom trenutku iskoristiti. Kada govorimo o izgradnji, ono što jeste potreba, to je negde oko 100, 130 hiljada metara kubnih nam je potrebno dodatnih skladišta do 2023. godine.
Kada pominjete 2014. godinu i da li ćemo imati dovoljno novca da ispunimo sve naše obaveze, pored naknade koja se ovde pominje a koja će svakako postojati, naše procene i razgovori i analize koje smo radili sa Ministarstvom finansija do 2023. godine nama omogućavaju da postepeno i polako ispunjavamo naše uslove, uz dodatnu naknadu koja će biti.
Neko je pominjao ovde da li će to značiti da će krajnji potrošači imati povećanje cene? Ono što može da bude, opet po nekim analizama, povećanje jeste maksimum dva dinara po litru i to jeste nešto što je moguće da će se desiti u narednom periodu. Pri tome, to se procenjuje da je otprilike kao iznos projektovane inflacije. Znači, nije nemoguće proći bez troškova. To je jasno. Ali, trudili smo se da ispunimo ono što je nama najvažnije. Mi moramo da imamo određene količine nafte i naftnih derivata, da možemo da reagujemo u određenim trenucima. Jer, mi ne znamo šta nas čeka u periodu koji je ispred nas, hoćemo li mi toga imati ili ne. Dakle, sada izuzimam sve druge priče o tome kakvi su ugovori sklapani, šta se dešavalo i u kakvom se trenutno danas stanju nalazimo i zašto neke stvari moramo da radimo.
Ne bih se složila sa vama da je to samo zbog toga što je to ispunjenje direktive. Ja mislim da sve te direktive EU su dobre za nas, jer je to možda jedini način da napravimo red u onome što se zove ne samo energetika nego bilo koji sektor u Srbiji. Jer, bojim se da nemamo određenih obaveza, da bismo mi još odugovlačili sa nekim stvarima koje, nažalost, kao i kod ovog zakona nismo uradili u prethodnom periodu. Očito je da neko mora da nas natera da nešto uradimo.
Kada pominjete ova skladišta i Prahovo i Smederevo, meni ovde kažu, ali ja ne znam detalje, pogledaću, vezano i za pismo NIS-a itd, i dobićete zvaničan odgovor od ministarstva. Ono što meni kažu, to je da je Prahovo, naravno, bilo bombardovano, što vi i znate, da je tu vlasništvo i NIS i Vojske i Direkcije i da je nešto o čemu svakako treba da se sedne i da se razgovara. Nemam ništa protiv da se razgovara sa NIS-om o svemu, ako oni nešto konzerviraju, da li možemo da koristimo. Pitanje je toga što smo mi svakako manjinski vlasnici u NIS-u i da li ćemo mi u tome uspeti ili nećemo, to ćemo da vidimo. To je stvar naše strane, da li ćemo pokušati, a pregovarati uvek hoćemo, ali pre toga da vidimo o čemu se radi, pa kad budem videla, onda ću vam dati i dodatne informacije. Mislim da sam vam odgovorila na sve.