Hvala.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje sledeći narodni poslanik: Stošić Milorad.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednik Skupštine, pored predstavnika predlagača Lazara Krstića, ministra finansija, Saše Radulovića, ministra privrede i prof. dr Dragana Glamočića, ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pozvao da sednici prisustvuju i: Nikola Ćorsović, državni sekretar u Ministarstvu finansija, Nikša Vušurović, državni sekretar u Ministarstvu finansija, Branko Drčelić, direktor Uprave za javni dug i Nada Mirković, načelnik Odeljenja u Ministarstvu finansija.
Nastavljamo načelni pretres o predlozima akata iz tačaka 12, 13. i 14. dnevnog reda.
Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić. Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.         
Poštovani članovi Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mnogo toga je juče rečeno u ovoj načelnoj raspravi o budžetu, tako da ne verujem da ćete čuti nešto novo i epohalno od mene, ali posao narodnog poslanika je da učestvuje u raspravi o ovom najvažnijem dokumentu, u stvari o ličnoj karti jedne države.
Ono što smo juče mogli da čujemo jeste da je ovaj budžet realan i da mu je to najveća vrednost. Realan budžet u ovoj nerealnoj ili nadrealnoj državi stvarno ima veliku vrednost, to moram i ja da priznam. Najavljivali ste veliki zaokret, gazdovanje javnim novcem, godinu velike štednje, krupinih reformi, uz obrazloženje da se ovako više ne može. Mogu da se složim sa tom konstatacijom, ali ničega od toga što ste najavljivali nema u ovom dokumentu, a danas je tačno 100 dana od kada je rekonstruisana Vlada Republike Srbije. To je neki mali jubilej, pa se sumiraju rezultati, predstavljaju rezultati, a ja mislim da rezultata, makar na polju finansija i ekonomije, nema baš previše da biste mogli da se pohvalite.
Ovde se u budžetu, u pratećim dokumentima, u fiskalnoj strategiji i u ekonomskoj politici ne vide efekti nekih krupnih promena. Jedino pozitivno, i za to vam odajem priznanje kao ministru finansija, je to što ste stavili iznad crte državne garancije za zaduživanje javnog sektora i ove druge prikrivene troškove. Ali, svi se mi pitamo kako je moguće da, kada realno smanjujete plate i penzije, povećavate PDV na osnovne životne namirnice, na kompjutere, u zemlji u kojoj je IT sektor proglašen za jedan od strateških, deficit bude čak 7,1% BDP? Moguće je jer očigledno ni ovaj put nema političke snage da se stvarno smanjuju rashodi.
Kada kažem da ni ovaj put nema političke snage, političku podršku nije imao ni vaš prethodnik, ni onaj pre njega, a vidim da je nemate ni vi da zađete u javna preduzeća, to je ono što je ključno, u „Srbijagas“ i u ostale. Da nije tako, zašto bi u ovoj Skupštini došao zahtev za davanje garancija „Srbijagasu“ od 200 miliona evra za održavanje tekuće likvidnosti, a onda vi to amandmanom promenite, ali ne namenu, nego samo valutu, pa nije više 200 miliona evra nego 200 miliona dolara. Ili, zašto će se dati garancija „Elektropirivredi Srbije“ za 100 miliona dolara, opet sada uz promenjenu namenu, a nije za održavanje tekuće likvidnosti?
Razumem da PDV jeste deo rešenja, ali mogli ste iz iskustva vašeg prethodnika da vidite da povećanje stope ne daje očekivane rezultate i mogli ste da izbegnete to nešto loše što se pokazalo, a to je da povećanje opšte stope ne daje efekte koji su projektovani. Po kojoj logici će povećanje ove niže stope dati efekte koji su projektovani? Vi vrlo dobro znate da je to kratkoročno rešenje, koje će se iscrpeti ako se ne urade suštinske stvari na strani rashoda.
Ovde glavni problem nije onako kako mi mislimo – sam deficit od 7,1% koji je projektovan, nego struktura deficita, odnosno da se ovaj deficit može finansirati samo kreditima iz inostranstva, da stare kredite možemo da vraćamo novim jeftinijim kreditima.
Naš predlog je da vi to radite agresivnije nego do sada, da uz jeftinije kredite dodate i tu neproduktivnu državnu imovinu, kako kamate na te kredite ne bi sledeće godine pojele više od jedne trećine budžeta.
Smanjivanje javne potrošnje neće moći da reši ovaj budžetski problem. Smanjiće se rashodi otpuštanjem viška zaposlenih, bez obzira na demantije koji stižu. Juče ste demantovali da će biti otpušteno 50.000 ljudi, biće verovatno i više iz ovog prenapregnutog javnog sektora, smanjivaće se plate, zamrzavaće se penzije, ali na taj način će se smanjiti i budžetski prihodi. Biće manje novca za privatnu potrošnju, a taj manjak tražnje teško da ko može da nadomesti.
U stvari ništa od ovih predloženih mera i to je glavna zamerka budžetu, neće dovesti do rasta zaposlenosti u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti oko 25%, a stopa nezaposlenosti među mlađim stanovništvom i do 50%. Bez predloženih mera za povećanje zaposlenosti neće biti napretka. Nikome nigde do sada nije uspelo da iz recesije izađe samo smanjenjem javne potrošnje, a pogotovu ne kad postoje realno visoke kamatne stope.
Što se tiče smanjenja plata, odnosno prihoda na sve plate koje su preko 60.000 dinara, ovaj zakon o platama može lako da padne na Ustavnom sudu, jer pravosuđe nije izuzeto iz usklađivanja zarada. Plate se smanjuju i profesorima i lekarima, ali i sudijama i tužiocima. Pitanje je dana kada će neko pokrenuti postupak za utvrđivanje ustavnosti ovakve odredbe. Da bi plate kao rashod bile stavljene pod kontrolu, potrebno je doneti dva zakona. Jedan koji bi važio za javni sektor bez javnih preduzeća, a drugi samo za javna preduzeća. To je jedini način da imate plate pod kontrolom. Dakle, dva zakona, a ne ovaj jedan koji ste predložili.
Htela sam nešto da vas pitam povodom vaših izjava, mislim na vas, ministre finansija. Rekli ste 11. oktobra sledeće i sada je moje pitanje kada ćete da pređete sa reči na dela. Rekli ste 11. oktobra ovako – državni funkcioneri neće više moći da sede na nekoliko stolica i primaju po pet punih plata iz budžeta. Drugo, njihova dodatna primanja neće biti oporezovana, ali će biti preispitana i sasečena, bićemo vrlo agresivni, pa ćemo naknade sa druge, treće ili pete funkcije smanjiti ili ukidati. Treće, uz penziju će biti nemoguće primati platu iz budžeta.
Da li vi još uvek stojite kod ovih stavova i kada ćemo moći da vidimo prve efekte tih preduzetih mera da iz budžeta možete da primate samo jedno primanje, da svako drugo, treće, četvrto, peto, neće biti dozvoljeno i da neće moći da se uz penziju prima i plata iz budžeta? Juče smo imali jednu, blago rečeno, neprijatnu, na momente čak i patetičnu raspravu o tome da li je neko zaslužio ili nije da uz penziju dobija i platu. Pa vas molim da tu dilemu razrešimo.
Sledeće što sam htela da pitam jeste – do kada će se koristiti termin „pljačkaška privatizacija“? Naprosto je neverovatno da sve privatizacije od 2000. godine do danas karakteriše kao pljačkaške. To, naprosto, nije tačno. Da li je neko u Vladi protiv samog koncepta privatizacije to je jedno pitanje, ali govoriti o pljačkaškim privatizacijama je sasvim nešto drugo. Jedna trećina samo privatizacije u Srbiji je raskinuta zato što je bila neuspešna. Druge dve trećine su bile i dobre i potrebne i uspešne.
Naprosto, ne znam gde je ko bio 90-ih godina i kako je posmatrao Srbiju i kako se tada u Srbiji živelo i kako se radilo i kako se privatizovalo i ko je tada zarađivao po prvi, drugi, treći i ostali milion tadašnje omiljene valute, marke, na ovim prostorima.
Pošteno je reći da je društveni bruto proizvod za ovih 12 godina uvećan četiri puta, a da su plate i penzije uvećane 10 puta i to je rezultat za ovih 12 godina, koji se često gura pod tepih, ali se zato stalno ističe da je ovde bila pljačkaška privatizacija. Naprosto, te stvari ne stoje i nisu tačne.
Imam još jedno pitanje za vas. Juče je predsednik Vlade rekao da nas ovaj budžet približava EU. Da li možete, molim vas, da mi objasnite na koji način? Pokušala sam da shvatim tu izjavu da osim što je politička, nema uporišta u realnosti, ali, evo, u kom delu nas to ovaj budžet približava EU, kad već popodne stiže demanti da smo sad malo dalje od EU, pošto se prva međuvladina konferencija, po svim nagoveštajima, odlaže za mart, a ja mislim da bi neko rado hteo da odloži te izbore najavljene za mart, ali dobro? To je moj politički stav. Ne mora svako sa njim da se složi.
Opet da se vratim na javni sektor, kad god se svi žalimo na njega, a sad smo evo dobili konačno brojke koliko to ljudi radi u javnom sektoru, ipak je on deo koncepta obezbeđivanja egzistencije i to ne treba da izgubimo iz vida. Kao što je juče moj kolega narodni poslanik Bojan Đurić rekao da je loše stvarati konfrontaciju između zaposlenih u javnom i privatnom sektoru, ja se sa tim u potpunosti slažem. To je ekonomski loše, politički štetno, a društveno vrlo, vrlo loše, da ne kažem katastrofalno, baš kao što je i loše stvarati konfrontaciju između zaposlenih i penzionera, tako nam ni ova druga vrsta konfrontacije između javnog i privatnog sektora sigurno nije potrebna.
Mi u danu za glasanje, kao što ste čuli, za ovaj budžet nećemo glasati, a ovom prilikom neću postaviti nijedno pitanje ministru privrede Raduloviću, sačekaću da u proceduru uđe zakon o stečaju, pa ćemo imati o čemu da pričamo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas imamo na dnevnom redu Predlog budžeta za 2014. godinu kao nastavak praktično reformskog puta koji smo započeli sa donošenjem seta zakona koji se odnosio na mere ekonomske politike Srbije. Taj reformski put suštinski pokazuje da na tom putu imamo jako puno problema.
Ono što treba na neki način podržati u smislu predloga koje je Vlada i ministri koji su dali je upravo taj da su predlozi zakona napravljeni na taj jedan realan način gde se jednostavno na potpuno transparentan i istinit način dala slika Srbije posle 12 godina, o tome koliko smo dužni, koliko smo siromašni i koliko suštinski imamo potencijala da izađemo iz određene krize.
Kada pričamo o različitim vrstama scenarija tipa, grčki scenario, portugalski scenario, španski scenario, mislim da se Srbija jednostavno nalazi u jednom regionu gde takvi scenariji nisu mogući, ali ono u čemu mi možemo da se nađemo u određenoj situaciji to je jako teška socijalna situacija u kojoj jednostavno možemo bez kontrole da na neki način svi politički subjekti učestvuju u vršenju vlasti. Onda jednostavno kada dođete u tu situaciju, građanima Srbije potpuno je nepotrebno saznanje koja politička stranka je dovela do toga da se nađete u tako teškoj ekonomskoj situaciji. A treba reći, da poslednjih deset do dvanaest godina jednostavno mnoge stvari su se gurale pod tepih. Treba reći da od 2008. godine su mnoge bankarske garancije davane u ovoj skupštini, u ovom parlamentu, gde praktično SNS nije ni postojala, nije ni učestvovala u takvom procesu. Tu treba uvek i naglasiti. Sada je uzela odgovornost i kao glavni stožer u Vladi Srbije krajnje odgovorna za ono što će se dešavati i ono što se dešava sad.
Zbog čega ovo govorimo? Pa zbog toga što Vlada Srbije je preuzela jednu veliku političku odgovornost za mnoge procese koje često zaboravljamo kada pričamo o budžetu Srbije, a to je rešavanje Briselskog sporazuma, odnosno odnosa Beograda i Prištine, a samim tim imamo i početak pregovora sa EU, odnosno primenu SSP sporazuma pridruživanja EU.
Oba ta sporazuma i međunarodne obaveze nešto koštaju ovu državu i te takve suštinske reforme traže da predvidite i određena sredstva u budžetu. Ne samo u tom organizacionom smislu, koje treba menjati, nego i u ovom smislu da je, recimo, za Kosovo i Metohiju predviđen budžet oko 4,8 milijardi dinara za sledeću godinu, a da primenom trgovinskog sporazuma od 1. januara 2014. godine gubimo stavku u budžetu koja iznosi oko 300 miliona evra.
Samim tim, uzimajući u obzir ove činjenice, krenuli smo u reformu, kao država, javnog sektora, prvo konstatujući koliki je taj broj zaposlenih. Onda smo krenuli u reformu toga da se suočimo sa istinom koliko suštinski dugujemo za javna preduzeća, pa smo videli da, recimo, eto, kada je u pitanju „Srbijagas“ imamo deo dugovanja prema bankama, a imamo onaj deo dugovanja koji je država dala u vidu garancija.
Taj dug je jako veliki. Naravno da dug od 800 miliona ili 224 miliona, koji se odnosi na „Srbijagas“ i na druga javna preduzeća nije nastao preko noći i nije nastao u poslednjih godinu dana. Sigurno da se on negde taložio i gomilao i da se ulazilo iz kredita u kredit, i da smo u onom trenutku, kada pričamo o kredibilnosti države i kada se najviše suočavamo sa realnošću i izrazimo realno taj budžetski deficit, jednostavno zemlja koja gubi na tom glasu i samim dobija u svojoj ponudi za portfolio sve skuplje i skuplje kredite.
Ona priča o tome da mi možemo, kao država, da dobijemo vrlo povoljne kredite i da se rešimo oko 2,5 milijarde sa povoljnim kamatnim stopama, Fiskalni savet jednostavno to decidno navodi da je velika odgovornost na onima koji u javnosti daju svoje izjave, jer upravo time urušavaju kredibilitet same države i same ekonomije, jer samim tim dobijate u ponudi sve skuplje i skuplje kredite.
Prema tome, da li se radi o poziciji ili opoziciji, treba biti odmeren u političkim izjavama, pogotovo u onim koje se odnose na privredu. To se odnosi na sve političke subjekte.
Ono što je važno reći da je javni dug visok i on je zaista u ovom delu do sada najveći, ali do sada se uvek i taj deficit prikazivao na neki način frizirano. Prvi put sada imamo realno iskazan i u toj meri on treba da pokaže suštinski, gde su nama najslabije, takozvane neuralgične tačke. Mi smo to rekli, znači, rekli smo da to jesu društvena preduzeća, 153 preduzeća u restrukturiranju, da su to javna preduzeća, velika dugovanja prema „Srbijagasu“, prema „Putevima Srbije“, prema „Železnica Srbije“ i „Galenici“, rekli smo da su to najviše u bankarskom sektoru, rekli smo da su to otprilike velika izdvajanja koja se odnose na PIO fond.
Onaj deo koji je napadan, a to je da ovim budžetom nije dobro isprojektovan poljoprivredni fond, nisu dobro isprojektovane subvencije, nisu dobro isprojektovane određena davanja, koja se odnose na socijalne kategorije, možemo da kažemo da su krajnje neodgovorna. Zbog čega? Pre svega, kada pričamo o društvenim preduzećima ni ta dugovanja, ni ta restrukturiranja nisu nastala takođe preko noći, nego su godinama taloženi kao problemi sa kojima niko nije hteo da se uhvati u koštac, nego su svaki put predstavnici kapitala, stečajni upravnici, ulazili u sve veća i veća dugovanja i ponašali se prema državnoj imovini kao da je to otprilike nečija tuđa i kao da nemaju uopšte odgovornost o tome kako raspolažu sa tom imovinom.
Vi niste imali ni jednu praktično osudu nijednog stečajnog upravnika, nijednog predstavnika kapitala, a koja se odnose na preduzeća u restrukturiranju, da to nisu vodili na adekvatan način. Čak nijedan takav predstavnik nije bio osuđen, da li je na adekvatan način raspolagao kapitalom tih preduzeća.
Drugi deo priče koji se odnosi na sama javna preduzeća, mislim da država nikada nije, Ministarstva nisu ni znala koliko su javna preduzeća u njihovoj nadležnosti dužna, ni kolike su te bankovne garancije. Imali su neki okvir, pa počev od činjenice da ne znaju ni koliko zaposlenih imaju u svom sektoru, a kamoli o tome koliki je taj obim sredstava koji troše. Nama se dešavalo, recimo, kao državi, da se na kraju mandata ove skupštine, u prethodnom sazivu 2012. godine, podižu krediti i onda se skupe sve na jednom mestu i onda se dođe, onda Skupština izglasa i podrži sve garancije koje su sva javna preduzeća uzimala i ta sednica otprilike košta 1,4 milijarde evra zaduženja države. Znači, to je praktično bio način na koji se funkcionisalo u privredi Srbije.
Ono što sada imamo sve na jednom mestu, tačno znamo sa čim raspolažemo. Ako je to ta slika kolika su dugovanja, tolika je, i jednostavno sa tim se izlazi pred građane. Građani moraju u svakom trenutku da znaju istinu, da bi bili pripremljeni na sve ono što ih očekuje u budućnosti. Zašto o tome govorimo? Zato što su svi segmenti društva zahvaćeni ovom krizom.
Ono što nikad ne treba da zaboravimo, a to je da je 2008. godine, znači godinu dana posle ekonomske krize, posle 2007. godine, praktično pravljen budžet koji je promašen otprilike za 20%, jer su pogrešno projektovane stavke o tome kako će izgledati ekonomska kriza, pogotovo u Srbiji i u samom regionu. To je nešto što je praktično ceo ovaj region doveo do toga da krenu ta kola, o kojima pričamo da su sad krenula, ne ona su krenula od 2008. godine nizbrdo, i sada ta kola treba na neki način zaustaviti. Ona su zaustavljena određenim merama i praktično saznanjem, da javnost mora biti upoznata sa istinom.
Kada pričamo o segmentima na kojima smo smatrali da uopšte i ova vlada i ova skupštinska većina treba da koncipira svoju ekonomsku politiku, onda smo govorili da su to poljoprivreda i energetika. Napadana je ovde politika na koji način treba da izgleda ulaganje u poljoprivredu. Napadana je energetika, ali ono što treba građani Srbije da znaju, to je da se poljoprivreda više neće, na onaj način na koji je bila finansirana, finansirati, već da će isključivo ulaganja biti u infrastrukturu, koja je jako važna, kao što je sistem navodnjavanja, kao što su oprema koja će biti data poljoprivrednicima, koji će moći da je koriste.
Kada se priča o subvencijama, koje su takođe napadane, u budžetu, ako pogledate da 81 milijarda ukupnih subvencija predstavlja deo budžeta, onda je oko 10% tih subvencija ide na privredu, a 40% tih subvencija idu na poljoprivredu. Prema tome, ta priča da se malo ulaže u poljoprivredu nije istinita, ali ono čime želi da se ustroji i izvrši reforma te agrarne politike, upravo je to ulaganje u infrastrukturu, da bi se na određeni način i tim ulaganjima stvorila zainteresovanost investitora da ulažu i da prave određene vrste javnih privatnih partnerstava u ovoj oblasti. I ono zbog čega treba država da ulaže svojim subvencijama u društvena preduzeća, to je da koliko može ojača taj sektor, da zadrži ono što je zaista zdravo, da bi danas, sutra principom koncesija i javnih privatnih partnerstava, zaista mogla što veći broj tih preduzeća da privatizuje i da uđe u jednu ozbiljnu privrednu reformu, ali samim tim i da na neki način zaustavi bilo kakav pad, održi se i da stvori uslove u naredne tri godine da bi krenula nekim svojim rastom.
Ono o čemu smo najviše slušali o energetici je pitanje „Srbijagasa“, velikih dugovanja. Evo sada imamo i priliku da praktično sa otvaranjem novih infrastrukturnih projekata na neki način reformišemo ceo ovaj javni sektor. Razvoj energetike nije moguć ukoliko se ne izvrši i ne stvore uslovi, odnosno taj ambijent u kome će moći država da se ponaša krajnje odgovorno, ne samo prema investitorima, nego i prema svojim potrošačima.
To znači da je cena struje socijalna kategorija i tu priču inače zna ceo region zapadnog Balkana i praktično sve zemlje u regionu, i sve znaju da ukoliko idete povećanjem cene energenata, vi praktično utičite na budžet svakog čoveka koji živi u našoj državi i to znaju i u Hrvatskoj, to znaju i u Crnoj Gori, to znaju i u Bosni i Hercegovini, to nije nešto novo.
Mnogo je lakše napadati bilo kakvu reformu ili povećanje cena, ali je mnogo teško izvršiti zaista reformu ovog sektora, iz prostog razloga što tu rade ljudi koji su zaista profesionalci u svojoj struci i kojih ima jako puno i kada dođe do trenutka kada trebate da racionalizujete ili prepakujete određene zaposlene, to je jako teško proceniti ko u kom sektoru treba na najadekvatniji način da da svoj pun doprinos.
Zbog toga je uopšte priča o „Srbijagasu“ i ne samo o „Srbijagasu“, nego uopšte u javnim preduzećima za koje se izdvajaju određena sredstva, veoma, kako da kažem, osetljiva, senzitivna, jer ako bi hteli ekonomski isključivo da gledamo kao interes države, onda bi rekli – izvinite, ali jednostavno država treba da na neki način odustane od bilo kakvih davanja garancija, od bilo kakvih podsticaja i onda bi došli do toga da bi jednostavno imali poremećaj u radu uopšte energetskog sektora, a to bi se odmah direktno odrazilo na same potrošače.
Prema tome, u takvim oblastima treba biti krajnje odgovoran i treba postupati na način koji odgovara svim kategorijama društava, ali korak po korak.
Kada pričamo o PIO fondu, a o tome najviše volimo da pričamo sa jednog aspekta i da napadamo zbog čega su tolika izdvajanja, ja sam se malo zainteresovala na temu kako izgleda uopšte rukovođenje PIO fondom, koja je struktura PIO fonda i mislim da više od polovine poslanika i nije upoznato sa tim ko su članovi Upravnog odbora PIO fonda. On čini 21 člana, od toga država ima svega dva člana koja postavlja Vlada. Ima predstavnike privrednika, ima predstavnike udruženja poslodavaca, ima predstavnike oba sindikata, ima predstavnike udruženja penzionera i ima dva predstavnika Vlade.
Princip predsedavanja Upravnim odborom PIO fonda je rotirajući na svake dve godine. Sada trenutno predsednik PIO fonda je gospodin Orbović, predsednik sindikata i koji direktno utiče na politiku PIO fonda.
Ukoliko država želi da sprovede reforme, a trenutno država izdvaja, znači, PIO fond ima oko 600 milijardi dinara, iz koga 42% država puni taj fond direktno iz budžeta, a 58% pune privredni subjekti kroz poreze i doprinose koje uplaćujemo. Ako država želi da zaista izvrši reformu PIO fonda, onda treba svoje predstavnike Vlade da pusti da u onom trenutku kada treba da predsedavaju ovim Upravnim odborom, treba da izvrše određene reforme. I za to je potreban jedan politički konsenzus. Ne treba napadati isključivo određene političke opcije da bi se reforma PIO fonda izvršila, već treba napraviti jedan princip kako treba da izgleda punjenje PIO fonda.
Mi imamo jednu nasleđenu politiku kako je to izgledalo pre i onda su sve Vlade automatski, niko nije hteo da se zamera sa predstavnicima koji se nalaze u ovom Upravnom odboru, jer jako je teško uhvatiti se u koštac sa svim ovim problemima, zamerati se sindikatima, sa poslodavcima, udruženjima, a onda dolazimo u situaciju da ti poslodavci žive od naknada iz tih upravnih odbora, a ne žive iz realnog sektora, odnosno odakle prihoduju ta sredstva. Praktično, taj PIO fond postaje na neki način jedna ekonomska kategorija, iz koje svi na neki način preživljavaju.
Naravno da to nije dobar koncept i naravno da vremenom, kako su se nasleđivali problemi, ti problemi su se uvek uvećavali. Nikada nisu došli do trenutka da treba da se reše na jedan ekonomski održiv način.
Stoga država, ukoliko želi da reši ovaj problem, mora da nađe načina i zakonskim putem, koji treba ovde u Skupštini Srbije da se donese na jedan potpuno svojstven način, da se napravi jedan konsenzus svih političkih opcija po tom pitanju, da donese odluku kako će upravljati, jer na kraju krajeva, imovina PIO fonda je imovina države, jer svi mi snosimo odgovornost za takvo stanje u državi, i naši sugrađani, naše bake i deke i svi oni koji su praktično građani Srbije, koji se finansiraju iz ovog PIO fonda, a njih ima 1,7 miliona građana Srbije. Praktično, treba da nađemo načina kako da to uradimo, a da to bude isplativo i održivo u svakom ekonomskom smislu. To ne može preko noći. O tome moramo ozbiljno da donesemo odluke i moramo na adekvatan način da nađemo rešenje.
Na kraju bih nešto rekla o Fiskalnom savetu i o tome šta je Fiskalni savet rekao uopšte o ovome budžetu. Fiskalni savet se parafrazira i na mnoge teme odgovara na vrlo racionalan način, potpuno politički neobojen, a mnogi bi hteli da ga stave u kontekst i da ga oboje, podržavajući određenu političku opciju.
Fiskalni savet je praktično telo koje je sastavljeno iz stručnjaka i koje treba slušati u svim ovim segmentima kada govori o tome kako treba da izgleda ekonomska politika naše države, ali kako treba da izgleda i budžet. Ona govori o tome da sve one mere koje se donose mogu da budu jače, slabije, ali da one proizvode određene ekonomske efekte, odnosno rezultate.
Tako Fiskalni savet smatra da su praktično dodatne mere štednje neizbežne u ovakvim situacijama, da je put ka racionalizaciji javnog sektora neminovan i da subvencije i socijalna davanja, koja su sastavni deo budžeta, takođe bi uvek trebalo da budu veća, ali su svesni toga da ono koliko je društvo prihvatljivo u sprovođenju tih mera, da su to s druge strane uvek problemi s kojima vrlo teško sve političke opcije ne mogu da se uhvate baš sto posto u koštac sa njima.
Zbog toga kaže da je neophodno sklapanje aranžmana sa MMF-om, zbog toga kažu da je moguće lakše zaduživanje u 2014. godini. Naravno, svi znamo da postoje dobre kreditne linije Ujedinjenih Emirata, i to otprilike u obimu od tri milijarde evra.
Zatim, Fiskalni savet poziva na odgovornost, o kojoj sam već govorila prilikom davanja izjava u javnosti. Ne postoje laka rešenja koja smo čuli u nekim diskusijama i da takva laka rešenja ne daju efekte u kratkom vremenskom periodu. Sve to kaže Fiskalni savet.
Prilagođavanje Srbije u narednom periodu takođe će dovesti do određenih promena. Te promene u naredne tri godine takođe će davati bolna rešenja. To sve kaže Fiskalni savet.
Ono što je glavno reći da Fiskalni savet nema neke velike zamerke na realnost koja je projektovana ovim budžetom. Zbog toga sve političke opcije ovde treba da zaista odaju određenu vrstu pohvale ministru koji je izašao sa takvim predlogom budžeta, jer mnogo je teško na neki način koji treba da nam sve emocije koje možda vladaju u političkom životu odagnaju i da da jednu realnu sliku oko koje mi treba svi zajednički da stanemo.
Naravno da je u političkom životu Srbije mnogo lakše davati neke senzacionalističke izjave, koje su kratkoročnog vremenskog ograničenja. Ali, ono što treba reći je da svi građani Srbije žive od tog budžeta i da te priče da se uzimaju pare od lekara, profesora, a da se to nikome ne daje, da to ide posle toga u kamate, jednostavno ne stoje. Pre svega, veliki deo profesora, nastavnika imaju primanja ispod 60.000 dinara. Reći ću vam da u osnovnim školama nastavnici i profesori imaju manja primanja, da docenti na Beogradsko univerzitetu imaju 60.000.
Znači, sva primanja iznad 60 hiljada dinara spadaju u redovne i vanredne profesore Beogradskog univerziteta i zbog toga je u ovom budžetu praktično skupštinska većina izašla u susret da ona primanja koja se odnose na projekte koje profesori na univerzitetu imaju kao jedan vid davanja, ne podležu određenim uštedama, odnosno oduzimanjem od naknada, odnosno neto primanja.
Sve ono što je ovde izrečeno je u pravcu konsolidacije javnih finansija u ovom budžetu i sve ono što smo videli da daje određene rezultate neće biti na određeni način pozitivno u nekom smislu da će sad građani Srbije osetiti to, ali tek za godinu dana počećemo da vidimo rezultate tih mera u onom delu da nam neće biti gore.
To je važno reći zato što smo ovde juče čuli u raspravama da će nam biti sve gore i gore, da određene mere koje Vlada Srbije donosi projektuju neku crnu budućnost. Naravno da to ne stoji, jer sa infrastrukturnim projektima i ulaganjem u lokalnu samoupravu, koja su praktično preko IPA fondova uvedeni u ovom budžetu, pokazuju da će se ipak zadržati određeni nivo ekonomske stabilnosti, da taj nivo ekonomske stabilnosti u budućnosti će dati uslove koje će pokrenuti određenu privredu preko javnih privatnih partnerstva, preko koncesija, preko razvoja infrastrukturnih projekata koje ne treba zanemariti, jer ta sredstva uopšte neće biti toliko mala.
Da li će određene zemlje istoka i zapada vršiti pritiske? Naravno da uvek postoje različita viđenja istoka, zapada i severa i po pitanju različitih projekata. Bitno je da Srbija učestvuje u tim projektima. Bitno je da je Srbija interesantna zbog svog geostrateškog položaja, da je interesantna zbog svojih potencijala, kako energetski tako i poljoprivrednih i bitno je da Srbija vrši racionalizaciju uopšte državne uprave i građana Srbije u smislu privrednih aktivnosti, da mi moramo na neki način da vršimo reformu i obrazovnog sistema i da na taj način stvaramo nove preduslove za buduće privredne aktivnosti.
Jedan posto privrednog rasta je mali privredni rast projektovan, ali je uvek bolje projektovati malo nego projektovati potpuno nerealno i onda ući u određene sisteme raspolaganja imovinom koje ne možete da kontrolišete.
To je ova Vlada pokazala kroz svoju odgovornu politiku. Da li se to nekome sviđa ili ne, koji su navikli ranije da žive na način koji je potpuno ne planiran, uzimajući potpuno neke kredite bez razuma sa velikim kamatnim stopama, to više ne postoji u Srbiji. Sada se vodi jedna krajnja odgovorna politika i takvu politiku građani Srbije prepoznaju. Zbog toga i podržavaju ovakve mere Vlade i, bez obzira na to koji će segmenti društva biti na udaru ušteda, svi zajedno shvataju da moraju da uđu u sektor privrednih aktivnosti u kojim mere štednje moraju da se sprovedu.
Na kraju treba reći da je Srbija kroz ovaj budžet pokazala da svoje građane Srbije ne želi da laže. Znači, izlazi krajnje realno pred njih i kroz takav realan budžet ona će uvek imati podršku svih relevantnih subjekata, a građani Srbije su uvek ti koje treba pitati za mišljenje. Zbog toga u Danu za glasanje ovaj predlog zakona SNS će podržati, a poslanici SNS će aktivno učestvovati u definisanju svih onih segmenata ovog predloga budžeta koji treba da pokažu koje su to prednosti kojima se vodimo u kreiranju ekonomske politike Srbije. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, nadam se da ću uspeti da vas zainteresujem i da kažem nešto konkretno i ozbiljno o ovom budžetu. Svih ovih dana koliko traje priča o budžetu, to je i danas, naslušali smo se i deficita, i BDP, i MMF, i inflacije, pada troškova, fiskalni saveti, istina, neistina, laži i sve ostalo.
Samo hoću jednu stvar najjednostavniju da vas pitam – gde su građani u celom budžetu i da li neko vodi računa o čoveku u ovom celom budžetu? Da li neko misli o njima? Da li ćemo konačno u ovom parlamentu za ovog mandata čuti tzv. penzionersku majku koja će da prozbori i jednu reč o položaju penzionera u narednoj godini i u narednim godinama? Da li ćemo čuti ponovo „Mister njeta“ ili istorijsko ne MMF-u, koji smo toliko godina slušali? Da li će se potpredsednik Vlade zadužen za socijalna pitanja obratiti jednom ovoj skupštini, mislim na gospodina Krkobabića, i reći kakav će biti položaj ljudi koji su obuhvaćeni njegovim ministarstvom? To su penzionere i to su socijalno najugroženije kategorije u ovom društvu.
Da li će neko danas ili bilo koji drugi dan govoriti o građanima? Da li će životni standard posle mera koje će ovaj budžet i zakoni koje smo usvojili prethodne nedelje biti bolji ili lošiji iduće godine? Da li će se živeti bolje ili gore i da li će građani ponovo morati da štede da bi država mogla da troši? Da li postoji i jedna država u svetu koja je bogata, a građani siromašni ili je bogata država ona koja ima puno dobrostojećih, imućnih pojedinaca i koja ne uzima svako malo iz džepa građana da bi mogla da troši, da rasipa na razne nepotrebne troškove o kojima se u ovoj skupštini govorilo?
Ograničili ste rast zarada u toku iduće godine, tako da će prosečna penzija da poraste u Srbiji za nešto preko 400 dinara, prosečna plata za nešto preko 600 dinara u toku iduće godine. Uvodite PDV na osnovne životne namirnice, na lekove, na vodu i na sve ostalo. Kako očekujete da običan građanin iduće godine preživi? Plate će nominalno porasti nešto, ali realno ako uzmete stopu inflacije koja je 5,5%, kako ste predvideli, uz povećanje PDV-a na osnovne životne namirnice, na lekove, na ono što ljudi svakodnevno moraju da kupe, možda ne moraju da kupe par cipela novih, ali mora svako da kupi lek koji mu treba, hleb, vodu, mleko, kako mislite da običan čovek preživi iduću godinu i preživi iduće godine? Da li je neko u ovom parlamentu vodio o tome računa? Da li ste vi u Vladi razmišljali kako će čovek da preživi i da li imate neko rešenje za tu situaciju? Nemate ili se bar to iz vašeg budžeta ne vidi.
S obzirom da sredstva za socijalnu zaštitu iz budžeta za 2014. godinu su uvećana nominalno, sa 101 na 107 milijardi, uvećana su za tih 5,5% za projektovani rast inflacije, što znači da će ona realno da padnu, kako će ti građani da prežive, socijalno najugroženije kategorije? Šta je sa dečijom zaštitom? Šta je sa dečijim dodacima? Šta je sa svim socijalnim grupama koje zavise od te male pomoći koju će država da da kada im država ponovo smanjuje to što treba da dobiju, a povećava PDV na one životne namirnice i na lekove koje oni najviše kupuju? Da li ste razmišljali koliko će građanima po standardima te EU u koju idete da bude na granici siromaštva u toku iduće godine zbog mera i zbog ovakvog budžeta? Da li postoji neki racionalan odgovor da date tim građanima? Ne. Možda ga imate, ali ga mi nismo čuli. Možda ga čuvate za neku drugu raspravu.
Ono što hoću da vas pitam jeste da li vi u ovoj državi ili vi kao Vlada pravite konsenzus sa MMF-om oko budžeta ili treba da napravite konsenzus sa građanima, koji treba da iznesu promene, reforme ili da spasu državu od provalije u koju idu i u koju je išao zahuktali voz ili pobesneli Maks u nekim ludačkim kolima? Da li treba da pravite konsenzus sa njima ili sa MMF-om? Mislim da su građani ti koji u svakoj varijanti podnose teret antikriznih mera ili drugih mera koje pominjete.
Mislim da su građani ti koji u svakoj varijanti, u svakom slučaju podnose teret antikriznih mera ili kakvih drugih mera pominjete. Vi uporno se trudite da izbegnete svaku raspravu o građanima, već se trudite da i dalje i dalje ugrožavate njihovu ekonomsku situaciju.
Ispostavlja se, imajući u vidu ono što pričate, da su izmene Zakona o radu osnovni problem zapošljavanja u Srbiji. Samo da izmenimo Zakon o radu, samo da se omogući da radnici što brže gube posao i odmah će da se reši pitanje zapošljavanja u Srbiji. Ne mislim da je to način i ne mislim da je Zakon o radu problem, ne mislim da je problem situacija u bilo kojoj drugoj oblasti, mislim da je problem u tome što je loša politika koja se vodi.
Mi smo mislili da onoga, od budžeta od prošle godine koji je pravio Mlađan Dinkić, i mere koje je on preduzimao će se promeniti. Ništa se nije promenilo. I od silnih, silnih priča sve će se svesti na isto. Mi očekujemo od vas da čujemo konkretne mere, kako će građani živeti, kada će bolje živeti, da li će uopšte bolje živeti i kada ćete prestati da gurate ruku u džep?
Demokratska stranka Srbije ne može da glasa za ovakav budžet, jer smatramo da je on potpuno neadekvatan, loš i nije usklađen sa potrebama građana, i smatramo da konsenzus treba da pravite sa građanima Srbije i sa onima koji žele dobro ovoj Srbiji, a ne sa MMF. Hvala.

Narodni poslanik Zlata Đerić.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, rasprava o budžetu je najzanimljivija rasprava u toku mandata jednog poslanika. Pre svega najvažniji zakon. Meni je ovo deveti budžet o kom se raspravlja. Gospodinu ministru je ovo prvi i nadam se da ćemo posle današnje rasprave uspeti da neke stvari ipak pomerimo na bolje.
Gospodine ministre, Pašić je svojevremeno rekao za Srbe da su možda mali narod, ali da većeg od Carigrada do Beča nema. Tako je i sa našim budžetom. On je možda mali, ali mi većeg u ovom trenutku nemamo. Da vam kažem nešto utešno. Kako god da ste sastavili ovaj budžet i ko god da ga je u ovom trenutku u Srbiji pravio, on ne bi bio dobar i ne bi mogao da zadovolji sve naše želje i sve naše potrebe.
Poštujem da ste pokušali između realnosti i želja da nađete i napravite jedan objektivan kompromis. Svakako, što je rekao moj poštovani kolega Velimir Stanojević u jučerašnjoj svojoj diskusiji, ovaj budžet jeste rezultat iznudice i rezultat objektivno teškog trenutka.
Da li ćemo svi govoriti o građanima Srbije. Svi govorimo o građanima Srbije i svi govorimo u ime građana Srbije, i svi pokušavamo da u ovom budžetu nađemo između ostalog i neke svoje političke poene.
Gospodine ministre, kada ste najavljeni kao novi ministar u Vladi ja sam kao profesor prvo obratila pažnju na vaše obrazovanje. Tada mi je rečeno, biću malo plastična u tom objašnjenju zbog građana Srbije, da je vaše obrazovanje zaista respektabilno, ali da to u našem dijalogu izgleda ovako. Kada sednemo vi i ja i razmenimo mišljenje, vaša je obaveza da ja odem sa vašim mišljenjem. Ja ću kao profesor, koristeći metodu heruističkog razgovora pokušati danas da vas ubedim da odete odavde sa delimičnim mojim mišljenjem, samo po jednom pitanju i u pitanju jednog problema, koji mislim da možemo da rešimo.
Naime, ja sam poslanik iz Sombora. To je grad na sever Srbije. To je grad koji je bio slobodan kraljevski grad u vreme kada je Beograd bio turska kasaba i to na periferiji carstva. U to vreme Sombor je imao više stanovnika nego Beograd i do dana današnjeg ostao je poznat u svim evropskim državama kao kulturna prestonica, ili kako ga mi volimo nazvati mi u Bačkoj, srpski Hajdelberg, svakako ako je Novi Sad srpska Atina, Sombor jeste srpski Hajdelberg. U tom gradu je nastala i naša himna „Bože pravde“. To je grad koji je dao sedam akademika, nekoliko patrijarha i mi smo ponosni na sve ono što on predstavlja.
Vraćam se na to da ste rekli da je ovaj budžet pokušaj da se približimo EU. Evo jednog praktičnog predloga, a mislim da vi to možete da sagledate, upravo kroz prizmu budžeta. Sombor je grad koji je u blizini mađarske granice i mi imamo građanski prelaz, o kome je juče govorio jedan moj mladi kolega, takođe Somborac, somborski poslanik.
Imamo granični prelaz Bački Breg. To je granični prelaz koji put u EU, dakle i praktično, skraćuje za više od 100 km. Obzirom da su Evropljani vrlo pragmatični i da vrlo poštuju utrošak i vremena i goriva svakako bi veoma rado koristili i veoma često, baš ovaj granični prelaz iz mnogih ekonomski opravdanih razloga. Mađarska država je zaista u svim mogućim dogovorima sve ispoštovala i sa svoje strane sve uradila da taj granični prelaz bude rekonstruisan i omogućen saobraćaj na onaj način kako to propisuju sva pravila EU.
Nedostatna su sredstva od 35 miliona. Mi imamo amandman u ovom sazivu. Amandman je podneo kolega iz DS, pa bih vas ja molila obzirom da su ovde četiri poslanika iz Sombora, da tu vrstu sujete zbog toga što je amandman iz DS zanemarimo. Mi ćemo podržati svakako taj amandman jer je to u interesu našeg grada.
Moramo da se vratimo u naš grad i svi ćemo govoriti o tom amandmanu, jer to zaista praktičan put da se nešto konkretno u budžetu i poboljša i omogući da ceo naš okrug, samim tim i Srbija u širem smislu, dobije jedan značajan protok i jedan mali ali vrlo respektabilan izvor dodatnog finansiranja u ovom smislu.
To je ono što sam htela praktično da predložim u ovom budžetu. Ne bih opterećivala nekom pričom šta u budžetu sve ne valja, šta je dobro, rekla sam vam na početku svoje diskusije da budžet ne može niko da napravi tako da on bude idealan, da bude dostatan za sve naše potrebe, da zadovolji sve one koje treba da zadovolji. Poštujem kada ste rekli da je on pre svega, realan, da ste ispoštovali sve ono u što se ovom trenutku moramo ispoštovati u Srbiji, da li je to u dovoljnoj meri, videćemo, ali ono što svakako očekujemo je da učinite neke male minorne korake, upravo posmatrajući amandmane poslanika koji su vrlo konkretni, koji su vrlo dobronamerni. Pozivam vas da razmotrite ovaj amandman i da zaista pomognete jednoj ozbiljnoj regiji i uopšte Srbiji, da samo ovim malim iskorakom napravi veliki korak i obogati budžet, jer budžet nisu sredstva koja mi u ovom trenutku imamo, budžet su sredstva koja očekujemo, a naše potrebe postoje već sada. Tako da je to taj raskorak koji teško mirimo, godina je duga, poštujem i to kada ste rekli da nećete dopustiti rebalans budžeta ili ga bar nećete dopustiti lako. U svakom slučaju, svi vaši napori su za divljenje i očekujemo da ćete držati reč do kraja.
Imali smo ovde različite ministre finansija, uvek smo ukrštali koplja, ministri finansija se u Srbiji pamte dugo. Nisu omiljeni, ali dugo se pamte i svakako jedan od ministara finansija koji zaslužuje da bude pomenut danas jeste gospođa Dijana Dragutinović koja je bila izuzetan ministar, koja je imala uvek čvrstu argumentaciju, na najnežniji način saopšteno poslanicima, bez ikakve zle krvi. Rado je se sećamo svi. Hvala na strpljenju što ste me saslušali. Još jednom vas molim da pokušate da ispoštujete ovaj amandman. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dejan Nikolić.          

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Krstiću, bez ikakve ideje da ulazim u vaš privatan život, ali planove koje su imali vaši roditelji za vas su planovi koje imaju gotovo svi roditelji za svoju decu, da budu dobri učenici, da nauče sve što je potrebno i da sa tim znanjem mogu da pronađu dobar posao. Posao države je da stvara takve mogućnosti.
Mislim da ovim budžetom u startu rušite takve planove roditelja i ne činite ništa da pustite mlade da žive svoj život. Posao, gospodine Krstiću, je uslov bez kojeg mladi ljudi u ovom društvu nemaju gotovo nikakve šanse.
Bez posla nema dostojanstva. Bez posla nema planova. Nema porodice. Bez posla, gospodine Krstiću, nema budućnosti, a preko 300 hiljada ljudi od 16 do 30 godina danas u Srbiji nema posao, a pola miliona roditelja čeka prvi u mesecu da da džeparac svojoj deci koja su odavno trebala da zarađuju. Mladim ljudima u Srbiji se gadi politika. Šta dobijaju? Obrazovanje koje ih priprema za biro rada a ne za posao, Vladu koja razume profit, ali ne razume težinu problema mladog nezaposlenog čoveka i ministre koji o mladim ljudima govore samo onda kada su problem.
U ovom budžetu gotovo da nema nikakve nade za mlade ljude, iako u nominalnom smislu više, ali realno manje je para za obrazovanje. Nauka je na kolenima, a mladi naučnici na granicama. Otpremnine, otpuštanja na kontima ministarstava koja treba da stvaraju ambijent zapošljavanja. Za Ministarstvo omladine i sporta toliko para da jedino što ministar može da radi je da dočekuje ispraća sportiste na takmičenja. U Srbiji danas 50% mladih ljudi nema posao. Jedna godina čekanja na posao stvara ožiljak u zaradi u vidu manje plate od 10 do 20% koje je teško nadoknaditi čitavu deceniju. O tome govori i čitava EU.
Problem je još veći kada se stavi u širi društveni kontekst. Tada vidite svu dubinu problema koji nosi nezaposlenost mladih i to da je uzrok mnogih drugih problema, pa što je nezaposlenost veća, to je huk sa tribina glasniji, to je nacional-patriotizam jači. To su gužve na granicama ka Kanadi, Americi, Nemačkoj, Austriji veće. Godišnje 30 hiljada mladih ljudi napusti Srbiju trbuhom za kruhom, za društvo koje će im pružiti šansu, ne ugovor u ruke, nego šansu. Naši mladi lekari su dobri Slovencima, Nemcima, Fincima, samo nama nisu dobri,
Kakav je odgovor Vlade u zakonima i budžetu koje donosite? Grčite ramenima. Mladi snađite se, da vam nismo u koži. Stop za mlade nastavnike, naučnike, vaspitače, učitelje. Stop za mlade lekare, iako njihove kolege odlaze u penziju.
O tome smo govorili u petak, ali ponoviću - loša mera. Znate li na šta će ličiti to zapošljavanje kada dodate na sve to nove zahteve, odobrenja, administraciju koja će ćutati mesecima onako kao što ćuti uglavnom na zahteve sa lokala? Ličiće na urgencije, protekcije, na sve ono što je mladim ljudima već ogadilo politiku.
Nije moja ideja da mračim o problemima. Dovoljno je nezaposlenost mladih ljudi mrak za sebe. Moja težnja je da vašu pažnju i težište vaše pažnje stavim na ovaj problem, na uzroke i na posledice koje razjedaju naše društvo. Nema ni pretpostavke dugoročnog razvoja, dok god u budžetu ne vidimo da je obrazovanje prioritet, a ne za potkusurivanje. Ne postoji poreska reforma i mere Ministarstva privrede koji Srbiju mogu da stave na noge, dok obrazovanje ne dovedete u prvi plan. Nezaposlenost mladih ljudi počinje sa lošim obrazovanjem. Nastavlja se insistiranjem na merama koje ne daju nikakve rezultate i strategijama koje sakupljaju prašinu i završava se sa Vladom koja ne razume težinu problema koji nosi mladi i nezaposleni čovek.
Vi ste u Vladi, vaš šef, mislim da je govorio o singapurskom razvojnom modelu, o šangajskom razvojnom modelu. I oni su odavno počeli enormnim ulaganjem u obrazovanje. Poljska, zemlja koja je vrlo uspešno prošla kroz tranziciju. Učenici osnovne i srednje škole na PISA testiranju su u samom vrhu liste. Ako postoji ikakva dilema o tome gde treba uložiti pare, ja je nemam. Naše obrazovanje proizvodi nezaposlenost. Obrazovni sistem u Srbiji proizvodi nezaposlenost. Obrazujemo mlade ljude za 136 zanimanja koji na tržištu ne postoje. Nisu deficitarni, ne postoje u šifarniku zanimanja.
Mladi ljudi koji se školuju u inostranstvu kao vi, i vraćaju se u našu zemlju ne mogu da pomognu, jer imaju problem sa nostrifikacijom diplome. Pet godina nam je potrebno da usvojimo nacionalni okvir kvalifikacije i kompetencija kojim treba da usaglasimo studijske i nastavne programe sa tržištem. Novo vreme nosi nove generacije. Nove generacije traže brze reforme, brze promene. Vlada je i dalje zaglavljena u sopstvenom prepucavanju, intrigama i spletkama. Generacije mladih ljudi trpe. Poješće nas vreme.
Ovaj budžet ne nosi promene koje treba u Srbiji da se dese. Pre svega, mislim na obrazovanje i mislim na problem nezaposlenosti mladih ljudi. Posao nas parlamentaraca ovde u Skupštini je da zakonima uredimo naše društvo. Naš posao je da razgovaramo sa građanima, da analiziramo društvene probleme, da reagujemo i da njihov život učinimo lakšim, a ne težim.
Ovo je, gospodine Krstiću, vaš prvi budžet, četvrti ove Vlade. Verujem da ste za ovo kratko vreme koliko ste ministar, da ste postali svesni težine tog političkog okruženja u kojem radite i da je znanje koje nesumnjivo imate samo jedan deo, a da je zapravo sposobnost da odgovorite na pritiske i ucene ljudi koji sede sa vama u Vladi jedan veliki deo na koji ni vi niste odoleli.
Po rečima Fiskalnog saveta, sa njima ste u oktobru razgovarali o jednom budžetu. U skupštinsku proceduru ste 2. novembra uputili drugi, sasvim drugačiji Predlog budžeta. U decembru ste sopstvenim amandmanima promenili sopstveni budžet. I onda ćemo mi ovde u parlamentu usvojiti sasvim treći budžet. I sa prvim i sa drugim i sa trećim budžetom mladi i nezaposleni ljudi nemaju nikakve šanse.
Da Srbija ne bi bila tu gde jeste, da mlad i nezaposlen čovek ne bi bio tu gde jeste, stavite za isti sto ministra omladine i sporta koji po zakonu pokreće temu nezaposlenosti mladih, ministra obrazovanja koji drži ključ dugoročnog razvoja zemlje, ministra privrede, neka otvore temu nezaposlenosti mladih ljudi i obrazovanju, u kontekstu zapošljavanja. Cela Evropa govori o tome, samo mi ćutimo. Pokažite makar brigu, makar zainteresovanost. Tako nešto možemo da podržimo. Ali budžet u kojem nema nikakve šanse za mlade i nezaposlene ljude, ne možemo da podržimo. Hvala.