Miljenko Dereta, replika.

Meni je drago da vi nećete da branite obrazovni sistem jer ga je nemoguće odbraniti. To je vrlo mudro, ne treba braniti ono što se ne može odbraniti. Ali, s druge strane očekujem da zaista to stavite kao prioritet ove Vlade zato što je to dugoročna investicija. Vi govorite o tome da ćete podstaći naučni rad. Ko će biti ljudi koji će moći da sprovode te naučne projekte? Da li će oni biti ovde ili će biti negde van zemlje, zato što ovde nemaju uslove početne da ostvare ono što im je potrebno za naučni rad. To je prvo.
Drugo, moram da kažem da je iza cele ove akcije, po meni, postoji jedna, rekao bih, dugoročna politika koja zapravo ima nameru da oslabi državne univerzitete i da ovom vrstom podsticanja, da tako kažem, stvaranja nesigurnosti među visoko školskim naučnim i ostalim osobljem ih usmeri ka privatnim univerzitetima.
Poslednji PISA testovi, na kojima smo prošli tako katastrofalno kao što smo prošli, su pokazali sledeće. Tamo gde država kontroliše obrazovanje na način koji je osmišljen dugoročno, kao što je Finska, Finska je bila prva evropska zemlja posle pet azijskih koje ovog trenutka pokazuju najbolje rezultate, Švedska je doživela veliki pad. Zato što je uvela u velikom procentu privatno obrazovanje na svim nivoima.
Još jednu stvar moram da kažem po pitanju odliva mozgova. Direktno sam od jednog od ljudi, koji je još uvek u Ministarstvu obrazovanja, čuo da je odliv mozgova potpuno u redu, jer šalju mnogo sredstava iz inostranstva i da je to vrlo važno za naš budžet. Prema tome, vi se možete ne slagati sa tim, ja se naravno ne slažem sa tim, ali to je izrečeno i to je negde prisutno, ja mislim u svesti onih koji blokiraju povratak tih ljudi iz inostranstva u Srbiju.

Reč ima ministar Radulović.

To je daleko od namere Vlade ili politike Vlade. Ko je to rekao zaista ne znam, ali to jednostavno nije tako.
Takođe, ovaj deo oko univerziteta, da sve pređe na privatno, ni to nije nigde u strategiji, niti nameri Vlade. Velika je besparica i pitanje obrazovanja i privrede je koka i jaje, šta je starije. Znači, moraće biti neki iterativni postupak podizanja jednog i drugog. Smatrali smo da kroz budžet brzo možemo da ostvarimo pomake na privrednom delu, koji će onda za sobom povući i prosvetni deo i onda će morati 2014. i 2015. i u narednim godinama da se sistem ispravlja da bi došli tamo gde treba da dođemo.
U potpunosti razumemo potrebe za razvoj obrazovanja, međutim mi smo toliko duboko u rupi trenutno, zbog godina nemara prema toj oblasti. Našli smo sad jedan mehanizam za koji mislim da će nam dati veliku inicijalnu kapislu da taj postupak, odnosno proces, njegov tok i napredak promenimo, kako bi i ovaj deo u obrazovanju, prvo kroz reformu sistema, i dalje hranio jedan drugi. Kako vam raste privredni deo, treba i obrazovni da ga prati i onda to pojačava efekte pozitivne po društvo.

Reč ima gospodin Dereta.

Mislim da nema nauke koja može da reši pitanje koke i jajeta, pa ne možemo ni mi ovde sasvim sigurno.
Ono što bih hteo da kažem jeste da se ne može reforma sprovoditi ako se ne promeni institucija. Promenjen je ministar, ali ja moram da kažem da je Ministarstvo ostalo jednako zatvoreno za bilo kakvu ideju o promenama. A budžetom, kako je predviđeno, oni koji treba da iniciraju to, Zavod za razvoj obrazovanja i vaspitanja, Zavod za kontrolu kvaliteta, su opet u drugom planu. Dakle, mi nećemo da merimo znanje koje dajemo, nećemo da ga na pravi način ocenjujemo.
Mi imamo, naravno, pitanje plata, o tome se govorilo već ovde za nastavno osoblje itd, ali to sve zapravo zapostavlja ono što jeste cilj obrazovanja. A to je obrazovanje mladih, kvalifikovanih kadrova koji su dovoljno fleksibilni u svom znanju, koji znaju da prepoznaju, koji znaju nove tehnologije, koji se mogu brzo prilagođavati brzim promenama koje mi moramo sprovesti. Ja znam da reforma obrazovanja nije moguća za godinu dana ni za dve godine, ali se mora početi.
U ovom budžetu nema nijedne stavke, osim tih četiri milijarde za nauku, uslovno rečeno, koja zaista kaže – ovo je naš prioritet. Dajte da menjamo obrazovanje da bi neko uopšte morao da koristi te četiri milijarde o kojima vi govorite i pokrene privredu. Ja negde ipak mislim da je znanje to što pokreće privredu, a ne privreda da treba da utiče na znanje u tom smislu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.     MILETA POSKURICA: Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, gospodo ministri, u ime SNS želim da se osvrnem na nekoliko stavki. Na dva razdela tačnije, Ministarstvo prosvete i nauke i Ministarstvo zdravlja. Pre nego što krenem na te segmente koji mislim da su mi u zoni od interesa, da bi nešto više o njima mogao da doprinesem u raspravi, osvrnuo bi se na ovu globalnu tabelu rashoda iz budžeta koja je vrlo simpatična i budući da se radi o hiljadu milijardi ona jako može govoriti o tome da samo jedan promil ovih rashoda, za one koji su potencijalno zainteresovani da u njega uđu, znači milijardu dinara. Dakle veoma veliki interes je za one koje treba namiriti buterom. Činjenica je da gotovo dve trećine budžeta ide na razna socijalna davanja, plate i transferna sredstva, više od toga, skoro više od dve trećine. Sasvim je razumljivo da treba obratiti pažnju da one koji su dobili budžetska sredstava s njima treba i da pravilno raspolažu.
U delu opšte priče, hteo bih da postavim pitanje, možda proizvedem potrebnu za komentarom, a u vezi sa činjenicom o tome kako su transferna sredstva donirana različitim gradovima. Naravno, postoje zakonski kriterijumi. Moj upit je da li su možda pravilno odvagani, jer zakon nije toliko dugo na snazi, možda drugi put u budžetu donosimo takve odluke, uz činjenicu da je, recimo, Kragujevac prošao kako je prošao. To je grad kome pripadam. Ići ću malo lokalpatriotski, a to po pravilu Skupština ne bi trebala da radi, nego da na kompletnoj teritoriji pokriva obaveze i jednakost učesnika u participaciji u budžetu. Sa jedne strane, u poređenju sa mnogo manje gradova, da li je on u kategoriji, drugoj, trećoj, prvoj, da li to zato što „Fijat“, gde 2.500 ljudi radi… To je 1% od ukupnog broja stanovnika. Toliko vuče naviše grad da dobija tako mala transferna sredstva. To je bitno pitanje i za Kosjerić.
Da li je ta statistika, koja se primenjuje u proceni prihodovanja sa te teritorije, te opštine, dobila samo 43 miliona po ovom predlogu. Zaista mala sredstva. Jeste da „Titan“ vuče, srazmerno broju zaposlenih i po tome koliku ko ima platu, velike prihode, ali to je ipak mali broj ljudi koji radi u odnosu na celu opštinu.
Da li ta statistička obrada Republičkog zavoda za statistiku ili Ministarstva finansija ili nešto drugo ili nešto između treba da pomogne da se možda na pravilniji način odvaga, jer je teško razumeti da je Novi Sad manje razvijen od Kragujevca, a ima duplo veća sredstva, a da je toliko Aleksinac ispod svih kriterijuma, ili, recimo, Kruševac ima veća sredstva nego Kragujevac u ovoj distribuciji? Nije „Fijat“ doneo toliko novih radnih mesta, a izazvao je odlukama gradske uprave da se za narednih 10 godina iz budžeta mnogi budžetski prilivi eliminišu, da se učini povoljnim ambijent za finansiranje i za dovođenje stranoga partnera. Dakle, mislim da oko toga treba razmisliti. Ne mislim da je bilo tehničke greške pri radu, mislim da je to nemoguće, ali da li su kriterijumi validni. Konačno, sve treba proveravati, pa zašto ne i kriterijume zakona. Inače, naučili smo da menjamo ono što ne funkcioniše.
Prešao bih na Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Dobili su ove godine više, nego prošle godine, oko 188 milijardi dinara. Raspodeljeno je na klasične budžetske korisnike. Ono što bih možda u ovom delu, uređenje, nadzor obrazovnog sistema i ostalog, hteo da kažem jeste da je jako bitno da se tu zaista sprovodi kontrola onoga što se po različitim pozicijama troši, pre svega kroz različite projekte i različite programe. To se odnosi i na ovo i na Ministarstvo zdravlja.
Osnovno obrazovanje 75, skoro 76 milijardi dinara, a od toga 2-3 milijarde ide na predškolsko i zaista pokriva dobar deo značajnih investicija. Značajno su povećana sredstva za usavršavanje, stručno usavršavanje zaposlenih. Valjda to govori o pokušaju da se ide u kvalitetniji način obrazovanja, doprinosi kvalitetu, značajno su data sredstva za takmičenje učenika, poboljšana su sredstva ili povećana su sredstva koja se opredeljuju za izgradnju, za infrastrukturu škola i za pomoć.
Kod srednjeg obrazovanja, sredstva su viša nego što su bila, oko milijarde je ukupno namenjeno za ovu godinu. Značajno je dato za takmičenja učenika, a možda treba postaviti pitanje, skoro 16 miliona ide sa te pozicije na rad sa talentovanim, darovitim učenicima, da li se zaista angažuju ustanove i proprati tok novca za one koji su dužni da toj deci pomognu, da iskažu svoj dar i talenat? Nije u pogledu opšte razdela, kada se govori na početku ovog sektora, kako je upisano u budžetu… Nije ispravna činjenica da se recimo tako važna institucija kao što je Vinča ne može uključiti u instituciju koja će koristiti za promociju nauke. Možda neko tamo može nešto da uradi.
Zašto smo se u strategiji opredeli za pravljenje centra za promociju nauke, kad će, kako je to projektovano, blizu 40 miliona evra koštati da se napravi to kosmičko čudo i onda opremi? Zar nismo u građevinskom smislu mogli da izmestimo centar, ako želimo da deluje integrativno za celu Srbiju, a ne svaki grad za sebe da promoviše nauku, da to uradimo u mnogo praznih prostorija koje postoje u prostoru, koje već postoje, koje možda nije do kraja uslovan, ali da se popravi, da se uradi.
Kada govorimo o samoj Vinči, ne vidim, osim projektnog finansiranja, da li se dovoljno vodi računa o toj visokoobrazovnoj i naučnoj instituciji koja neguje zaista sofisticiran kadar? Koliko je javnosti poznato, tamo postoji problem i da se uspostavi i konkretna uprava, da se uspostavi direktor. Da li ima najbolje ili dovoljno dobre saradnje sa predsednikom Upravnog odbora i Naučnim većem, dakle, dve institucije koje rukovode sudbinom nastavnika i zaposlenih i naučnika koji tamo rade?
Bilo je govora o projektu koji se ticao Vinče, da je trebalo taj program koji se ticao Tesle i akceleratora pretvoriti, preimenovati, na drugi način preformulisati. To je bio snažan osnov za održavanje i fundamentalnih i za održavanje, naravno, istraživanja koja imaju pragmatičnu, praktičnu primenu u zdravstvu, u dijagnostici i u lečenju. Naravno, naučnoistraživački segment, on je sigurno vredeo reda veličina koliko ćemo dati da samo napravimo to čudo na Novom Beogradu, u kome će opet doći deca da nauče, da razumeju da je lepo baviti se naukom. Oni tu neće moći da sprovode naučne eksperimente. Imaju gde da rade, konačno, u Srbiji i na tom planu.
Kod srednjeg obrazovanja, hteo bih da eventualno pohvalim činjenicu da se dosta mislilo o tom studentskom standardu, učeničkom, o njihovim domovima, o tome da se unapređuje infrastruktura, ali i da donekle postavim upit – a, šta s tim u vezi kada je reč o studentskom standardu? To su, naravno, duplo veća sredstva.
Radi javnosti, kada saberete studentski i učenički standard, to je taman toliko koliko celo Ministarstvo zdravlja dobija, oko 12, 13 milijardi. Da li će zaista ta deca dobiti od tog istog ministarstva pravo na osiguranje i ti studenti na lečenje, zdravstveno osiguranje itd? Koristiće ta prava po tom osnovu. Otišlo je toliko. Ali, zašto postavljam upit?
Sasvim je to lepo kada ovde piše da će se poboljšati kvalitet ishrane, uslovi smeštaja, da će se ići u renoviranja. Da li će oni koji prate iz ministarstva realizaciju sredstava moći da budu zainteresovani do kraja, da provere da li su u tom času sredstva koja idu možda korišćena i za otvaranje nekakvih drugih ispostava? Da li ti studentski centri, ustanove studentskog standarda otvaraju svoje ćerka ćerije, svoje ćerka ispostave po fakultetima, bolnicama i onda bez konkursa ulaze u tržište, jer su, sklapajući interni ugovor sa ustanovom koja se takođe budžetski finansira?
Hteo bih da unutar Ministarstva zdravlja postavim pitanje, kod projekata koje ne mogu da osporim da treba da postoje, generalna primedba da li unutar projekata koji postoje u Ministarstvu zdravlja možemo neka prebaciti sa direktnog projektnog finansiranja iz Ministarstva zdravlja na Institut „Batut“, posebno zato što on ima kadar koji to može da uradi? Teme koje on, informacije koje treba da dobije, tako što će radne grupe napraviti projekte, recimo, hronične, bubrežne insuficijencije, dijagnostike, učestalosti, projekat učestalosti dijabetes melitusa, projekte učestalosti reumatizma, projekte učestalosti ovoga ili onoga. Da li to sve treba staviti instituciji koja je funkcionalno, operativno moćna i kompetentna, jer ima svoje ispostave u svim regionima u Srbiji i ogromna sredstva, blizu 900 milijardi „Batut“ i ostale ustanove za javno zdravlje u Srbiji dele, da obave ta statistička istraživanja, da se ne ide na projektno finansiranje?
Mnogo projekata unutar zdravstva je započeto. Neki su čak i duplicirani, a neki i potpuno nejasni, ad hok stvoreni, kao recimo prevencija bolesti zapadnog Nila, prevencija infekcija koje se dobijaju u formi krpeljske groznice. Dakle, kako se dosetio, koliko je ko bio blizak ministarstvu da ostvari uticaj, da njegova ili grupica tih ljudi progura projekat na projektno finansiranje. Nije, naravno, sve reč o velikim sredstvima, nekih milion, milion i po, dva, negde osam, 10, 12 ili 13 miliona.
Kruna svega je da se u mnoge od tih projekata uključuje i „Batut“, uključuju se njegovi stručnjaci, negde zajedno i ljudi iz Ministarstva zdravlja, da bi izvršili kontrolu nad tim kako se taj projekat sprovodi. Mi nismo svesni, neki projekti iz nauke, davno je bilo opredeljeno 17 miliona evra da se IT tehnologija računarima opremi, Srbija opremi škole i svuda gde je potrebno. Kako se taj projekat završio? Koliko je propraćen? Da li su baš sve pare upotrebljene za to? Treba li te iste upite da otvaramo i kod ovih, uslovno rečeno, sitnih ili krupnih objekata o kojima danas u Srbiji treba da govorimo?
U praktičnoj primeni, mnogi od projekata koji se realizuju znače za lekara praktičara jedan papir formata A4, na kome su postavljena pitanja, manje ili više suvisla, na bazi čega lekar opšte prakse ide i proverava da li dotični pacijent ima tu i tu bolest. Jesmo li grešni prema ostalim bolestima? Hajde da uzmemo registar bolesti, da uzmemo šifrarnik i da za svaku bolest napravimo neki specifični vodič za prepoznavanje. Kad se to prepozna, to je tzv. skrining, pozivaju ljude po biračkim spiskovima. Da li onda taj dil sistem koji imamo nas vodi da idemo i dalje u nekakav neobičan način trošenja para? To nije pitanje za ovu garnituru koja ovde sedi. To je pitanje za inovativnost, inovativno delovanje Ministarstva zdravlja.
Jedan od tih programa je, recimo, direktna observa tuberkuloze, lečenje tog poremećaja. U razgovoru sa kolegama koji se time bave, taj doc program podrazumeva izmarajuće česte sastanke lekara praktičara, stručnjaka, sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite, koji idu da slušaju o tuberkulozi, nešto što su položili, što znaju po opisu svoje svakodnevne delatnosti.
Kada pogledate da li se troškovi lečenja, kako je to po tom tzv. programu svetske zdravstvene to predviđeno, ko to snosi? Snosi Fond. Ima li tuberkulostatika, lekova za drugu liniju kod rezistentnih oblika? Nema. Neće ta grupa koja vuče nekoliko desetina miliona evra u svom projektu da opredeli sredstva za lečenje na Ozrenu onih koji imaju rezistentne oblike tuberkuloze.
Dakle, ti projekti imaju svoje manjkavosti. Ima se utisak da su nekad pravljeni prema liku i delu grupe zainteresovanih ljudi, pa nije ni čudo da neka ugledna imena napuštaju te projekte, izlaze iz takvih projekata, a ostavljaju potrebu da se oni iz unutrašnjosti, lekari, jednostavno driluju da na takva usavršavanja idu i da iz toga nešto urade i prikažu kao inovativnu delatnost.
Konačno poruka je da se razmotre particije po kojima se sredstva troše, koja je budžet namenio zdravstvu, jer onaj najvažniji deo poboljšavanja uslova i kvaliteta rada je relativno mali u ovome, a odnosi se na opremanje ustanova u sekundarnoj, tercijarnoj i ustanova na primarnom nivou zdravstvene zaštite. Kadrovska opremanja, tu treba sliti pare, a epidemiologiju, statističke podatke, dati „Batutu“ da radi i malo uozbiljiti potrebu da se svaka moguća dijagnoza provodi kroz nekakve skrining programe i dobijaju konačni epidemiološki podaci, ne znam kome se šalju, a trebalo bi da završe u „Batutu“ i da „Batut“ u svojoj beloj knjizi to prikaže za celu Srbiju, a onda po svojim ispostavama, po svojim zavodima, svaki region, svaku ambulantu, pa da svi znaju šta su radili, dokle su u tome došli i koliko je to bitno za projekciju budžeta u ovom segmentu. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Verica Kalanović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, Zakon o budžetu je najvažniji zakon u jednoj godini. Sa tim mislim da se svi ovde slažemo.
Veliki broj građana Srbije ne zna zašto je Zakon o budžetu toliko važan. Međutim, svi oni znaju da će od Nove godine svi, apsolutno svi plaćati više mleko, hleb, lekove i osnovne životne namirnice. Ja koja se krećem Srbijom svaki dan po različitim mestima, od tog naroda ili od jednog dela naroda dobijam poruke da ovaj zakon o budžetu ove godine i ovako kako jeste napravljen je dosta odnarođen, što znači da nije ni potpuno pravedan kada je štednja u pitanju, ali daje neku viziju i nadu kako će da nam bude u 2014, 2015. i 2016. godini, pa nam ljudi svima ukupno više ne veruju.
Zašto nije pravedan? Tačno je da svi plaćamo PDV isto. Tačno je da lekari, profesori i svi oni koji primaju plate preko 60.000 dinara su oporezovani. Nije isto kada se poveća cena mleka penzioneru koji prima 15.000 penziju i kada se povećaju cene hleba i kada se to poveća direktorima javnih preduzeća kojima i dalje plate nisu ograničene.
U jednom trenutku sam i ja sedela u Vladi. Poštujem to što plate ministara ne rastu već nekoliko godina. I ja sam primala takve kakve primate i vi. Ali, da li ste imali hrabrosti da skinete plate direktorima javnih preduzeća i kažete – čekajte, ne samo da ćemo da vam oporezujemo, nego ćemo da vam skinemo plate na one koje ima, recimo, premijer?
Danas slušam na televiziji da direktori javnih preduzeća i dalje primaju plate koje su 300.000 i 400.000 dinara i ne prihvatam vaše objašnjenje koje kaže – ne možemo bez takvih stručnjaka. Zbog toga što se lako odričemo stručnjaka, mladih lekara koji će nam otići u Nemačku, zato što jedan lekar koji prima 70.000 dinara plate podleže oporezivanju, podleže dodatnim izdvajanjima, a onaj koji prima 400.000 ne, s tim što je svestan da on lakše može da ode negde u inostranstvo, nego onaj koji u ovom trenutku rukovodi velikim javnim bogatstvima.
S druge strane, lako mi se odričemo budžeta lokalnih samouprava. To je daleko od Beograda, to ne boli. Koga boli što Kragujevac ima 152 miliona manje, sem Poskurice koji je iz Kragujevca i Saše Milenića koji je iz Kragujevca? Koga boli zato što većina opština devastiranih ima manje budžeta, pa ne može da napravi ni običan put, niti da subvencioniše kupovinu jednog kontejnera, o čemu sam, ministre, već govorila? Koga boli to što dve milijarde uzimamo lokalnim samoupravama, ali istovremeno malo dodajemo i Ministarstvu spoljnih poslova, iako su nam naslovne stranice pune na šta se troši novac? Ni Ministarstvo odbrane, ni Ministarstvo policije, nemojmo, to nije korektno,oni su naše kolege, njima ne možemo da smanjujemo budžet, ali lokalnim samoupravama možemo, oni su i onako daleko i od očiju, a bogami i daleko od srca.
Zašto kažem da narod ne vidi perspektivu? Pa, naslušala sam se kako su podsticaji za otvaranje novih radnih mesta loši. Sve je živo blato, sve je otišlo u đavola u prethodnom periodu i ne treba više podsticati otvaranje širom Srbije kompanija. To ćemo da sredimo privrednim ambijentom. Pa, kažite to ovima u Babušnici kako ćemo da podstičemo domaću privredu i sredimo privredni ambijent, kada im je pre nekoliko dana zadnja banka otišla iz Babušnice, pa nemaju gde da urade bilo koju transakciju, nego im treba pet litara goriva i dva sata da odu u Pirot i završe to što im je potrebno.
Bez novih investicija nema nade za nezaposlene. Bez podsticaja za investicije nema nade da ćemo one koji će ostati bez posla zato što imaju ili nemaju sređene lične karte u narednoj godini, koji će bez obzira na lične karte, njih 20.000, po vašim rečima, otići na ulicu. Nema nade za njih, bez podsticaja za otvaranje velikim kompanija koje će zaposliti i one koji imaju brendirana imena i konkurentne proizvode za svetsko tržište, ali koji imaju i tržište, koji imaju i tehnologiju, koji imaju mogućnost da zaposle veći broj ljudi.
Nema napretka zemlje bez dodatnih podsticaja za poljoprivredu, a i tu ne boli. Po seljacima ne boli. Tri milijarde je manje u budžetu za poljoprivredu. Zbog toga ljudi ne veruju da ovakva politika daje nadu za bolje sutra i zbog toga meni kažu kad se sretnem sa njima - ovaj budžet je loš. Možda ovaj budžet nije krojen po meri MMF-a i nije krojen po meri EU, ali bogami nije ni po meri građana Srbije.

Hvala.
Reč ima ministar Krstić. Izvolite.