Završavamo sa replikama.
Idemo po amandmanima.
(Borislav Stefanović, sa mesta: Po Poslovniku.)
Izvolite.

Zaista se izvinjavam, gospodine predsedavajući. Član 106. kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. U ovom slučaju gospodin Babić, koji je nastupao kao ovlašćeni predstavnik, je govorio preko tri minuta čime ste vi prekršili Poslovnik, jer ste mu dozvolili da ima repliku u delu koji se odnosi na iznošenje materije koju je predložio kao predlagač. Time ste napravili grešku i mislim da ste morali reagovati na dva minuta, ako ste mu već dozvolili repliku. Ako ste mu dozvolili kao ovlašćenom predstavniku, onda on ne sme van teme da priča. On je pričao, ne znam o čemu je pričao. Samo znam da nije pričao o temi. Razumete? Hvala.

Izvinjavam se što sam se nasmejao. Nisam hteo da se podsmevam, nego ste me doveli u situaciju da ne znam kako da vam odgovorim.
Zašto? Znam da se to ovde krši, ali je gospodin Babić ovlašćeni predstavnik i sada imam dilemu kada njemu dajem reč, jer ga uvek posmatram kao predlagača. Prema tome, tako me morate shvatiti. Ako je bila replika, onda ste vi u pravu, ali mu kao ovlašćenom predlagaču ne dajem pravo na repliku, nego kao predlagaču zakona.
Da li želite da se izjasnimo u danu za glasanje o povredi Poslovnika? (Ne)
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, po amandmanu.

Sećam se šta je amandman i kojim povodom sam se javio, ali samo ne znam da li posle ovih poslednjih 15 minuta uopšte ima smisla govoriti o tome.
Javio sam se nakon nekih intervencija predlagača, odnosno ovlašćenog predstavnika zbog toga što mislim, ponavljam, nije dobro da na ovaj način vodimo raspravu o tako krupnim pitanjima, kakve su izmene krivičnog zakonodavstva, a pogotovo krivično-pravnim institutima koji su stariji od nas i od ove zemlje nekoliko desetina puta. Tako se olako ovde govori o tome šta je umišljaj, šta je nehat, šta je namera. Nije mi namera da intervenišem kao pravnik, možda ću to iz nehata učiniti. Mislim da je zaista pogrešna percepcija da će građani Srbije, nakon što vide ovako izraženu našu zajedničku nameru da strogo kažnjavamo neke delikte ili neka krivična dela, zaista početi više da poštuju zakon.
Mislim, gospodine Babiću, da grešite u jednoj stvari. Ne ulazeći sada posebno u to da li treba kažnjavati ili ne treba kažnjavati za nehat, procena nehata ili povlačenje crte između jedne i druge vrste nehata, između nehata sa jedne strane i umišljaja sa druge strane ili eventualno crte između dve različite vrste umišljaja, nije odokativna stvar. U krivično-pravnoj teoriji, u sudskoj praksi postoje vrlo precizno izgrađeni kriterijumi kako se to radi. Zbog toga argument da nešto zbog toga što nije dovoljno jasno određeno ili zbog toga što neko nekada nije vezao pojas, to nije nehat, ne može da bude dovoljno ubedljiv argument da se bilo ko u ovoj Skupštini optuži za to da zbog toga što se zalaže za jedan ili drugi oblik odgovornosti ili neodgovornosti bude neko ko politički brani krađu infrastrukturnih objekata ili delova objekata.
O tome sam govorio. Mislim da ste na mene mislili danas kada ste napravili intervenciju na prošlonedeljnu raspravu. Sami ste pokrenuli to pitanje, gospodine Babiću.
Znate, pitanje društvene opasnosti je vrlo važno pitanje. Posebno je važno za ono o čemu vi govorite. Vi govorite o tome kakva će biti percepcija javnosti, govorite o prevenciji i govorite o podršci za snažniju kriminalnu politiku.
Kriminalna politika je neutralan pojam, dakle, nije negativan. Zbog toga je opasno da one druge intervencije, o kojima smo govorili, o mnogo opasnijim oblicima kriminaliteta ostavljamo za drugu priliku.
Zašto sam mislio da je bolje to sada regulisati? Ja spadam, takođe, u one koji misle da je ovaj zakon bilo bolje da podnese Vlada. Zbog toga što onda ne biste upadali u ovakve rasprave koje ste sada međusobno vodili pola sata, jer bi onda te rasprave prešle snažnije na teren krivičnog prava, krivičnog postupka i možda jednom u ovoj Skupštini ne bi nova vlast optuživala prošlu, a prošla sadašnju, čije su ruke više u pekmezu, da ne kažem u džemu. Tome kraja nema. I onda, videli ste, za pet minuta svi upadnu u to - a zašto niste gonili kada ste bili na vlasti?
Ponovo vas upozoravam - ne može da goni vlast. To pravilo je starije od svih nas. Ako ne uspostavimo to pravilo, onda su besmislene ovakve izmene zakona.
Vi kažete da će bolji efekti biti postignuti tako što ćemo svi zajedno pokazati volju glasanjem, pretpostavljam da to mislite za ovakav zakon, ali zakon u praksi nećemo sprovoditi mi. Ako napravite nejasan zakon, oni koji ga sprovode imaće problem.
Kad kažete – a ko će procenjivati da li je većeg značaja ili manjeg značaja? To su izgrađeni pravni standardi uz sve mane i kritike koje možemo uputiti. Srpski tužioci, srpske sudije, čak i u ovakvom stanju, uz sve probleme koje smo imali, relativno uspešno mogu da se nose sa tim problemima.
Šta je problem, gospodine Babiću? Kada osete da se politički različito postupa ili da se pruža podrška ili uskraćuje podrška, recimo, nekom događaju koji podrazumeva blokadu javnog saobraćaja, u zavisnosti od toga gde se to dešava. Onda to nema veze sa nehatom i umišljajem, niti će pomoći politička volja u parlamentu da izglasamo ovakav zakon.
Sudije i oni koji ulaze u krivične postupke pre njih, pripremajući taj predmet koji dolazi pred sud, onda neće gledati u zakon. Osluškivaće ono što se dešava u javnom prostoru, u medijima, ponašanje političara, da li su jednaki u svakoj situaciji, bez obzira da li im to odgovara ili im ne odgovara.
Zato mislim da je ova rasprava, koja je ovde trajala pola sata, valjda sve uverila da se u političkom diskursu nije mnogo promenilo. Onda tu više nisu bitne namere, nehati i umišljaji. Mislim na političke namere. Bitne su posledice koje se proizvode.
Intervenisao sam na ovaj način i zbog koleginice Savić, koja ovde vrlo strpljivo čeka da govori o nečemu što je bio njen pokušaj da interveniše u zakonodavstvu. Ako sve baš ovoliko zatrujemo svakog dana ovom istom raspravom, nigde nećemo stići.
Argument da nije dobro da se nešto podnosi po hitnom postupku jeste argument. To nije samo formalno. Vi ste potpuno u pravu kada kažete da je prošla vlast takođe enorman broj zakona donosila po hitnom postupku.

Gospodine Đuriću, molim vas da govorite o amandmanu.

Gospodine predsedavajući, ja reagujem na ono što je govorio predstavnik predlagača o ovom amandmanu. Vrlo sam pažljivo slušao. Od toga je počeo gospodin Babić kada je govorio po ovom amandmanu.

Uvažite moju molbu. Molim vas da pričate bar malo više po amandmanu.

Za mene je to razlika između posla parlamenta i onoga što ne treba da se radi. Ja mislim da ne treba koristiti one reči koje sam malopre upotrebio, a mislim da političkim argumentima treba raspravljati o tome da li je ispravno kao primedbu iznositi to da je posle 2000. godine drastično porastao broj zakona koji se donose po hitnom postupku. Jeste, gospodine Babiću, ali vi znate da polovinu 90-ih Skupština gotovo da nije radila i da je tada pre svega bila svedena na crveni i zeleni taster. Nemojte onda da to bude argument, zato što mislim da nije dobro. Ne može da bude argument za to da je uvek dobro ako je nešto po redovnom postupku, a nikad nije dobro ako je po hitnom.
Zakon o budžetu je dobar primer za to. Duboko sam uveren da nije. Doneli smo prošle godine Zakon o budžetu, uredno, u zakonom predviđenom roku i budžet nije bio dobar. Zbog toga smo onda išli u rebalans budžeta. To je suština.
Ako ste izabrali put da kažete da je formalan argument da je nešto po hitnom postupku, onda je i vaša argumentacija o budžetu isto tako formalna, a nije suštinska.
Izvinjavam se, ova poslednja dva minuta, u pravu ste, gospodine Arsenoviću, nisu bila o suštini amandmana. Zbog toga se izvinjavam i u ovom trenutku ću prekinuti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Replika i trajaće do dva minuta.
Gospodine Đuriću, mislim da se slažemo sa većinom stvari koje smo i vi i ja izrekli. Ne bih voleo da me iko pogrešno shvati, ali period za koji postoji analiza hitnosti i redovnosti postupka je od 2001. do 2012. godine. Znači, niti je pre toga bilo idealno, pa je sada eto sve pokvareno, nego sam želeo da kažem da je u godinama između 2001. i 2012. godine taj disbalans hitnosti i redovnog postupka prevagnuo na stranu hitnosti, što u principu nije dobro, jer je mnogo kvalitetniji i bolji zakon koji prođe redovnu proceduru, javnu raspravu i sve ono što ta redovna procedura i podrazumeva. Mislim da se u tome slažemo. Nisam želeo da omalovažim nikoga, ali samo da ukažem na taj disbalans koji je nastao u tih 11 godina.
Naravno da mislim da ovo nije mesto i da Skupština nije mesto gde će se bilo kome suditi, niti da ćemo mi suditi, jer nismo ni sudije, ni advokati, niti učesnici u tom postupku. Ali, mislim da ćemo kao ljudi, a nadam se da ovde sedi 250 veoma uglednih ljudi, pokazati jednu snažnu podršku ukoliko zajednički kažemo – to je problem, evo ga predlog rešenja. Možda ga u prethodnom periodu nismo videli, ali hajde da ga sada podržimo i na taj način šaljemo poruku ne onima koji treba taj zakon da primenjuju i sude, već onima koji će to u budućnosti zbog takve poruke da ne izvršavaju i da ne planiraju takvo izvršenje.
S druge strane, kako nazvati postupak kada pružiš ruku, osmehneš se i kažeš – hajde da radimo na ovome zajedno, a s druge strane dobiješ šamar?
(Predsedavajući: Vreme.)
Mislim da to pokazuje mnogo više o onome preko puta, nego o pruženoj ruci koja, nažalost, o važnim i bitnim stvarima u našem društvu sa druge strane ostaje u vazduhu.