Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 85 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Danas je dan kada narodni poslanici imaju pravo da postavljaju pitanja, pa molim narodne poslanike, koji žele da postave pitanje, da se prijave.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, u dužem periodu Albanci iz Preševske doline su taoci nerešenih odnosa između Srbije i Kosova. Sasvim su normalna bila očekivanja da će se ozbiljnije rešavati njihovi životni problemi kada su započeti briselski pregovori o normalizaciji ovih odnosa. Međutim, dosadašnjim Briselskim sporazumima uglavnom se radilo na rešavanju položaja srpske zajednice na Kosovu, a da pri tom i dalje ostaje težak položaj Albanaca u Srbiji. Formalno su započeti razgovori predstavnika Albanaca sa Vladom o rešavanju veoma teških životnih problema, i to nakon tenzija izazvanih intervencijom žandarmerije za uklanjanje spomen ploče u Preševu, a u Bujanovcu zbog izgradnje provokativnog memorijalnog centra žandarmerije.
Na samom startu, kada je trebalo rešavati težak položaj Albanaca u pravosuđu, ispostavilo se da i ova Vlada ne odstupa diskriminatorskog odnosa prema Albancima ovog područja. Čak šta više, dosadašnje prebacivanje krivice na albansko stanovništvo za ne ostvarivanje vladinog programa za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa iz 2001. godine, jer navodno Albanci ne žele da ostvaruju svoja prava. Sada su predstavnici Vlade otvoreno počeli da se zalažu za drastičnu reviziju još uvek ne ostvarenog programa iz 2001. godine, uslovljavajući to sa njihovim prebrojavanjem, u ovom slučaju, Albanaca.
Perfidno koristeći bojkot popisa stanovništva Albanaca zbog nametanja diskriminatorskih uslova za popis, Vlada otvoreno i još drastičnije diskriminiše sve Albance u Srbiji tako što smanjuje finansiranje Nacionalnom savetu Albanaca za 30%. Opštini Preševo je ukinut osnovni sud i osnovno tužilaštvo, zato što ova opština od 35 hiljada stanovnika iz 2002. godine, falsifikovano se prikazuje samo sa tri hiljade stanovnika. Umesto 32 hiljade postojećih Albanaca u Preševu, Vlada priznaje samo njih 416, a u Bujanovcu umesto 25 hiljada Albanaca, Vlada priznaje svega 244 Albanaca.
U ovoj apsurdnoj situaciji, koju nameće država konkretnim odlukama, kako ukidanjem sudova, kako smanjivanjem finansiranja opština Preševo i Bujanovac, kao i Nacionalnom savetu Albanaca, tako i brisanjem iz evidencije prebivališta izbeglih Albanaca sa ovog područja u toku ratnog i vanrednog stanja, ali i mladih Albanaca koji rade u Prištini ili u Gnjilanu, jer nemaju nikakvih šansi da se zaposle u Preševu, Bujanovcu i Medveđi.
Sada postavljam pitanje – zašto nije do sada ostvaren program savezne i republičke Vlade za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, koji je bio planiran za period 2001. – 2004. godina? Zašto se ostvarivanje osnovnih ciljeva ovog programa, pre svega ekonomska revitalizacija, integracija Albanaca u državne organe i institucije, uslovljava sa prebrojavanjem Albanaca, kada se zna da je samo u Preševu službeno prijavljeno preko deset hiljada zaposlenih? Zašto u Preševu, a naročito u Bujanovcu i Medveđi nije ništa urađeno za stvaranje barem minimalnih uslova za povratak raseljenog i izbeglog stanovništva za vreme ratnih uslova?
Pošto Vlada očigledno preko svojih odluka i rešenja ne priznaje skoro 99% Albanaca u Preševu i Bujanovcu, znači li to da oni nemaju obaveze prema državi? Jesu li oni onda oslobođeni obaveza da plaćaju poreze i druge naknade?
Da vas sada podsetim, bivša Jugoslavija, njene vlade su u prošlosti imali sporazume o iseljavanju svojih manjina. Da li sada ovim otvorenim potezima ova Vlada pokazuje iste namere da se oslobodi u ovom slučaju albanske nacionalne manjine. Hvala.

Pročitaću redosled narodnih poslanika: Emir Elfić, Sanja Jefić Branković, Olena Papuga, Olgica Batić, Bojana Đorđević, Tamara Tripić i Ljubiša Stojmirović.
Reč ima narodni poslanik Emir Elfić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, Ministarstvo pravde i državne uprave objavilo je tekst Nacrta zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Otvorena je javna rasprava po ovom pitanju koja je u toku i koja traje od 25. novembra ove godine i trajaće sve do 17. decembra 2013. godine.
Postojeći Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je pokazao svoju punu manjkavost 2010. godine kada su i bili i zbori po tom zakonu, koji je pokazao nedostatke u predizbornim procesima, tokom samih izbora, a i u postizbornom procesu.
Takođe, u smislu korespondencije nacionalnih saveta i nadležnih državnih organa, nivo komunikacije nije bio na zadovoljavajućem nivou. Koliko sam uspeo vidite, ovaj nacrt zakona više tretira tehnička, proceduralna pitanja, nego što jesu same nadležnosti nacionalnih saveta.
O samom sadržaju ne želim da govorim. Kada taj zakon bude došao u proceduru u Skupštinu, onda se može pričati o samom sadržaju. Ali, želim da postavim set pitanja Ministarstvu pravde – zašto se na ovakav način pristupilo pripremama za promenu tog zakona?
Naime, samo se pojavilo na sajtu Ministarstva pravde i državne uprave, bez ikakvih dodatnih obaveštenja i transparentnog davanja informacija svima onima koji su zainteresovani po ovom pitanju, a potpuno sam ubeđen da interesovanje, kada su sve nacionalne zajednice u Srbiji u pitanju, jeste veliko kada se govori o ovom zakonu.
Pitam zašto je ovako kratko vreme trajanja javne rasprave? Zašto javnost i zainteresovane strane nisu transparentnije obaveštene, već samo preko sajta ministarstva? Zašto javna rasprava nije otvorena za širu javnost, već se zatvara u krug odabranih od strane ministarstva, koje je napravilo i kreiralo radnu grupu? Na javnim raspravama, koliko znam, održana je samo jedna u Vršcu, direktno su pozvani učesnici koji mogu da prisustvuju. Zašto o ovome nisu obaveštene parlamentarne stranke nacionalnih manjina koje su po mom dubokom ubeđenju trebale učestvovati i u samoj izradi nacrta i u samoj proceduri javne rasprave?
Poslednje pitanje je zašto zakon nije dostupan na jezicima nacionalnih manjina i samo davanje komentara, što je ustavno i zakonsko pravo nacionalnih zajednica u Republici Srbiji? Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Sanja Jeftić Branković.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, ministri u odsustvu, stvarno više ne znam na koji način da vas animiram da dođete i da odgovarate na poslanička pitanja, s obzirom na to da smo međusobno počeli da vodimo monologe po tom pitanju i da jedni sa drugima razgovaramo o temama na koje bismo trebali da dobijemo odgovore od nadležnih ministara.
U pisanom obliku sam postavila pitanja i ministru Raduloviću. Kako na njega posle proteka roka od 15 dana nisam dobila odgovor, probaću i na ovaj način to isto pitanje, pa možda mi se i posreći da na bilo koji način i u bilo kojoj formi dobijem odgovor na isto.
Krajem oktobra meseca tekuće godine, italijanska kompanija „Dajtek“, koja je inače trebalo da proizvodi elemente za protok ulja i maziva za potrebe automobilske industrije, raskinula je ugovor, odnosno odustala je od svoje planirane investicije u radnoj zoni u Nišu. U tom smislu, postavila bih pitanja gospodinu ministru. Znam da on nije bio na vlasti onda kada je ovaj ugovor sklapan. Tada je tadašnji ministar, gospodin Dinkić, pre tačno tri godine od dana kada je ova kompanija odustala od investicija, znači oktobra 2010. godine, potpisan je ugovor sa ovom italijanskom kompanijom i u tom smislu je tada planirano da se izdvoji oko 12 miliona evra za ulaganje u ovu fabriku.
S druge strane, planirano je da se zaposli 400 novih radnika. Tim povodom je grad Niš izdvojio, odnosno ustupio 2,5 ha zemljišta. Sada imamo situaciju da imamo jedan poluizgrađeni objekat u radnoj zoni u Nišu, koji iznosi oko 8.000 m2 i koji ne služi ničemu.
Niš je jedan od najsiromašnijih gradova na jugu Srbije, sa preko 40.000 nezaposlenih ljudi i odustajanje od jedne ovakve investicije za grad Niš predstavlja veliki gubitak. Najmanje što očekujemo od gospodina Radulovića jeste da odgovori da li i na koji način se planira dalje korišćenje ovog poluizgrađenog objekta, s jedne strane, a s druge strane, koliko je zapravo novca iz budžeta Republike Srbije izdvojeno za ulaganje u ovu fabriku, koja je, kako vidimo, prestala da postoji? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Olena Papuga.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, svoje prvo pitanje upućujem ministru saobraćaja Aleksandru Antiću. Hoću da ga pitam kolika je bila naplata putarine u julu i avgustu 2013. godine na deonici autoputa E75 između Beograda i Subotice u oba smera? Koliki je bio prihod ostvaren na naplatnim rampama Stara Pazova i na naplatnoj rampi kod Siriga? Da budem preciznija, interesuje me koliko je naplaćeno za sve kategorije vozila na obe ove naplatne rampe u navedenom periodu u dinarima i u evrima?
Drugo pitanje postavljam predsedniku Vlade Republike Srbije Ivici Dačiću. Naime, Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine iz 2009. godine propisano je da organi pokrajine upravljaju i održavaju puteve drugog reda na teritoriji AP Vojvodine. Međutim, republički organi do dana današnjeg nisu izvršili svoju obavezu i nisu obezbedili finansijska sredstva da bi se te nadležnosti pokrajine, a sve je to propisano zakonom u članu 88, i sprovelo.
Šta više, Vlada Republike Srbije nije donela ni odluku o načinu finansiranja ovih nadležnosti koje su navedenim zakonom prenete na AP Vojvodinu. Shodno navedenom, bilo bi potpuno neracionalno osnivanje preduzeća, a zakon predviđa da se formiraju i preduzeća za upravljanje i održavanje puteva drugog reda koji se nalaze na teritoriji AP Vojvodine. S obzirom da nije doneta ni odluka Vlade Republike Srbije, nisu ni osnovana preduzeća, a po zakonu pokrajina je u obavezi da upravlja i održava ove puteve koji su na njenoj teritoriji, a odnosi se na puteve drugog reda.
Hoću da pitam da li je to još jedna opstrukcija republičkih organa prema pokrajinskim organima? Autonomna Pokrajina Vojvodina je spremna da ispoštuje sve nadležnosti koje su joj prenete i to sa zadovoljstvom, a mi iz LSV ćemo imati još veće zadovoljstvo ako AP Vojvodina bude ponovo imala svoje sopstvene nadležnosti, a posebno sopstvene prihode.
Takođe, AP Vojvodina će u skladu sa zakonom formirati do 1. aprila 2014. godine pravni subjekat za upravljanje državnim putevima drugog reda na teritoriji AP Vojvodine. Pitam premijera Dačića – da li će i kada republički organi izvršiti svoju obavezu iz člana 88. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine i obezbediti neophodna finansijska sredstva koja su predviđena za upravljanje i održavanje državnih puteva drugog reda na teritoriji AP Vojvodine?

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Kako smo pre nekoliko dana mogli da čujemo i da se putem medija informišemo, Srbija se, nažalost, opet nalazi na poslednjem, a ja bih dodala i potpuno zasluženom, mestu kada se radi o kvalitetu pružanja zdravstvenih usluga. To nije nikakva novina, iz razloga što tu titulu dobija već drugu godinu za redom, a sve prema istraživanjima koja su urađena za potrebe Evropskog parlamenta. Upravo to istraživanje pokazuje da se u odnosu na prošlogodišnji zbir poena Srbija nije popravila apsolutno ni za jedan jedini poen. Zato se i nalazi na dnu lestvice i na poslednjem mestu, kada se radi o kvalitetu pružanja zdravstvenih usluga. To poslednje mesto deli sa zemljama kao što su Letonija, Poljska, Rumunija i Bugarska.
To poslednje mesto srpskog zdravstva zasluženo je iz sledećih razloga: zato što građanima naše zemlje nisu dostupni elektronski recepti, zato što naši građani čekaju duže od 21 dana na terapiju karcinoma, zato što naši građani čekaju više od sedam dana za pregled skenerom, zato što se na veće operacije čeka duže od 90 dana itd. Da ne pominjem nedostatak stentova, ugradnju veštačkih kukova, itd, a DHSS je nebrojano puta o tome govorila.
Sada kada u našoj zemlji postoji već ogromna smrtnost od infarkta, velika smrtnost po rođenju beba, nezaustavljiv porast, zapravo stope, oboljevanja od karcinoma, kao i mnoštvo neotkrivenih slučajeva dijabetesa, širenje bolničke infekcije koja je izazvana otpornom bakterijom stafilokoka, itd, onda i ne treba da čudi zašto se upravo nalazimo na mestu na kome se nalazimo kada se radi o pružanju i o kvalitetu zdravstvenih usluga.
Sve ovo sam već pomenula, ali nalazim za shodno da je potrebno još jednom da pomenem, budući da od ministarke zdravlja, kojoj ću postaviti konkretno pitanje, do sada konkretne odgovore nisam dobila.
Mene konkretno zanima zašto se ministarka zdravlja sada čudi i za medije izjavljuje da ona ne veruje u tvrdnje da se Srbija nalazi na poslednjem mestu? Mislim da taj skor od 451 poen, koliko je Srbija dobila od ukupno 1.000 poena, uopšte ne treba da čudi, posebno kada je u pitanju resor o kome trenutno govorim. Zamolila bih Ministarstvo zdravlja, budući da imam nekoliko pitanja, da mi da što konkretnije odgovore, budući da su i moja pitanja koja ću postaviti upravo isto takva, a u skladu sa svim onim što sam već prethodno navela.
Prvo, zašto pacijentima nije omogućena dostupnost elektronskim receptima, budući da je navedeno da će tako nešto biti učinjeno ukoliko se setimo da smo o tome raspravljali i da je o tome upravo ministarka Slavica Đukić Dejanović govorila u raspravi kada se na dnevnom redu nalazio set zakona? Zašto se čeka duže od 21 dan na terapiju karcinoma, više od sedam dana za pregled skenerom? Šta se to zapravo čini u pogledu prevencije bolesti kakav je karcinom, a upravo je ovim istraživanjem koje je urađeno za potrebe Evropskog parlamenta prvi put uvrštena i prevencija, i šta se to čini u pogledu smanjenja stope obolevanja od kancera? Zašto nema elektronskog zakazivanja pregleda?
Sledeće moje pitanje jeste – šta će se činiti u pogledu sprečavanja upravo već spomenute bolničke infekcije koju izaziva otporna bakterija strafilokoka?
Da li su domovi zdravlja u ovom momentu snabdeveni dovoljnom količinom vakcina protiv tetanusa, dovoljnom količinom vakcina protiv malih boginja i zaušaka ili dolazimo opet u situaciju da nam preti nestašica istih, kao što je to bilo u maju ove godine?
Ono što me posebno zanima da mi ministarka Slavica Đukić Dejanović odgovori – koliki je zapravo broj upisanih pacijenata na listi čekanja za 2016. godinu?
Najzad, smatra li ministarka zdravlja da je zapravo srpsko zdravstvo već bankrotiralo, ali nam o tome niko javno ništa nije saopštio, budući da ćemo se vrlo brzo naći ispod nivoa afričkih zemalja koji je po pitanju upravo pružanja zdravstvenih usluga izjednačen sa nama?
Za kraj, postaviću pitanje, budući da imam veoma malo vremena, da li u ovom momentu u bolnicama ima dovoljno citostatika, bar onih koji se proizvode u zemlji Srbiji, kako ministarka zdravlja to uobičajeno ume da kaže, a budući da smo upravo ove godine bili svedoci nestašice citostatika kao što su „purinethol“, odnosno citostatika koji se koriste u lečenju leukemije kod dece, kao i „fluorouracijala“, odnosno najjeftinijeg i najčešće korišćenog citostatika u zemlji Srbiji. Hvala.